"Istorija se, kažu, ponavlja kao farsa. No, makar i pomalo farsično, Srbi danas zaista stoje pred nekom vrstom obnovljenog kosovskog izbora i dileme. I onda, u četrnaestom veku, alternativa je bila, modernim jezikom rečeno, „integracija“ ili „izolacija“.

Kažu – svi smo mi potomci dezertera iz kosovskog boja. To dobro zvuči i za razliku od nekih drugih „mudrosti“ kojima je prethodnih meseci i godina bombardovano i sluđivano srpsko javno mnjenje – nije sasvim besmisleno. Ali nije ni tačno. Naime, svi smo mi, zapravo, potomci onih koji su svojevremeno, ne negdašnjim „neformalnim referendumima“, odabrali «izolaciju» – nepristupačne gudure, zbegove, katune i seobe – umesto („evro-azijskih“) integracija koje su se tada nudile i koje takođe, naizgled, „nisu imale alternativu“. Mnogi su odabrali drugačije, opredelili se za „carstvo zemaljsko“, „realizam“ i „integraciju“ – i ne treba im zameriti. Ali kad ih ovako pogledam razvejane od Cazina i Velike Kladuše do Anadolije, čini se da ni oni nisu naročito procvetali. I da nisu daleko odmakli.

Šta hoću da kažem? Samo to da uvek postoje neki izbori i da su oni često mučni i teški. I da nikada ne možemo biti sasvim sigurni kuda će nas koji put odvesti. I da ono što se čini(lo) kao „pragmatizam“ i „realizam“ 1389, 1804. 1914. ili 2008. nije i ne mora biti uvek najbolje rešenje."

1. То показује какви су албанци. Ја да незнам колико их неволим, такве скечеве неби правио. Жао ми Срба на Косову.. Шта ти несретници тек доживљавају!
   
2. Ако их та дјевојка позна, онда је и заслужила. Колико знам "наших" дијевојака овдје све су са турцима и шиптарима. Незнам како ти њихови очеви могу да се погледају у огледало, а да неумру од срама. Ако икад добијем женско дијете и са неким шиптаром буде ишла, неће дуго овим свијетом одати.