došli su tamni kao brazilci
iz P. oduševljeni
uzanim ulicama
prozirnošću vode
utreniranom ljubaznošću
dugim plovidbama
mitskim maslinjacima.
šest stotina fotografija
smenjuju se spolja
i snimaka ima

a intro

neki sasvim drugi film
mislim
kako nije smrt strašna
koliko strašan može da bude život
smrt je kad samo prestaneš
prosto prestaneš.
i ništa.
telo nastavi proces raspada
neki će posle plakati
neki samo ćutati
ali to je savršeno nebitno
ti si prestao.
a ni ne znaš to.
možda
samo možda te je neko osetio
kao nemir
trenutak pred prestanak
ili čitave sate.
ali ni to ne znaš.
dakle, ništa preterano sentimentalno.

život i smrt
jednako su nepouzdani.

Onaj Fellini… pa, to je čista psihoanaliza!

Uz malo skepse u 137 minuta trake snimljene 1965., odlučila sam da je momenat za gospođice Crvene. Umalo da zažalim dvostruko.

Prvi Fellinijev film u boji, kojem se izgleda radovao kao dete, pa je taj kolorit potpuno iskoristio, da ne kažem zloupotrebio, u svrhu prenaglašavanja likova, šminke, kostima, scenografije… prenaglašenost do grotesknog! (De ja vu de ja vu-a!) Elem, verujem da su zabava i kriterijumi za umetnički doživljaj malo drugačije poimani pre pola veka, pa je s ove vremenske tačke pomalo dosadnjikavo i sporo bilo pratiti život domaćice, bogatašice zapravo, koja se iz dosade, manjka ljubavi, rane traume ili kombinacije svega toga, lagano i neprimetno ocepljuje od realnosti. Lica stvarnih ljudi, koje sve češće vidi u senci, a lica onih drugih u svoj svojoj šarolikosti sumnjivog psihičkog statusa. Ali jasne, obasjane i izražajne. Trebalo je biti strpljiv, da. I sve ovo se poslaže na samom kraju, na poslednjih 10 minuta te trake sa simbolom Jugoslovenske kinoteke u desnom gornjem uglu, susretom sa petogodišnjom Đulijetom i njenim oslobađanjem. Ok. Dobio me.

Najpre trejler

i još jedna rešenost, ples... koja znamo do čega je dovela... do crvene tačke na grudima... druge rešenosti. I onda se prosto upleteš s tim rešenostima i nema ti kraja...

''Mia: Noo, no, no, no, no, no... I do believe Marsellus Wallace, my husband, your boss, told you to take ME out and do WHATEVER I WANTED. Now I wanna dance, I wanna win. I want that trophy, so dance good.''

 

Update samo i samo za miss Giardy... (na dajl apu:)

leti idem na bazen

ustanem rano da budem tamo već oko 9 kad nema gužve

voda je hladna i plava

samo jos po koji posetilac

ne remete mir

a Sunce ne okleva

jos sam pospana

smušene glave

jutro je jasno

malo se teglim poput mačke

i samo sedim i uživam neko vreme

kratko

i onda uskočim....

u momentu kad utoneš...

sve se promeni

kao da si upao u drugi svet

promeni se pokret

zvuk dubok i otegnut

slika gusta

boje

osećaj na koži

milion mehurića koji ti klize

potpuno drugačije stanje uma

i kome onda trebaju droge

kada bih samo mogla da dišem pod vodom

taj osećaj potonuća...

nezamenljiv

uvek priželjkujem da mi se niko ni zbog čega ne obrati

i ljubomorno čuvam taj trenutak samoće

jutarnje tišine

i tu vodu

taj svet

drugi neki

posle se još malo izležavam na suncu i gotovo

taj dan ima smisao

to sam ti htela ispričati

moj waking feeling

''Vrućina. Leškarim.

Lagano tonem u san.

Ustajem jako rano sutra!

Miša čeprka po kompu u boksericama.

Bira slike za izložbu.

Lajka se čuje u pozadini.

Gore dve sveće.

Čekam kad će doći u krevet.

Mazim crnog mačka zvanog Patsy.

Miša me posmatra kraičkom oka iza ekrana.

Razmišljam o životu na drugim planetama i o ljudskom mozgu tokom orgazma.

Totalno sam zaljubljen.''

Juče je zvao da mi malo laska. Ubacujući precizno odmerene trenutke tišine u kojima bih mogla da se nasmejem ili samo nečujno osmehnem, kako bi me u osmehu zamišljao. Apsolutno mu se ne može verovati. Jednako se ne može verovati koliko su razvijene i kako prefinjeno oblikovane njegove veštine. Impresivno, zaista. Imponuje, takođe. On ne štedi na rečima. O, ne, nikako. Znaš..., rekao je praveći još jedan trenutak tišine fiksirajući me plavetnilom, ja uopšte ne znam kako ti izgledaš. Znam samo kako izgledaju tvoje oči. I te fore. Ponekad ne mogah da izdržim, te bih prsnula u smeh, on takođe i... pa ti mi ništa ne veruješ... slegnem ramenima. I žali se da ga smatraju perfidnim. Slaže pred poznanicom da sam mu supruga, samo da bi video moj izraz lica. Posebno zabavno je kad isučemo svoje intelektualne oštrice, pa varniči na sve strane. Savršeno jasno je da bi jedna od tih varnica mogla da bude kriva za požar, koji bi bio sve samo ne intelektualni. Dozvolim sebi da treperim, ali ne i njemu da vidi koliko. Duboko dišeš miris krošnje dok preplavljuje te plavetnilom i gospodski ti ljubi ruku na rastanku.

Ima nešto posebno u tome kad počneš da privlačiš deset, dvanaest, šesnaest godina starije muškarce. Vrlo atraktivne, poželjne muškarce. Koji te pritom ne posmatraju kao klinku, već kao ozbiljan izazov. Osetiš kako je tvoj seksipil sazreo, da puca, prska i curi. Zavališ se i posmatraš. Rodilo. U tome možeš isključivo da uživaš. Da budeš plen i da budeš lovac, nebitno. Sve dok se mreža njiše. 

don't wait up!   ;)

Znaš…
Ja sam samo sedela pored njega. On je brbljao i brbljao, a ja sam osećala posvuda. Lepo i jasno kako mi se osećaj seli krvlju u sve delove tela. Uhvatila svaki pokret. I onaj kojim mi je pola minuta držao suknju, recimo, slučajno.
Na početku je predložio saradnju. Profesionalnu. Postepeno je ideja o komunikologiji postala potpuno romantična, vrli novi svet koji se rađa poput pileta ili dinosaurusa, svejedno, razbijajući ljusku koja ga predugo sprečava da vidi, diše i živi. Pile. Ili dinosaurus. Svejedno je, mislim.
Previše egocentričan da bi bio dobar slušalac. Umom neprestano u stanju brainstorming-a. Pomalo teatralan, samosvestan i savršeno oslobođen. Prosed. O, drugačiji. I brbljiv, brbljiv, brbljiv.

Znaš…
Kad ti neko priča mnogo, sve i da ne priča o sebi ništa, mnogo ti o sebi kaže. Posebno ako umeš da slušaš. Potom to vešto reflektuješ. Onda trenutak za pogled u tišini. Zaintrigiran. Uvek upali.

Znaš…
Nisam se trudila. Zaista. Samo sam primećivala i slušala i pratila naizmenično, a posle i simultano, zbivanja spolja i zbivanja unutra. Pratile su i kokoške u okolini (…hm, biće da je ono ipak dinosaurus bio u pitanju). Do glavnog jela, primetila sam tanke crvene linije pogleda, neke loše skrivene komentare i grimase. Momenat u kom je stigao Cabernet… ne umem ni da opišem. Strahovito zabavljajuće.  

Znaš…
Kad sam ga podsetila gde smo se upoznali, jer se nije setio iz prve… ''Ahhh…'', i ovlaš, jedva osetno dodirnu mi obraz. Pomalo neprikladno. I opet zaćuta. Sve taj zna.

''Znaš'', kaže ''umem ja da budem i zanimljiv… ponekad.''
''Jedva čekam… da vidim i to.''

Kako li bi komunikolozi ovo proanalizirali…

 

A gde ćete vi biti 12. jula?!
 

 

sudeći po maslačku, procvaloj trešnji i boji neba,
ovo bi mogao biti
savršen dan za zaljubiti se.
da nije opet poskupela karta,
da ne spavam zabrinjavajuće malo,
da nisam practically married.
koji bedak.

nema pravila.
pojaviš se u obliku pene u šolji crne kafe,
u mreškavom odrazu barica koje preskačem,
u pola pet ujutru.
dok seckam luk, pa pečurke.
djumbir, kažem naglas.
i smejem se sa sobom.
pojaviš se na prepad.
sanjala sam onaj obećani tango
argentinski, dabome.
nisam ti to zaboravila.
sanjala sam da te sa ruba čaše pijem
in vino veritas?
ne, u meni je.
pojaviš se drsko i sa stilom.
pokretom koji te izdaje.
osmeh mesto pozdrava
i ispod stola dodir tvoga kolena.
pojaviš se kao osećaj u koži
na vratu
iza uha.
želje koje za sobom ostavljaju pustoš.
pojaviš se ni od kuda.
nema pravila.

nekako...

nekako je sve ovo počelo željom da pišem o ljubavi.

koja se pokazuje kafom i keksom u krevetu subotom ujutru.

pažljivim peglanjem košulje bez linije na sredini rukava.

ljušteći ono belo s narandže.

slušajući kao prvi, a po ko zna koji put, priču o đavoljem gušteru,

kojem se dečije divi i želi da bude u nekom od narednih života.

fascinantnim momentima razumevanja.

samba koreografijom na ulici u noći, iako te je malo blam.

najnežnijim pokretom kojim sklanjaš mi kosu iza uha,

dok pevušim ti.

trik sa duplom dozom cimeta.

a onda i momenti iznenađujuće sebičnosti.

i sizifofske upornosti da se u sebičnosti istraje.

sutra će doći žaomije, potpuno suvišno i prekasno.

i nevažno.

onda i arktička hladnoća i daljine umetnute između.

daljine s kojih više od tačkica ne razaznaješ. 

praznine koje si ranije panično popunjavao

koječime

a sad smireno i strpljivo čekaš

prosto da vidiš šta će da se desi.

u međuvremenu, daš koji intervju i slušaš, slušaš, slušaš.

voziš.

navučeš se na grejp.

i shvatiš da tamne naočare ipak dosta skrivaju, i to ti se svidi.

hodaš svakoga dana

i tako... lako imigriraš u sebe.

naslovi u novinama izgledaju nestvarno,

a oblaci sve stvarnije. opipljivo.

i vazduh drugačije miriše.

onda u sebi opet nabasam na tvoj osmeh

i pitam se

gde nestade ona daljina

da li si je titanski sabio

ili je to neka new age magija.

ili odluka da emigriraš u mene.

praštam sebičnosti.

dok me maznu jutrom uzimaš.

niko nije rekao da će biti lakše.

samo lepše.

u ljubavi.

zapravo, samo sam shvatila...

da jednom kad budem režirala spot za neki mrak

izgledaće ovako.

 

immerse your soul in love. 

love those nuns.

...otvoren za poglede, otvoren za trčanje...

kada jednom u nekom momentu svoje mladosti
dođe tvoje lično proleće
i postaneš sposoban da razumeš
EKV
otvori ti se jedan novi svet
neobično snažnih emocija
i pogledi jednog čoveka ti deluju kao potpuno otkrovenje
zavoliš njegovo č i š
njegov mrak i njegovu snagu
i bol
njegove usne boje mesa
trag pod levom miškom
dečaka iz vode.

ugradiš sve to na svoju jednu policu
kao neodvojiv deo sebe.

kad kasnije dođu neka druga tvoja proleća
jasno je zašto sa te police ne izvlačiš često.
 
i vidiš da je noćas Mesec opet crven, mlad i ljut
i da nemamo vremena
nemamo razloga
da ostanemo ovde i sačekamo kraj.