Danas sam konacno izasla iz kuce posle dva dana. Prosto kao neka macka, sto i jesam po zodijaku u koji ne verujem, ne volim da izlazim na kisu. Cekam sunce da se raspline po asfaltu pa da mi zacrveni kozu od glave do pete.

Dva dana nistam bila nigde. Radila nis'.

Ali vec danas otkrila sam par stvari. Da Carls Darvin i ja delimo isto misljenje o religiji i moralu. Da je Vil Smit izrastao u neodoljivog sredovecnog muskarca i vanprosecnog glumca. I ovu dvojicu. Iz Svedske.

Kad sam bila u Meksiko Sitiju u jednom hostelu upoznala sam jednu Svedjanku. I jednu Francuskinju. Jedan dan smo provele zajedno. Isle u Kucu Fride Kalo, Lava Trockog i muzej prehispanske umetnosti koji je meksickom narodu sagradio Dijego Rivera. Svedjanka je imala ogromne sise i pegice na nosu. Bila je odbojna, s nadrkanom facom, ali je imala neki klinacki kretenski zarazan smeh. U totalnom neskladu sa susdrzanom skadinavskom pojavom. Pricala je kako u Svedskoj niko ne dobacuje na ulici i kako u autobusu niko nece sesti do tebe ako postoji jos neko prazno mesto gde bi mogao da sedi sam. I kako postoji nesto sto razlikuje sve svedske grupe od ostalih. Nesto neobjasnjivo, ali sveprozimajuce.

To vece kada smo se vratile iz obilaska muzeja otisle smo na krov na veceru. Pored nas je seo jedan Jevrejin, iz Izraela. Rekla sam, da bih se malo kurcila, da je te godine njegovoj domovini sezdeseti rodjendan. Nakon sto se prijatno iznenadio, zapoceo je pricu o Palestini, sadasnjem premijeru i istoriji Jevreja jos pre Hrista. Tada sam priznala da sam slucajno u nekim novinama videla naslov o sezdesetogodisnjici Izraela i da se tu moje znanje zavrsava. Onda mi je polako i sa puno detalja ispricao nesto o osnivanju, od prvog premijera do danasnjeg dana. Sisata Svedjanka je klimala glavom kao da je cula za svakog od njih. Onda smo poceli da nabrajamo poznate ljude iz nasih naroda. Njemu je bio najlakse, sto je potkrepio izjavom da najveci procenat Nobelovaca cine Jevreji.

Tu se sam se vec malo lozuckala na njega. Ne na njega kao Njega, eto ni ime mu nisam zapamtila, vec na njega kao Jevrejina. Pripadnika tog gotovo misticnog naroda, koga mi odavde poznajemo samo iz trivijale americkih filmova. Vidimo ih kako se u crnim kaputima setaju Lexingtonom, ulaze u one njujorske zgrade isod cijih tendi ih pozdravljaju portiri i produzavaju do  liftova sa limenim vratima. Poneka knjiga ili nezavisni film prikaze kako se preko okeana gotovo istrebljeni rehabilituju. Kako se bore za svoju drzavu, uce iznova svoj jezik, ne dajuci mu da umre. Proucavaju toru, pale neke smesne svecnjake, nose kretenske kapice na temenu. I sve to vreme ne prestajuci da zaduzuju covecanstvo svojim mislima, slikama, tekstovima, psihoanalizama, naukom.

On je pricao o Palestini, ja sam pricala o Kosovu. Povukle su se neke paralele.

Onda je sisata Svedjanka zablebetala o Svedskoj. O Abi, o nekim grupama, kako je u San Dijegu ucila da surfuje. Smejala se kretenski i sise su joj veselo nesvedski skakutale.

Ja sam spomenula Nikolu Teslu, ali za njega nisu culi. Probala sam Ivu Andrica. Svedjanka je talasala o nekim meni nepoznatim Indi rok grupama, ali Jevrejin ih je sve znao.

Zevnula sam i otisla na spavanje. Oni su otisli na ju tjub.

Ugasila sam svetlo u svojoj sobi. Zaboravila sam Novaka Djokovica. I Tita.

 

Evo osecam se luckasto i shodno tome se sa kompa cuje Bebi Dol. A zasto sinoc nisam mogla da spavam? I zasto sam jutros uzela potpis na pogresnoj strani indeksa? I sisla na skroz nekoj levoj stanici?
Odgovor na ovo pitanje poslednju put je vidjen negde u spletu smedjih kovrzda, na par santimetara od dva oka brza kao musice, na dlanovima ruku ubdjenih da dobro sviraju bubnjeve, a onda je smugnuo kroz sumu logici stranih misli koje samo dve devetnaestogodisnje hemisfere mogu da sklope svojim devetnaestogodisnjim neuronskim vezama.

A bilo je par dodira ispod stola, i ljubomorni pogled bivse ribe (mmmmm...) koja voli da igra bosa, i samo (samo?!) cetiri godine razlike. Ah, da i ono cuveno - nadam se da smo presli tu barijeru godina.

Bilo je tu i samopromocije. Ja sam mlad, mogu da izdrzim celu noc!

Ijao.

A ja imam decka.

 

Ponekad kad uzmem da čitam svoj blog iznenadim se koliko zvučim tužno i izgubljeno. Ponekad se sažalim nad svojom sudbinom. Dok čitam ovaj blog. Posle kada ga zatvorim sve se vrati na staro. Malo slatke dekadencije noćnog života, malo francuskog realizima i hirurgije za studente medicine i život ima neki drugačiji, nenametljivi ukus. Ne oseća se ni besmisao, ni prolaznost, ni zbunjenost kada se potone u jalove zanimacije svakodnevnice.
Ponekad, u sitne sate zakljuca ona sinja kukavica ljudske kosmičke izgubljenosti. lli, što bi Ona to rekla - kosmičkog BLUZA, MAMA... Iskresne ono gogenovsko Ko smo šta smo , what d fak....

E pa. Ja sam ta što ne uči na greškama, što na svome otrcanom blogu piše samo kada se oseća nesrećno, odbačeno i droljasto. Što ima želju da bude pisac samo kada je neko odjebe, što krije vodku u kanti sa diskovima, što je upravo prevarila dečka koji joj je pre dva dana rekao da se zaljubljuje u nju i sada se oseća kao najgore govno i očekuje oprost od ljudi s one strane monitora... pa da p da p da.

 

 

E pa imam žvalu na ulglu usana. Kao i obično ne znam koga da optužim za to. Dakle, ništa se nije promenilo. Ponekad pomislim da će jednog dana umesto žvale biti nešto malo i prgavo, što se bacaka iz dubine mog stomaka, i stresem se.

C. i ja smo bile kod rodbine u Voši. Zelena madžarska ravnica, salaši, vitraži, sve gradske sijalice na broju, briljiraju usaglašeno. Druga država, to je to.

Prvo veče je bio student stomatologije, a drugo vojnik na odsustvu. Treće veče sam bila u bg-u, a četvrto mi je na spoju gornje i donje neumorne radilice izašla jedna ružičasta žvalica oblika kapi rose. Pa da.

Ovih dana slušam Bajaginu Marlenu. I to je manje više to.

Imam brata od godinu i po koji je naucio da stampa. Dok ovo pisem, kroz stampac je provukao tacno sest praznih papira.
Imam i brata od dva meseca koji jos uvek zna tako malo. Ali nosi ime jednog Obrenovica. Tata i ja strasno gotivimo te likove. Njihovu kompleksnost, slojevitost, tragicnost, sklonost ka intrizi, diplomatiji, erotici. Ponekad i politici.
Imam najbolju drugaricu koja je u malom bedaku.
Imam i kao jednog decka sa kojim sam. I jednog na koga se lozim.
Imam mamu, imam baku. Imam sarene kineske tregere.
Cak imam ideju za jedan libreto.
Fali mi samo kompozitor.

Ovo je bila godna vredna zivota. Koliko knjiga, predela, slika, ljubavi, suza, gandze, slatkisa! Koliko slatkog culnog zadovoljstva! Koliko pesama, koliko salse!

Zaljubila sam se cetiri puta. Od onog prvog mi je ostalo prijateljstvo, sa drugim sam bila dva duga meseca i to bez seksa, a treci, Pedja, pomutio mi je bice na sve moguce nacine.

Cetvri put srce mi je zaigralo za prostorom. Prenaseljenim strokavim zatalasinim sarenim mozaikom od grada, u srzi Meksika, koji od svog nastanka tone sa cokoladnom smesom zilavog domorodackog i prekog evropskog stanovnisva.

Knjige koje su me provele kroz svoje crnobele predele, i na cija se ugljena brda i verande i dalje ponekad vratim u mislima su bile:
- Fajront u Grgetegu, Danila Nikolica
- Kraljica zabave, Danila Nikolica
- Stakleno zvono, Slivije Plat
- Gozba ili O ljubavi, Platona
- Sjecanje na moje tuzne kurve, Gabrijela Garsije Markesa
- Jedna Svanova ljubav, Marsela Prusta
- Dijaspora i druge stvari, Davida Albaharija
- Mondo i Lalabaj, J.M.G. Le Klezija
- Objava broja 49, Tomasa Pincona
- Komo, Srdjana Valjarevica
- Rejcel, ljubavna prica, Radovana Nastica
- Drugi poljubac Gite Danon, Miljenka Jegrovica

A pesnici koji su me naterali da se i sama uhvatim pisanja rime nekom od mojih brojih nezahvalnika su bili:
-Oskar Davico
-Rade Drainac
-Matija Beckovic
-Federiko Garsija Lorka
-Ted Hjuz

I naravno, onih par teskih dela sa kojima nisam uspela da se izborim i koja mi, uz jos toliko odluka, moranja, zelja i neizvesnosti ostaju za sledecu godinu:
-Portret umetnika u mladosti, Dzemsa Dzojsa,koji nisam uspela da dovsrim ni iz drugog puta
- Mudrost zapada, Bertranda Rasela, taman kada sam bila na vrhuncu zelje da spoznam zapadnu misao i uporedim je sa sopstevnom juznoslovenskom, vecito razapetom izmedju suprotsavljnih osvajackih kultura, ja sam se zaljubila
- Gospodin Krek, Huana Oktavia Prensa - nikada zapravo nisam bila fan Kafkinog Procesa niti slicnih paranoidnih struktura (mada me Pincon jeste odusevio)
- This side of paradise, F.S. Fitzgeralda - nije bilo vremena, a ni zivaca za hvatanje reci po recniku posle napornog trckaranja po Nju Jorku
- The Labyrint Of Solitude, Octavija Paza - Knjiga kojoj znam da cu se vratiti, bas kao i domovini njenog autora, i posvetiti joj vise vremena od dvocasovnih letova i voznji
- Na putu, Dzeka Keruaka - doduse, cinjenica je da sam ovu avanturu zapocela nekoliko dana pred kraj stare godine, tako da sa cu je samo produziti sada, kada saberem utiske sopstevne stvarnosti

Zatim, muzika. Otkrila sam divan, muski setan ropski glas Nine Simon, dzez iz trube majlsa dejvisa, i nespuane, ponavlajuce, kobajagi udaljene zvuke elektronike koja vijuga u nepoznatom pravcu i prija kada se sa pedjom naduvas na zadnjem sedistu njegovog belog auta

Otkrila sam salsu, meksicko pivo Tekate, pesmu uz koju sam, pripijena uz njen levi kuk pozelela da poljubim Monse, moju meskiscku drugaricu.

 I naravno, spisak svih NJIH koji su mi ulepsali/ zagorcali dane ove 2008:

1. Boris - dan posle nove godine
2,3,4. H, K. i V. - studenti na razmeni (masne fote na slavi mog tate)
5. Karlos - takodje student na razmeni, stan mog kolege
6. M- klinac sa opelom, katasrofa ljubavnik
7. M- pandur, s.d. Karaburma
8,9. Neka dvojica od kojih se jedan zove Marko, a drugog se ne secam, hodnik jednog kluba
10. M.-rece da je kuvar, par kratkih poljubaca u hodniku gorepomenuog kluba
11. M- klinac koji laze za godine
12. Dusan - poljubio me je, a ima devojku, zatreskala se ko moron
13. Ivan - pitao me da uzivamo jedno u drugom u muskom ve ce-u
14. E - veza potrajala citavih 10 dana
15. A. - kolega s faksa, 1 poljubac na Kalemegdanu
16, 17. - D. i A., C-ina braca, na svadbi C-ine sestre
18. S- drugi dan svadbe C-ine sestre
19. D.L. - prvi poljubac u parku kod Jugoslovenskog dramskog, zaljubila sam se
20. R- englez sa mora, mladji od mene nekih 5 godina
21. Pedja ................
22. V. - trudila se da se zaljubim, nije mi uspelo
23. E. -plave oci, ljubili se do deset ujutru na njegovom krevetu, jos uvek me zapanjuje kako nisam poklekla
24. Anhel - najlepsi Meksikanac koga sam videla, mindjusa na donjoj usni, klasicna prica o neshvacenosti
25. R. - igrali smo kumbiju, da se ljubio kao sto je plesao bilo bi mi zlo
26. V.N. - pijana i tuzna zbog povratka kuci, ne secam se kad smo se srucili na krevet
27. D. - Jecina slava, sutradan mu nism odgovorila na poruku jer sam se ljubila sa:
28. M. - zna da igra salsu, ali nazalost nikakv frajer, tiho prica
29. V. - krupan, kovdzao i dezmekast
30.G. - Majin brat iz Svajcarske, posle 2 dana se smuvao s nekom drugom ribom, bila sam nadrkana celo popodne
31. Z. -klinac sa nove godine, mindjusa u obrvi

 

neces verovati sta mi se sve isdesavalo ovde. Sinoc sam bas premotavala film, dok sam slusala pesmu koju smatram nasom i pokusavala da ti napisem nesto poetsko. Ali nisam uspela. Mislim da je to zbog toga sto si ti pre lik za neki roman, u stilu Dzeka Keruaka, nego za liriku. Zapravo, ono vece kad smo igrali uz Valerie, kad smo radili znas vec sta, mislim kad smo radili sve, tada sam vec smislila naslov knige o tebi - Red Panama. Mozda je nekada i napisem, ko zna. Za sada samo gotivim da smisljam nazive.

Dakle, sta mi se sve desilo.

Prvo i najvaznije - bila sam uhapsena. Uhapsena u Meksiku, haos. Potukla sam se sa I. Mislim, to nam je bio drugi put da potezemo za fizickim nasiljem, posto smo se prethodno verbalno isamarale, samo sto je ovoga puta bilo u gluvo doba, na sred ulice. Ali sve je proslo ok, ziveli korumpirani policajci koji ti ne traze ni dokumenta na uvid, ni aresu ni ime, vec samo pare. I malo pipkanja. Ali boze moj.

Drugo, malko sam naucila spanski. I malo salsu. Uh kakva je to igra. Brzi ritam, blizina drugog tela, nagli okreti, stisak oko struka, predvorje spavace sobe. Najvise volim da igram sa jednom Meksikankom. Mnogo je lepa, visoka i zgodna, za razliku od vecine njenih sunarodnica. Ima cvrste butine, i posto stalno nosi suknju mogu da ih osetim kako se njisu dok igramo. O da, ovo ti pisem jer znam da volis te lezbo fore. Mada je sve istina. Dok ovo kucam, ona igra u staklenoj basti, sa nekim ili sama, njoj je svejedno. Mislim da je zbog toga tako gotivim, mislim da je zbog toga tako dobra riba.

Trece, malo sam se zaljubiskala.
Ima plave oci i svelo smedju kosu. Nije tamni Arapin kao ti. A znas kako je snazan, moze da me podigne (za razliku od nekih) i to sa zapanjujucom lakocom. I lepo radi to sto treba da radi. Mada, zna se ko je tu nenadmasan. Ne mogu da te izbacim iz glave, a cudno je to. Ejmi Vajnhaus je kriva za sve. Ili mozda C?

Cetvrto, probala sam meksicku gandzu. Kakav trip. Ako bih poredila travu sa picem, ova je bila kao crno vino. Pusis, pusis i nista ne osecas, i onda te izneneda sastavi. Odjednom moras da prodjes kroz vrata, kroz komode, kroz zidove. Mesaju se culni utisci, zvuci se savijaju i skupljaju kao staklici kaleidoskopa, a sve boje i predmeti su zamuceni. I na kraju te Grkinja i Slovenka smestaju u taksi i vode do sobe, i ceo sledeci dan ne smes da izadjes od blama. A najsmesnije je sto ne smeju da motaju dzoint, vec duvaju iz neke male lule-prveska u obliku cipele. Haos.

Jednom sam uspela da ne jedem nista dva dana. Nisam imala ni prebijene pare, sve banke su bile zatvorene za vikend. Ali nahranio me je Dijego Rivera. Krcala su mi creva, ceo stomak mi se prevrtao kao prazan bubanj ves masine kada sam usla u Palacio Nacional. Ogromne stepenice sa obe strane, a iznad njih preko celog zida ispisana celokupna istorija meksika bez ijedna reci. Boje koje drece, skacu, tuku se i maze, koloritni sklop koji evropsko slikarstvo do tada nije videlo prica pricu jednog naroda. I neosvareni san samog umetnika o komunizmu koji ce osloboditi radnicku klasu. Umesto potpisa. I kako neko da se ne zaljubi sad.

Eto i on je bio debeo crn i ruzan. Ali znao je da slika. I mnogo vise od toga, prica se.

Nedostajes mi mnogo. Zbog tebe C. i moje mame zelim da se vratim. Inace bih ostala ovde. Uzela bih jedan mali stancic u Kojoakanu, to je poslednja stanica plave linije, blizu plave kuce Fride Kalo, prodavala bih voce na pijaci, ili sladoled ili knjige. Ili bih samo bila lepa rubia, posto je ovde plavusa svetsko cudo, mozda bih malo pisala i bilo bi mi cakum pakum.

A onda bih prosla ulicom, i cula radiohead (koji inace ovde neprestano pustaju, nisam li baksuz) i sta onda? I sta onda?

Nemam pojma. Uh kad bih znala sta sad radis. Ako jebes neku ribu nek ti sluzi na cast. Ali kapiram da ne, ipak je kod vas osam ujurtu. U svakom slucaju, dolazim uskoro. Dolazim po tebe i vodim te sa sobom.

Sta je sve bilo u ukusu naseg poljupca:
- jabuka martini
- seks on d bich
- zvake od jagode
- kampechana sa lukom
- zelena salata i pohovano meso
- slatkis od kozjeg mleka
- casa ruma
- uvrenje da ce Obama promeniti svet, kao i:
- zal za tragicnim krajem M.L. Kinga
- blaga nostalgija prigusena prethodno pomenutim poljupcem
- miris sveze opranog posudja
- Lithium od Nirvane i tim povodom radost na njegovom licu, a odmah zatim:
- Light My Fire i to verzija sa duzim instrumentalom
- neke prethodne usne i pljuvacke
- cigarete nepoznate marke
- Torreon, grad koji poznajem samo po zvuku njegovog kotrljajuceg R
- piramide Teotiuakana
- jedan mural Dijega Rivere
- stanica Cuautemoc, na kojoj presedam na putu do centra i
- par spokojnih sati provedenih na njegovoh ruci.

Lezali smo spojeni usnama i dlanovima, a kroz meksicke roletne je ulazio dan. U hodniku se culo zveckanje tanjira i papuce koje se gegaju na dorucak. To je bio trenutak koji bih prostrla preko cele vecnosti, ili ovog njenog ogranicenog dela koji nam je svima odredjen. 
Pa ipak sam se tiho obukla i zatvorila vrata. Fiesta je bila gotova jos sinoc, a ja sam zapravo mogla da zaspim jedino u sopstvenom krevetu. Sama.

 

Vece je padalo polako i nenametljivo, a jednako lagano su se palila svetla Ist Vilidza. I. je kupovala brushaltere na drugom kraju grada, a ja sam svoj vodic vratila u ranac. Bila sam bas tamo gde zelim da budem. Drecave perike od vestacke kose su u maniru napustenih fenjara osvetljavale put. Noc vestica je bila iza coska, a Beograd preko shirokog hladnog okeana.

Ispred seks shopa belkinja i debeli crnac su prodavali fluorescentne lule za marihuanu. Iz neke vintidz prodavnice strujao je jedan dobar zenski glas cija sudbina trenutno visi o koncu (Oh why don't you come on over Valerie... Valerie...)

Mislim na Pedju, mislim na njega cak i kada ni o cemu ne razmisljam. Kad gledam u planinu koja se u obliku sedla izdize iznad grada, kada pijem vodu posle ljutog meksickog sosa, kad sretnem neke duboke zivahne oci, kada promasim stanicu, pravac ili, ulicu. Kada zadivljeno zurim u  Zalazak sunca na Dnjepru. Kada pokusavam da uhvatim pirinac stapicima. Kada citam Le Klezia, kada citam Ef Es Ficdzeralda. Kada gledam bljestave reklame na Tajms Skveru. Kada kupujem lap top, kada se svadajm sa Meksikancima. Kada probam ruzicastu trenerku. Kada vezujem kosu u rep. Kada sanjam, kada polu sanjam. Kada polecem, kad gledam treptava svetla aerodromskih pista.
Kada saljem poruku svom decku.
Kada gasim svetlo.
Kada slusam Radiohead. Posedno tada. Tada najvise. Tada ponekad i zaplacem.
Bilo je lepo. I sve bih ispocetka.
Opet, i opet, ceo dan, svaki dan.

Sve je počelo na Birfestu. Ili je sve počelo one večeri na poluraspadnutom splavu kod sajma? Ili možda onog, sada tako davnog, dana kada je taj specifično gust i težak udah prvi put pao na dno mojih pluća?

Gledano hronološki, počelo je na birfestu. Običnim banalnim mokrenjem pored reke. Ja sam bila u suknji, i nisam ni završila kada je C. otišla da traži maramice. Bile smo pijane, stoga su mi u sećanju samo slike, umesto kompletnog video zapisa u tehnicoloru. On  visok i zgodan, prišao mi je dok sam spuštala suknju i ravnala nabore, posle par reči smo se ljubili, posle malo ljubljenja... ja sam pobegla. Tražio je moj broj telefona od C. koja je u tom trenutku prestala da se ljubi sa njegovim drugom, i više o njima nismo ni razmišljale.

Zvali su nas svakodnevno, ali nama su ispiti bili preči. Posle par dana C. me je pozvala na slav kod sajma, okluplja se neka njena ekipa, a možda dođe i onaj nafurani što uvek ima gandžu.

Obukla sam košulju koju sam nosila na kongresu, kada sam predstavljala svoj rad iz genetike i povatala se s Dušanom. Bela košulja sa tankim jedva vidljivim vertikalnim koncem boje zlata i skrivenim kopčanjem. I svoje crne starke sa šljokicama, iz Londona, iz vremena kada sam slušala Smitse.

Nafurani narkić je slušao elektroniku i upravo je izašao iz duge veze. Na Košutnjaku je iz svakog žbuna šikljao mrak, a mesec se odbijao o prozore. Pa ipak je rekao Jel mogu da te poljubim? Pa ipak sam rekla Pa možeš.

Onda sam morala da odem u P. da ga zaboravim i da spremam ispit. On mi je slao poruke nepristojne sadržine i oslovljavao me sa mala Antonina, iako to nije moje ime. Tada sam zgotivila Ting Tingse - That's Not My Name.
Nisam izašla na ispit, izašla sam s njim. Vodili smo ljubav u kolima, a onda sam mu sedela u krilu. Ljubili smo se, a Kajli Minog je verbalizovala nedefinisani splet pitanja u mojoj ludoj ludoj glavi - How Does It Feel In My Arms? To veče nismo duvali. Rekao je Radiš me bolje od skanka.

Za sve to vreme C. i ja smo dabl-dejtovale. Možda je sve počelo od američkih filmova?
A taj V., što me je krvoločno spopao ono veče kad sam urinirala pored reke, bio je pažljiv, visok, zgodan i crn. Išao je sa mnom do ambasade kada sam dobila vizu na tri godine. Bio je tužan.

Pa ipak ja nisam mogla da se otkačim od tih suvih usana, bradate glave nakrivljene ka desnom ramenu, magičnih ruku i debelog stomaka ispod kog je raslo nabujalo voće moje požude. Kada smo svršili u isto vreme napisala sam na prozoru njegovog belog auta: Milica + Peđa.

Bila je subota kada smo se svi našli kod C. Ona je sa svojim dečkom otišla u drugu sobu a  V. i ja smo ostali ispred tv-a. Počeli smo da se skidamo, ali prekasno, ja sam već bila zaljubljena. U sred tog čina iskrsla mi je faca onog debelog narkomana,  pilula za dan posle, aptotekarka koja mi kenja, i taj osećaj posle druge doze - na dnu stomaka bezbolan grč, ili krik, ili vapaj nekog nepoznatog glasića. A možda samo gadan trip. Dan posle toga još jedan stih sa njegovog radija - Nismo svi (iz ljubavi) došli na ovaj svet.

Zajecala sam, tiho ali produktivno. V. je polako izašao i pitao šta nije u redu. Ja sam ćutala sledeća dva sata dok se nije umorio od pitanja i otišao.
Onda sam nastavila da plačem. 

 

A-ina mama nam je objašnjavala razliku između kokainske i heroinske zavisnosti, kako se juri zmaj i kakvi su tripovi od LSD-ija, a meni se se koža na potiljku naježila. Blaga i smirujuća struja zračno se prolila duž moga tela, ista ona koja se pojavi kad mi A. čita Bukovskog ili kad gledam kako neko pegla tek osušene čaršave.
Zatreskala sam se u narkomana. Vikend mi je ispunio suvim, neutaživim poljupcima zavisnika od trave. Vozili smo se po kvazi osvetljenom ušuškanom gradu, kroz dubinu noći kada još jedino semafori zbunjeno trepću. U mraku tamnijem od naša dva zgrčena ponora dodrivirao me je tako lako i neosetno, kako kada mota džoint, tresao se uslahiren mojom unutrašnjošću i molio me sklopljenih ruku, glasom u kojem nije bilo ničeg osim čežnje i potpunog pokoravanja, da ga pustim da me vozi kod njega.
Rekao je Hajde sa mnom u Amsterdam, ja ću biti na pečurkma, ti ćeš pušiti skank.
Probudilo me je sunce, on se smešio i ponovo me potražio. Čvrsto me je obuhvatio i govorio stvari koje mu ne verujem, i nisam se tuširala ni te ni sledeće noći.
On vozi kao da klizi po glatkoj površini zaleđene vode, i čak pijan i naduvan, glave malo nagnute u stranu on koči kao da polako jenjava, kao da isčezava sa ovog sveta bez žalosti i tuge.
Neko je svirao džez, a ja sam se do pola izvukla kroz prozor auta. Na nebu su sijale zvezde, gole golcate, bez plašta smoga ovog usranog grada. On mi je stavio ruku na kolena koja su ostala unutra i rekao- Ponovo sam sinoć gledao Plažu. Onaj deo kad gledaju u zvezde, a on se zaljubio, nesrećnik.
Usne su mu meke, savitljive, presahle.
On laže, priče su mu isprepletane niti od kojih se ne može ištrikati ništa, sem izuvijanog nepravilnog parčeta vune, koje ne služi ničemu, sem možda jednom fatalnom sećanju.
Oči su mu tako plave da svetle u mraku, zenice su mu dve čiode, a beonjače lavirint krvavih končića.
Jedan dan me nije zvao. Marina me je odvukla do skca, na jednu od onih smešnih rok svirki koje više ne mogu da me dignu. Pevač je ličio na njega, šanker je ličio na njega, ona devojka koja je izlazila iz ve ce-a, imala je njegov pogled.
Danas ću opet da čekam njegov poziv. Zgužvaću i baciću još jedan dan. Opet mi se ne ide nigde. Sakrila bih se ispod čeršava, u ruci bih držala samo svoj mobilni i spavala, spavala spavala... 

 

Stavila sam privezak koji mi je A. donela iz Amerike, malo posrebreno srce na kojim sitnim slovima piše Follow your heart.

Sedele smo u nekim smešnim jastucima, A.-ine glatke pocrnele noge su se presijavale pod otvorenim nebom i neonskim svetlom, a ona je trabunjala o pirsingu na jeziku i kako će joj to pomoći da ne trpa u usta prste i olovke. To je dobro za nas sa oralnom fiksacijom. Možda sam i ja baš tako fiksirana, sinulo mi je, s obzirom na to koliko volim da...

A-in brat nam je plaćao pivo, a njegovi oratci su nam dodavali džoint. Posle par dimova osećala sam se kao mali otpornik u prostom električnom kolu, i baš takvu me je A. odvukla na Kamikazu. Sladak ukus dekadencije dostigao je vrhunac na najvišoj tački te nesvrsishodne skalamerije, pomislila sam kakav dolče vita i jasno sam videla kako mi se stomak i sise uvlače doboko u unutrašnjost tela, namerivši se na samu srž moga bića, dok je čekić adrenalina jezdio natrag ka zemlji. (kakva trula rečenica)

Jutros sam imala jasan spisak čega želim da se odreknem:

-         alkohola

-         trave

-         lakog (po)davanja

-         kretenskih rečenica kao što je ova poslednja.

Ništa nismo savatale. Preksinoć sam postala potpuno glatka na određenom mestu i to samo sa jednom svrhom, koju nisam uspela da ispunim. Od piva i vode, i trave i piva užasno nam se pripiškilo, a kad si tako gladak dole, mlaz gubi usmerenost, preliva se i klizi niz butine i listove, tako da taj davno naučeni, već refleksni čin završavaš popišan. Slatka regresija. Matorci se pripijaju u gužvi, dotaknu te prvo ovlaš, a u odsustvu negodovanja ščepaju te slobodno i gladno, zadovoljno misleći da su to samo fleke od piva.

Pre neko veče šetala sam s Dušanom. Otišli smo na Taš, ja sam se ljuljala on me je naslonjen na klackalicu čekao i pridržavao mi torbu. Nema ničeg erotičnijeg od tipa koji drži žensku torbu. Uvek na određenoj udaljenosti od sebe, kao neprirodan nametnuti produžetak svog tela, ali sa ozbiljnošću čuvara dragocenosti.

Pričala sam mu o letovanju i tipovima, a kad je njegova začuđenost postala izraženija nego što sam očekivala od osobe tako otvorenog uma, rekla sam mu:

Dušane, kapiram da ja živim ono što bih volela da pročitam u nekoj knjizi. Mnogo seksa, patnje, opijata, muzike, lepih spontanih oslobođenih rečenica, bezdana i ekstatičnih vrhunaca.

Dušan je klimuo glavom i nasmejao se – Zanimljiv redosled. To me je nagnalo na razmišljanje. (još jedan izlizan spoj reči). Onda mi je pogled skliznuo na Dušanove tanke prste pijaniste, pa na njegovo međunožje. Svaka zrela misao bila je daleko izvan mog domašaja.

Vratila sam se sa mora. Kresnula sam se sa Englezom. Ni u jednom trenutku nisam mislila na Njega. A Englez je bio mlađi i gladak, sa zelenim očima i smeđim pegama ispod njih, lagano i gotovo plašljivo mi je gurao glavu niže, put stomaka i južnije, i posle me dočekivao usnama, ljubio me po nosu, bradi vratu, tražeći u mrklom helenskom mraku moje pijane poljupce.

Dan pre toga kupila sam poklon. Guitar - the best guitar magazine in the world. Uz  zamišljanje njegove face dok ga bude listao, i zamuckivanje i iznenađenje i bla bla bla bla. Koje jebeno sranje. Za deset dana mi je poslao samo jednu poruku, rođendansku, toliko uopštenu i trulu da sam bacila telefon na pod kao lošu knjigu kad ulovim prvu predvidljivost. Nema šanse da mi bude krivo što sam se kresnula s Englezom. A Englez je imao meke usne, i tanan dodir kad me je opipavao u mraku, po stomaku i niže, i na moje samo moje uvo govorio You're gorgeous... Onda sam svršila i poljubila ga u obraz, nasmejao se, imao je mladež na levoj strani vrata, i jedan mali na desnom obrazu (kao i ja).

U avionu sam gledala slike Engleza i kupila sam britansku zastavu da me pozdravlja kad se probudim, i nisam htela da mu se javim odmah jer mi je samo jednom pisao za deset dana, a ja čim sam videla Guitar the best guitar magazine in the world, odmah sam se setila njega i njegove kretenske gitare i kakve li ironije, ne, kakve li simbolike, juče sam ušla u galeriju SANU, a levo od vrata, na niskom postolju, crna, vitka i nesrećna kao ja sada, sa rukom preko očiju, leđa izvijenih u savršani luk tuge, gola i glatka stajala je, sedela je ona, i zvala se Ostavljena ili tako nešto. Prvi put sam čula za Đoku Jovanovića.

Sutra moram opet tamo.

Ono govno od fraze. Nemoj da se ljutiš ali... Uvek se naljutim. Uvek, uvek uvek, pa makar u inat toj frazi, u inat svim jebenim frazama ovog sveta koje od reči prave robu. Snižavaju vrednost.
Nemoj da se osetiš ostavljeno ili izigrano. Ma puši ga. Baš ću tako da se osećam. Baš baš. Umreću tako. To će mi biti epitaf. A i spomenik sam našla.

Kakvo sranje. Kakvo jebeno sranje. Nisam ga ni videla golog u mraku. Ni raskopčala ni sručila se na njegove grudi i pleća i stomak i sve drugo što mora da ima i što pokrije glupa gitara kada on kaže a sad nešto za moju desnu stranu, a ona se zacakli i zapeva Da li znaš za razlog zašto noću spavam sam...

Kakav kreten. Kakve su to poruke bile, i priče i maštanja. Osmeh mu je sijao nekim posebnim spektrom, nevidljivim ali osetnim. I njemu su usne meke. I meko š, i č, sačuvano na dnu nepca, provučeno između vojski, šlemova, nepriznatih granica i političkih entiteta, bosanskih ratova. Ta večita tragika ljudi s one strane Drine. Meni nepojmljiva i neodoljivo primamljiva. Trebalo je sto puta da se kresnem s Englezom. I da ne čitam gozbe i sokratove odbrane, da ne uzlećem mnogo i da ne odbijam tipove zbog tipa.

Sad znam. Ja reči volim u nekoj lepoj pesmi ili knjizi. Eseju, romanu priči. Volim ih kad podvlače delo. Samo tako. Same za sebe, ispaljene kao oruđe kaprica, trenutne opijenosti i lične koristi, postaju ništavne. Ljudi od velikih istina prave klišee, mame ribice kojima su reči najveće slast.

Nek se jebe. Sutra ću ići sa onim odvartnim licimerom dušanom koji ima ribu, ićiću s njim a muka mi je od njega, i od našeg takozvanog druženja, i hvala bogu da se nisam s njim kresnula inače me ni dunav ne oprao, sljuštila bih sebi kožu samo da se otarasim dušana i njemu sličnih, i svi moji tipovi su gadovi i seronje, ulizice i imbecili, koji se povremeno pojave u jako lepim oblicima, protežu se kao robovi na umoru, u polu mraku senke padaju po njima, i mirišu na afteršejvove i sveži afrodizijačni znoj, i samo neka ćute, neka im se ne čuje ni glas ni reč, neka ne govore da ne žele da me povrede jer toliko sranja neće ni pecnuti. Ali smrad koji se gomila polako postaje nepodnošljiv.

Sinoć na autobuskoj stanici Ciganka mi je proricala budnoćnost. Puno para troje dece. Da se pazim u ljubavi, nešto mi se mrsi, meša. Šta mi se meša? Razne ženske. Uzmi talisman da te štiti.

Poštujem Cigane. Plašim se njihovih kletvi. Al ne verujem im ništa što kažu. Samo ponekad kad ih vidim sa njihovim svetlim očima lepim licima i crnim zubima poželim da sam i ja tako... slobodna, što bi On rekao. Ima priča od branka ćopića kad se cigansko dete razboli i čerga se razlije po poljani pored bolnice, nestrpljiva i usplahirena. Svaki dan ga doziva, a kad se on pojavi na prozoru kreće pesma, muzika, igra, vriska. Tako se oni leče i zaceljuju.
Kupila sam belu haljinu na tezgi kod ciganke. Lepo mi stoji. On me je zvao da dođem kod njega, ja sam govorila ne koje znači da i zamišljala kako silazim iz autobusa u toj haljini a on me gleda. Mislila sam zvaće me stalno, do kraja života. Mislila sam, mislila. Kraj je uvek isti.  Ponekad ne prikažu špicu, ali nje uvek ima. Ekran je crn, slova su bela. Color by tehnicolor.

 

Sezona je zvanično počela. Bile smo na nekoj svirci i startovali su nas neki likovi. Sedela sam na zidiću i zgrabila njegov pogled, a on se okrenuo za pun polukrug (?) i pitao me kako se zovem. Bio je crnokos i preplanuo, imao je rupice na obrazima, lagana letnja lirika. Nisam htela da mu dam broj telefona, a bio je mlađi i bio je mladalački uporan, i crnokos i preplanuo, svrha ponavljanja je da naglasim nelogičnost svog ponašanja, a ja sam odmahivala glavom i pod senkom se rumenela. Sinoć smo opet izašle. Srela sam jednog predispitnog, koji je tek onako, naglo kao što je počeo i prestao da me zove. A bio je visok, i širok, sa punim usnama koje su same samcite uspešno nosile teret svakog poljupca. Samo sam prošla pored njega. A onda mi je Nikola opario obraz, i poneo je onaj svoj osmeh koji osvetljava teget letnje noći, ali ja sam dakako prigušila svoja svetla.
Zatim sam srela i B-a. Maja je šapnula Čoveče al se prolepšao, i zaista je skinuo sve suvišno sa sebe, imao je grudi čvsrte kao oklop rimskih legonara, i tu sam malo smekšala, pustila sam da mu ruka sklizne niz moja leđa pre nego što sam ga ukorila Ne-moj da me vataš za du-pe! A onda me je pitao ima li neki lik... i kraj ovog pasusa je zasličio prethodnim.
Onda smo otišle na splav sa nekim Škotlanđanima, a ja sam tako nepopravljivo slaba na strance, a jedan je bio zelenook, sa crtrama lica kao u jednog di-džeja koji mi je bojio noći svojim prelazima između nju metal pesama, a bio je isto tako buckast, neokrnjeno lepe i blage face, i sva sreća pa nisan stigla da od jedne druge naložene Srbijanke zaronim svoje kandže u tu hajlend meri, jer onda bih...

 A ON mi piše pisma ispod bosanskih šatora, sluša jadikovke nabreklih pevaljki kad se noć obavije oko zavičajnih šuma i drumova, cuga i verovatno merka neke cure, smeje se svojim uvek vlažnim usnama i pokazuje im onaj zamalo pa savršeno pravilni niz zuba, i ljubi me sa tri tačke na kraju...
Danima posle prvog poljupca sa njim osećala sam se kao u pesmi I Feel Free, celim telom mi je lelujala ta melodija, i onaj deo s početka druge strofe kad se od Kleptonove gitare učini da je glas, pravi ljudski glas, ima tu neka metafora koju još ne mogu da odgonetnem jer je sve tako sveže i kiselo-slatko. Već par dana ne osećam njegov miris gde god da krenem, a i shvatam da nije sve tako ozbiljno kao što se na prvi mah čini, i da neki poljupčić i ruka u donjim delovima tela ne mogu ništa da ugroze, uostalom kako ja da znam da on ne radi to isto, a i dve poruke dnevno zaista ne mogu da se bore sa prožrljivošću i bahatošću ovoga grada i on bi to trebalo da zna. Ipak, ili Nevertheless, što bi rekli Englezi ili Škoti, nešto se ovih dana malo manje bavim prozom a malo više poezijom, i ima jedna pesma ispletena takvom neodoljivom naivnošću da se možda može prsa u prsa boriti i pobediti bezobzirnost i oholost metropole, a u njoj je park ispred jugoslovenskog dramskog, i njegove šake sa dva prstena, mada nije naglašeno, osećam i znam da nakon od ljubavi, ljubavi, idu tri tačke...

Kolike potrošismo dane
ležeći jedući banane
pa spadosmo na niske grane
bez ljubavi, ljubavi...