BlogOye!

„Juče je bilo tačno 104 godine od rođenja Salvadora Dalija. Nije baš neki jubilej, mada su mi zanimljivi brojevi deljivi sa 4. To što su juče bili izbori, sasvim je slučajno. Splet okolnosti. Četvorka koja se i tu pojavljuje kao dužina trajanja mandata samo je dokaz da brojevi imaju čudan smisao za humor. Juče je umrlo mače od nekih mesec  starosti. Istovremeno, pa i nešto kasnije, leševi od skoro 100 godina  izlazili su na glasanje. Jutros zove razredna mog mlađeg brata da pita za rezultate izbora. Negde oko 8 sati izjutra. Zar da zove izjutra i to onda kada je sat deljiv sa 4?!“

"Vidiš samo neke od scena koja ta osoba redovno mota. Nije da ti je baš dobrovoljno dozvolila da uđeš u tu salu i odgledaš njegov film. I to tek tako. Ne, to se manifestovalo u onim trenucima, naleta besa i nemoći... slabosti. Kad ti sujetno pripiše neke scene a ti, ti čak ni u snovima nemaš veze sa tim. A osoba ti je draga. Pustiš deo svog filma, otvarajući u potpunosti srce. Svesna rizika. Pustiš da zaviri u nadi, da će shvatiti. Dobrovoljno zaboraviš značenje reči rizik".

„Prof. Vladeta Jerotić je u četvrtak, 5. maja 2008. godine, na poziv Prve kragujevačke gimnazije, održao predavanje na temu „Metamorfoza ljubavi“. Organizator je bio iznenađen brojem ljudi koji su došli da čuju predavanje. Ja sam dobro znala šta da očekujem, pa sam došla dvadesetak minuta ranije i uspela da zauzmem sedaće mesto. I ovaj put sam ponela svesku i olovku. To zahteva način njegovog izlaganja, asocijativan i zgusnut, a još više moj doživljaj predavača kao Učitelja.  Bilo da je u TV- emisijama ili uživo, Vladeta Jerotić je isti: pre svega, jedinstven, mudar i radoznao, istovremeno zagledan spolja i unutra“.

„U autobusu sam razmišljala šta da radim s tim dečkom, ponekad bih potonula u san gde smo se iznova ljubili, a onda bi se on promeškoljio u sedištu i prenuo iz slatkih misli o njemu. Tek na deset minuta do Beograda mi je uzeo broj telefona. Tada je već uveliko sve prestalo da ima smisla. Otišla sam malo do mora da iskuliram tu priču sa dečkom, tim nevaljalim ćutologom koji bira reči i koristi ih isključivo za ono za šta su nam date, za sopstveni izraz, ali pijana od vina i piva, koje sam prvi put probala to poslednje veče sa dečkom, dok me je masirao neki tamo na ogromnom bračnom krevetu nekog crnogosrkog apartmana, utapao svoje šake u moja leđa, meni je samo kroz glavu prolazilo ime tog dečka, znate ono ime... slovensko jedno...“

„Ona gleda hipnostisano u dva kofera na podu. Gleda u onaj nesrećni limun koji kao krivac stoji na sred sobe. Počinje da je iritira. Pokušava da ga pomeri. Uspeva da ga, centimetar po centimetar izgura iz kuće. Pretežak je. Pomera ga bes. U normalnim okolnostima onaj ćup ne bi mogla da pomeri ni za pedalj. Umiva lice hladnom vodom. Dok sedi na rubu kade oseća se kao posle oluje. U životu naučiš sa koje strane duva loš vetar. Jezvo je kada se pojavi iz neočekivanog pravca. I jezivo je kada bi sve dao da možeš da zaplačeš. Ne oseća ništa“.

"Mama, tata, sestra, brat, deda i baba nisu mogli ni da predpostave da će dobiti ćerku, sestru i unuku baš, na slavu. Pričali su mi kasnije da su plakali od sreće na današnji dan. Zbog male upišulje. A mi, mi smo se kasnije našli u čudu da je deda, onaj, što je odlično znao da igra šah odlučio da ode sa ovog sveta, isto baš na današnji dan. Plakalo se. Od sreće i tuge. Lep dan. za početak i kraj. Za život i smrt. Za susret i rastanak. Za život. Čak i za ubistvo jedne Aždahe".

"Dugogodišnja praksa naučila me je da se distanciram, da ostavim pacijente ispred vrata svog doma, iako je u samom početku to bilo gotovo nemoguće. Saživela bih se sa njima, smatrajući da je jedini način da im pomognem taj da se potpuno unesem u njihove probleme i osetim ih stvarnim. Neretko, takvo ponašanje vraćalo bi mi se kao bumerang; želeći nekako da mi se oduže davali su sebi za pravo da se upliću u moj privatni život i remete teško stečeni mir. Dugo mi je trebalo da ih odviknem od toga, da im objasnim da taj deo svog života ne mogu da im podredim, da mogu sama da brinem o sebi".

„Ubedljivo i bez konkurencija najlgluplji "predmet" ikad, obavezan u petom, šestom i sedmom razredu osnovne škole. Da se u praksu sprovodi ideja kojoj je za cilj bilo upoznavanje sa pravilima o tome kako treba rasporediti aparate u stanu, kako se kuva i čisti, odnosno kako funkcioniše moderno domaćinstvo, to razumem - tako je nešto verovatno bilo potrebno našem još neurbanizovanom narodu pedesetih godina, u doba velikih migracija selo/grad - ali da osamdesetih godina ne samo devojke, buduće žene, nego i nas, ironične, mas medijski svesne, visoko urbane momke, još u pubertetu, podučavaju kako se koristi razboj, meša zaprška i prave palačinke sa šlagom...“

„Ne znam šta doista misliš ako to lijepo i jasno ne sročiš. Stoga, baš me briga za tvoju hermetičnost/okolišanje/nepreciznost, jer time mi daješ do znanja da ne želiš dijalog, nego monolog. I posebno me baš briga za govore koji počinju sa "mi", a trebaju sa "ja". I najviše me briga kada konkretno pretvaraš u apstraktno (generalno). Pošten čovjek zna da nije sve crno-bijelo, ali postoji crno i postoji bijelo“.

„Prljavo, zapušteno i polusrušeno pozorište, negde na periferiji Beograda. Ponoć. U publici sede visoki zvaničnici Evropske Unije i Ujedinjenih nacija. Njih, cirka, sedam. Jedu semenke i gunđaju. Predstava, u predpremijernom izvođenju, po običaju, kasni. S vremena na vreme, na bini se pojavi režiser. Mrtav pijan. Zamoli publiku za strpljenje i odtetura se, negde, iza zavese. Orkestar, iz pozadine, bez prestanka, svira "Posmrtni marš". Raštimovano. Odjednom, svetla se ugasiše i predstava, na jedvite jade, poče“.

„Imati blog, biti bloger, koristiti taj pojam, danas je na domaćoj medijskoj sceni postalo dovoljno fancy, pa se "blog" trpa svuda i sve i svašta se naziva blogom. Ta mi se ta situacija sviđa više od one donedavne u kojoj su svi na spomen bloga nezainteresirano (neinformirano) odmahivali rukom, a na moje se bavljenje blogovima gledalo kao na mlaćanje prazne slame. Ipak, to što mi se popularizacija pojma blog sviđa, to ne znači da nemam primjedbi na to što se sve po tim pojmom podrazumijeva".

„Gates je izjavio da su on i njegova žena Melinda odlučili ograničiti vreme koje kći provodi za računarom - 45 minuta radnim danom i sat vremena vikendom, plus vreme koje je potrebno za izradu domaćih zadataka. Vista, Microsoftov novi software, roditeljima omogućava da kontrolišu koje web stranice posećuju njihova deca, a mogu se kontrolisati i poruke koja deca šalju ili dobijaju. „Da budem iskren, do određenih je godina vrlo važno da roditelji kontrolišu šta to njihova deca gledaju na internetu i da s njima o tome razgovaraju", smatra Gates".

„Dakle, zašto ne možemo da osećamo istovremeno strast prema više partnera, šta to Priroda želi da postigne sa nama? Ako malo promućkam  glavom, dolazim do sledećeg logičnog objašnjenja: mi očigledno ne spadamo u životinjske vrste kod kojih se sposobniji spermatozoidi u telu ženke bore sa slabijima oko oplođenja. Izgleda da mi spadamo u one kod kojih ženka sama svesno odlučuje koji je partner bolji, pa u skladu sa svojim umnim sposobnostima ona se opredeljuje za bolji genetski materijal. Zvuči logično? Dakle, žena sasvim svesno, glavom a ne srcem, bira boljeg partnera“.

„Mislim da nikada nismo pričali o sudbini. Dok smo mogli. Sada ne možemo, jer si ti mrtav. Ali mogu o tome da pričam ja. Znaš, ja pojma nemam da li postoji sudbina. Iskrena da budem i ne zanima me. Davno sam prestala da se bavim tako "velikim" pitanjima. Sa radošću ih ostavljam onim sveznajućim likovima i beskrajno uživam posmatrajući ih kako se lože dok pokušavaju da dokažu nešto. Šta god to bilo. Dakle, kao što rekoh, za sudbinu ne znam ali ima perioda u životu koji bi možda mogli biti to nešto što ljudi nazivaju sudbinom. Da sam mogla da biram... birala bih drugačiju noć. Ali nisam“.

„Disidenti su zahvaljujući "Bijeloj knjizi" postali enormno popularni među članovima nacionalnih udruženja književnika, aktivistima zavičajnih klubova i studentkinjama iz unutrašnjosti: bili su jedina kategorija pismenih koja je uživala popularnost među običnim svetom. Tiraži i apetiti su im zato neprestano rasli, pa su krajem osamdesetih na kraju trijumfovali nad svojim bivšim partijskim drugovima. Disidenti su tada postali predsednici država, očevi nacija i nišandžije u artiljeriji, u zavisnosti već od svojih ličnih afiniteta i ukusa“.

„Kada sam bila mala, stavljala sam na lice samo Nivea kremu pre nego što pođem u školu. Sada više ne. Tad mi je koža bila meka. Nikada nisam koristila šminku u neumerenim količinama. Sjaj i gotovo. Možda kada idem u grad, malo pudera, maskare i kreona. Užasavam se kada na nečijem licu vidim tonu šminke. U redu je prikriti nedostatke na licu. Sve je to ustvari samo maska. A šta se krije iza nje, to niko ne zna, pošto je zacementirano debelim slojem šminke. Kao da smo na maskembalu".