Sta je to istinski dobar covek? Ja sam danas shvatila koja je to kljucna osobina koju apsolutno mora posedvati jedan istinski dobar covek. Na zalost iz te kategorija sam odmah iskljucila sve ljude koji poznajem, ukljucujuci i sebe, osim jedne jedine osobe.
Istinski dobri ljudi su toliko retki da se pronalazenjem jednog takvog uopste ne treba opterecivati. Treba samo prihvatiti ove ostale takve kakve jesu i uzivati u njihovim vrlinama. A ako vam se slucajno desi, kao meni, da nadjete tog jednog istinski dobrog coveka, onda konacno imate nekoga pred kim se mozete opustiti. Mozete mu se predati, mozete pred njega prosuti sve svoje, i gadno i divno, i uzivati u tome sto sa vama deli vasa osecanja. Jer istinski dobar covek je upravo onaj koji se istinski raduje sreci svog bliznjeg, i istinski pati zbog njegove nesrece. Obrnuto nikada.
To mozda zvuci tako lako, banalno, ali to je citava umetnost, da ne kazem dar.
To je ono sto ima moja drugarica C. Ali nije predmet ove price.
Ovaj post govori o tome kako sam ja shvatila da moja drugarica J. a onda i moja velika ljubav, moj trenutni decko Lj, nisu istinski dobri ljudi.
Dakle moja velika ljubav i ja smo se upoznali pre nesto vise od godinu dana. Secam se tacno kako sam pomisila da bih mogla malo da se povatam s njim, i da sam se sledece jutro probudila rano iako je bila subota. Posle mesec dana muvanja, stidljive price i zategnutih razgovora, on je skupio hrabrost da me poljubi. Od tog dana se prakticno nismo ni razdvajali.

Moje dve drugarice, koje su nas i upoznale, su u pocetku bile iznenadjene time da smo se smuvali. Onda im je kao bilo drago. Onda su pocele da me izbegavaju. Jednog dana su me pozvale na pice, a kada sam dosla sele su preko puta mene, kao komisija na ispitu iz hirirgije, i rekle mi kako njegovo i moje ponasanje smara ljude u nasoj okolini. Predlozile suda se nas dvoje primirimo negde mesec dana i besomucnim seksom izbacimo svu strast i zaljubljenost iz sebe, i onda da se vratimo medju ljude.
Bila sam malo iznenadjena, ali onda sam pokusala da se stavim da njihovo mesto. J. je imala decka cetiri godine koji je nikada nije vodio nigde sa sobom, ciji drugovi nisu ni znali da on ima devojku, a druga drugarica je imala decka sa kojim je pocela da zivi i u koga nikada nije bila zaljubljena. Shvatila sam da im pravim zazubice i odlucila da prestanem sa tim.
Njegovo drustvo je mene primilo potpuno drugacije. Uvek su se jako trudili oko mene, i kad god bismo izasli sa njima, bilo bi nam do jaja. Tako sam polako sve vise pocela da izlazim sa njegovim ortacima, a sve manje sa svojim drugaricama.
On je isto osetio neku napetost u vazduhu kad bismo blejali sa mojima, a oni su iz nekog razloga, posebno jedan mojoj dugogodisnji ortak, voleli da ga peckaju i prozivaju.
Osecala sam se jako cudno. Bila sam prvi put mnogo srecna i zaljubljena, ali nisam imala ni sa kim to da podelim. Ponekad bih se cula sa C., koja se verila i koja je delila moj entuzijazam, ali ona je bila u drugom gradu tako da sam vecinu vremena provodila deleci srecu sama sa sobom.
To je polako pocelo da me gusi, i cesto bih se nadrndala na njega bez nekog razloga, ponekad bih preispitivala nasu vezu, i polako pocinjala da se udaljavam. Bile su mi potrebne moje drugarice i moji drugovi. Posto nisam mogla da imam njega i njih u isto vreme, morala sam uvek da se neceg odreknem. Ponekad sam bila previse gruba prema njemu, a cesto sam bila ljubomorna na njegovo drustvo. Pa ipak ni u jednom momentu nisam pomislila da se naljutim na svoje.
I sada dolazimo do kljucne tacke.  U jednom momentu sam bila toliko zbunjena i smorena da sam mu rekla da zelim pauzu. On se teskom mukom s tim slozio. Otisla sam to vece u klub gde smo cesto izlazili zajedno, sve vreme misleci na njega, i na to kako mi ta pauza uopste ne treba. Onda mi je, gotovo odjedom, prisao neki poznanik da mi pokaze poruku koju mu je Lj. poslao. U poruci ga Lj. moli da mi ne kaze da se "cimao" s nekom ribom neko tamo vece.

Vratila sam film, i tacno sam znala koje je vece bio u pitanju. Bio je rodjendan njegovog druga, a ja sam tih dana bila besna sto uvek izlazimo samo sa njegovim ortacima. Odbila sam da idem sa njim, i otisla da izblejim sa svojim drugom. On se napio i ljubio se s nekom devojkom.
To me je uzdrmalo kao malo sta u zivotu. Mislila sam da je on poslednja osoba koja ce uraditi tako nesto. Nisam znala gde se nalazim, bila sam potpuno prazna. Tih nedelju dana nisam imala potrebu ni da jedem ni da spavam. Otisla bih na Zeleni venac, sela u neki autobus, i isla do kraja, pa nazad i tako nekolko puta na dan.
 On mi je slao poruke, zvao moje drugarice da pita kako sam i ostavljao sitne poruke namenjene meni na sajtovima koje smo zajedno posecivali. Na kraju sam popustila i pomirili smo se. Od tog trenutka on se trudio da bude apsolutno savrsen i bezgresan. Pricao je sa mnom na note, zvao me je po deset  puta dnevno, isao sa mnom u kupovinu, sredjivao mi kucu posle mog rodjendana. Nije se vise svadjao sa mnom, a kad bih ga razbesnela samo bi se povukao i cekao da ga prodje. Mislim, ne znam zasto pisem u proslom vremenu kad stvari i dalje tako stoje. Ovo je prestao da bude normalan odnos, vec se pretvorio u hodanje po jajima.
 U poslenje vreme sam pocela da pravim zesce gluposti sa ciljem da ga oteram od sebe, ali on samo sve vise guta.
U medjuvremenu ga je moja drugarica J. silno zgotivila. On vise nije bezveze frajer od koga sam ja sto puta bolja riba, niti nestabilan lik cija ce ushicenost prema meni brzo da sagori. Sada je kul zanimljiv tip koji ima prelepu facu i koji je mnogo sladak.
Sada nas dve sedimo na klupi, ja pokusavam da joj otvorim dusu, a ona me slusa. Drzi me za ruku, i ja znam da je ona konacno tu za mene. Sada sam nesrecna i imam sa kim to da podelim.

 

Danas sam konacno izasla iz kuce posle dva dana. Prosto kao neka macka, sto i jesam po zodijaku u koji ne verujem, ne volim da izlazim na kisu. Cekam sunce da se raspline po asfaltu pa da mi zacrveni kozu od glave do pete.

Dva dana nistam bila nigde. Radila nis'.

Ali vec danas otkrila sam par stvari. Da Carls Darvin i ja delimo isto misljenje o religiji i moralu. Da je Vil Smit izrastao u neodoljivog sredovecnog muskarca i vanprosecnog glumca. I ovu dvojicu. Iz Svedske.

Kad sam bila u Meksiko Sitiju u jednom hostelu upoznala sam jednu Svedjanku. I jednu Francuskinju. Jedan dan smo provele zajedno. Isle u Kucu Fride Kalo, Lava Trockog i muzej prehispanske umetnosti koji je meksickom narodu sagradio Dijego Rivera. Svedjanka je imala ogromne sise i pegice na nosu. Bila je odbojna, s nadrkanom facom, ali je imala neki klinacki kretenski zarazan smeh. U totalnom neskladu sa susdrzanom skadinavskom pojavom. Pricala je kako u Svedskoj niko ne dobacuje na ulici i kako u autobusu niko nece sesti do tebe ako postoji jos neko prazno mesto gde bi mogao da sedi sam. I kako postoji nesto sto razlikuje sve svedske grupe od ostalih. Nesto neobjasnjivo, ali sveprozimajuce.

To vece kada smo se vratile iz obilaska muzeja otisle smo na krov na veceru. Pored nas je seo jedan Jevrejin, iz Izraela. Rekla sam, da bih se malo kurcila, da je te godine njegovoj domovini sezdeseti rodjendan. Nakon sto se prijatno iznenadio, zapoceo je pricu o Palestini, sadasnjem premijeru i istoriji Jevreja jos pre Hrista. Tada sam priznala da sam slucajno u nekim novinama videla naslov o sezdesetogodisnjici Izraela i da se tu moje znanje zavrsava. Onda mi je polako i sa puno detalja ispricao nesto o osnivanju, od prvog premijera do danasnjeg dana. Sisata Svedjanka je klimala glavom kao da je cula za svakog od njih. Onda smo poceli da nabrajamo poznate ljude iz nasih naroda. Njemu je bio najlakse, sto je potkrepio izjavom da najveci procenat Nobelovaca cine Jevreji.

Tu se sam se vec malo lozuckala na njega. Ne na njega kao Njega, eto ni ime mu nisam zapamtila, vec na njega kao Jevrejina. Pripadnika tog gotovo misticnog naroda, koga mi odavde poznajemo samo iz trivijale americkih filmova. Vidimo ih kako se u crnim kaputima setaju Lexingtonom, ulaze u one njujorske zgrade isod cijih tendi ih pozdravljaju portiri i produzavaju do  liftova sa limenim vratima. Poneka knjiga ili nezavisni film prikaze kako se preko okeana gotovo istrebljeni rehabilituju. Kako se bore za svoju drzavu, uce iznova svoj jezik, ne dajuci mu da umre. Proucavaju toru, pale neke smesne svecnjake, nose kretenske kapice na temenu. I sve to vreme ne prestajuci da zaduzuju covecanstvo svojim mislima, slikama, tekstovima, psihoanalizama, naukom.

On je pricao o Palestini, ja sam pricala o Kosovu. Povukle su se neke paralele.

Onda je sisata Svedjanka zablebetala o Svedskoj. O Abi, o nekim grupama, kako je u San Dijegu ucila da surfuje. Smejala se kretenski i sise su joj veselo nesvedski skakutale.

Ja sam spomenula Nikolu Teslu, ali za njega nisu culi. Probala sam Ivu Andrica. Svedjanka je talasala o nekim meni nepoznatim Indi rok grupama, ali Jevrejin ih je sve znao.

Zevnula sam i otisla na spavanje. Oni su otisli na ju tjub.

Ugasila sam svetlo u svojoj sobi. Zaboravila sam Novaka Djokovica. I Tita.

 

Evo osecam se luckasto i shodno tome se sa kompa cuje Bebi Dol. A zasto sinoc nisam mogla da spavam? I zasto sam jutros uzela potpis na pogresnoj strani indeksa? I sisla na skroz nekoj levoj stanici?
Odgovor na ovo pitanje poslednju put je vidjen negde u spletu smedjih kovrzda, na par santimetara od dva oka brza kao musice, na dlanovima ruku ubdjenih da dobro sviraju bubnjeve, a onda je smugnuo kroz sumu logici stranih misli koje samo dve devetnaestogodisnje hemisfere mogu da sklope svojim devetnaestogodisnjim neuronskim vezama.

A bilo je par dodira ispod stola, i ljubomorni pogled bivse ribe (mmmmm...) koja voli da igra bosa, i samo (samo?!) cetiri godine razlike. Ah, da i ono cuveno - nadam se da smo presli tu barijeru godina.

Bilo je tu i samopromocije. Ja sam mlad, mogu da izdrzim celu noc!

Ijao.

A ja imam decka.

 

Ponekad kad uzmem da čitam svoj blog iznenadim se koliko zvučim tužno i izgubljeno. Ponekad se sažalim nad svojom sudbinom. Dok čitam ovaj blog. Posle kada ga zatvorim sve se vrati na staro. Malo slatke dekadencije noćnog života, malo francuskog realizima i hirurgije za studente medicine i život ima neki drugačiji, nenametljivi ukus. Ne oseća se ni besmisao, ni prolaznost, ni zbunjenost kada se potone u jalove zanimacije svakodnevnice.
Ponekad, u sitne sate zakljuca ona sinja kukavica ljudske kosmičke izgubljenosti. lli, što bi Ona to rekla - kosmičkog BLUZA, MAMA... Iskresne ono gogenovsko Ko smo šta smo , what d fak....

E pa. Ja sam ta što ne uči na greškama, što na svome otrcanom blogu piše samo kada se oseća nesrećno, odbačeno i droljasto. Što ima želju da bude pisac samo kada je neko odjebe, što krije vodku u kanti sa diskovima, što je upravo prevarila dečka koji joj je pre dva dana rekao da se zaljubljuje u nju i sada se oseća kao najgore govno i očekuje oprost od ljudi s one strane monitora... pa da p da p da.

 

 

E pa imam žvalu na ulglu usana. Kao i obično ne znam koga da optužim za to. Dakle, ništa se nije promenilo. Ponekad pomislim da će jednog dana umesto žvale biti nešto malo i prgavo, što se bacaka iz dubine mog stomaka, i stresem se.

C. i ja smo bile kod rodbine u Voši. Zelena madžarska ravnica, salaši, vitraži, sve gradske sijalice na broju, briljiraju usaglašeno. Druga država, to je to.

Prvo veče je bio student stomatologije, a drugo vojnik na odsustvu. Treće veče sam bila u bg-u, a četvrto mi je na spoju gornje i donje neumorne radilice izašla jedna ružičasta žvalica oblika kapi rose. Pa da.

Ovih dana slušam Bajaginu Marlenu. I to je manje više to.

Imam brata od godinu i po koji je naucio da stampa. Dok ovo pisem, kroz stampac je provukao tacno sest praznih papira.
Imam i brata od dva meseca koji jos uvek zna tako malo. Ali nosi ime jednog Obrenovica. Tata i ja strasno gotivimo te likove. Njihovu kompleksnost, slojevitost, tragicnost, sklonost ka intrizi, diplomatiji, erotici. Ponekad i politici.
Imam najbolju drugaricu koja je u malom bedaku.
Imam i kao jednog decka sa kojim sam. I jednog na koga se lozim.
Imam mamu, imam baku. Imam sarene kineske tregere.
Cak imam ideju za jedan libreto.
Fali mi samo kompozitor.

Ovo je bila godna vredna zivota. Koliko knjiga, predela, slika, ljubavi, suza, gandze, slatkisa! Koliko slatkog culnog zadovoljstva! Koliko pesama, koliko salse!

Zaljubila sam se cetiri puta. Od onog prvog mi je ostalo prijateljstvo, sa drugim sam bila dva duga meseca i to bez seksa, a treci, Pedja, pomutio mi je bice na sve moguce nacine.

Cetvri put srce mi je zaigralo za prostorom. Prenaseljenim strokavim zatalasinim sarenim mozaikom od grada, u srzi Meksika, koji od svog nastanka tone sa cokoladnom smesom zilavog domorodackog i prekog evropskog stanovnisva.

Knjige koje su me provele kroz svoje crnobele predele, i na cija se ugljena brda i verande i dalje ponekad vratim u mislima su bile:
- Fajront u Grgetegu, Danila Nikolica
- Kraljica zabave, Danila Nikolica
- Stakleno zvono, Slivije Plat
- Gozba ili O ljubavi, Platona
- Sjecanje na moje tuzne kurve, Gabrijela Garsije Markesa
- Jedna Svanova ljubav, Marsela Prusta
- Dijaspora i druge stvari, Davida Albaharija
- Mondo i Lalabaj, J.M.G. Le Klezija
- Objava broja 49, Tomasa Pincona
- Komo, Srdjana Valjarevica
- Rejcel, ljubavna prica, Radovana Nastica
- Drugi poljubac Gite Danon, Miljenka Jegrovica

A pesnici koji su me naterali da se i sama uhvatim pisanja rime nekom od mojih brojih nezahvalnika su bili:
-Oskar Davico
-Rade Drainac
-Matija Beckovic
-Federiko Garsija Lorka
-Ted Hjuz

I naravno, onih par teskih dela sa kojima nisam uspela da se izborim i koja mi, uz jos toliko odluka, moranja, zelja i neizvesnosti ostaju za sledecu godinu:
-Portret umetnika u mladosti, Dzemsa Dzojsa,koji nisam uspela da dovsrim ni iz drugog puta
- Mudrost zapada, Bertranda Rasela, taman kada sam bila na vrhuncu zelje da spoznam zapadnu misao i uporedim je sa sopstevnom juznoslovenskom, vecito razapetom izmedju suprotsavljnih osvajackih kultura, ja sam se zaljubila
- Gospodin Krek, Huana Oktavia Prensa - nikada zapravo nisam bila fan Kafkinog Procesa niti slicnih paranoidnih struktura (mada me Pincon jeste odusevio)
- This side of paradise, F.S. Fitzgeralda - nije bilo vremena, a ni zivaca za hvatanje reci po recniku posle napornog trckaranja po Nju Jorku
- The Labyrint Of Solitude, Octavija Paza - Knjiga kojoj znam da cu se vratiti, bas kao i domovini njenog autora, i posvetiti joj vise vremena od dvocasovnih letova i voznji
- Na putu, Dzeka Keruaka - doduse, cinjenica je da sam ovu avanturu zapocela nekoliko dana pred kraj stare godine, tako da sa cu je samo produziti sada, kada saberem utiske sopstevne stvarnosti

Zatim, muzika. Otkrila sam divan, muski setan ropski glas Nine Simon, dzez iz trube majlsa dejvisa, i nespuane, ponavlajuce, kobajagi udaljene zvuke elektronike koja vijuga u nepoznatom pravcu i prija kada se sa pedjom naduvas na zadnjem sedistu njegovog belog auta

Otkrila sam salsu, meksicko pivo Tekate, pesmu uz koju sam, pripijena uz njen levi kuk pozelela da poljubim Monse, moju meskiscku drugaricu.

 I naravno, spisak svih NJIH koji su mi ulepsali/ zagorcali dane ove 2008:

1. Boris - dan posle nove godine
2,3,4. H, K. i V. - studenti na razmeni (masne fote na slavi mog tate)
5. Karlos - takodje student na razmeni, stan mog kolege
6. M- klinac sa opelom, katasrofa ljubavnik
7. M- pandur, s.d. Karaburma
8,9. Neka dvojica od kojih se jedan zove Marko, a drugog se ne secam, hodnik jednog kluba
10. M.-rece da je kuvar, par kratkih poljubaca u hodniku gorepomenuog kluba
11. M- klinac koji laze za godine
12. Dusan - poljubio me je, a ima devojku, zatreskala se ko moron
13. Ivan - pitao me da uzivamo jedno u drugom u muskom ve ce-u
14. E - veza potrajala citavih 10 dana
15. A. - kolega s faksa, 1 poljubac na Kalemegdanu
16, 17. - D. i A., C-ina braca, na svadbi C-ine sestre
18. S- drugi dan svadbe C-ine sestre
19. D.L. - prvi poljubac u parku kod Jugoslovenskog dramskog, zaljubila sam se
20. R- englez sa mora, mladji od mene nekih 5 godina
21. Pedja ................
22. V. - trudila se da se zaljubim, nije mi uspelo
23. E. -plave oci, ljubili se do deset ujutru na njegovom krevetu, jos uvek me zapanjuje kako nisam poklekla
24. Anhel - najlepsi Meksikanac koga sam videla, mindjusa na donjoj usni, klasicna prica o neshvacenosti
25. R. - igrali smo kumbiju, da se ljubio kao sto je plesao bilo bi mi zlo
26. V.N. - pijana i tuzna zbog povratka kuci, ne secam se kad smo se srucili na krevet
27. D. - Jecina slava, sutradan mu nism odgovorila na poruku jer sam se ljubila sa:
28. M. - zna da igra salsu, ali nazalost nikakv frajer, tiho prica
29. V. - krupan, kovdzao i dezmekast
30.G. - Majin brat iz Svajcarske, posle 2 dana se smuvao s nekom drugom ribom, bila sam nadrkana celo popodne
31. Z. -klinac sa nove godine, mindjusa u obrvi

 

neces verovati sta mi se sve isdesavalo ovde. Sinoc sam bas premotavala film, dok sam slusala pesmu koju smatram nasom i pokusavala da ti napisem nesto poetsko. Ali nisam uspela. Mislim da je to zbog toga sto si ti pre lik za neki roman, u stilu Dzeka Keruaka, nego za liriku. Zapravo, ono vece kad smo igrali uz Valerie, kad smo radili znas vec sta, mislim kad smo radili sve, tada sam vec smislila naslov knige o tebi - Red Panama. Mozda je nekada i napisem, ko zna. Za sada samo gotivim da smisljam nazive.

Dakle, sta mi se sve desilo.

Prvo i najvaznije - bila sam uhapsena. Uhapsena u Meksiku, haos. Potukla sam se sa I. Mislim, to nam je bio drugi put da potezemo za fizickim nasiljem, posto smo se prethodno verbalno isamarale, samo sto je ovoga puta bilo u gluvo doba, na sred ulice. Ali sve je proslo ok, ziveli korumpirani policajci koji ti ne traze ni dokumenta na uvid, ni aresu ni ime, vec samo pare. I malo pipkanja. Ali boze moj.

Drugo, malko sam naucila spanski. I malo salsu. Uh kakva je to igra. Brzi ritam, blizina drugog tela, nagli okreti, stisak oko struka, predvorje spavace sobe. Najvise volim da igram sa jednom Meksikankom. Mnogo je lepa, visoka i zgodna, za razliku od vecine njenih sunarodnica. Ima cvrste butine, i posto stalno nosi suknju mogu da ih osetim kako se njisu dok igramo. O da, ovo ti pisem jer znam da volis te lezbo fore. Mada je sve istina. Dok ovo kucam, ona igra u staklenoj basti, sa nekim ili sama, njoj je svejedno. Mislim da je zbog toga tako gotivim, mislim da je zbog toga tako dobra riba.

Trece, malo sam se zaljubiskala.
Ima plave oci i svelo smedju kosu. Nije tamni Arapin kao ti. A znas kako je snazan, moze da me podigne (za razliku od nekih) i to sa zapanjujucom lakocom. I lepo radi to sto treba da radi. Mada, zna se ko je tu nenadmasan. Ne mogu da te izbacim iz glave, a cudno je to. Ejmi Vajnhaus je kriva za sve. Ili mozda C?

Cetvrto, probala sam meksicku gandzu. Kakav trip. Ako bih poredila travu sa picem, ova je bila kao crno vino. Pusis, pusis i nista ne osecas, i onda te izneneda sastavi. Odjednom moras da prodjes kroz vrata, kroz komode, kroz zidove. Mesaju se culni utisci, zvuci se savijaju i skupljaju kao staklici kaleidoskopa, a sve boje i predmeti su zamuceni. I na kraju te Grkinja i Slovenka smestaju u taksi i vode do sobe, i ceo sledeci dan ne smes da izadjes od blama. A najsmesnije je sto ne smeju da motaju dzoint, vec duvaju iz neke male lule-prveska u obliku cipele. Haos.

Jednom sam uspela da ne jedem nista dva dana. Nisam imala ni prebijene pare, sve banke su bile zatvorene za vikend. Ali nahranio me je Dijego Rivera. Krcala su mi creva, ceo stomak mi se prevrtao kao prazan bubanj ves masine kada sam usla u Palacio Nacional. Ogromne stepenice sa obe strane, a iznad njih preko celog zida ispisana celokupna istorija meksika bez ijedna reci. Boje koje drece, skacu, tuku se i maze, koloritni sklop koji evropsko slikarstvo do tada nije videlo prica pricu jednog naroda. I neosvareni san samog umetnika o komunizmu koji ce osloboditi radnicku klasu. Umesto potpisa. I kako neko da se ne zaljubi sad.

Eto i on je bio debeo crn i ruzan. Ali znao je da slika. I mnogo vise od toga, prica se.

Nedostajes mi mnogo. Zbog tebe C. i moje mame zelim da se vratim. Inace bih ostala ovde. Uzela bih jedan mali stancic u Kojoakanu, to je poslednja stanica plave linije, blizu plave kuce Fride Kalo, prodavala bih voce na pijaci, ili sladoled ili knjige. Ili bih samo bila lepa rubia, posto je ovde plavusa svetsko cudo, mozda bih malo pisala i bilo bi mi cakum pakum.

A onda bih prosla ulicom, i cula radiohead (koji inace ovde neprestano pustaju, nisam li baksuz) i sta onda? I sta onda?

Nemam pojma. Uh kad bih znala sta sad radis. Ako jebes neku ribu nek ti sluzi na cast. Ali kapiram da ne, ipak je kod vas osam ujurtu. U svakom slucaju, dolazim uskoro. Dolazim po tebe i vodim te sa sobom.

Sta je sve bilo u ukusu naseg poljupca:
- jabuka martini
- seks on d bich
- zvake od jagode
- kampechana sa lukom
- zelena salata i pohovano meso
- slatkis od kozjeg mleka
- casa ruma
- uvrenje da ce Obama promeniti svet, kao i:
- zal za tragicnim krajem M.L. Kinga
- blaga nostalgija prigusena prethodno pomenutim poljupcem
- miris sveze opranog posudja
- Lithium od Nirvane i tim povodom radost na njegovom licu, a odmah zatim:
- Light My Fire i to verzija sa duzim instrumentalom
- neke prethodne usne i pljuvacke
- cigarete nepoznate marke
- Torreon, grad koji poznajem samo po zvuku njegovog kotrljajuceg R
- piramide Teotiuakana
- jedan mural Dijega Rivere
- stanica Cuautemoc, na kojoj presedam na putu do centra i
- par spokojnih sati provedenih na njegovoh ruci.

Lezali smo spojeni usnama i dlanovima, a kroz meksicke roletne je ulazio dan. U hodniku se culo zveckanje tanjira i papuce koje se gegaju na dorucak. To je bio trenutak koji bih prostrla preko cele vecnosti, ili ovog njenog ogranicenog dela koji nam je svima odredjen. 
Pa ipak sam se tiho obukla i zatvorila vrata. Fiesta je bila gotova jos sinoc, a ja sam zapravo mogla da zaspim jedino u sopstvenom krevetu. Sama.

 

Vece je padalo polako i nenametljivo, a jednako lagano su se palila svetla Ist Vilidza. I. je kupovala brushaltere na drugom kraju grada, a ja sam svoj vodic vratila u ranac. Bila sam bas tamo gde zelim da budem. Drecave perike od vestacke kose su u maniru napustenih fenjara osvetljavale put. Noc vestica je bila iza coska, a Beograd preko shirokog hladnog okeana.

Ispred seks shopa belkinja i debeli crnac su prodavali fluorescentne lule za marihuanu. Iz neke vintidz prodavnice strujao je jedan dobar zenski glas cija sudbina trenutno visi o koncu (Oh why don't you come on over Valerie... Valerie...)

Mislim na Pedju, mislim na njega cak i kada ni o cemu ne razmisljam. Kad gledam u planinu koja se u obliku sedla izdize iznad grada, kada pijem vodu posle ljutog meksickog sosa, kad sretnem neke duboke zivahne oci, kada promasim stanicu, pravac ili, ulicu. Kada zadivljeno zurim u  Zalazak sunca na Dnjepru. Kada pokusavam da uhvatim pirinac stapicima. Kada citam Le Klezia, kada citam Ef Es Ficdzeralda. Kada gledam bljestave reklame na Tajms Skveru. Kada kupujem lap top, kada se svadajm sa Meksikancima. Kada probam ruzicastu trenerku. Kada vezujem kosu u rep. Kada sanjam, kada polu sanjam. Kada polecem, kad gledam treptava svetla aerodromskih pista.
Kada saljem poruku svom decku.
Kada gasim svetlo.
Kada slusam Radiohead. Posedno tada. Tada najvise. Tada ponekad i zaplacem.
Bilo je lepo. I sve bih ispocetka.
Opet, i opet, ceo dan, svaki dan.

Sve je počelo na Birfestu. Ili je sve počelo one večeri na poluraspadnutom splavu kod sajma? Ili možda onog, sada tako davnog, dana kada je taj specifično gust i težak udah prvi put pao na dno mojih pluća?

Gledano hronološki, počelo je na birfestu. Običnim banalnim mokrenjem pored reke. Ja sam bila u suknji, i nisam ni završila kada je C. otišla da traži maramice. Bile smo pijane, stoga su mi u sećanju samo slike, umesto kompletnog video zapisa u tehnicoloru. On  visok i zgodan, prišao mi je dok sam spuštala suknju i ravnala nabore, posle par reči smo se ljubili, posle malo ljubljenja... ja sam pobegla. Tražio je moj broj telefona od C. koja je u tom trenutku prestala da se ljubi sa njegovim drugom, i više o njima nismo ni razmišljale.

Zvali su nas svakodnevno, ali nama su ispiti bili preči. Posle par dana C. me je pozvala na slav kod sajma, okluplja se neka njena ekipa, a možda dođe i onaj nafurani što uvek ima gandžu.

Obukla sam košulju koju sam nosila na kongresu, kada sam predstavljala svoj rad iz genetike i povatala se s Dušanom. Bela košulja sa tankim jedva vidljivim vertikalnim koncem boje zlata i skrivenim kopčanjem. I svoje crne starke sa šljokicama, iz Londona, iz vremena kada sam slušala Smitse.

Nafurani narkić je slušao elektroniku i upravo je izašao iz duge veze. Na Košutnjaku je iz svakog žbuna šikljao mrak, a mesec se odbijao o prozore. Pa ipak je rekao Jel mogu da te poljubim? Pa ipak sam rekla Pa možeš.

Onda sam morala da odem u P. da ga zaboravim i da spremam ispit. On mi je slao poruke nepristojne sadržine i oslovljavao me sa mala Antonina, iako to nije moje ime. Tada sam zgotivila Ting Tingse - That's Not My Name.
Nisam izašla na ispit, izašla sam s njim. Vodili smo ljubav u kolima, a onda sam mu sedela u krilu. Ljubili smo se, a Kajli Minog je verbalizovala nedefinisani splet pitanja u mojoj ludoj ludoj glavi - How Does It Feel In My Arms? To veče nismo duvali. Rekao je Radiš me bolje od skanka.

Za sve to vreme C. i ja smo dabl-dejtovale. Možda je sve počelo od američkih filmova?
A taj V., što me je krvoločno spopao ono veče kad sam urinirala pored reke, bio je pažljiv, visok, zgodan i crn. Išao je sa mnom do ambasade kada sam dobila vizu na tri godine. Bio je tužan.

Pa ipak ja nisam mogla da se otkačim od tih suvih usana, bradate glave nakrivljene ka desnom ramenu, magičnih ruku i debelog stomaka ispod kog je raslo nabujalo voće moje požude. Kada smo svršili u isto vreme napisala sam na prozoru njegovog belog auta: Milica + Peđa.

Bila je subota kada smo se svi našli kod C. Ona je sa svojim dečkom otišla u drugu sobu a  V. i ja smo ostali ispred tv-a. Počeli smo da se skidamo, ali prekasno, ja sam već bila zaljubljena. U sred tog čina iskrsla mi je faca onog debelog narkomana,  pilula za dan posle, aptotekarka koja mi kenja, i taj osećaj posle druge doze - na dnu stomaka bezbolan grč, ili krik, ili vapaj nekog nepoznatog glasića. A možda samo gadan trip. Dan posle toga još jedan stih sa njegovog radija - Nismo svi (iz ljubavi) došli na ovaj svet.

Zajecala sam, tiho ali produktivno. V. je polako izašao i pitao šta nije u redu. Ja sam ćutala sledeća dva sata dok se nije umorio od pitanja i otišao.
Onda sam nastavila da plačem. 

 

A-ina mama nam je objašnjavala razliku između kokainske i heroinske zavisnosti, kako se juri zmaj i kakvi su tripovi od LSD-ija, a meni se se koža na potiljku naježila. Blaga i smirujuća struja zračno se prolila duž moga tela, ista ona koja se pojavi kad mi A. čita Bukovskog ili kad gledam kako neko pegla tek osušene čaršave.
Zatreskala sam se u narkomana. Vikend mi je ispunio suvim, neutaživim poljupcima zavisnika od trave. Vozili smo se po kvazi osvetljenom ušuškanom gradu, kroz dubinu noći kada još jedino semafori zbunjeno trepću. U mraku tamnijem od naša dva zgrčena ponora dodrivirao me je tako lako i neosetno, kako kada mota džoint, tresao se uslahiren mojom unutrašnjošću i molio me sklopljenih ruku, glasom u kojem nije bilo ničeg osim čežnje i potpunog pokoravanja, da ga pustim da me vozi kod njega.
Rekao je Hajde sa mnom u Amsterdam, ja ću biti na pečurkma, ti ćeš pušiti skank.
Probudilo me je sunce, on se smešio i ponovo me potražio. Čvrsto me je obuhvatio i govorio stvari koje mu ne verujem, i nisam se tuširala ni te ni sledeće noći.
On vozi kao da klizi po glatkoj površini zaleđene vode, i čak pijan i naduvan, glave malo nagnute u stranu on koči kao da polako jenjava, kao da isčezava sa ovog sveta bez žalosti i tuge.
Neko je svirao džez, a ja sam se do pola izvukla kroz prozor auta. Na nebu su sijale zvezde, gole golcate, bez plašta smoga ovog usranog grada. On mi je stavio ruku na kolena koja su ostala unutra i rekao- Ponovo sam sinoć gledao Plažu. Onaj deo kad gledaju u zvezde, a on se zaljubio, nesrećnik.
Usne su mu meke, savitljive, presahle.
On laže, priče su mu isprepletane niti od kojih se ne može ištrikati ništa, sem izuvijanog nepravilnog parčeta vune, koje ne služi ničemu, sem možda jednom fatalnom sećanju.
Oči su mu tako plave da svetle u mraku, zenice su mu dve čiode, a beonjače lavirint krvavih končića.
Jedan dan me nije zvao. Marina me je odvukla do skca, na jednu od onih smešnih rok svirki koje više ne mogu da me dignu. Pevač je ličio na njega, šanker je ličio na njega, ona devojka koja je izlazila iz ve ce-a, imala je njegov pogled.
Danas ću opet da čekam njegov poziv. Zgužvaću i baciću još jedan dan. Opet mi se ne ide nigde. Sakrila bih se ispod čeršava, u ruci bih držala samo svoj mobilni i spavala, spavala spavala... 

 

Stavila sam privezak koji mi je A. donela iz Amerike, malo posrebreno srce na kojim sitnim slovima piše Follow your heart.

Sedele smo u nekim smešnim jastucima, A.-ine glatke pocrnele noge su se presijavale pod otvorenim nebom i neonskim svetlom, a ona je trabunjala o pirsingu na jeziku i kako će joj to pomoći da ne trpa u usta prste i olovke. To je dobro za nas sa oralnom fiksacijom. Možda sam i ja baš tako fiksirana, sinulo mi je, s obzirom na to koliko volim da...

A-in brat nam je plaćao pivo, a njegovi oratci su nam dodavali džoint. Posle par dimova osećala sam se kao mali otpornik u prostom električnom kolu, i baš takvu me je A. odvukla na Kamikazu. Sladak ukus dekadencije dostigao je vrhunac na najvišoj tački te nesvrsishodne skalamerije, pomislila sam kakav dolče vita i jasno sam videla kako mi se stomak i sise uvlače doboko u unutrašnjost tela, namerivši se na samu srž moga bića, dok je čekić adrenalina jezdio natrag ka zemlji. (kakva trula rečenica)

Jutros sam imala jasan spisak čega želim da se odreknem:

-         alkohola

-         trave

-         lakog (po)davanja

-         kretenskih rečenica kao što je ova poslednja.

Ništa nismo savatale. Preksinoć sam postala potpuno glatka na određenom mestu i to samo sa jednom svrhom, koju nisam uspela da ispunim. Od piva i vode, i trave i piva užasno nam se pripiškilo, a kad si tako gladak dole, mlaz gubi usmerenost, preliva se i klizi niz butine i listove, tako da taj davno naučeni, već refleksni čin završavaš popišan. Slatka regresija. Matorci se pripijaju u gužvi, dotaknu te prvo ovlaš, a u odsustvu negodovanja ščepaju te slobodno i gladno, zadovoljno misleći da su to samo fleke od piva.

Pre neko veče šetala sam s Dušanom. Otišli smo na Taš, ja sam se ljuljala on me je naslonjen na klackalicu čekao i pridržavao mi torbu. Nema ničeg erotičnijeg od tipa koji drži žensku torbu. Uvek na određenoj udaljenosti od sebe, kao neprirodan nametnuti produžetak svog tela, ali sa ozbiljnošću čuvara dragocenosti.

Pričala sam mu o letovanju i tipovima, a kad je njegova začuđenost postala izraženija nego što sam očekivala od osobe tako otvorenog uma, rekla sam mu:

Dušane, kapiram da ja živim ono što bih volela da pročitam u nekoj knjizi. Mnogo seksa, patnje, opijata, muzike, lepih spontanih oslobođenih rečenica, bezdana i ekstatičnih vrhunaca.

Dušan je klimuo glavom i nasmejao se – Zanimljiv redosled. To me je nagnalo na razmišljanje. (još jedan izlizan spoj reči). Onda mi je pogled skliznuo na Dušanove tanke prste pijaniste, pa na njegovo međunožje. Svaka zrela misao bila je daleko izvan mog domašaja.

Vratila sam se sa mora. Kresnula sam se sa Englezom. Ni u jednom trenutku nisam mislila na Njega. A Englez je bio mlađi i gladak, sa zelenim očima i smeđim pegama ispod njih, lagano i gotovo plašljivo mi je gurao glavu niže, put stomaka i južnije, i posle me dočekivao usnama, ljubio me po nosu, bradi vratu, tražeći u mrklom helenskom mraku moje pijane poljupce.

Dan pre toga kupila sam poklon. Guitar - the best guitar magazine in the world. Uz  zamišljanje njegove face dok ga bude listao, i zamuckivanje i iznenađenje i bla bla bla bla. Koje jebeno sranje. Za deset dana mi je poslao samo jednu poruku, rođendansku, toliko uopštenu i trulu da sam bacila telefon na pod kao lošu knjigu kad ulovim prvu predvidljivost. Nema šanse da mi bude krivo što sam se kresnula s Englezom. A Englez je imao meke usne, i tanan dodir kad me je opipavao u mraku, po stomaku i niže, i na moje samo moje uvo govorio You're gorgeous... Onda sam svršila i poljubila ga u obraz, nasmejao se, imao je mladež na levoj strani vrata, i jedan mali na desnom obrazu (kao i ja).

U avionu sam gledala slike Engleza i kupila sam britansku zastavu da me pozdravlja kad se probudim, i nisam htela da mu se javim odmah jer mi je samo jednom pisao za deset dana, a ja čim sam videla Guitar the best guitar magazine in the world, odmah sam se setila njega i njegove kretenske gitare i kakve li ironije, ne, kakve li simbolike, juče sam ušla u galeriju SANU, a levo od vrata, na niskom postolju, crna, vitka i nesrećna kao ja sada, sa rukom preko očiju, leđa izvijenih u savršani luk tuge, gola i glatka stajala je, sedela je ona, i zvala se Ostavljena ili tako nešto. Prvi put sam čula za Đoku Jovanovića.

Sutra moram opet tamo.

Ono govno od fraze. Nemoj da se ljutiš ali... Uvek se naljutim. Uvek, uvek uvek, pa makar u inat toj frazi, u inat svim jebenim frazama ovog sveta koje od reči prave robu. Snižavaju vrednost.
Nemoj da se osetiš ostavljeno ili izigrano. Ma puši ga. Baš ću tako da se osećam. Baš baš. Umreću tako. To će mi biti epitaf. A i spomenik sam našla.

Kakvo sranje. Kakvo jebeno sranje. Nisam ga ni videla golog u mraku. Ni raskopčala ni sručila se na njegove grudi i pleća i stomak i sve drugo što mora da ima i što pokrije glupa gitara kada on kaže a sad nešto za moju desnu stranu, a ona se zacakli i zapeva Da li znaš za razlog zašto noću spavam sam...

Kakav kreten. Kakve su to poruke bile, i priče i maštanja. Osmeh mu je sijao nekim posebnim spektrom, nevidljivim ali osetnim. I njemu su usne meke. I meko š, i č, sačuvano na dnu nepca, provučeno između vojski, šlemova, nepriznatih granica i političkih entiteta, bosanskih ratova. Ta večita tragika ljudi s one strane Drine. Meni nepojmljiva i neodoljivo primamljiva. Trebalo je sto puta da se kresnem s Englezom. I da ne čitam gozbe i sokratove odbrane, da ne uzlećem mnogo i da ne odbijam tipove zbog tipa.

Sad znam. Ja reči volim u nekoj lepoj pesmi ili knjizi. Eseju, romanu priči. Volim ih kad podvlače delo. Samo tako. Same za sebe, ispaljene kao oruđe kaprica, trenutne opijenosti i lične koristi, postaju ništavne. Ljudi od velikih istina prave klišee, mame ribice kojima su reči najveće slast.

Nek se jebe. Sutra ću ići sa onim odvartnim licimerom dušanom koji ima ribu, ićiću s njim a muka mi je od njega, i od našeg takozvanog druženja, i hvala bogu da se nisam s njim kresnula inače me ni dunav ne oprao, sljuštila bih sebi kožu samo da se otarasim dušana i njemu sličnih, i svi moji tipovi su gadovi i seronje, ulizice i imbecili, koji se povremeno pojave u jako lepim oblicima, protežu se kao robovi na umoru, u polu mraku senke padaju po njima, i mirišu na afteršejvove i sveži afrodizijačni znoj, i samo neka ćute, neka im se ne čuje ni glas ni reč, neka ne govore da ne žele da me povrede jer toliko sranja neće ni pecnuti. Ali smrad koji se gomila polako postaje nepodnošljiv.

Sinoć na autobuskoj stanici Ciganka mi je proricala budnoćnost. Puno para troje dece. Da se pazim u ljubavi, nešto mi se mrsi, meša. Šta mi se meša? Razne ženske. Uzmi talisman da te štiti.

Poštujem Cigane. Plašim se njihovih kletvi. Al ne verujem im ništa što kažu. Samo ponekad kad ih vidim sa njihovim svetlim očima lepim licima i crnim zubima poželim da sam i ja tako... slobodna, što bi On rekao. Ima priča od branka ćopića kad se cigansko dete razboli i čerga se razlije po poljani pored bolnice, nestrpljiva i usplahirena. Svaki dan ga doziva, a kad se on pojavi na prozoru kreće pesma, muzika, igra, vriska. Tako se oni leče i zaceljuju.
Kupila sam belu haljinu na tezgi kod ciganke. Lepo mi stoji. On me je zvao da dođem kod njega, ja sam govorila ne koje znači da i zamišljala kako silazim iz autobusa u toj haljini a on me gleda. Mislila sam zvaće me stalno, do kraja života. Mislila sam, mislila. Kraj je uvek isti.  Ponekad ne prikažu špicu, ali nje uvek ima. Ekran je crn, slova su bela. Color by tehnicolor.