Da li sam ti za sve ove godine rekla koliko mi znacis, tvoja prisutnost, tvoj smeh i pogled ? Kazu da ljubav bledi posle niza godina i da sve postaje navika...kazu i lazu, jer nisu prepoznali dubinu ljubavi, zajednistva , prastanja , radosti i tuga... cesto mislim na usamljene ljude, posebno na one drage mom srcu i pokusam da osetim njihove tuge, potrebu za prisutnoscu osobe koja bi znala voleti, deliti, posvetiti paznju i utesiti...i kazem, Boze , hvala ti sto postojis, sto delis sa mnom ovaj moj mali svet. Znam samo da sto se nase godine nizu, to je nemogucnost zivota bez tebe veca, i molim se da ipak ne budem druga koja ce poci sa ove suzne doline, da ce me Bog i u tome nagraditi postedeti me patnje koju ne bih mogla podneti... dok smo jos tu, udisacu svaki nas trenutak kao dah bez koga bih umrla...
Mozda nekada zaviris u ovaj kutak , mozda jednom kada ne budem vise tvoja stvarnost i blizina...
Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma.
Posto je trebala dugo cekati, odlucila je kupiti knjigu
kako bi joj vreme brze proslo. Kupila je knjigu i paketic keksa. Sela je u cekaonicu VIP da je niko ne bi uznemiravao.
Pored nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine.
Kad je pocela uzimati keks i gospodin je uzeo jedan.
Ona se sokirala, ali nista ne rece i nastavi citati.
U sebi je pomislila : ”Ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti,
do sada bih ga vec udarila...”
Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covek pored nje,
ne obaziruci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan.
Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i devojka pomisli :
”Bas me interesuje sta ce sad uraditi!!!”.
Covek uze poslednji i podeli ga na dva dela !
”Ovo je zaista previse”, pomisli zena sokirana.
Uze svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice.
Kada se osecala malo bolje, nakon sto ju je prosao bes, sela je na mesto
gde nije bilo nikoga kako bi izbegla druge neprijatne dogadjaje.
Zatvori knjigu, otvori torbu da stavi u nju knjigu,
ali ugleda paketic keksa jos uvek netaknut.
Postidela se, shvati da je keks, isti kao njen, bio gospodinov koji je
sedeo pored nje,
ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podelio i svoj poslednji komad sa njom.
Totalno suprotno od nje. A ona se cak osecala povredjena i preponosna.
Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali?
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose,
GLEDAJ s paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!! U zivotu postoji 5 stvari koje se ne mogu vratiti:
- Kamen kad je bacen; - Rec nakon sto je recena; - Mogucnost nakon sto je izgubljena;
- Vreme kad je proslo;
- Ljubav koja je prezrena.
Ako me sretneš negde u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u poslednje vreme,
Sretni me,
Kao da me srećeš prvi put.
Nismo li se mi već negde videli,
Kaži ... i zaboravi.
Zaboravi dane koje smo nekada zajedno ...,
I noći zaboravi ...
Gradove kojima smo menjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne ...
Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok naš i ime broda pesnika
koji nas je tamo nosio ...
Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, nećemo rastati.
Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno čitali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Naročito zaboravi.
Ulicu divljih kestenova s početka Tuškanca,
I onaj naš poljubac na kiši
Za koga bi znala reći:
"Nikada neću zaboraviti".
Molim te zaboravi ...
I kada ti kažem da zaboraviš,
Kažem ti to zato što te volim
Kažem ti to bez gorčine,
Otvori oči ljubavi,
Našim gradom prošli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve sto smo bili,
Znali ..., imali ...
Zato ... Zaboravi.
Čemu sećanja ...?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu,
Iznova cveta svakoga proleća.
Nasmeši se jutru koje dolazi,
Zagrli belinu novih dana
i zaboravi.
Kasno je već dragana, hoću da kažem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo više deca
I znam da nije lako,
I znam da možda i boli, ... ali pokušaj,
Molim te, .... pokušaj ... zaboravi !
I ako me sretneš negde u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u poslednje vreme,
Sretni me, kao da me srećeš prvi put;
Nismo li se mi već negde videli,
Kaži ... i zaboravi ...
"Nedavno sam citao knjigu u kojoj se zivot poredi sa putovanjem u vozu. Bila je to veoma zanimljiva knjiga.Zivot je kao putovanje u vozu.Ljudi ulaze i silaze. Prilikom nekih zaustavljanja mogu se dogoditi prijatna iznenadjenja. Ljudi prozivljavaju sretne trenutke, ali ima i nezgoda, nesreca, tuge.
Kad se rodimo i zakoracimo u voz, srescemo se sa ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom citavog naseg putovanja. Na primer, nasi roditelji...
Na zalost, kad tad oni ce sici sa voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, neznosti, bez svoga prijateljstva i drustva. Medjutim u voz ce uci druge osobe koje ce nam, takodje, biti veoma vazne.
To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje srecemo i koje cemo zavoleti tokom putovanja.
Mnoge osobe koje ulaze u voz gledaju na putovanje kao na kratku setnju.Oni ne uzivaju u predelima kraj kojih prolaze, ne zele da se zblizavaju sa drugima, pa kraj putovanja docekaju sami.
Drugi u ovoj voznji kroz zivot nailaze samo na zalost i tugu. Ali ima i onih koji su u vozu, u toku voznje, uvek nadohvat ruke i spremno pomazu onima kojima je pomoc potrebna.
Mnogi, kada sidju sa voza, ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Neki nas uvaljuju u nevolje. Mnogi ulaze i silaze, a da ih nismo ni zapazili.
Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam veoma dragi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u delu naseg putovanja. Ponekad pokusavamo da ih pronadjemo i da se smestimo u njihov kupe.
Medjutim, na nasu zalost, cesto ne mozemo da sednemo kraj njih. Mesto pored neko drugi je vec zauzeo.
I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, prepun sastanaka, rastanaka bez ponovnog sastajanja. I nikad se ti trenuci nece vratiti. Zato pokusajmo da svoje putovanje kroz zivot ucinimo najlepsim mogucim. Pokusajmo da sa svima u vozu budemo u ljubavi. Pokusajmo da u svakom putniku vidimo ono najbolje u njemu. Setimo se i toga da na svakom ukrstanju zivotnih koloseka neki od vagona moze da isklizne iz koloseka i da je putnicima u njima mozda potrebna nasa pomoc.
I sami mozemo doziveti iskliznuce.Nadamo se da cemo tada naici na putnika koji ce nas razumeti.
Najveca misterija putovanja je sto ne znamo kada cemo zauvek sici sa voza. Takodje ne znamo ni kada ce nasi saputnici sici. Pa ni oni koji sede do nas.
Moramo se truditi da imamo srecno putovanje i da znamo da se na kraju sva muka stostruko isplati.Pokusajmo da pri silasku sa voza ostavimo prazno sediste koje kod ostalih putnika, koji nastavljaju putovanje, budi ceznju i lepa i prijatna osecanja.
SVIMA ZELIM SRECNO I PRIJATNO PUTOVANJE!!!!"
Novi video u kreativnoj radionici PSP - Music Lab
na forumu Hobi Grafika
Timski rad:
Muzika - E.T. - Tek je 12 sati
Grafika - Chocolate
Video - Svetlost
Hvala Verici969 za ovako divan spot na prelepu melodiju ...
Nadam se da cete uzivati kao sto sam ja slusajuci i gledajuci ga
Prijatan vikend slucajnim i namernim posetiocima ovog bloga
Srce moje misli večito
neku tužnu misao.
I ma šta sa mnom bilo:
budem li kome postala
žena verna,
ili dragana čija,
ili ma šta drugo;
ili budem uvek smerna
sanjalica ostala.
Bude li duša moja sveto sedište
jedne ljubavi;
ili srce moje bolno središte
svih nežnosti,
ti mene uvek voli:
Jer srce moje misli večito
neku tužnu misao
što mene jedino boli.
I ma čega da se latim,
plemenitog ili zlog:
mognem li zbog drugih da patim,
ili budem neku sreću srca svog
tuđim bolom kupila;
budem li katkad praštala,
ili se budem uvek svetila,
znaj da sam grehove sve
već davno iskupila,
znaj da sam već davno
zbog svega ispaštala,
i uvek mi oprosti:
Jer srce moje misli večito
neku tužnu misao
što mene jedino žalosti.
Luda od ljubavi
kao u danima slatke mladosti
kad smo se skrivali od pogleda prolaznika
krali poljupce i snivali sne...
srce je okean uzdaha
koje nece okopniti ni u danima starosti nase...
verujes li, da sam tvoja pahulja na dlanu
i kada me ne gledas topi me nevolja
za pogledom tvojim
za uzdahom kad prodjem ...
Luda od ljubavi
te vecne stanice odakle vozovi ne polaze nikuda
gde sam putnik koji nema kofere
vec samo sebe da prospem uz uzglavlje tvoje
i sanjam da sam jedina
da sam voljena i vecno prisutna
u srcu tvom...
Ove i jos puno prelepih cestitki koje su za vas napravili vredni clanovi Hobi Grafika foruma mozete naci i na Facebook-u i obradovati svoje prijatelje !
Lady, I'm your knight in shining armor and I love you
You have made me what I am and I am yours
My love, there's so many ways I want to say I love you
Let me hold you in my arms forever more
You have gone and made me such a fool
I'm so lost in your love
And oh, we belong together
Won't you believe in my song?
Lady, for so many years I thought I'd never find you
You have come into my life and made me whole
Forever let me wake to see you each and every morning
Let me hear you whisper softly in my ear
In my eyes I see no one else but you
There's no other love like our love
And yes, oh yes, I'll always want you near me
I've waited for you for so long
Lady, your love's the only love I need
And beside me is where I want you to be
'Cause, my love, there's somethin' I want you to know
You're the love of my life, you're my lady!
Kad bih mogla da se utopim
u tamnom obrisu tvog pogleda
i da potonem sasvim
bez stida...
Kad bih mogla da ozidam...
jedan zid poseban,smeo
pa da te od života i dana svih
ukradem smelo...
Kada bi ruke bile dva puta što se pletu
u jednu sasvim novu siluetu.
Da nas vetrovi i vazduh
i dah pomešan opet stvori,
I da misao što me juri
i novi razum stvara
konačno opara sadašnjost
i novi dan počne kao juče...
Možda bi imalo smisla
sve što je tren našeg besmisla...
Možda bih najbolje umela da te volim.
Možda bi jedna posebna pesma bila pisana
i jedna bi nova radost bila disana
od uzdaha naših.
Možda bi bilo divno
grliti te silno...
Možda bih najbolje umela da te volim.
Ali za sada
dok je dan još uvek dan
i noć dok traje bez nas
pristajem samo da te ne bolim
i da ti ne boliš nas.
Osecam veceras dok posmatram laste
i pupoljke rane
kao srce moje polagano raste
k’o vidik u lepe, nasmejane dane;
kako s mladim biljem postaje sve vece
i lako k’o krilo,
i kako mu celo jedno nebo srece
i pakao bola ne bi dosta bilo;
kako cezne za svim sto bi zivot mog’o
lepog da mu dade,
i da mu nicega ne bi bilo mnogo;
tako su velike ceznje mu i nade.
Osecam, da dosad sve je bilo sala
moga srca vrela;
da jos nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela.
Da ima u meni cela nezna plima
reci nereceni’,
da bih srce mogla poklanajti svima
i da opet mnogo ostane ga meni.
Nježnosti moja, koliko je godina
bez tebe prošlo
i jedva da te prepoznajem.
Ptica koju još pamtim
ponovo maše krilima
silazeći s davnog neba,
nekadašnje zvijezde
opet će progristi
tamnu ponjavu neba
i zaslijepljen gledam
njegovo staro lice.
Ako sam kralj
ja sam i prosjak
koji okreće tebi
svoje gladne oči.
Naslanjam usne
na zamagljeno staklo
i slušam riječi
koje jedna duša
govori drugoj.
ne znam sto da radim sa sobom
na sto misli da bacim
eto polako stvaram pjesmu o tebi
gledam tvoje tijelo
ludujem za njim
i ponavljam u sebi samo jedno
poljubi me
pa mi prste u kosu uvuci
i zagrli me
poljubi me
pa se privi tik uz mene i zapjevaj
ako znas bilo sto
zelim da se stisnem uz tebe
da te milujem
da ti sapucem na uho bisere
da pricam o slobodi
da se glupiram
da ti kazem oh ti ludo jedina
poljubi me
pa mi prste u kosu uvuci
i zagrli me
poljubi me
pa se privi tik uz mene i zapjevaj
ako znas bilo sto
DECA SU UKRAS SVETA 
u tamnom obrisu tvog pogleda
i da potonem sasvim
bez stida...
Kad bih mogla da ozidam...
jedan zid poseban,smeo
pa da te od života i dana svih
ukradem smelo...
Kada bi ruke bile dva puta što se pletu
u jednu sasvim novu siluetu.
Da nas vetrovi i vazduh
i dah pomešan opet stvori,
I da misao što me juri
i novi razum stvara
konačno opara sadašnjost
i novi dan počne kao juče...
Možda bi imalo smisla
sve što je tren našeg besmisla...
Možda bih najbolje umela da te volim.
Možda bi jedna posebna pesma bila pisana
i jedna bi nova radost bila disana
od uzdaha naših.
Možda bi bilo divno
grliti te silno...
Možda bih najbolje umela da te volim.
Ali za sada
dok je dan još uvek dan
i noć dok traje bez nas
pristajem samo da te ne bolim
i da ti ne boliš nas.
Marina Živković