jednom sam hteo da zaigram kao sto jos nikada igrao nisam: hteo sam da igram po svim nebesima.
a vi mi zavedoste moga najmlijeg pevaca.
on zasvira jednu strasnu sumornu pesmu; duvao mi je u usi kao kakav turoban rog.
ubica pevac, orudje pakosti, najneviniji u svemu! bio sam spreman za najlepsu igru; a ti mi zvucima ubi moje ushicenje!
u igri znam da kazem pricu o najvecim stvarima — a ovako ostade mi najveca prica neizrecena u udovima!
neizrecena i neiskupljena, ostala mi je moja najveca nada! i umrese mi sva prividjenja i sve utehe moje mladosti!
kako sam mogao to podneti? kako sam odbolovao i preboleo takve rane? kako je mogla moja dusa da vaskrsne opet iz tih grobova?
da, ima u meni nesto neodoljivo, nesalomivo, nesto sto krsi stene — to je moja volja!
cuteci i nepromenljiva kroci kroz godine.
svojim putem a mojim nogama ide moja stara volja; tvrdoga je srca njena cud i neranjiva.
tako je govorio zaratustra.
|
