Deni D. je umro. Umro je sam. Sat vremena pre toga ju je zaprosio, da tragedija bude veća. Ona mu je dala novo srce, nakon što mu je zaustavila staro. Badava. A Deni... ah, Deni D. je tip za koga bi se udale mnoge. Ali eto... neka se uda Ona. Zašto pobogu nije mogao da ostane živ, kad je već pristala, pa makar se nikada više ne pojavio u seriji, nek se zna da su živeli happily (ever) after. A lepo sam rekla da neću gledati više tu seriju, čak dva puta sam to rekla, pred svedocima, samo se stresiram bez razloga. Osim toga, bio si u pravu, glavna glumica ima nekako riblje oči i/ili usne, i iritantno razmaženi glasić. Sarkazam dr. House-a, on the other side... hmmm...:)

Elem, Sanjiva se udaje u subotu. Uzbuđenje je pregolemo. Devojačko veče je prošlo u najboljem redu, bez muškog striptiza, ali sa dosta potencijalnih, koje smo mogle da u toj ulozi zamislimo. Postalo je dinamično kad smo se umešale u masu. A masa starija... na opšte oduševljenje, ne osećasmo se kao nečije tetke, strine ili nedajbože profesorke. Kad sam ugledala one prosede u separeu na ulazu, došlo mi je... došlo mi je da im sednem u krilo, od radosti, reče Udata. Prevrnut je svaki detalj planiran za subotu, a raspredalo se i šire, onako ženski... Ima ta šminkerka koja dolazi, profi, šminkala za MTV... ona radi i nokte, devojke joj dolaze iz daleka, kako bi im ona nadograđivala nokte i slikala po njima, i to radi 16 sati dnevno. Počela je da drži i časove, kurs nadogradnje i manikira. I obrće strašnu neku kintu na tome. Uveravaju me kako je to veoma in, to je biznis sad, skoro umetnost. Slušam i zamišljam. Jednorog u oblacima. Mrtva priroda. Tajna večera na deset puta 5cm produženih noktiju. Mona Lisa - večita zagonetka long lasting laka. U pet nijansi. I rekoh... čekaj malo... da li mene neko ovde...? Reći ću samo da me zabrinjava ono što postaje uobičajeno i prosek, i pomalo rastužuje.

A danas sam bila u Velikom Pohodu na još veći Spisak stvari za subotu. Provela sam puno radno vreme u shopping-u, i doživela prosvetljenje. Sve moje predrasude o devojakama čiji se život deli na planiranje shopping-a i odlazak u shopping, na kreme pre i posle solarijuma, na potragu za smislom u crtanju po noktima, ili nečim što mi je još uvek nepoznanica, a sigurna sam da bih i za to imala neku vrstu... nerazumevanja... Ljudi,... srušile su se. Ući u toliko objekata, probati toliko komada odeće, boriti se s aždajama od prodavačica, sa zmijama od konkurencije... ljudi, krvnički je to posao! Izgleda bezazleno, lepršavo, uživancija... ali to je zapravo jedno bojno polje, gde opstaju samo najjači. Zaista, na kraju više nisam govorila, samo sam hodala, hodala, ne bi li sve to prestalo i nestalo. I zato, za sve namontirane ribe koje se bore za goli život, u tom moru šljokica, sjaja, kiča, praznoga prestiža - ništa manje od beneficiranog radnog staža!

ps. muzička pratnja, posebno birana za Udatu

 

 

Dobro, možda bih ja i bila vrlo ''nepažljiv izbor''. Moja priroda dvostruke vode je naprosto takva, nesigurna. Ona je okean i suša. I oseka i plima plima plima. ''Pažljivim izborom'' se možda i može smanjiti verovatnoća za povredu, ali ne i ukloniti. Uvek ti ostaje prostora za brigu. Uostalom, toliko je različitih načina kojim te neko može povrediti. Čini mi se beskrajno mnogo. Ili... kojim možemo sebe sami povrediti, da budem preciznija. Dakle... verovatnoća je jedan vrlo nezgodan igrač. Jedan od onih ''kad-se-najmanje-nadaš''. Suština je u tome da proceniš koliko gubiš, a koliko dobijaš kojom vrstom izbora.

Kako sve to izgleda, zavisi od tvoje rešetke, kroz koju primaš i daješ. Tvoje rešetke kroz koju vidiš svet, da li je ona sva pod pravim uglom, od kovanoga gvožđa, pomalo zarđala, ali očito izdržljiva. Ili možda, samo možda, bi pomislio da, ne sad, ali jednom, upotrebiš turpiju koju sam ti doturila, kao slučajno, iz dosade. Ako ti se učini u jednom trenutku da je previše četvrtast taj svet, previše ćoškast, i poželiš oble, fine linije, ili druge boje. Sastružeš par slojeva. Najednom, moći ćeš da vidiš i oblike drugih rešetki, drugih svetova. Postaćeš svestan drugačijih Istina. Verovatno ih nećeš odmah prihvatiti kao moguće, ali polagano. Lakše ćeš i lepše živeti u Velikome svetu sa mnogo različitih Istina, umesto što svoju proglašavaš Jedinom Vrhunskom. Obećavam Ti. Sumnjam da je Veliki svet spreman da legne u tvoj kalup Istine. Možeš i da pokušaš. Samo nemoj predugo da istrajavaš u tome, posebno ne meni u inat.

Tu ćeš, onda, negde ugledati i moju rešetku, i prepoznaćeš je, sigurna sam. Ugledaćeš i onaj jasan deo u kom ja ne pripadam, jer nisam stvar, ne može me niko posvojiti, kupiti. Videćeš, lepo piše: ja, mazzapsycho, slobodno sam i posebno biće, odvojeno od drugih, ali povezana, sa svojim takođe slobodnim saputnicima koji naiđu usput, možda se po volji i zadrže. Mi delimo stvarnost. Svako je u Toj stvarnosti slobodan da se predomisli, ode, ne deli više. Da li to može da boli? Naravno da može. Da li postoji varijanta u kojoj nikad ne zaboli? Ne. Osim ako utrneš ili se lišiš mogućnosti da se vežeš. Čime se zapravo vrsta bola samo menja, a intenzitet je isti ili jači. I onda... koji je od onih izbora bolji? Nije toliko bitno.

Svaka je rešetka napravljena kao potpuno logična, i zaista verujem da kroz tvoju stvari izgledaju onako kako kažeš da ih vidiš. No, to nije moja realnost. Ne postoji univerzalna formula ljubavi, samo moja, tvoja, njegova... a rešetke su, o tako različite. Kad se nađu dve kompatibilne, one mogu da traju u nedogled i žive u potpunoj patologiji. U uverenju da to jeste ljubav. Verovatno i jeste. Pitanje je koliko zdrava. Ima ponešto i privlačno u toj patologiji... ljubomorisanje, pa se tu rasplamsa strast, pa ucenjivanja, pa uslovi, dokazivanja... silna neka reket osećanja... čudesa, koja za sobom uglavnom ostavljaju mizeriju i pustoš. Kako bilo...

Voda nikom ne pripada. Mogu je piti, kupati se u njoj, za njom čeznuti, ili se u njoj utopiti. Granice moje slobode određujem samo ja. Ono što je dobro s ''nepažljivim izborima'' poput mene, upravo jeste taj ukus slobode, na mojim gležnjevima... Želiš da probaš?  

e

zamisli sad...

samo zamišljaj

jedan prosečan radni dan

ispunjen obavezama

mislima, planovima, projektima...

konstrukti, konflikti, ideje, strukture

koje ti crtaju vertikalne linije na licu

i daju izraz napetog, zabrinutog, umornog.

zima je

a zimi brzo padne noć

sećaš se...?

popiješ s prijateljem toplu čokoladu

gustu

kao puding

a onda

sedneš za volan

sama si

i voziš

60mph

u momentu

kad promiče poslednja ulična svetiljka

na izlazu iz grada

stopiš se s noći

uzme te

i voziš u nju

sve u jednom momentu

i baš tad

na radiju počne ovo...

dopire polako do tebe

izvlači te iz ljušture

i plešete kroz noć

grlite se

osmehuješ joj se

i sve je u redu

najednom osetiš

da je dobro

sasvim

sasvim dobro.

Sunday was a bright day...

''... napiši mi ono što nikada nikome nisi ...''

jubilej.

Your mind and your experience call to me
You have lived and your intelligence is sexy
I want to know what you got to say
I can tell you taste like the sky
cause you look like rain
You look like rain

Sat je pomeren, a ja se i dalje budim po gustome mraku.

Kažu da je vreme relativno.

Čak, da ne postoji.

Posebno ne ovakvo veštačko kakvim ga mi smatramo.

Ne izgleda tako u 5.10.

Počelo je kao fascinantni seeingthrough jedne duše krhke, koja se nije opirala.

I čudila se pomalo pitanju: da li ti smeta?

Usledilo je razgledanje spolja.

Ovo je dan potpune ne-kritike za druge.

Savršeno je nebitno da li si narcis, ili okrutan, ili ti je IQ sobne temperature, kad ne greju.

Danas sam mogla da te prihvatam, tvoje prisustvo.

Glupo ćaskanje, površnost, prazninu čak.

Skromnost, nemogućnost da izađeš iz sebe, razmetljivost.

Potom sam odsekla kosu.

Pregledala grudi.

Darovala bez povoda.

Da li je druga strana brige – nebriga?

Ili spokoj, mir..?

Svakako radost kad se energetski snopovi upletu,

povuku parčiće prošlosti i iznesu ih na svetlost dana i Sunca.

Vidiš da su neki ostali jadni, ali da su umeli doneti veliko, doprineti čudima.

Ili si sam sebe upregao i teglio te gromade, neopravdano ih pripisujući drugima...?

Najednom, shvatiš da je bol imala smisla.

Ako ni zbog čega drugo, onda zbog jedne pesme koja je danas došla tvojom zaslugom do stotine hiljada ljudi.

I ako su samo pojačali radio u kolima, u dugoj koloni,

ili klatili glavom u ritmu,

Osmehnuli se bar...

sve Ono je imalo smisla.

I na kraju dana je sasvim lako pevušiti u supermarketu

i plesati tango između rafova

između dva snižena artikla

praćena gunđanjem jednog namćora.

 

 

 

malo luda od nedostatka sna

malo i od stvari

koje ću ti šapnuti jednom

idealno stanje da se s nekim delovima sebe sudariš

kolizija je moćna reč

navučeš se na osećaj

nađeš pesme koje ti se lepe za glas

mrvu zaljubljena

lako praviš nove koreografije

koje bi lako mogle biti praćene svlačenjem

i providnim svilenim šalom

crvenim

ali tu je samo vlažna kuhinjska krpa

savršeno služi svrsi

I said... buzz buzz buzz...

lagano njihanje

iz kuka

i ta zanimljiva muška fantazija

o nenametljivom zavođenju u kecelji

uvek mi izmami osmeh

do glavnog smo jela već

pod reflektorom

krugom svetlosti

iza srebrnog jazzy mikrofona

bacajući munje u mrak

znaš da pogađaju u centar

jer ti treperi dekolte

dok se blago naginješ nad kutlačom

a crne štikle lupkaju dajući ritam

i taj je privatni šou

malo ludilo

samo razlog da plešeš

nešto što se ne bi smelo propustiti

uverena sam

uverena

da sam danas

produžila leto.

Pazi... nisam ti ja neki feminista, ili korektnije, feministkinja. I užasava me insistiranje na poženstvljavanju jezika, po svaku cenu. Kao da to garantuje poštovanje ičijih prava, pa i ženskih. Nonsens. Odbijam da se izjašnjavam kao psihološkinja, koje je, čuh, usvojeno, nisam sigurna koliko zvanično. Zvuči kao neki jevtin tinejdž časopis. Ima još nekoliko varijanti: psihologinja, psihologica, psihologuša... što dalje ideš, uvredljivije zvuči. Bar mom sluhu.

Deo moje životne ideologije i delanja, jeste zalaganje za poštovanje osnovnih ljudskih prava, na život, slobodu, dostojanstvo, osnovne ljudske vrednosti, a protiv diskriminacije bilo kog oblika, bez obzira na grupnu pripadnost. Na nedavno otkrivenoj televiziji sa ovih prostora (i nije neko čudesno otkriće, ali dobro sad) - reklama za Denim. Tip izlazi ispod tuša, cura u njegovoj raskopčanoj teksas košulji, koliko sam ispratila, prilazi joj s leđa i stavlja ruku na prsa, te ga ona zaustavi. Tekst koji prati sliku je sledeći: Denim – za muškarca koji ne mora da pita. Nikad.

Kao što to obično radim kad se čudim, raširim oči, proverim da li sam dobro čula, proverim još jednom... i zapitam se, dokle? Dokle će okolnosti ovde biti takve da se neguje ovakav oblik mačizma, da se stavlja u reklame, da se propagira kao poželjno, vrhunsko, neophodno, jedini način...?! Tekst reklame direktno aminuje ugrožavanje prava na slobodu. Ako sličan seksizam sretnem na ulici, u prodavnici, u autobusu, ne širim oči, samo se zgrozim svesna njegove prisutnosti. Ali na javnom mediju... koji to društveni kontekst odobrava ovakav stav? Neka je i jedna jedina reklama, ona je signal. Koji aktivira razne alarme. I ma koliko želeli i tvrdili da su se prilike ovde promenile u pravcu kojim se udaljujemo od mračnih balkanskih tačaka, to je samo jedna lepa iluzija, koje su po svojoj prirodi uvek iskrivljenja i laži. Zapravo smo poraženi. I iz dana u dan, to bivamo iznova. Između ostalog, i uverenjem da je apsolutna dominacija direktno određena rođenjem, u slučaju da je biće imalo sreće i jedan mali Y. Prema toj se činjenici naravno mora odnositi sa strahopoštovanjem, dok eventualno nevino trepćeš diveći se njegovoj neprikosnovenoj snazi i veličini. Pa šta sad ako je povremeno i nasilan... On - ne mora da pita. S ove tačke gledišta, šanse za skoriju emancipaciju, ne žena, nego društva su komične. I tragične.

 

Manu mi se utisnuo u dušu. (A duša je smeštena u udubljenju iznad grudne, na završetku ključne kosti, i uz malo sreće, oblik duše odgovaraće obliku ulegnuća.) Dakle, utisnuto. Jedino to mogu da kažem. I da sam postexitovskoj depresiji već četvrti ili peti dan. Ne znam. Svi su kao jedan, dugačak.

Elem, zaista je istina da sve sa čim ikada, ikako dođemo u kontakt ostaje negde pohranjeno u našoj memoriji, makar kao bledunjavi, slabašni trag, ipak tu je negde. I sad zamisli da smo dovoljno razvijena bića da se svega tako jasno sećamo i izvlačimo te tragove po volji i potrebi iz arhiva. I da, smo tako dovoljno razvijeni da pamtimo, dovoljno snažni da to i podnesemo. Smatram da bi ljudska bića trebalo da evoluiraju u tom smeru, ili je bar to smer koji bih ja odabrala, da me ko pita.

Odabrala bih, takođe, da jasno pamtim svoj prvi korak, definitivno jednu od najvećih pobeda u životu. Svoju prvu izgovorenu reč. Majčin glas iz utrobe. Kad me je tata rodio.

Šale sa Slavišom i Jelenom oko niskog pravilnog stola zabavišta ''Bubica'', strah od mraka po ćoškovima i neke rane bolove, da me podsete kad krenem da dramim oko besmislica sada.

Gradivo istorije iz šestog, i fizike iz sedmog razreda. Svaki gimnazijski izlazak, svaki pogled u masi, zbog kojeg se umelo danima uzdisati. Časove engleskog, sve sentence latinske, detalje hiljadu i po strana socijalne. Trenutak u procesu u kom sam počela da volim sebe. Neke pijane poljupce. I verovatno još jedno mnoštvo tragova, do kojih, eto, nisam još evoluirala. Dešava se i najboljima.

Znaš, sve je to tu, sve ostaje, ali povremeno ubedim sebe da nisam dovoljno sigurna (ne pitaj koliko je to dovoljno), pa oklevam, ograđujem se, ustežem, čekam… za svaki slučaj. Umesto da zgrabim. Koliko mi se to puta desilo samo na ispitu... i koji bi mi prosek bio da sam samo malo sigurnije koristila te maglovite tačne predstave. Ili je bolje da mislim kako da to u budućnosti menjam... i preokrenem u svoju korist. Zapravo mi je potreban onaj organ koji nemam, nazovimo ga petlja.

Dakle, smisliti par vrhova za osvojiti i vežbati ''petlju''. Jer glumiti moć je pomalo jadno i svakako neproduktivno. A tek svemoć.

Do tada, do mojih vrhova, do mojih malih evolucija, uživam u onom utisnutom. Otpornom na vreme, kišu, sneg, grad, opasne namere, trenutke ushićenja. Stare želje, nova ispunjenja.

došli su tamni kao brazilci
iz P. oduševljeni
uzanim ulicama
prozirnošću vode
utreniranom ljubaznošću
dugim plovidbama
mitskim maslinjacima.
šest stotina fotografija
smenjuju se spolja
i snimaka ima

a intro

neki sasvim drugi film
mislim
kako nije smrt strašna
koliko strašan može da bude život
smrt je kad samo prestaneš
prosto prestaneš.
i ništa.
telo nastavi proces raspada
neki će posle plakati
neki samo ćutati
ali to je savršeno nebitno
ti si prestao.
a ni ne znaš to.
možda
samo možda te je neko osetio
kao nemir
trenutak pred prestanak
ili čitave sate.
ali ni to ne znaš.
dakle, ništa preterano sentimentalno.

život i smrt
jednako su nepouzdani.

Onaj Fellini… pa, to je čista psihoanaliza!

Uz malo skepse u 137 minuta trake snimljene 1965., odlučila sam da je momenat za gospođice Crvene. Umalo da zažalim dvostruko.

Prvi Fellinijev film u boji, kojem se izgleda radovao kao dete, pa je taj kolorit potpuno iskoristio, da ne kažem zloupotrebio, u svrhu prenaglašavanja likova, šminke, kostima, scenografije… prenaglašenost do grotesknog! (De ja vu de ja vu-a!) Elem, verujem da su zabava i kriterijumi za umetnički doživljaj malo drugačije poimani pre pola veka, pa je s ove vremenske tačke pomalo dosadnjikavo i sporo bilo pratiti život domaćice, bogatašice zapravo, koja se iz dosade, manjka ljubavi, rane traume ili kombinacije svega toga, lagano i neprimetno ocepljuje od realnosti. Lica stvarnih ljudi, koje sve češće vidi u senci, a lica onih drugih u svoj svojoj šarolikosti sumnjivog psihičkog statusa. Ali jasne, obasjane i izražajne. Trebalo je biti strpljiv, da. I sve ovo se poslaže na samom kraju, na poslednjih 10 minuta te trake sa simbolom Jugoslovenske kinoteke u desnom gornjem uglu, susretom sa petogodišnjom Đulijetom i njenim oslobađanjem. Ok. Dobio me.

Najpre trejler

i još jedna rešenost, ples... koja znamo do čega je dovela... do crvene tačke na grudima... druge rešenosti. I onda se prosto upleteš s tim rešenostima i nema ti kraja...

''Mia: Noo, no, no, no, no, no... I do believe Marsellus Wallace, my husband, your boss, told you to take ME out and do WHATEVER I WANTED. Now I wanna dance, I wanna win. I want that trophy, so dance good.''

 

Update samo i samo za miss Giardy... (na dajl apu:)