...Vrisak od sreće kada joj se prišunjao s leđa. Neočekivano. Trebalo je da stigne tek za nekoliko sati. Gromki smeh, kao i svaki put kada je uhvati u poslu koji joj loše stoji. Krik lovca neandertalca na tek spremljenu vruću jagnjetinu sa sosom od nane. On obožava. Ona ne podnosi, sem kad sprema za njega.
Smešak bez zvuka. Kažiprst u vazduhu joj kaže: sačekaj ! Okreće je prema zidu. Mangupskim korakom vraća se ka ulaznima vratima. Kratkim naglim okretima provareva da li ona viri. Svaki put je uhvati u prevari. Opominje prstom, mršti lice dok mu se oči smeju. Unosi... drvo ! Pravo, veliko, limunovo drvo. Ona ga gleda u neverici. Drvo se savija ispod plafona, zauzima pola dnevne sobe. Moraće da živi napolju! On spušta drvo, grli je oko struka i povlači do prvih grana na kojima se žute zreli plodovi limuna. Jesu li Vas ikad ljubili pod limunovim drvetom my lady, pita je. Njoj ništa nije jasno. Odavno...
Na podu spavaće sobe otvoren crveni kofer. Njen. Primećuje ga dok raspakuje svoj.
- Putuješ?
- Aha, u ponedeljak.
- Na koliko?
- Kao i obično...
- Rekla si...
- Znam šta sam rekla, i znaš da se mnogo toga promenilo. Moram !
- Ne moraš nego hoćeš! Reci da hoćeš, sebe ne smeš da lažeš, mene ne moraš !
- Hoću ! Gušim se ovde, moram ! I to je samo mesec dana. Ne znam zašto je sad bitno, i o čemu se ovde uopšte radi !?!?!
- SAMO mesec dana ... ???!!!
Urlao je. Okrenula se i izašla iz sobe. Više ga nije čula. Zgrabio je cigarete i otišao do klupe u dvorištu. Ne vidi mu lice kroz prozor.
Ona gleda hipnostisano u dva kofera na podu. Gleda u onaj nesrećni limun koji kao krivac stoji na sred sobe. Počinje da je iritira. Pokušava da ga pomeri. Uspeva da ga, centimetar po centimetar izgura iz kuće. Pretežak je. Pomera ga bes. U normalnim okolnostima onaj ćup ne bi mogla da pomeri ni za pedalj.
Umiva lice hladnom vodom. Dok sedi na rubu kade oseća se kao posle oluje. U životu naučiš sa koje strane duva loš vetar. Jezvo je kada se pojavi iz neočekivanog pravca. I jezivo je kada bi sve dao da možeš da zaplačeš. Ne oseća ništa. Samo je zbunjena. Ništa joj nije jasno. Ponovo...
Poruka na mobilnom. MMS.
"Zato što je i par sati ponekad neizdrživo , jbg."
I slika... krađe vremena.
Quickpost this image to Myspace, Digg, Facebook, and others!
Pre nešto više od godinu dana u nastupu privremenog ludila napisah ja ovde jedan post za svoju dušu. Onako, kao da pričam Jovani uz kafu. (Inače, Jovani se pseudonim ne sviđa, kao ni način na koji je predstavljana više puta, tako da ću se njenim likom i delom pozabaviti kada je sagledam u novom svetlu. Potrajaće...)
Bila je to krajnje lična priča koja je opasno mirisala na dramu, triler, čili papričice, međunarodnu zaveru i južnoameričku čokoladu. Post će morati da bude rehabilitovan u skorije vreme jer je priča dobila fenomenalne obrte. Sada nikako nije vreme da se time pozabavim jer se osećam malo jadno i ni malo snobovski (doza snobizma je za tu priču obavezna).
Mene inače nikada nije stid kada drugi rade nešto bedno i kompromitijuće, ali kada to neko radi u moje ime, svađajući se oko toga da li se treba sporazumeti o pridruživanju sa nekim ko baš i nije raspoložen da mu se pridružiš pa te niti zove, niti čeka, niti ti se nada, čak te se pomalo i kloni, onda to ne može da prođe bez ličnog osećaja da se neko opasno igra sa tvojim samopoštovanjem. (Objašnjenje zašto se osećam jadno)
Da bi mene spasao od sektaški posvećenog gledanja raznih političkih debata, televizor od unišetenja, a političke stranke u Srbiji od dojava o postavljenoj bombi, Z. je u najvećoj tajnosti isplanirao put u moju drugu kuću koja nije luda, a nalazi se u Evropi i zove se Pešta. Plan da nam u našim tamošnjim usvojenim jazbinama povrati duševni mir mu je u startu propao, jer se gos. Marin iz zagrebačkog odeljenja moje firme setio damoramo hitno da porazgovaramo o trenutnom problemu u finansiranju u koji smo zapali, tako da se ideja o Pešti pokazala kao ludom radovanje. (Z. za razliku od Jovane nema problem sa svojim imidžom na ovom blogu, verovatno zato što nema pojma da dobar deo veša i ovde properemo)
Krenusmo put Zagreba, a kad srpski indijanaci iz svog rezervata krenu put zapada onda ih je nemoguće zaustaviti u preletu preko granica, tako da stigosmo do Milana, doduše planirano, jer je spontanost u putovanjima ipak privilegija pridruženih i razumnih.
U Zagrebu se ispostavilo da je gos.Marin malo preterao u napadu panike i da ne propadamo, već partneri koriste svoje legalno pravo da nam zadrže isplatu trideset dana. Jedini problem je što se previše njih setilo da iskoristi to pravo istovremeno. Kada smo rešili problem kako da preživimo dok ne ozeleni trava gos.Marin nas pozva kod sebe na večeru.
Izuzetno zanimljiv čovek, naročito kada se nađete sa njim izvan poslovnog okruženja. U kasnim šezdesetim, i on i gospođa Korana, ali pričljivi, dragi, jedni od onih parova koji za pola veka braka još nisu stigli da se umore jedno od drugog.
Priča mi o svojim počecima, o tome kako je firma izgledala pre trideset godina, ima gomilu kompromitujućih anegdota o ljudima koji su sada veliki autoriteti u našem poslu. Ja njemu pričam o događaju od pre par meseci kada nam se kolega iz Bostona dolazeći u obilazak najstrašnije napio i dva dana tumarao po Cirihu dok smo mi premirali od straha da je negde u Beogradu stradao.
Smejući se na sav glas reče mi... "oh, pa Vi ste sjajni, ta ja sam imao dojam da ste opaki toliko da Vam se maslac ne topi u ustima". Bi mi žao da mu ostanem dužna, a činjenica da su oni već pridruženi tamo gde se mi nudimo me je još uvek bola u plexus pa mu rekoh... "dragi Marine, ja samo želim da doživim vreme kada ću, kao Vi sada, imati moć i talenat da svakom bezbedno saspem sve što mu mislim". Rizična šala, ali garnirana sa širokim osmehom izazvala mu je novu salvu smeha. "Nemaš što brinuti, draga moja, ti si sa tim talentom rođena !!!" OOOOK... gos. Marin je prestao da persira, iz momenta mu oprostih što su sporazumni i pridruženi. (Šta ću, linčujte me, za sitne se srebrenjake prodajem). Rastasmo se kao familija, čak nam je poklonio iprelep pleteni balon sa vinom koje pravi njegov brat sa primorja.
Sloveniju preskačem jer tamo nismo nikog bitnog sreli, ajedini važan projekat koji smo imali je da, kao narkomani drogu, balon sa vinom stručno zakamufliramo. Bili smo toliko uspešni da se nekoliko presretačkih patrola divilo mirisu iz balona. Bili su puni razumevanja iako smo, za slučaj da naiđemo na čvršću opciju, imali spremljenu briljantnu priču da smo alergični na vodu. Da ne verujete, u prolazu mi palo na pamet da se raspitam šta je sa Lezilebovichem, jer je opasno zapostavio blog u poslenje vreme, ali prolaznici što smo ih sreli nisu nešto delovali kao da ga poznaju.
U Milanu nas je sačekao Reilley. Moj prijatelj. Majka mu je Italijanka , a otac Englez, mada mu je ime toliko irsko da i tu činjenicu treba uzeti sa rezervom. Upoznali smo se kao klinci, kada sam ja prilično tupavo pokušavala da pronađem aparat za poništavanje karata u Londonskom double- deckeru. Nije me zezao zbog toga i od tad mi je prilično drag. Tada je imao savršen engleski akcenat i bio obučen po poslednjoj italijaskoj modi sa vešto uklopljenim tipično engleskim dendy detaljima. Moji prijatelji su ga zvali "Reilley the Italian", što je zvučalo kao titula besprekornog stila.
Nakon nekoliko godina sreli smo se ponovo, u US, gde je dosao na godinu dana da diplomira na čuvenom "Texas A& M" Univerzitetu. ... Blogeri... prijatelji... koji je to prizor bio !?!?! ... umesto "Reilley the Italian" prišao mi je razbacani teksaški farmer, sa najšarenijom kaubojskom košuljom, kaišem sa koga je sijala ogromna šnala sa otisnutom glavomLonghorn govečeta, i šeširom na kome bi mu pozavideo i John Wain u najboljim danima. Vrh kaubojki mu je opasno parao nebesa. Suzdržavajući se da ne zaplačem od smeha rekoh mu da mi se čini da je usput izgubio mamuze. Ozbiljnim glasom, razvlačeći reči, sa najlokalnijim teksaškim akcentom, rekao mi je da je ključ uspeha u prilagođavanju, i da se "kada si u Rimu treba ponašati kao Rimljanin".E,... tada sam zaplakala od smeha.
Dočekao nas je na ulazu u Milano, italijanski srdačno, i ne dopuštajući bilo kakvu raspravu otkazao naše rezervacije u hotelu. Insistirao da ostanemo u njegovoj kući. On troši svoje poslenje dane u Milanu i sprema se za povratak u US. Radi za firmu koja se bavi prodajom poljoprivrednih mašina i sada ga povlače u njihovu centralu u St. Luisu. Sviđa mi se njegova "milanska faza", postao je malo nervozniji, ali zato mnogo pričljiviji i otvoreniji. Upoznali smo i njegovu Toru, simpatično tiho biće koje mi je gospođa Lena sočno izogovarala dok sam joj mlela bademe za domaći marcipan. Tipična Italijanka, ni malo joj ne imponuje to bledunjavo stvorenjce iz države Idaho. Sa sobom će doživotno nositi najteži mogući greh, otela joj je sina jedinca iz porodičnog gnezda. "One" su uvek krive, naročito kada se previše trude.
Sad mi postade jasno da mi je post po dužini preterao sve granice... Preskočite suvišno, meni je i ovo neumereno kuckanje bilo samo izgovor da grickam marcipan. Sutra se vraćam na posao. I na fitness. Presešće mi marcipan. Jovana će nepogrešivo, sa vrata, videti gde se zalepio. Po običaju, nikad na prava mesta ;)
Zvučaće vam poznato priča o čoveku koji je sunčanog prolećnog jutra ušetao u cirkus. Bio je obučen u dobro i kvalitetno belo odelo koje mu je sjajno stajalo. Prosto je blistalo na njemu. Tražio je da razgovara sa vlasnikom. Videvši ga tako uglađenog rado ga je primio. Prilično se iznenadio kada je ovaj od njega zatražio posao.
"U redu, poštovani gospodine," rekao je, " kako se zove Vaša tačka?"
"Ja sam IZNENAĐENJE U BELOM" - rekao je čovek.
"Zanimljivo", reče vlasnik cirkusa ozbiljno zaintrigiran. " Kako izgleda Vaša tačka? Šta vam je potrebno od opreme? "
"Ja nastupam poslednji kao glavna atrakcija cirkusa. Potrebno je da u toku dana sakupite svo đubre koje se nađe u cirkusu i okolini. Otpad, đubre koje počistite kod životinja, sadržaj kante za smeće, apsolutno sve što možete da pronađete. Pre predstave sve to treba utovariti u veliku mrežu i okačiti iznad pozornice."
Vlasnik cirkusa ga je zabezeknuto gledao.
"I?" - pitao ga je. "Šta dalje?"
"Na samom kraju predstave svi izlaze da se poklone. Artisti sa trapeza, klovnovi, treneri životinja, žongleri, patuljci, bradata žena i najdeblji čovek, zar ne? E, tada se otvara mreža i svo to đubre pada po njima !!! Oni ostaju da stoje. Prljavi, umazani, prekriveni smećem.
Tada izlazim ja! U ovom belom odelu ! Čist ! IZNENAĐENJE U BELOM ! "
"Veoma zanimljivo" - odgovori vlasnik cirkusa. "Veoma, veoma zanimljvo ! Koliko vremena vam je trebalo da osmislite tako originalan nastup?"
"Tačno devedeset dana, reče IZNENAĐENJE U BELOM" i pruži mu list papira...
1. objavi sledeća pravila: 2. napiši 8 korisnih ili jednostavno zanimljivih činjenica o svom art worku - o onome što objavljuješ na blogu - pisanju proze, poezije, slikanju, fotografiji, crtanju, vezenju, pletenju, kuvanju... 3. na kraju imenuj 8 žrtava 4. idi na njihov blog i u kometaru im reci da su tagovani.
1.Done !
2.
2.1. Došla sam slučajno. A, opet, ništa nije slučajno ! Pratila neki link,... mislim Lazaricin, ... sa the Plavušinog foruma. Citala Lazaricu, Gulanfera, BIG MAMU, nemire, yin, lilith, Ariel, ShArGaRePiCu, Poglavicu, voju, ... znate već... tu "metuzalem" ekipu :)))
Nesanica je postala izgovor za blogovanje.
A onda su se pojavili "Gogijeva Beba", "Ana in love with love" "Marija the SarahKey", "deja vu pahulja" "fenomenalna mala koja je volela Ivana" i "onaj-što-tvrdi-da-nema-goreg-od-njega-a-ja-mislim-da-je-fascinantan". Za trenutak su bljesnule Anonimna i Atajlo, i nestale. Wall me je bacao u prilično gadne ponore.
Blog je postao izgovor za nesanicu.
2.2. Ovo nije art work. Odgovorno tvrdim da nije. Verovatno je "hoću-i-ovo-da-probam" potreba, a u najboljem slučaju je "u cara Trojana kozije uši" manevar.
Dnevnik? Teško, previše je poznatih čitalaca, bilo bi besmisleno sasvim izvrtati dušu.
Tehnika, odkud znam... kafu retko pijem, u šolju ne gledam... sednem i otkucam. Odmah objavim, posle nekoliko puta ispravljam greške. Uglavnom gramatičke. Pošto nije art work moje blogovanje nema veze sa inspiracijom. Mislim da bih mogla, sa više ili manje smisla, da pišem bez prestanka. Vreme je prilično ograničavajući faktor.
2.3. Nikad se nisam bavila pisanjem. Čitam. Skoro sve. Ne volim epsku fantastiku, to ne čitam. Retko razumem poeziju. Na blogovima je ne komentarišem. Primetila sam da se autori opasno iznerviraju ako je shvatiš na način drugačiji od planiranog. Ne treba mi još i gnev pesnika !
2.4. Slikala, ...kao slikala... Zapravo radila scenografije za pozorišne predstave. Jedno vreme i živela od toga. Zapravo, putovala od toga. Besmisleno je da vas obmanjujem da mi je umetnost rešavala pitanje egzistencije. Taj art work bih opisala kao ... hrabrost. Osrednji talenat na ogromnim formatima, uz to neškolovan i neobrađen. Kritike su, na žalost, bile više nego podsticajne. Zamalo da se upecam.
2.5. Ne vezem, ne pletem, ne tkam. Ne vidim svrhu. Svi prozvodi tih umetnosti su potrošna roba. A i nisu umetnosti nego veštine ! Kada bih već izučavala neku veštinu opredelila bih se za keramiku. Napravila bih sebi neki cool mozaik.
2.6. Naučila sam da radim sa glinom. Davno. Pre desetak godina. U istraživačkoj stanici na Paliću. Bila sam sa nekim prijateljima sa Univerziteta Nottingham. Došli su da obiđu izbegličke kampove i napišu izveštaje za predmet Sociologija. Naše šaljivdžije su ih poslale u istraživački kamp i rekle im da tamo borave deca izbeglice. Večito zbunjenim Englezima nikako nije bilo jasno kako izbegla deca imaju po nekoliko pari patika najskupljih brendova i odkud njihovim roditeljima besni džipovi sa kojima ih redovno obilaze. Bila sam obuzeta motanjem vajarskog točka, glina je opasna zaraza. Tek nakon nekoliko dana odah im grešna tajnu da su to deca funkcionera ministarstva Vlade Srbije koja o trošku države edukativno kampuju u istraživačkoj stanici. Dok sam ja oblikovala, pekla, ocrtavala i glazirala činije, ćupove i tanjire male nabiguzice su pojele svu humanitarnu pomoć koju su Englezi doneli. Zato ova umetnost kod mene redovno izaziva osećanje krivice. Ne vajam više. Ali, umem s glinom! A i s točkom !
2.7. Kuvam. Na nekoliko jezika. Prilično uspešno. Za Balkan pomalo anemično. Prezirem Jamie Olivera i Nigellu Lawson. Paceri ! "Otkrili" su maslinovo ulje i začinske trave pa im tanjiri izgledaju kao da će da pasu a ne da jedu. Nemaju pojma! Voki Kostić je moj lični guru. Imamo različit pristup zbog njegovog, meni neshvatljivog, otpora prema belom luku i naklonosti kiseloj pavlaci, ali priče koje prate recepte su neprocenjive. Car !
2.8. Muzika je uvek stvar trenutka, a trenutak ovog prevremenog smrkavanja zvuči kao Candy Dulfer, neki smooooth jazz, "L.A. Citylights"... recimo.
3. Svako ko je imenovan u tački 2 neka se smatra žrtvom !
Kada "thinker" postane "stinker" ... ili priča o intimnom prazničnom ludilu... ili SOS !!!
27/12/2007
- ... i molim te da paziš kako ćeš se obući, tamo su malo specifični, gledaju trenerke, patike i tako to.
- kako gledaju? misliš ne puštaju ako si prljav ?!?!?!
- ma neee... malo su tako... fensi ekipa, gledaju kako je koja obučena, nose markirane majičice... i nemoj sad da kažeš da nećeš !
- ma 'oću, nema problema, ali sam onda trebala kod onih gde ide A., bliže mi je, a i kaže mi da im je instruktorka fina.
- Štaaaaa će ti fina ?!?!?! Nama Hitler treba da nas dovede u red !!!
Nije tu više bilo mesta prepirci. Poslednji argument bio je presudan. Jovana (ranije spominjana kao kuma- Jovana) i ja krenusmo na fitnes.
Popis prisutnih: Hitler Instruktorka, Manekenka Penzionerka, Bivša Sportistkinja i čopor kloniranih Šiljoguzih Cica. Dok regulišem "formalnosti" sa Hitlerkinom sekretaricom čujem kako Jovana manevarski i logistički komanduje šiljoguzim čoporom.
- Ti, mala, pomeri se levo, tu će moja kuma !
"Mala" procvrkuta da je sve OOOkeeej, i ostavi mi prostor do Jovane kao da ću šator da razapinjem. Ispod oka mi uputi zao pogled jer je geografski razdvajam od njenog ličnog gurua. Preživeh bez napora prvih pola sata u sali, i time zadovoljih Hitlerku koja mi je sve vreme blagonaklono klimala glavom. Užasno mi je išla na nerve, ali joj nisam rekla "šta klimaš ćurko, pa ja sam po 10 km trčala na temperaturi + 50". Ne htedoh da brukam Jovanu...
U teretani tek počinje pravi socijalni život ! Tu kreće komentarisanje predhodno odmerenih trenerki i patika (jbt, u ovoj zemlji je i to statusni simbol). Komentarišu svaka svoj nepostojeći višak kilograma i nevidljivi celulit, sve u nadi da će ostale skočiti da demantuju tu očiglednu neistinu.
- " To ti je pubertetsko salo, rešićeš ga se prirodno, ne brini" - taktično reče moja Jovana dvadesetpetogodišnjoj šiljoguzi.Ja pomislih da se šali, al' kad zaustih da se nasmejem videh da sve ostale sa odobravanjem klimaju glavom na Jovanin komenatar. Htedoh da ih pitam da li su normalne, ali se suzdržah... da ne brukam Jovanu.
Pa ... malo traka za trčanje, malo benč, malo... Hitleruša mi prilazi i kaže da ne radim pravilno na spravi koja je čudo tehnike, i koja je upravo iz šta ti ja znam odakle stigla u njenu teretanu. Merkam je onako iz žablje perspektive, i razmišljam da li da izvadim spisak pa da joj sve po istom, dok joj usput objašnjavam zašto se na toj spravi vežba radi baš tako... najsporije što mišić može da podnese. Nju je, na žalost, ta materija zainteresovala toliko da je temu produbila do besmisla gledajući sa uživanjem kako mi pucaju sva tri musculus vastusa. Malo me je nervirala, količina prenemaganja je bila za 70% veća od prihvatljive. Htedoh da lupim nešto pakosno i nepristojno, da je na primer pitam za kvalifikacije, ali se suždržah u poslednjem trenutku... da ne brukam Jovanu.
Sve u svemu, čopor fenserki preznojačica me je fino prihvatio uprkos mom negativnom stavu. Čak mi nije zamerila ni ona mučenica sa cirkon- kamenjem na zadnjem delu trenerke kad je upitah zaboli li je guzica kad duže sedi na njima. Iscvrkutala mi je konspirativno da model jeste malo neudoban ali je "taaaaaako neodoljiv". Ma važi... rekoh da ne brukam Jovanu.
Skrušeno priznajem da se motam sa tim sakaludama već treću nedelju. Upropastiše me ! Količina vremena koju provodim pred ogledalom je poražavajuća. Samopouzdanje mi je sve manje, a broj treninga nedeljno sve veći. Počinjem da primećujem gde se krofna zalepila čim je pojedem. I počinjem da lažem kao anoreksik, priznajem, krofnu ne pojedoh odavno, ni ukus joj ne pamtim.
A Visu pržim prvoklasnom sportskom opremom... nije zbog sebe... već znate... da ne brukam Jovanu ;)
To popodne, hladno, maglovito i bez padavina Alan Ford i Lara Croft su krenuli u neki tamo grad, nekim poslom koji je trebao da bude i business i pleasure, i radovali su se, zaista, sa onom količinom radovanja koje su još uspevali da indukuju u svojoj blaziranosti. Alan Ford je tiho pevao na italijanskom prateci muziku koja je svirala u autu, Lara Croft je sedela kao razmažena mačka, nosa zagnjurenog u krzno okovratnika dugog kaputa. Pokušao je da dohvati kutiju sa cigaretama, nežno mu je uhvatila ruku u pokretu i stavila je na svoj obraz. Pogledao ju je sa osmehom, svestan da je ova nežnost izazvana jedino željom da joj ne kontaminira svežu Coco Mademoiselle auru mirisom dima. Nasmešila mu se. Pričala mu je da voli taj grad, da mu poznaje svaki kutak, da voli te ljude. Rekao joj je da mu je to veoma ineresantno, da se ljudi retko vraćaju u gradove u kojima su odrasli ako ih napuste vrlo mladi, da imaju neki čudan odnos prema njima. Rekla mu je da ona ni jedan svoj grad nije napustila, i da, u stvari, jedan deo nje još uvek živi tamo.
Svratiće u Poštu, Denis Napast ih je zamolio da predaju nešto gospođi na prvom šalteru. Alan Ford se parkira sasvim blizu ulaza u ogromnu zgradu, zaostavštinu socrealizma, kada su i pošte u malim gradovima bile impozantna zdanja. Lara Croft ulazi unutra, vidi ga kroz stakleni zid, on izlazi iz auta da zapali cigaretu. U šalter sali strahovita gužva. Kasno popodne, skoro kraj radnog vremena, više od pedeset ljudi čeka ispred prvog šaltera, jedinog koji radi. LaraCroft prilazi šalteru, stavlja na pult mali paketić i sa osmehom kaže gospođi da ju je pozdravio Denis Napast. Ona podiže glavu, umorna, iznenađena... Prošaputa "mila moja". LaraCroft se zagleda u to lice koje nije videla skoro dvadeset godina. Neke žene tako lepo stare. Dobre žene tako stare. Dobijaju nežan, blag izraz lica i ne gube sjaj u očima. Nije očekivala posetu. Denis Napast je oduvek imao sklonost ka besmislenim iznenađenjima. Ona priča tiho sa Larom Croft nekoliko minuta. Obećavaju jedna drugoj da će se videti uskoro, na duže. Ona se kao krivac izvinjava što je velika gužva i pogledom pokazuje na ogroman red koji se u ogradi od plave trake vijuga skoro do ulaza.
Lara Croft izlazi laganim klaj-klaj korakom, tako nepotrebno paradirajućim, smešeći sa Alanu Fordu koji je ispod obrva posmatra kroz stakleni zid, nekako namršteno. Skoro pa da je prečula oštru opasku na račun ulaska preko reda. Neko je očigledno pomislio da je stranka. Pogledala je namrštenu mladu ženu u redu koja nije prestajala da priča, priča, priča... o čekanju, o bezobrazluku, o redovima, o onima koji idu preko reda, o nekulturi... svi su je gledali. Mala, lajava Betty Boop, odjednom prestade da priča u prazno i obrati se Lari Croft:
"Na šta to liči ?!?!?!"- upita zlobno, preglasno, istinski besna, spremna da se i fizički obračuna. U tom trenutku na rame Betty Boop spusti se šaka. Čovek koji je stajao pored nje, tihim, odlučnim glasom reče joj da je bilo dosta. Ona ne prestaje, melje, sipa uvrede koje Lara Croft više ne čuje. Pogled joj je prikovan za lice čoveka koji je pored Betty Boop. Kosa malo duža nego što je pamti, još uvek potpuno crna, pravi kontrast sa svetlim tenom i krupnim svetlim očima. Široka ramena u zelenoj vijetnamki, i ta šaka na ramenu Betty Boop kojoj zna svaki otisak prsta. Njen Zagor! NjenZa-gor-te-nay, the Spirit with the Hatchet, the invincible avenger of Darkwood. I taj trenutak prepoznavanja, njenog naravno, jer on je taj trenutak imao mnogo ranije, još kad je ušla u tu ogromnu, besmislenu, pretereano osvetljenu salu. I Betty Boop prekida hipnotičku povezanost očiju koja je verovatno trajala sekund a imala snagu kao predsmrtni deja vu. Betty Boop koja ne zna, koja ni ne sluti... govori joj:
"Znate, mogli bi smo svi kao Vi !!! Umemo da budemo bezobrazni, ..."
Ostalo nije čula. Pogledala je u Betty Boop kao u bubašvabu, i u prolazu ka izlaznim vratima rekla joj tihim, ledenim glasom :
"Varate se gospođo, ne postoji ništa na svetu što bi ste Vi mogli da uradite jednako dobro kao ja".
Bilo je dovoljno glasno da u sali zavlada muk iščekivanja. Bilo je dovoljno rizično da se u punoj sali u malom gradu neko seti davne priče. Betty Boop je bila dovoljno šokirana da zaćuti. Zagor je zapanjeno gledao za Larom Croft, ježeći se po ko zna koji put od njene egocentričnosti i drskosti. Alan Ford je zalupio vrata auta za njom, malo prejako da bi pomislila da je slučajnost. Lara Croft je znala da je neće pitati šta je bilo ono što nije čuo, ali je video. Alan Ford se pravio da nije prepoznao Zagora. Loše se pravio. Lara Croft je znala da mu neće pričati o tome. Stidela se svoje nepotrebne bahatosti. Savršeno popodne je čudnim žrebom sudbine postalo malo napeto.
Te noći je bila sama, jer se gospođa Morticia Adams nije osećala najbolje. Njeno zdravstveno stanje odavno je daljinski upravljač za Alana Forda. Lara Croft nije dozvolila sebi da te noći mislima zaluta u Darkwood. I nije ga spomenula ni dok je pričala sa Sarah Key koja je kupila novi šešir. Sara Key je sasvim OK. Ona joj je rekla da je konačno shvatila da Lara Croft nije savršena i da joj je drago zbog tih rupa na fasadi. Čim je dobila dozvolu da bude nesavršena Lara Croft je počela da plače. Onako bahato, preterano, samoživo i sebično, kako samo ona ume...
Kao sav pošten svet i ja imam tri mail adrese. Jedna služi za registrovanje na sajtovima koji mogu biti potencijalno korisni, ali te takođe mogu zatrpati glupostima, jedna je poslovna, sa domenom firme i jedna privatna, dugogodišnja, rezervisana za familiju i prijatelje. Ta poslednja, a glavna, u zadnje vreme je pretrpana spamom. Prijateljsko- porodičnim. Moji najmiliji se utrkuju ko će da mi pošalje više bajatih i nemaštovitih pps poruka, beskorisnih linkova ka nečemu što je "da padneš sa stolice", i pisama u formi lanca sreće. Gledam moju kontakt- listu i ne mogu da se načudim. Sve pristojan svet, bez šifrovane dijagnoze i vidljivih psihičkih ispada, a niko ni red da napise o tome kako je danas, šta ga je obradovalo, a šta iznerviralo, niko više ni sliku da pošalje, čak ni one najgore iz edicije "mani me krštenja". Svi iznenada postali Dalaj Lamini izaslanici, jbt, šalju mi poruke od njega lično, blagosiljaju mi sve rodjeno i nerođeno virtuelnim buketima ruža uz obaveznu klauzulu da će mi se sve dobro ostvariti samo ako isti mail posaljem na xx adresa i buduće primaoce o istom jadu zabavim. Već neko vreme FW: mailove brisem bez otvaranja i bez griže savesti.
Danas stiže jedan od kume, Jovane. Vidim, red slika, red teksta, poznata forma. Kiselo se osmehnem pomislivši "zar i ti sestro slatka?". Ipak, grešim. Jovana, čuvena beogradska kupoholičarka, mi šalje promotivni mail Delta City-a, najnovijeg svetskog čuda u nas. Slike velelepnog enterijera, potkrepljene linkovima svetskih firmi koje su tamo naseljene. Njen lični lanac sreće. Da vas ne lažem, i meni oči zasijaše. Igraju mi po monitoru Benetton, Nike, CC, Newyorker, M&S, Escada, sve na dobrom popustu i sa promotivnim cenama, i sve na jednom mestu, i sve u društvu Jovane koja me bez probe, odokativno, skocka k'o lutku iz izloga. Idemoooooooo...
Zovem je da se dogovorimo. Nalazimo se u 18.00h, kad se vratimo s posla, sredimo i odmorimo, jer je neprihvatljivo da se tamo pojavimo klošarski raspoložene. Reda radi pitam Z-a da ide sa nama, naravno, ne pada mu na pamet, on će da sedi kod kuće i da mrzi monopoliste. No problem, darling. I mene muče ti problemi, monopolisti, sukobi interesa, cene mleka, vlasništvo nad 20 000 hektara zemlje (koja je "najvrednija jer je Bog više neće praviti"- ma daaaaaj, mani me), upravljanje medijima, korupcija. Toliko me muče da sam lagano nervozna. To nije dobro. Nervoza izaziva stres. Stres je opasan. Bolje je da opasnost raspali po Visi nego po mojim živcima. Dakle, kiss & doviđence.
Jovana mi saopštava da je izvukla maksimalan budžet za večeras. Doduše, uz nežni nagoveštaj razvoda, ali u ovakvim situacijama drastične mere su opravdane.
A tamo? Sve što se moglo očekivati i malo više od toga. Očekivali smo gužvu. Srećom, nema je. Ovaj napaćeni narod se toliko iznenađivao normalnim u proteklih nekoliko godina da ga sad teško može pomeriti iz cipela jedan shoping mall. Jovaninom oštrom oku nije promaklo da je u radnjama malo previše prošlogodišnjih modela, što bi bilo idealno, da nisu na njima zadržali i prošlogodišnje cene. U normalnom svetu ta roba se rasprodaje budzašto. No dobro, nismo Dubai, pa šta...
Posle laganog maratona u Orsay pronalazim beli komplet. Savršen. Materijal nebeski. Tanak i neprovidan. Cvrkutava prodavačica, jedva punoletna, sumnjičavo me merka u ogledalu. Čitam ti misli Cvrkuta. Čini ti se da je "tetka" malo prejaka za belo? Sumnjaš da će šavovi da izdrže ako sednem? Eh, lutko, pa ko još seda kad mu nešto ovako dobro stoji? Jovana klima glavom. Kupuj ! Usput dovlači još dva topića koja "su pravljena da budu ispod tog sakoa". Cvrkuta mi oduševljeno govori da ću ih dobiti na poklon. Prenemažem se šatro oduševljena, a bolno svesna da su mogli da mi poklone i dva para cipela i dupli konjak da lakše svarim cenu. Dok merkam jesenje jakne Cvrkuta prilazi sa mojom Visom i prošapta: "Visa vam je istekla, pogledajte... 10/05 - 10/07". Pre 5 dana? Istekla? Gledam je kao zmija žabu. Čekam da mi kaže... "nema veze, simpa si, progledaćemo ti kroz prste ovog puta". Ili da je progutam. Ni krivu ni dužnu. Cvrkuta ćuti i žvaće žvaku. Kada je videla da ja rešenje neću pronaći jer u kriznim situacijama Jovana i ja ne reagujemo, već spuštamo funkcije mozga na minimum i delimo jednu moždanu ćeliju, Cvrkuta nonšalanto reče da nam je tu pred nosom (baš tako reče, živa bila) Banca Intesa, pa ako će nam to pomoći... Kako neće, zlato moje !?U dva laka skoka se dočepah keša, blagosiljah monopolizam, i završih formalnosti oko kupovine.
Nakon napornog maratona, popismo najbolju englesku kafu. Bez kolača. Jer, ipak se treba spakovati u onaj komplet, a da ga posle ne skidaju hiruškim putem.
I tad mi sinu !!! Zašto li su moje sreće uvek polovične? Što mi sve ide na "uspećeš, ali nikad iz prve"? Što mi sve u životu ima amandman? Jovana mi reče da preterujem. U stvari, opsovala me je, da se ne lažemo.
Jedno je sigurno ! Od sutra JA preuzimam monopol na lance sreće i zauzimam poziciju Dalaj Laminog portparola. Od sutra JA određujem ko će morati da šalje xx FW: da ga baksuz ne uzme pod svoje. E, pa, neće večito meni maleri da se dešavaju ! Dosta je bilo !
P.S. Kome se učini da je ovaj post previše jadan i površan neka ga pročita ponovo. Ako i dalje ostane pri tom stavu onda je verovatno u pravu. I neka ostavi mail. Imam nešto da mu pošaljem...
Živela je na uglu ulice bez imena. Na samom kraju grada. Njeno dvorište su zvali "rasadnik". Ne znam zašto. Na tom ogromnom placu na kom se jedva videla malena kuća sa tremom ništa sem brojnih stogodišnjih stabala nije bilo posađeno. Ne sećam se njenog lika niti siluete. Sećam se samo da je uvek bila u crnini i da joj nikad nisam čula glas. A "sve" o njoj znam. Pričalo se da je veštica, da je rasadnik pun skrivenih rupa i klopki, da je ustaškinja i da je opasna. Govorili su da je na mestu gde je njen plac trebao da bude park i igralište za decu, ali da ga Veronika ne da dok je živa. Nije ona bila jedna od onih ubogih starica koje nemaju nigde nikog, komšije je nisu izbegavale i nisu joj u lice govorile zlu reč. Imala je dvoje unučadi koji su je posećivali (možda je imala i više, ali to dvoje sam zapamtila jer su bili lepi kao anđeli), i uvek sam se pomalo plašila za njih. Imala sam neke halucinacije tipa "Ivica i Marica", čak sam ih jednom sanjala u tom filmu, sve sa proturanjem prsta kroz rešetke i oštrenjem noža za klanje Ivice. Na zalost, te noći se desio zemljotres pa nikad ne spoznah do kog stepena morbidnosti je moj mlađahni um nameravao da ide...
Negde u III-em osnovne Nešini roditelji su odlučili da se razvedu. Naravno, nikako civilizovano, već onako balkanski sočno i čaršijski inetresantno. Neša nas je svakodnevno filovao dodatnim informacijama pre škole i na velikom odmoru. Informacije je sakupljao iz krajnje nepouzdanog lobija u sastavu uplakana majka, gnevna baba, dve dokone komšinice, lokalna gatara i prevrnuta šolja. Njega lično niko nije brifingovao o razvoju situacije, informacije su bile špijunskog porekla. Naravno, tako prikupljene i provučene kroz Nešin zbunjeni mozak do nas su dolazile neproverene priče o njegovom ocu, bolesnom skotu i nevernom đubretu, o jadnoj majci koja se već jednom trovala ali su to nekako zataškali, i sad se plaše da je ostave samu i stalno joj ponavljaju da ne bruka decu i da ne diže ruku na sebe. Pričao je i o tome kako situacija i nije tako loša, jer se u kući učenje i domaći zadaci više ne spominju, a i učiteljica toleriše nerad kao posledicu opšteg rasula. Jednog jutra nam je doneo važne taktičke informacije. Saznao je gde stanuje izvor svih problema, ćaletova ozloglašena švalerka. U trenutku je dogovorena akcija da se švalerki sutra kamenuju prozori i da joj se na tarabi napiše "š v a l e r k a" belom masnom farbom. Na nesreću, Neša je u akcijaškom zanosu odao plan babi dok mu je prala kosu to veče i ona mu je strogo zabranila da huliganiše i prepričava porodične probleme po školi...
Dalibor Macanović bio je direktor čuvenog trgovinskog preduzeća sredinom 80-tih . Osuđen je ekspresno na 20 godina robije. Sto u kuhinji prekriven svim izdanjima novina. Naslovi tipa "Dolijao Macan". Ceo grad bruji o najčuvenijem gradskom lopovu. Komšiluk naročito. Nemamo često komšiju na robiji. Sad treba detaljno pretresti sve o čemu se šuškalo mesecima, ali niko nije smeo da pisne. Koliko se sećam u pitanju je bilo neko poslovanje sa devizama, što je tad bilo zabranjeno. Valjda. I sećam se da je ćale rekao da to svi rade, samo se Macan zakačio sa "onima gore" i sad plaća odmazdu od 20 godina kao da je bož'miprosti nekog ubio. Mama mu je na to rekla da bi mogao malo manje da laje, naročito kad dođe onaj "od preko", jer on i dolazi samo da "pokupi tračeve". Ćale je neko vreme preturao po polici sa knjigama, onda izvadio jednu, prelistao je i rekao iznervirano... idi pročitaj, molim te. Otišla je, pročitala, ostavila knjigu na mom radnom stolu... Guy de Maupassant, zbirka priča - "Ona svinja Moren". Ne odoleh ...
Od tad imam ozbiljan gard prema svemu što predstavlja aktuelnu gradsku priču. Na bilo kom nivou. Ne verujem abronošama, komentatorima i navodnim svedocima. Zaobilazim kuloare. Veoma retko, kada me nešto zainteresuje idem do kraja. Dok ne isteram do istine. Ne dozvoljavam da ljudi koji sa misionarskim fanatizmom generišu mržnju da bi dokazali njeno postojanje kreiraju životnu filozofiju. Mislim da nikada, posle "One svinje Morena" nisam tvrdila da je istina o nekom u mojim rukama.
... osim što sam sad prilično sigurna da Veronika nije bila veštica.
...Jesen u našem kraju. Pitam se šta li na tu temu pišu sirota deca sa trulog zapada. Nema tamo inspiracije na temu godišnjih doba. Nikad nisu videla kazan za nacionalno piće od kojeg ne boli glava, ali redovnom upotrebom pouzdano izaziva ludilo. Ne postoji drevna umetnost nabavke paprika za ajvar (crvene, ne veće od dlana), nema potere za paradajzom, nema nacionalne histerije što je ulje poskupelo baš "pred sezonu", niti niskog starta za lov na kupus koji će nakon obrade postati osveživač vazduha beogradskih solitera. Postavlja se taktički, na ključna mesta, od podruma preko terasa do vešernica, ukiseljen i začinjen da pokrije aromom što veću površinu. To što su Nemci (koji su ga valjda i izmislili) ustanovili da je toliko toksičan da je hazard za jetru i bubrege nama je nebitno. Svetske solane rade punim kapacitetom dok Srbi konzerviraju sve što može da stane u teglu ili bure kao da očekuju smak sveta. Moja vrla majka ide i korak dalje. Uzgaja u tegli i neku lekovitu gljivu koja kad sazri deluje kao nešto ukradeno sa patologije. Budibogsnama...
Dok ovim grešnim mislima kontaminiram nepostojeću kulturu šljivovice, osetim udarac od pozadi. Mislim... u autu sam, da ne bude zabune. Izlazim iz kola, vidim mom oronulom lepotanu ništa, a NK zverka solidno ulubljena. Nasmešim se superiorno, predam titulu "najgoreg vozača u gradu" prebledelom liku u načetoj zveri, odslušam monolog "da'ebeoca ne znam šta mi bi", uputim nežan osmeh mojoj seljačkoj kuki i produžim dalje. Od tad me proganja jedna ideja, da instaliram po jednu na sve četiri strane auta, full oprema ! Možda po dve na bočne strane... !?!?
Dolazim kući pakosno raspoložena. U susret mi ide familija mačaka. Pet komada. Tu su od letos. Kod jednog komšije jedu, kod drugog spavaju, a kod mene im je valjda pojilo, jer mi česma kaplje. Bezdušno uključim prskalicu, zalijem mačke i ukapiram da nemam ključeve od kuće jer sam ih jutros ostavila gostima da zaključaju kad krenu u obilazak grada. Zovem ih da ih lociram, oni mi oduševljeno kažu da su u dilemi da li da večeras gledamo Fince na Terazijama ili Ruse u JDP-u. Navijam za Ruse.
Ubrzo stižu da me puste u kuću, sa čuđenjem gledaju unezverene mokre mačke po dvorištu. Ništa ne pitaju.
Spremam salatu, Ger sam peče stejk da ga ja ne bih, po običaju, za njegov ukus prepekla, Tamara pijucka vino i sluša o incidentu sa kukom. Dolazi i Z. Vidim briše cipele, super... setio se da zalije mačke. That's my boy! Uspeva da eskivira kuhinju, Tamara mu konspirativno dodaje čašu vina, odlaze da prebace slike u komp.
Jedem pečurke i salatu, sa gnušanjem odbijam da probam Gerov nedopečeni specijalitet... Oni uživaju u kafici u dvorištu dok ja uranjam u penu marke Viljareba & Viljabaho. Standardna magija posustaje kod ostataka čokoladnog musa koji je Tamara u stvaralačkom zanosu raspršila po najneverovatnijim mestima. Mr. Proper se pravi lud. Ne odaziva se na zvižduke.
Uveče se ipak odlučujemo za Ruse. I tako... dvoje Srba i dvoje Francuza koji ne govore ni reč ruskog uz Formalni Teatar iz Sankt Peterburga progovoriše noćas po ruski. Doduše, bez vodke, boršča i soljanke... no dobro, ta potreba za oralnim doživljajem je i onako moj lični trip.
Kosta Caffee, Kalemegdanska terasa, kuća... konačno krevet. Muči me savest, ne mogu da zaspim. Zapostavila sam net, ubi me ovaj jesenja socijalizacija. Na Skype-u žurka. Palim kameru da zabavim familiju i prijatelje. Kosa nespretno vezana nekom šnalom, ispod očiju debeli sloj kreme. Vidim, padaju sa stolice od smeha. Ubrzano prave kompromitujući screenshot. Uživam u svom ludilu. Laki me pita da li bi moji Francuzi mogli da mu dovezu Clio, '04 -to, '05-to sa E 3, 4 motorom, može i 2 komada da jedan proda pa da sa drugim jeftinije prođe. Uživam i u njegovom ludilu. Ma, naravno, kako ne bi mogli, može i pet- šest, pa da tebi jedan ostane za dzabe. Dobro, zaboravi, kaže mi besno. Nemaš problema, nisam ni zapamtila....
I samo se ne treba nervirati... kakava god da je jesen... izblogovati, i pustiti da klizi...
Jutro. Pola sedam, a već upeklo kao da je podne. Telefon. Marija. Kroz san čujem da moram da donesem novi pasoš do 11h,jer stari ne može da bude predat. Nema mesta za vizu. Dobro, ostavi mi stare u prvoj fioci, doneću ti novi da predaš. Ne može. Štoooo? Rekli su joj u ambasadi da ne sarađuju sa trećim licem. New US policy. Moram lično. Ti si drugo lice, Marija, ako sam ja prvo, znači možeš da predaš dokumenta (jutarnja duhovitost). Sa druge strane začuh duboh uzdah. Marija je žena kod koje izazivam potrebu da prokune dan kad se rodila i broji bar do 10 pre nego što se upusti u razgovor o bilo čemu. Ne... kaže mi, oni su prvo,... Vi ste drugo, a ja bih bila... treće lice. Aaaaaa, takoooo znači, kikoćem se u sebi...
Odlazim do firme, pa do foto- Tonija. Ljubazna fotografkinja me moli da se ne smeškam jer nije dozvoljeno. Ne razumeš ti to lutko, nije ovo osmeh, ovo je moj prirodni izraz lica. Lajtmotiv. I ne brini ti tuđu brigu, budi lepa, ćuti i škljocaj.
Idem do Ljermontove, tražim Dragana. U prolazu mu objasnim da mi pasoš treba za 2 sata. On sleže ramenima, kaže... pokušaće. I šta se smeškaš na ovoj slici, da li si ti normalna? Reci im da mi je to od tetanusa, značajno namignem i odem.
Zove me za sat vremena. Šta si ti ono bese po struci? Pravnik? Ne, ekonomista, što? Jbg, ja napisao pravnik, nema veze. Ma oK je, u prošlom zahtevu si napisao „ugostitelj“. Pa to je zato što sam im obećao večeru kod tebe u kafani. Imala si kafanu, zar ne? Ja? Nikad u životu, šta ti je ?!?! Onda sam ja nešto pobrkao, nema veze. Dodji da preuzmeš pasoš.
Predajem dokumenta u ambasadi na vreme. Uredno pripremljenu dokumentaciju u providnoj fascikli (Marija) i pasoše uvezane gumicom za tegle (samostalno). Sušena Haringa mi danas presuđuje jesam li dovoljno pouzdana da me pusti u svoju obećanu zemlju. Plavuša, tip metle sa drškom, preterano vitka, u stavu malo previše ponosna na svoju anoreksiju. Dok čekam na red zabavljam se primitivnom matematikom, računam troši li na šminku više ona ili Narodno pozorište. Svesna svoje urođene anomalije da se razkokodačem bez potrebe, ovog puta pazim na svaku izgovorenu reč. Odgovaram sa yes-smile, no-sad face. Pazim da me ne navuče na prosto-proširenu rečenicu. Ne treba upadati u teške teme pri neobaveznim susretima... mada... sutra se srećemo ponovo... Pita me prekorno zašto nisam došla po vizu juče posle 2 kad mi je rečeno da dođem. Bila sam, kažem mirno,... ali nije nikog bilo kod kuće. Haringa iznenađeno iskolači oči na mene. Kad ste bili?!?!?!?! Oko pola 6, ... izustih i ostadoh živa. Ona duboko uzdahnu. U oku joj pročitah misao da bi trebalo uvesti poseban tretman za aplikante koji se prave pametni.
Pred poletanje sam najgora. Naj-Go-Ra ! Sve me nervira. Stidim se da priznam da mi je frka. Stečeni strah od letenja zahvaljujući nekim davnim letovima šugavim „LaudaAir“ avionima. Olupinama. Ko se sa njima vozio... sve mu je oprošteno. Čak i primitivni strahovi. Zanimljivo, uprkos strahu, uvek insistiram da imam sedište do prozora. Ne znam čemu to,verovatno sam sigurnija ako pratim rad krila. Da sam bar ponela notebook da mi vreme brže prođe. Jbg, previše programa, premalo nalepnica, elfish- the crack Queen... ne smem da rizikujem. Sati agonije...
Dallas, DFW International Airport, poznato tlo pod nogama. Normalan svet hrli u zagrljaj svojih bližnjih, ja sa omanjim krdom stranaca standardno završavam kod „Karlosa“. Na carini mi redovno zapadne maleni meksikanac koji u genima još uvek nosi „run to the border“ gen. Večito me gleda sumnjičavo, i uvek ima isti pogled, u svakoj reinkarnaciji. Neprijateljski mi se zagleda u oči kao da želi da mi da do znanja da sam na obećanoj zemlji tek kad on lupi pečat i izusti „welcome“. Dok me skenira pitam se šta vidi. Šta čitaš u mom pogledu Karlose? Prikriveni eros balkanskog klanja? Zastrašujuću meru dekadencije i blaziranosti koju više ni tuđa nesreća ne može obradovati? Duh naroda koji je potonuo i otkrio da se i po dnu može hodati? Stid, stid, užasan stid maskiran neukusno skupom ESCADA haljinom, protezom slomljenog ega? Prividnu smirenost kao najveću akumulaciju energije? Pritajeni gnev koji u meni vri zbog poniženja koje je preživela beskrajno draga gospodja, muslimanka, kojoj je Karlosov pomoćnik raspleo punđu sumnjajući da u njojnosi... ma ko zna šta je pomislio... Vidiš li da sam na kraju nerava Karlose? Jesi li svestan koliko si mi nebitan, i ti, i ona sušena Haringa koja je verovatno po kazni zaglavila u Beogradu? Ti dobro znaš da ti nisi „moja Amerika“, ti znaš da se naše aure nikada ne bi dotakle da čudnim žrebom subine od tebe ne zavise neki važni zagrljaji. Refleksno, kao Pasterov pas odgovaram na par besmislenih pitanja. Umorni smo jedno od drugog, od borbe, od nadmudrivanja, nakon mnogo godina, kao dva matora generala, ovaj Karlos i ja. Osećam da posustaje, više mu ne pomaže ni prednost domaćeg terena. Uzimam pasoš, odlazim bez osmeha. Sve je ovo neki polusan. Sve se dešava mimo mene. Ja sam tu, samo fizički prisutna, da odradim formalnosti.
Tri draga lika u daljini, čini mi se kilometrima daleko, dok kolena klecaju, i ruke se tresu. Allison, Lana i EJ. Osmeh, širok kao Lavaca ravnica, i suze na njenom licu, dok otvara usta i govori nešto, bez glasa, bez tona, jer sve se užasno izmešalo i suze i smeh i sreća i tuga i želja da mi ispriča sve, sve ove godine u jednom dahu. Lažu kad govore da je ovaj svet globalno selo i da je sve blizu, lažu jer ne znaju šta su hiljade kilometara i Haringe i Karlosi, i vize, i prepreke, i ... Uzimam joj Lanu iz ruku pričam joj nešto. Ona se smeje, krofnastim ručicama mi tapka obraze, guče mi neku svoju priču. Pristaje joj ime, ima velike, tamne srneće oči. Lana, moje lane. Ime koje je nastalo spontano, posle mnogo noći čitnja, analiziranja nekih drugih, ozbiljnijih imena. Pitam Allison da li se ljudi čude kad joj čuju ime. Ne, kaže mi sa osmehom, lepo je i i mi ga volimo jer nas podseti na tebe. Dok se vozimo prema kući pričamo tiho. Lana mi spava na rukama. Lagano joj usnama dodirnem čelo, i obraze i ručice i osećam da se budim. Otapa se led sa srca. Pada prašina sa duše. Ovo je moja Amerika. Ona nema veze ni sa Haringom, ni sa Karlosom ni sa njihovim dobro čuvanimEldoradom. Ovo je moja zlatna žica. Najvrednija.
S vremena na vreme u ovo naše pleme uđe neki djavo. Napadnu ga hakeri, neko nespretno napiše ironično- uvredljiv post koji većinu pomeri iz cipela, neko se toliko razočara u život da izvrne svoju dušu na kojoj se vide sve zakrpe i šavovi pa tim neprivlačnim inventarom zgrozi i sebe i druge, neko se naljuti zbog nepromišljenog komentara koji je ostavljen u prolazu, bez razmišljanja i zle namere, a neko najavi da zauvek napušta pleme. Povremeno imam utisak da se blogovanje doživljava kao sizifovski posao koji se mrzi do zadnje suze na njemu prolivene. Ili još gore – kao najgori porok, zavisnost, mentalni ponor, bermudski trougao u koji se naivno upadne ikoji te usisa svaki put kad poželiš da se spaseš.
A nema potrebe.
Hakeri me ne uzbuđuju. Mislim da su uglavnom precenjeni. Većina njihovih (zlo)dela su urbane legende. A briga o njima je Njegov posao. A Njemu verujem. Do sad mu nisu mogli ništa. Da čuknem u drvo.
Blog je ozbiljna zabava. A kao i u svakoj zabavi treba imati meru. Ne biti pijan gost. Ne biti partybraker. Ne biti snob koji odmerava tolalete ostalih gostiju. Ne duriti se. Ovo je prilično emotivna igra, zato ne vređati druge goste, ne vređati njihovu inteligenciju. Ne pokušavati da praviš spletke, naročito ako za to nisi sposoban. Spletka je veština visokog stila, zahteva komplikovan um i ne treba je mešati sa odvratnim ali bezopasnim ujedima glodara.
Ako ti se svet sruši i hodaš sa Himalajima na leđima sedi ovde da se odmoriš. Podeli deo svog tereta sa prijateljima, ali im ne natovari svoje planine na leđa i ne očekuj da te nose. Ostani na svojim nogama, pa polako... korak po korak. Da osetiš tlo. Sredi svoje misli pre nego što ih staviš na uvid. Imaj poštovanja prema onome ko čita. Ne povraćaj.
Nekad te komentari saseku. Naročito početnike. Nenaviknute na duhovitu ironiju. Onu što prodrma, ali ne ošamari. Bezazlenu. Imam lek. Odličan lek protiv takvih kompleksa i sumnje u to da li pišemo besmislice, da li smo smešni. Postoji roman koji počinje ovako... „kada je ušetala u njegovu detektivsku agenciju na njenom telu se videlo da dugo nije jela, njeno lice je bilo dokaz da anđeli postoje, a oči su govorile da svakog čoveka može navesti da iskopa sebi grob, a potom, srećan, poliže lopatu...“ I to je neko objavio. I to je neko čitao. Ubeđena sam da nešto jednako besmisleno većina nas ne može napisati ni posle trećeg mojita.
Za sve postoji lek, sem za prezir i mržnju. Ako si u svađi sa sobom jer te ovo mesto privlači kao droga, podiže i spušta, sastavlja i raspada, ako vidiš da je „izblogovati“ postalo moranje, onda znaš šta ti je činiti. Postoje ustanove koje se time bave. Poslednje mesto gde bi zavisnik trebao biti je među ostalim zavisnicima.
Nemoj da mi ironišeš naslov. Koliko se onaj razumeo u galaksiju, toliko se i ja razumem u blogovanje. Verbalno i meditacijski. Dovoljno !
I nemoj da ti padne na pamet da se ovde prepoznaješ kao prozvan. Ja ovo pišem samo zbog sebe. Kao podsetnik. Kao i što sve ostalo radim samo za sebe.
Timok ponovo pobeleo od isplivalih uginulih riba. U medjuvremenu knjaževački direktori tuže ministra za žaštitu životne sredine zato što im je pozatvarao fabrike. Mislim... sad su oni kao krivi što je Beli Timok pobeleo? Pa ime mu kaže, takav je vazda bio.
Mick Jeger se prodrao: “Stravooo Budfa “, a nakon toga je razneženo gledalište dokusurio sa “Dopro feče, Srnaaaaa Goura”, čistije i srdačnije nego srpski princ. One koji još nisu pali u trans na kraju je pohvalio sa: „Kakfo je divno feče, fantastišna ste publikaaaa“. Kralj ! Ma… Kralj !
Lezbejska udruženja bila u izvidnici. Ocenili da Srbija nije bezbedna lokacija za paradu homeseksualaca. Sad nikad nećemo ući u EU, jbg. Možda ako primimo poljske izbeglice, pružimo im azil od njihove homofobične vlade? M? Pa da MI ispadnemo dobri, a ONI loši? Da se i mi malo obradujemo tuđoj nesreći !
Danas nastupaju crni dani za srpske kučkare. Svoje ljubimce će smeti da šetaju na povodcu, da ih izvode čiste i uredne i da sakupljaju njihov otpad. Od ranog jutra inspektori kreću u kontrole. Isti kriterijumi se još uvek ne primenjuju na ljude, iz nepoznatih razloga. A neki su odavno zaslužili da budu vezani na kratko.
Dogodio nam se Viminacijum !!! Zajedno sa ostatkom sveta učestvovali smo u projektu “SOS Live Earth”. Iz Srbije je otišla poruka sa starih rimskih iskopina. Simbolika. Lepo.
Da prostite, Petrovaradin rešio da se odcepi od Novog Sada. Ne Petrovaradin lično, nego Petar Mudri, predsednik istoimene MZ. Recite da sam maliciozna, ali cenim da je ovaj separatizam izazvan finansijskim potencijalom Tvrđave koja je geografskom enigmatikom smeštena baš u ovoj MZ. A EXIT se približava. Lepe pare se zarađuju. Zinuo im jedan otvor, a nisu usta.
Sedim u fotelji, pijuckam limunadu sa deset kockica leda, levim nožnim palcem češkam po kosi Z.-a koji je ponovo zakuntao na sofi čitajući Barnesa (nešto mu, grešnom, ne ide). Razmišljam da kucnem neki novi post, onako lagan, letnji. Izlistavam vesti, zanimljivosti... priče. Zastajem na jednoj. Čovek, sredovečan, javno nudi dvadesetpet hiljada evra ženi koja bi rodila njegovo dete i odrekla ga se. Gastarbajter je. Ima sve. Ima i ženu, poštuje je.Tragično su izgubili sina jedinca. Više ne mogu da imaju svoje dete. Ona se slaže sa tim. Već ima zainteresovanih. Ne dopadaju im se. Siromašne su, proste i neuke.
Odjednom počinje da me peče laptop u krilu. Skačem kao oparena. Nespretno udarim Z.-a nogom u glavu. Probudim ga. On me, isprepadan, upita za mentalno zdravlje. Nevoljno se vraća Barnesu.
Ja se vraćam u fotelju, zatvaram oči i pregrejani laptop. Pred očima se ređaju slike...
Železnička stanica, Beograd. Devedesete. One, srpske devedesete. Sedim na klupi na peronu, leđima naslonjena na ogroman ranac. Čekam voz za Peštu. Iz Pešte se vraćam za NY. Po ko zna koji put. Mart. Hladan. Ne mogu da sedim u čekaonici. Izmešali se užasani mirisi najgorih cigareta, prljavštine i očaja. Zima mi je na klupi. Ne mogu da šetam, težak mi je ranac. Pred glavnim ulazom nekoliko trubačkih orkestara, prate martovsku klasu u vojsku. Slika ratnog ispraćaja vojnika. Neopisiva.
Iz voza pravo pred mene iskače dečkić. Smešan. Simpatičan. Ni lep ni ružan. Omanji, obučen smešno, pomalo kicoški za svoje godine. Ima lice kao pajac. Velika usta, nasmejana. Sav je nasmejan, i oči mu se smeše. Seda na klupu pored mene. Raspričasmo se. Iz doma za napuštenu decu je. Ima 11 godina. Izgleda kao da ima 8. Priča kao da mu je 30. Na stanici je poslom. Krade po međunarodnim vozovima. Jebiga. Pita me gde idem. Kažem mu u NY. Vozom? Smeška se mangupski. Jebiga, kažem mu, JAT ne leti, i smejem se. Pita me zašto me niko ne prati. Na poslu su, kažem, a i ja stalno negde odlazim i dolazim. Nije im više interesantno. Dajem mu maramicu, kažem mu da se izbriše oko usta. Malo je musav, inače čist i uglađen. Zadirkujem ga da znam da je jeo ajvar. To je džem, kaže mi mirno dok se pažljivo briše, nisam ja nikad jeo ajvar. Jesi li gladan, pitam ga. Nisam, kaže mi usput dok mi priča o jedinim prijateljima van doma, baki i deki, koji ga povremeno ugoste. Tamo je jeo taj džem, nije ni primetio da se isprljao. Pita me da li mi treba nešto, da skokne do trafike ili prodavnice.Setih se da sam zaboravila da kupim Smoki, pa ako mu nije teško... Kupi desetak, za sve pare, kažem mu. Dugo ga čekam. Nema ga. Smejem se svojoj gluposti. A lepo mi je rekao da je na stanici poslom. Ne ljutim se, sladak je, i pored svega. Odjednom ga vidim na drugom kraju stanice. Muzikanti ga zadirkuju da im da koji Smoki. On se nešto domunđava sa šefom orkestra. Šef odmahuje rukama, a ovaj oko njega obigrava kao kuče. Dotrčava sa punom kesom. Kupio je 13 komada, kaže ponosno. Išao je do prodavnice u Risanskoj, ovi po trafikama deru. Pomaže mi da spakujem u ranac. Ostavljamo dva za nas. Kažem mu da sam mislila da je zbrisao. Nisi normalna, pa ja u životu ne bih ukrao od prijatelja, kaže mi uvređeno. Priča mi o svojim dogodovštinama, o drugarima, o domu. Bistar. Brz. Pita me kakvi se automobili tamo voze. Jesam li se vozila u limunzini? Jel tamo jeftin McDonald’s? I smeje se. Stalno se smeje. Vadi neke pare iz džepa i prebrojava. Računa nešto. Fali mi još 20 dindži, kaže mi. Dajem mu. Pitam ga šta će da kupi. Eeeee, neću da ti kažem, smeje se zagonetno.
Ulazim u voz. Konačno. Rekordno kašnjenje ovog puta. Okrenem se da se pozdravim,vidim da je već nestao. Sedam u prazan kupe. U celom vozu je svega 50-tak ljudi.Vadim knjigu iz ranca. Neko sa perona mi lupa na prozor. Ugledam ga okruženog muzičarima. Sav ozaren. Nasmejan. Skakuće oko šefa orkestra. Oni mi pevaju „Nemoj nikad skitnicu da ljubiš...“ I oni se smeju. Svako koga dotakne njegova energija smeje se. I ja se smejem. Shvatam na šta je potrošio svu svoju imovinu. Voz polazi. Šaljem mu poljubac.
Nikad nisam zaplakala nad njegovom pričom. Užasno je dobro nosio svoj krst za jednog mladića od 11 godina. Borac. Dasa za poštovanje. Nema tu mesta suzama. Ponekad me rastuže oni drugi. Oni koji misle da je njihov genetski materijal toliko dragocen da ga po svaku cenu moraju replikovati. I „udare“ cenu toj svojoj replici, cenu od dvadesetpet hiljada evra. Ne osvrnu se na ovog mangupa koji nikad nije probao domaći ajvar, niti su mu slavili rođendane i polaske u školu, ali je čudnim žrebom sudbine izučio magiju za nepodnošljivu lakoću postojanja i večiti osmeh. Kada bi ga prepoznali kao svog možda bi im uneo malo Sunca u njihove sirote male imućne živote. Iako je tuđa replika...
Priča kaže da je čovek, šetajući jednog kasnog predvečerja izgubio ključeve. Dok ih je uporno tražio oko ulične svetiljke naišao je prolaznik. Počeo da traži sa njim. Posle nekog vremena prolaznik ga je pitao da li je siguran da ih je izgubio tu, ispod svetiljke.
„Ne, uopšte ih nisam ovde izgubio.“
„Zašto ih, pobogu, onda sve vreme ovde tražite?“ – upitao je prolaznik.
„Zato što se tu dobro vidi“.
.......................
Ta užasno mlada žena ključ svoje sreće noćima traži u preterano osvetljenom penthausu koji sa istočne strane Midtown Manhattna gleda na četiri strane sveta. Traži ga sa upornošću maloumnika, negde u podsvesti bolno svesna da je ključ sama bacila, opijena povređenom sujetom i prividnim uspehom, zakopala ga u pokušaju da ga više nikad ne nadje, da je ne pokoleba, ne zadržava, ne mami, ne podseća.
Već dugo ne spava u svom krevetu, uspava se na na sofi gledajući kroz stakleni zid obrise East Rivera, sanja dugometražne crno-bele filmove sa teškim zapletima i sumanutim krajem. Nikad sebe u njima. Nikad njega. Svako jutro obećava sebi da više ni jednu noć neće provesti ovako, uzaludno.
Te noći sanja ljubičasto. On sedi na podu pored njenog kreveta i gleda je dok spava. Nežno, kao dahom sklanja joj crne lokne sa lica. Prelazi prstom preko čela, brade, iscrtava isturene jagodice na obrazima. Ona ga oseća kao da je tu. San koji miriše na njega, na dobre cigarete, Armani Night i Beograd u zoru. I neočekivano zvuči kao „Priroda“ Kande Kodže i Nebojše. Bez grama patetike. Ona sanja prečišćenu, kristalizovanu, bezuslovnu ljubav. Celog tog dana pokušava da zaboravi san, da ga se odrekne i da ga porekne.
Veče nakon toga je u njegovom zagrljaju. Nikada je nisu pitali zašto je napustila sve. Bar ne oni koji ih poznaju. Znali su da su da su oboje dodirnuli središte svoje tuge. Njoj je bilo besmisleno da im priča o tome.
O njemu. O one dve bore između tamnih očiju koje su pričale da suviše dobro krije ono što se iza njih odvija. O ćutnji koju je doveo na nivo umetnosti. O tome koliko mu je bitno da je priča iskrena i duša čista. O tome da će je izneveriti i izdati pre nego što će prodati sebe. O tome da ga ne zanima odakle dolazi i koliko zna, ukoliko je spremna da ga prati i da uči. O tome da je nikada neće poniziti tako što će je javno podržavati i braniti. O tome da će joj mirno spustiti na jastuk potpisan Bressonov Mexico, i da će je, šatro začuđen, sa uživanjem gledati kako se raduje kao dete. O tome da su previše bliski da bi pred njim zaplakala. O tome da ima urođenu lagodnost u kulturi. O tome da voli samo rukama i pogledom, nikad rečima. O tome da nikog ne kritikuje. O tome kako je od njega učila da ne bude snob, da ne mrzi i da ne prezire. I o tome koliko je lep, u onim retkim trenucima kad se smeje.
O tuzi. O nemoći. O očaju. O letu koje miriše na tragediju.
Naročito joj je besmisleno da o tome priča sad, posle svega, kada se te priče niko sem nje i ne seća. Sputava je i to što suviše dobro zna koliko bi on mrzeo što je priča. Deli kao jeftine ukrase. Obesmišljava. Patetiše. Banalizuje.
Nerviraju me ljudi koji se usuđuju da o svemu kažu neku zlu reč. Naročito o onim stvarima u koje se ne razumeju.
Nerviraju me hiperoduševljenja hipersniženjima u hipermarketima. Nervira me koliko nasedamo na aljkave marketinške kampanje (da li je neko primetio omanju grupu od 1000 ljudi ispred „TEMPA“ pre neko jutro oko 5 ? )
Nerviraju me beogradski vozači (Nervira me što postajem takva. I još gora)
Nerviraju me ulični pljuvači, pišači i povraćači (osećam naročito gađenje prema kategoriji „jutarnje šlajmare“).
Nerviraju me roditelji koji odobravaju bahato ponašanje svoje dece („Ne budi njanja, jebi mu kevu !!!“)
Nerviraju me ljudi koji pozajmljuju knjige, DVD-eve i svašta nešto i zaboravljaju da vrate („A to je tvoooje?“– gotovo uvređeno)
Nerviraju me keš-krediti („ko sam sebi jamu kopa, keš kredit uzima“ – verujte ekonomisti na reč)
Nervira me Z. kad misli da je užasno duhovit (poklon roze prase koje stoji u vratima frižidera i skiči kad ga otvorim)
Nerviraju me ljudi koji apriori konstatuju da mrze Isidoru Bjelicu (oK, šta im konkretno smeta? Nepotrošiva doza optimizma? Vazda pozitivan stav prema sebi i svemu što smatra svojim? Ili nešto treće...)
Nerviraju me oni koji su izmislili termin „internet zavisnost“ i ističu posledice preteranog korišćenja istog. (Ne sretoh još nikog koga je internet upropastio, zaglupeo, osakatio ili iz pameti isterao. Nemojte sad da mi potežete decu kao argumente, deci ne treba davati ni previše sladoleda, što ne znači da je sladoled društveno zlo)
Nervira me ona reklama za dezodorans gde devojka ima nacrtanu svinju na pazuhu. Odvratno!
Nervira me korupcija na svim nivoima (Naročito ona u zdravstvu i prosveti. Nedopustivo! )
Nerviraju me prodavci Kirby usisivača ( „Dozvolite da vam održimo prezentaciju i pokažemo koliko vam je kuća prljava“. Neka hvala, blažena sam u neznanju)
Nerviraju me likovi u novinama koji su bez mere i ukusa obrađeni u photoshopu. Groteksno !
Nervira me što @Prošlost još nije provalila mali Domestos gel (pino ili ocean fresh) u pakovanju od pola litra. Čisti kao pravi a miriše k’o duša.
Nerviraju me ljudi koji mrze kučiće, mačiće i malu decu.
Nervira me što ćete sad svi misliti da sam ja neki namćor i baksuz jer imam najdužu mrz-listu.
A nervira me i da sad ja nekog prozivam (kao što mene prozvaše @Prošlost i @Dakkalvar, koji me, uzgred, baš nikad ne nerviraju … mada bih volela da pročitam već prozvanu @gunđ- ShArGaRePiCu jer namćoriše za medalju).
E... toliko me ovo nerviranje ubedačilo... nema dalje L
Javljaju mi se iz firme “TheFuckenIdiots“ da su mi ulazna vrata završena i pitaju mogu li da ih montiraju u subotu. Popodne. Već zaustim da kažem da ne može, jer se subotom kupamo pa nije zgodno, kad me on preduhitri uvežbanom sentencom da ako smo sprečeni u vreme koje njemu odgovara ne garantuje za posledice. Sledeći slobodan termin je negde posle jesenjih zadušnica. Gledam ona postojeća vrata, ne čeka mi se novembar sa njima, olako pristajem da se montiramo ove (sad već prošle) subote. A vikend mi već isplaniran. Treba da krenemo u petak popodne i da se vratimo u nedelju, kasno uveče.
Zovem tatu. Pitam ga da li bi mogao da dodje. Objasnim situaciju. On prihvata, sa takvom dozom oduševljenja da u startu ukapiram da je na ratnoj nozi sa svojom devojkom koju neuspešno pokušava da prevaspita već tridesetpet godina. Kaže mi da je svakako mislio da dođe na dan, dva jer je nešto planirao da radi tu oko kuće. Ma nema to veze sa kevom, kaže, on je navikao na to da je ona luda. Čujem nabeđenu ludu kako replikuje u pozadini, s mukom zadržavam smeh. Dobro je da sam mu javila na vreme, da sve organizje. To je moj ćale, vadi me iz svakog problema !!! Dolazi po dogovoru u petak popodne. Vidim poneo silan alat, čak i nove igračke, motornu kosu za travu, prskalicu, neke kablove, utičnice, budibogsnama. Neko mi je rekao da dečaci nikad ne odrastu, samo im igračke postaju skuplje sa godinama. Istina, majke mi !
... Vraćamo se. Nedelja uveče, prvi sumrak. Zastajem po izlasku iz kola. Dvorište izgleda prelepo. Trava nisko podšišana, grmovi ruža orezani, zamenjeno more sijalica koje su pregorele ko zna kad, betonske žardinjere sveže ofarbane. Z. rukom hvata kvaku na ulaznim vratima, ruka mu završava u vazduhu. Skrećemo pogled sa travnjaka na vrata isa užasom konstatujemo da je kvaka na pogrešnoj strani. Detaljniji pogled, vrata su daleko uža od predhodnih, prostor koji bi ostao prazan nespretno zazidan i zamazan da izgleda kao da je deo fasade. U glas konstatujemo da vrata nisu naša. Pouzdano znamo da su uzeli ispravne mere. Naglasili smo pravac otvaranja jer se odmah do ulaza nalaze vrata od radne sobe. Ulazimo... zapanjeni. Spuštam ključeve od kola na komodu u hodniku. Ruka mi upada
Quickpost this image to Myspace, Digg, Facebook, and others! 