elfish

Moja Jovana u petak ide na operaciju.

Posle bezbroj testova i dve biopsije u kojima su rezultati nedorečeni i nejasni još uvek ne znamo koliko je loše.

A loše je.

Razmišlja da uzme godišnji odmor a ne bolovanje za operaciju. Jovana, moja kuma Jovana, otelotvorenje svih party maniac kupoholičarki ovog sveta postala je reklama za razvoj kapitalizma u Srbiji, sa sloganom „rešite se karcinoma na godišnjem odmoru i vratite se na posao kao novi“.

Teši me. Ona mene. Ili i sebe i mene, otkud znam. Sve će biti OK.

Već odavno ništa nije OK.

Radim. Ne dižem glavu. Tu još uvek uspevam da izmeditiram neko stabilno stanje uma. A onda mi padne dnevna skripta, pozdravim se sa pameti pa blenem u kopije otpusnih listi, uputa i rezultata. Tražim nešto što bi ostavilo prostor za nadu. Bilo šta što ne zvuči definitivno.

Ne spavam. Skoro uopšte. Uspavam se negde pred zoru kad mozak pretrpam besmislenim informacijama. Praznim pričama. O ljubavi, o knjigama, o strahu, o praštanju, o cipelama i haljinama, o politici, o astrologiji i astronomiji, o filipinskoj testenini sa ljutim začinom, o orgazmu, o putovanjima, o navikama i ćutanju, o prijateljima... Tek da se o nečemu priča.

Progutam gađenje prema ljudima koji, čitajući me, sasvim nestručno i površno grade moj psihološki profil svojim amatersko- alternativnim metodama. Uklapaju me u unapred napravljene ramove za tuđe slike. Ili za ničije slike. Noćni jasnovidci i probuđeni poetski mislioci koji se bave najrazličitijim aspektima tuđih ličnosti.

Ne radiš zato što voliš već zato što nikada ne bi dozvolila sebi da od nekog zavisiš.

Uvek ćeš biti lepa jer ti je Venera u Vagi.

Varaš na kartama. Ne znam kako, provalila si sistem, radiš nešto, varaš. To je zato što uvek moraš da pobeđuješ. Takva si.

Ja te se pomalo plašim. Zapravo, svi te se pomalo plaše.

Žene poput tebe imaju moralni skelet gada. Takve ste. Ne možeš to izbeći.

Ja te nekako vidim u crnom ili belom. Ne voliš boje, zar ne?

Ti pripadaš onim ljudima koji nikada nisu savladali kulturu straha. Mi koji se ničega ne bojimo skloniji smo porocima. Naravno, koristiš samo najbolje, zar ne?

Ne mogu da se ne zapitam pokazju li svi ti ekstrasensi jednako zanimanje za članove svoje porodice, komšije i prijatelje, ili isključivo na mreži dobijaju taj poriv da obuku mantile, podignu kragne, podese font na opasno i užive se u uloge tragača za tuđom suštinom.

Zaklopim laptop, pogledam kroz prozor na kome zora ocrtava obrise lika deteta sa očima otečenim od suza i neodoljivo poželim da upoznam tu moćnu, beskrupuloznu kučku, koja, navučena na belo i adrenalin, rastura brakove, zatvara kockarnice, drži svet pod nogama i ne plaši se ničeg.

I tako prođe još jedan dan.

   Tog jutra, pre par meseci, telefon mi je zazvonio pre sedam. Zvao me je Marin, direktor sektora za Balkan firme za koju radim. Pitao da li mogu da mu učinim jednu uslugu. Zbunio me je ton kojim je govorio, gotovo šapat. Ćutala sam. Rekao je da mu je te noći umrla majka. Spokojno, u snu, u devedesettrećoj godini. Rekao je da porodica organizuje sve oko sahrane, a da želi da me zamoli da se ja pobrinem za njegove obaveze u firmi. Zapravo, rekao je samo „zovem tebe jer ne želim da se od ovoga napravi cirkus“.

   Dug razgovor sa njegove dve sekretarice. Njihovo negodovanje i moj polusatni monolog. Uzaludna inflacija reči, a potom izričita naredba da se svim odeljenjima njegovog sektora pošalje obaveštenje da neće biti dostupan u narednih nekoliko dana zbog privatnih obaveza. Ne, ne možete napisati „zbog smrtnog slučaja“, jer ne želim da to bude poziv da se u Zagreb sjate srpske, crnogorske i bosanske narikače. Ne, ne možete svi kolektivno otići na sahranu i proglasiti taj dan neradnim u vašem odeljenju firme. Ponovo inflacija reči. Osećaj da udaram u neprobojni zid otpora „toplih balkanskih duša“. Nikada mi nije pošlo za rukom da mentalitetu koji sahranu vidi kao oblik druženja i socijalizacije objasnim da u životu jednog čoveka ne postoji intimniji trenutak od onog kada se zauvek opraštaš od onog ko te je doneo na svet. Svedoci trenutka kada prva lopata zemlje padne na kovčeg tvoje majke mogu biti samo bliski prijatelji i ljudi koji su sa tobom delili i trenutke njenog postojanja. Jezivo je nepristojno pristvo onih sa kojima imaš samo odnos autoritet- podređeni bez ikakvih prijateljskih elemenata.

   Nikada mi nisu oprostili činjenicu da se njihovo učešće u bolu pretpostavljenog svelo na dva starija čoveka, inače Marinova bliska prijatelja, koji su u ime kompanije odneli cveće i prisustvovali sahrani.

   Uskratila sam im njihovo samoustanovljeno balkansko pravo da budu svedoci nečijeg bola, da obuku crninu za nekim koga ne poznaju, da prosipaju rakiju po tepihu „za dušu“ i pale sveće nad telom pokojnika kojeg nisu poznavali. Ukinula sam im mogućnost da im onaj u kome vide poluboga u trenucima slabosti padne na grudi i tako stvori njima tako potrebnu iluziju prisnosti i dobiju krajnje bizarni emotivni kredit.

...

   Ova priča nikada ne bi bila izblogovana da me pre nekog vremena na nju nije podsetio jedan blog.

   Priča, duboka intimna analiza jedne ljubavi, nesumnjivo lična priča nekog ko se, već pomalo gubeći nadu, bori za nekog koga voli. Prva misao, kako je sjajno kada um dovoljno jak da rečima može da opiše sve što duša oseća. I kako je uopšte on jedan fascinantan čovek. Druga misao, već pomalo cinična... pobogu, čemu takvo filozofiranje , mislim, zar je i u tome tako bolesno oprezan, detaljan i analitičan. Ironičan osmeh u uglu usana dok čitam tri strane komentara dežurnih balkanskih narikača. Potom želja da sva ta slova, i sve te reči koje, iako spakovane u foliju uopštene analize sve više liče na jecaje duše, nestanu što pre ispred očiju nezahvalne publike, da ih sakrije negde duboko u lavirinte anonimne blogosfere gde nikome neće poslužiti kao oružje za dezintegraciju njegove nesumnjive harizme. A onda bes, neobjašnjivi bes zbog činjenice da on sasvim svesno traži podršku od njih, od nas, od onih koji mu znaju lik i delo, ali ga ne poznaju, traži potvrdu da nije pogrešio, da je učinio sve što je mogao. Osudih ga zbog blagonaklonog stava prema špaliru komentatorki, narikača u ispraćaju ljubavi kojoj se temelji tresu zbog nekih loših vetrova.

  I onda taj moj komentar, kao rezultat razočarenja, osude, nerazumevanja. Jeziv komentar, poređenje njegove priče sa bizarnom pesmom idiotskog teksta u izvedbi jedne pevačice sa pornografskom biografijom. Uvreda sa namerom. Kazna za rušenje iluzije nesalomivosti. Zločin protiv duše. Bez predumišljaja, a sa nejasnim motivom.

   Sve češće mi pada na pamet da su možda sve te tople balkanske duše u pravu. Biće da nije do njih, do mene je.

  Ceo dan sam u “Baru na plaži“. Sa dva radnika, privedena protiv njihove volje, izbacujem biljke koje su tu bile da prezime. Sređujemo prolećni enterijer. Oni nemo negoduju. Ćute, ali im u pogledu vidim da šize. Vikend je. Pre podne. Previše sam ih razmazila da bi mirno podneli ovakva iznenađenja.

   Nema gužve. Par stalnih gostiju, koje više i ne zovemo tim časnim imenom već nam dođu kao šira familija motaju se tu od jutros. I oni pomažu. Ovo je odavno prestao da bude javni objekat. Svi smo nekako naši. Pomažemo se, svađamo i ogovaramo kao familija. Ta količina iskrenosti, jednostavnosti i otvorenosti u komunikaciji bi mi strašno nedostajala kada bih se bavila samo svojim stvarnim zanimanjem.

   Negde na pola posla sedamo da popijemo kafu. Računam da neće biti ozbiljne gužve bar do podne. Prevarila sam se. Ulazi Seka Aleksić. Mislim, ne originalna Seka Aleksić (ni mi nismo originalan Bar Na Plaži, prim.aut.) već njena verna kopija. Plava, rasna, sa ogromnim… naočarima za sunce (doduše, bilo je sunčano), utegnuta u tri broja manji pink kompletić, našminkana kao da će pred kamere. Za njom ulazi oblak teškog, dobrog parfema. Jedanaest je sati, pre podne. Osmotri nas sve trep- trep pogledom a la Merilin Monroe i obrati se konspirativno momku koji je upravo izlazio:

    * Jel’ ima ovde net?

   On, filozofski raspoložen nakon desetočasovne vožnje iz Italije (prvo se javio u klub, a nakon toga kući, prim. aut .) reče joj da tu ima i od ‘tice mleko, samo neka kaže šta joj treba.

   Pogleda me, onako, od glave do pete i odvali (živa bila):

    * „Izvini, imaš li ovde hot lajn?“
    * „Moolim?“
    * „Hot lajn, ono, da prikačim moj laptop na vaš net.“
    * „Mislite li na hot spot, gospođo?“- ubacuje se Deki koji je, iako konsterniran pojavom Sekinog klona još uvek uspeva da sačuva prisebnost.
    * „A jel’ to radi na istom principu kao hot line?“- uporna je.
    * „Ne gospođo, ovo je savremenija verzija, tako stručno odrađena i dobro zaštićena da ste bez problema mogli i iz auta da se zakačite. Štaviše, ceo kvadratni kilometar pokrivamo, provereno, ko god ima wi-fi karticu kači se kod nas na net. Ali nema veze… gde ima, tu se i …“- gunđa zlovoljno i gleda ispod obrva u mom pravcu.

   Mi se savijamo od smeha. Ona ne razume, niti sluša njegove komentare, seda i raspakuje svoj laptop. Deki joj podešava parametre, donosi piće. Reče mu da se zove Antonela. Pristaje joj ime. I reče da mora da skine sa neta nešto važno.

   Sedimo za stolom na drugom kraju kluba i licitiramo kojim je čudom ova dama od svih „hotlajnova“ u etru zalutala baš u naš.

    * Ja: Liči mi na neku bečku butikašicu, sigurno je neki biznis u pitanju, a reče da je iz ‘Ostrije.
    * Buca: Sponzoruša nafrakana, dosla da chatuje sa nekom matorom drtinom koja joj je kupila onu bombonicu (pokazuje očima na auto napolju).
    * Zoki: Samo vi licitirajte glupostima, sve mi se čini da ovo nije tako naivno. Vidiš da je to neki novi sistem CIA, ubacuje neugledne elemente kao svoje ključne ljude. Pazi Dekija kako se primio, ko zna koje joj državne tajne odaje.
    * Lik kojem ne znam ime: Provali joj mašinu ?! Apple MacBook, taj model košta dva soma evra. Jbt, ne zna ni da ga upali.
    * Buca: Ti odavde vidiš koji je model, ne lupetaj !? A, Zoćo, otkud Dekiju uvid u državne tajne?
    * Zoki: Vidim i ja, piše joj na torbi Apple MacBook Pro, kontam da je oko dva somića. A Deki je državne tajne čuo od mene, hehehehe.

   U tom trenutku Pink- CIA- Madame- Butikašica stavlja malu slušalicu u uho, saginje glavu i izgleda kao da plače.

    * Zoki (uz pokret rukom preko vrata): Ispušila špijunka, javili joj da je čeka egzekucija.
    * Buca: A nas će sve da potamane kao svedoke, da ne raspričamo gde je viđena poslednji put.

Svi se keze kao majmuni.

   Antonela lagano ustade, klimnu nam glavom umesto pozdrava, još uvek trepćući uplakanim očima po kojima se nije razmazala šminka i ode…

   Spopadosmo Dekija… Malo se nećkao, ali samo malo.
„Raskinula sa dečkom, našto kao mnogo se voleli, i tako to. Došla da skine muziku, od Brene „Kuća laži“ i još neke, da ima uz šta da plače valjda, otkud znam.“

   Razočarano nastavismo sa premeštanjem ćupova sa biljkama na njihovo letnje prebivalište. Oko dvadesetog predviđaju sneg… Pravo je čudo što ovo mesto opstaje tako dugo, uprkos svemu, najviše uprkos nama, ovakvima.

   Bilo je lakše otići kada znaš da ćeš se vratiti. I na kraju sveta, kad zatvoriš oči osećaš miris ruža i sveže pokošenog travnjaka. Znaš da je tvoje, i da te čeka. Kada se vratiš posečeš trnje, povadiš iz podruma stare zemljane saksije, zasadiš u njih šarene muškatle i asparaguse, zaliješ grm ruzmarina da zamiriše, zagrizeš tek ubranu  jabuku  i osmehuješ se jer znaš da je to utvrđenje nemoguće srušiti.

   Drugačije je kada znaš da odlaziš zauvek. Nekoliko velikih kutija stoji tu već danima. I mnogo manjih.  Knjige se pakuju u tih mnogo manjih. Knjige su užasno teške, kao cigle da pakuješ, velike kutije ne mogu podneti njihovu težinu.  Sad razumem podatak da više od pola stanovnika planete nikada nije pročitalo knjigu.  Ozbiljno bavljenje knjigama je fizički težak posao, a duhovno zadovoljstvo nije uvek u skladu sa naporom. I literatura je lutrija, nikada ne znaš na šta ćeš naići. Pre pakovanja odlučujem da ću neke baciti. Raspale su se, požutele. Izgledaće apsurdno u novom spaceshuttle prostoru. Biće im neprijatno tamo. A kako baciti Prodanovićevog “Dečaka u prirodi”, kad dok je gledam čujem reči “hoćeš li da ti čitam knjigu o Zoranu?”, i vidim osmeh u plavim očima koje odavno nisu sa nama.

   Kutija sa medaljama, kutija sa mapama, brošurama, slikama, autobuskim i avionskim kartama nekih mesta kojih se jedva sećam, a koje su dokaz jedne sjajno potrošene mladosti. Plakati nekih pozorišnih predstava na kojima su potpisi dragih ljudi koji nikada nisu postali zvezde, osim u mom ličnom univerzumu.

   Kutija sa starim CD-ovima, onima koji nisu u memoriji računara ni na polici sa ostalima koje redovno slušam. Muzika koja je bila deo nekog drugog vremena, ona koje je ljudima koji me znaju smešna. Kako uopšte objasniti nekom ko nije slušao šapat “mais uma tentativa…” dok su mu suze padale u grozno mutan Rio Grande zašto te pogađa Timmy T. Kako objasniti da to nema veze sa patetikom, već sa prašinom Meksika koja je tad pala na srce i proklela te da nećeš naći sreću ni na jednom drugom mestu na svetu.

   Kutija sa nakitom koji nikada ne nosim. Gomila bezvrednih preleph kinđurija koje su pripadale onoj plavookoj koje više nema, a koje ne diram iz straha da ih ne izgubim. I one druge, čija je materijalna vrednost izbedela pod teretom uspomena koje nose. Tu, na dnu je i privezak, biser u zlatnom kavezu, ironičnan poklon sa porukom od onoga koji je umeo da voli ali je odbijao da razume.
I medaljon koji je napravila slučajna poznanica, sakupivši moje sitnice. Pljosnati kamen sa Galapagosa, na njemu zalepljeni komadić vulkanske lave, školjka sa Varadera i krupna zrna peska Sahare. Sve obojeno u plavo i zakačeno kao privezak na lanćiću od najlona sa kojim se pecaju ajkule. Poklon. Za “ribu što se teško peca”. Najdraži poklon.

   Fioka u komodi pored vrata koju treba poneti celu. Puna starih adresara koje je zamenila bezlična memorija SIM kartice, do pola potrošenih bočica parfema koji su tu zaboravljeni, računa plaćenih ko zna gde i ko zna kad, šrafciger, makaze i kolut kabla iz koga se vade  licne za osigurače koje pravim toliko stručno da povremeno uspevam da zapalim lokalnu trafo-stanicu, odštampane stranice koje su se nekad činile vrlo važne a ostale su nepročitane, ulaznice i pozivnice za neka sjajna i neka očajna mesta, stare garancije za neke uređaje koji su odavno bačeni, par crteža koji su završili na velikim formatima i par onih koji su završili tu gde jesu, gvozdenjaci raznih moneta, kutija brufena kojem je odavno istekao rok, i masa malih kablova koji su ko zna kad spajali ko zna šta…

   Pričali su mi jednom staru eskimsku legendu o mladom lovcu Naikuku koji  se plašio pretnji ratnika iz susednog sela.  Zbog toga se stalno selio iz jednog mesta u drugo, gradeći privremena skloništa. Kada ga je neprijatelj konačno stigao lako ga je pobedio jer mu je utvrđenje bilo loše.

   Čupate li vi svoje korenje ovih dana?

 

   Kada se vratiš sa puta, a pri tome si i baksuz, onda je jedina stvar koju možeš da očekuješ... da je nešto crklo. Ljubitelji životinja mogu da odahnu, kućnog ljubimca nemam zbog svog nomadskog načina života, tako da crkavanje (pardon, uginuće) takve vrste otpada. Crkavanja koja mene sačekaju su obično tehničko- mehaničke prirode.

   Za razliku od normalnih žena koje bi verovatno potresao kvar veš- mašine, pegle ili usisivača, ja na svoj užas ustanovih da mi je poslušnost otkazao web counter, ona mala moćna spravica koja vam kaže ko je na blog svraćao i sa kojim namerama. Nikada mi ta statistika nije bila interesantna, osim što mi je ukazala na redovne masovne posete iz institucije koja se zove “opština Podgorica” i stoga se posetiocima iz iste srdačno zahvaljujem. Ono što je neopisivo zanimljivo je jedna opcija koju vam taj softver daruje. To je mogućnost da vidite kako su slučajni posetioci došli na vaš blog ukucavajući razne termine u pretraživače. Ogrešila bih se o neke genijalne inspiracije da ih ne spomenem:

• 5. mesto: “dobiti pasoš preko veze”, "tablice crnogorske policije", "sastav o jeseni" (mrtva trka, zbog brojnosti),
• 4. mesto: “ljudi koji kapilarno vladaju Srbijom” (zbog detaljnosti pretrage i termina koji me je naveo na razmišljanje),
• 3. mesto: “gole maturnatkinje” (takođe zbog brojnosti, ali i zbog stopostotnog pogotka, one moje maturantkinje su ogoljene do besmisla),
• 2. mesto: “zubar automehaničar” (zbog velike mogućnosti da se to zanimanje uvrsti u obrazovne profile u Srbiji),

i konačno...

• 1. mesto: “da sam sebi iskopam grob i srećan poližem lopatu” (ovo kad sam videla... iznenadilo me je do te mere da su mi od tad oči krupne).

   Pošto jedno crknuće ne ide samo, otkaz web countera je pratila vest da je jedan drug (a ko je lud, ne budi mu drug) uspeo da napravi neviđenu havariju na poznatom sajtu. Nije njemu zameriti, malo je nervozan, mnogo više bezobrazan, a tamošnja administracija na te osobine netolerantna. No, to polucrknuće ne bi bila interesantno da izvor informacije nije bio usplahireni makedonac koji mi je vest saopštio zastrašujućim tonom, u gluvo doba noći, u formi “ceo sajt je utepaja, spasavaj od beljaji”.

I posle se ljudi čude što su meni ozbiljne stvari neviđeno smešne.  Svašta !

   Kažu da sa dva zla uvek u paketu ide treće, tako da će neki (neki= vojslav, prim.aut) pomisliti da je treće crknuće ono što je Toma “utepaja”. Ali, pošto je to očigledan dokaz da u svakom zlu ima nešto dobro, to političko dešavanje se ne može uzeti za ozbiljnog kandidata.

   Po trenutnom stanju stvari treća žrtva će biti jedna od dve investitorke (za prijatelje ološkinje) koje mi od aprila obećavaju stan za petnaest dana. Imam predumišljaj da im fizički naškodim metodom Radovana III-g , čuvenim manevrom “...da pređem sa moje terase na njihovu, pobijem ..... i gotova stvar !”. Odredila sam i precizan dan obračuna, onaj kada mi stigne prvi ovogodišnji račun za grejanje u mom sadašnjem prebivalištu, poznatijem kao “Vila Promaja” (ime objekta je rezultat očiglednog nesklada između pretenciozne ideje i aljkavog sprovođenja iste u delo).

   Posledice letnje bezbrige su više nego primetne. Već duže vreme se ozbiljno bavim trivijalnostima. Svaki predolog za upgrade je dobrodošao.

… jer ako iz Domovine krenem u rano, u pet, imaću dovoljno vremena da pripremim sve što bi Ona eventualno mogla da me pita na sastanku dogovorenom za danas. Imam neki osećaj da ga je namerno zakazala tad, da bi me za vikend od brige isterala iz pameti. Na sreću, ravnica me oslobađa svakog preteranog razmišljanja, pa se  tenzija zbog mučenja u najavi  pojavila tek negde kod šimanovačke rampe. Preslišavam se u glavi o onome o čemu želi da razgovaramo,  jasno mi je da nisam previše upućena u taj slučaj, tako da će mi strategija biti osmeh “ne znaš koliko ne znam”.

   Prolazim pored skretanja za aerodrom i usporavam (bez razloga, onako kako to rade svi vozači idioti) da pustim da se na put uključi neki tip u novom Audiju koji umesto registarskih tablica ima natpis “Elite”. U tom trenutku, dok  se uključuje na autoput “Elitni” izbacuje neki prazan tetrapak i on udara pravo u moj auto, zadržava se par sekundi na brisačima i pada mi pod tockove. U zaslepljujucem naletu gneva nenormalno ubrzavam bez ikakvog pametnog plana, već samo sa idejom da se zakucam u njega.

   Pogledam u retrovizor i konstatujem da je iza mene Peugeot 607 koji pokušava da me obiđe. Shvatih da vozim u brzoj traci auto koji nije moj i koji je prešao jedva dvesta kilomatara. Pržim motor zbog idiota. Vratim se na svoju traku shvatajuci da sam uspela da napravim pometnju na polupraznom autoputu, u pola šest ujutro.

   Vozilo koje je pokušalo da me obide je sad tik do mene. Prilično sporo u brzoj traci. Pogledam.  Neverovatno lep covek. I neverovatno lep auto. Baš tim redom sam pomislila, majke mi. Odmahujući glavom i pokretom u pravcu “Elite” idiota pokazuje mi da je video “tetrapak incident”. A onda je napravio naku gadljivu facu i odmahnuo rukom, kao “pusti to”. Osmehnem mu se, i prevrnem ocima kao “ma, znam”, i pogledam se u retrovizor u tom trenutku. I uradim nešto taaaaako jadno što me je sad malo blam da priznam. Otkačim veliku šnalu kojom mi je bila vezana kosa, bacim je na zadnje sedište i protresem glavu, onako, ni malo suptilno i promišljeno.

   On napravi jedno “oooooo” usnama i onda se nasmeja, onako baš iskreno, i mogla bih da se kladim, vrlo gromko. I ja se nasmejah, i dodirnuh čelo kao “oh, šta mi bi ?!?!“. I dalje vozi u traci pored, povremeno nam se sretnu pogledi. Ne mogu da se ne osmehnem. Ni on. Ovu besmislenu igru prekida zvuk sirena malo pre Centra Sava. Iza mene i iza njega besno trubi nekoliko automobila. On ubrzava i pravi neki neopisivo rečit pokret telom unazad, kao “ja sam u stvari još uvek tu”.

   Iz daleka vidim da je na Gazeli vec gužva. I vidim veliki, tamnosivi auto koji neverovatno sporo prilazi mostu. Gotovo mili. Ubrzam. Savršen tajmnig. On je sada u traci do reke, ja u traci pored. Trgoh se kada sam videla da je spustio prozor. Pravi neki neverovatno smešan izraz lica, kao “kakvo iznenadenje !!!”. Odgovaram mu takode zacudeim izrazom lica sa osmehom “ne mogu da verujem”. I onda je rukama rekao nešto što je bilo taaako cool. Nije rekao da otvorim prozor, niti je pokazao na telefon, ništa nije rekao što bi delovalo drsko zahtevno, nestrpljivo i definitivno. Ruke su mu rekle “pojacaj muziku, da čujem šta slušaš”. Ne gledajuci ga, tipkala sam tastere na volanu, onako, kao da nisam sigurna da znam šta radim, pojačala muziku i otvorila prozor sa njegove strane do pola. Centralne komande su nekad vrlo korisne.

   Kolona je bez i malo entuzijazma odmicala vrlo sporo, iz mog auta je odzvanjao David Guetta, koji nikako ne bi bio tu da je ova priča imala nagoveštaj. Pogledah ga kako za trenutak pokušava da se uživi u haus ritmove, upadljivo pokušava, a onda odmahuje glavom u maniru “ufff, ne mogu ja to”. Pokazuje mi rukom da isključim muziku, da cujem šta će on da pusti. Sada ova pantomima postaje komična jer smo dovoljno blizu da bih mogla da mu cujem glas. Pojačava muziku i čujem kako Gary Moore zavija “Still Got The Blues...”, osmehnem mu se malo ironično kao “ma, to je taaako opšte mesto”, on napravi neku facu lažnog krivca koja je govorila “pa šta ću, to sam ja...”

   Brzo je promenio temu pokazujuci mi kutiju bombona. Pogledom “hoćeš?” potpuno me je zbunio, pa brzo odmahnuh glavom. On spusti kutiju na sedište, uze jednu bombonu i poce da odmotava papir lagano, kvarno se smeškajuci. Bila sam tako sigurna da ce tu da padne, da će stavljajuci je u usta napraviti neki jeftin, blago lascivan pokret usnama ili jezikom. Nije. Strpao je brzo bombonu u usta, imitirajuci dete koje se plaši da će da mu je otmu i onda je imao onaj “mljac” izraz na licu, i ja sam nekako znala po tome da je bombona od čokolade, ili sam osetila miris, to je sad i meni nejasno, ali sam u tom trenutku verovatno na licu imala izraz “sad ipak hocu i ja” i on je uzeo jednu i krenuo rukom da mi je ubaci kroz prozor, a onda mu je pogled rekao “pa otvori još malo...”, i ja sam ne gledajuci u volan sasvim otvorila prozor, potpuno zaboravivši na onu obmanu “pomešah tipke pa otvorih prozor” i on se osmehnuo, ubacio mi dve bombone na sedište i onda pokazao kutiju u kojoj su još dve i nasmejao se onako sasvim iskreno kao “dve meni, dve tebi”, i ja sam se nasmejala “hvala”.

   Nakon nekoliko metara on je neverovatnim manevrom uspeo da izbegne skretanje za Sajam, i odmahnuo mi glavom skupljenih ociju kao “vidi šta sam sad uradio, dužnik si mi”. Ja klimam glavom sa  izrazom neverovatno lažnog saosecanja i smejemo se kao “pazi što je ovo moćno”. On samouvereno skrece kod “Ruda”, ubeđen da cenim onaj manevar kod Sajma. Ja produžavam pravo Južnim bulevarom do skretanja za Autokomandu, ipak pomalo grizući donju usnu, i bacam brz pogled u njegovom pravcu, usporio je, gotovo stao, a onda punim gasom nastavio dalje.

   I ova prica je sasvim nebitna sem u kontekstu da je ceo dan protekao u šašavo dobrom ritmu, da je Ona došla i rekla mi da je imala naporan vikend i da nije stigla da se upozna sa predmetom, i da ne zamerim što odlaže sastanak. Potom me je zamolila da, ako želim, zakažem termin kod Balaševica da odigramo jednu partiju tenisa večeras. Nije me zapanjilo to što odjednom želi da se druži, jer su njeni pokušaji da se ponaša civilizovano već viđeni, ali me je iznenadio odabir lokacije čime je jasno pokazala da pažljivo prati moje privatne razgovore.

   Rekla sam joj da ce večeras padati kiša, i na tome se završilo.

   Ne mogu da objasnim šta se meni, do zla Boga organizovanoj, dogodilo pa da ličnu kartu ostavim u zadnjem džepu farmerica, a potom i operem na 90 C. Inače, ko tvrdi da su bile loše izrade (l.k., ne farmerice) vara se. L.k je ostala gotovo neoštećena, sem jednog detalja. Sa fotografije je opran samo gornji sloj, i ostala je bela površina, uredno pričvršćena i inače neoštećena. Štampa, pečat, sve je tu, samo je slika blank. Da se nekom drugom desilo, bilo bi mi urnebesno smešno.

... Onda je to kobno jutro Petar svratio na kafu. I nije gledao slike, ni slušao utiske sa puta, i nije me pitao kako sam, već je sve vreme telefonirao i škrabao nešto. Donesoh mu kafu, i na svoj užas shvatih da on škraba moju oskrnavljenu ličnu kartu. Na beloj podlozi, ostatku fotografije, nacrtao je, moram priznati prilično maštovito, jednog smajlija. Vrlo raskošnog, sa iskeženim jezikom. Posle argumenta "pa- šta, svakako- moraš- da- je- menjaš" odustah od rasprave. Od kad se rodio moj (i njegov) otac ga zove Petar Šteta. To valjda dovoljno govori.

   Jutros sam odnela sva dokumenta, napisala i potpisala izjavu o katastrofi, istrpela čudne poglede i maloumna potpitanja i dobila odgovor da svratim jedan dan od septembra. Staru l.k. mi nisu zadržali, rekoše mi da će je uzeti kada mi izdaju novu, a do tada mogu da je koristim ( !?!?!). Razmišljam o tome da li da svratim do gospođe Adams, iz mog ličnog funny horor filma, ali odluku odlažem šetnjom, ufuravajući se u, za tu posetu neophodno, mazohističko raspoloženje.

   Tako, šetajući klošarski raspoložena osetih udarac u čelo. Refleksno uhvatim za ruku čoveka o čiju sam bradu lupila čelo jer sam mislila da ću pasti od siline udarca. On je učinio isto. Za trenutak smo oboje stajali kao ukopani pokušavajući da povratimo ravnotežu. On urla... "Idiote jedan, nosim beli štap, idem desnom stranom, šta još treba da uradim...". Zaledila sam se. Umalo sam oborila slepog čoveka na sred trotoara. Zapravo, ne čak ni na sred, nego na njegovoj, desnoj strani. "Ja, ja se izvinjavam, molim Vas, jeste li dobro..." sipam neke besmislice dok mi srce udara u predinfarktnom ritmu. Samo je odmahnuo rukom i produžio dalje.

   Idem kao sluđena ulicom, pazeći da ne naletim na nekog ponovo. Ne nazivaju me često idiotom, barem ne u lice. Z. me zove da pita hoćemo li se naći kod gos. Adams kada se bude vraćao s posla, diskretno sugerišući da to od mene očekuje. Jesam malo zbunjena onim pešačkim sudarom, ali još uvek je očuvano dovoljno RAM-a da sračunam da ću sa Njom morati da provedem šest sati ako sada krenem. Kažem mu da treba da obavim neke kupovine pa ću otići tamo za dva- tri sata.

   Kupovina. Odlučujem da je najbolje da podignem keš, jer bi mi dok plaćam karticom neko od savesnih trgovaca mogao tražiti l.k. na uvid (koja, da podsetim, umesto slike ima iskeženog smajlija). Dođem do bankomata, ubacim karticu... traže da ukucam PIN kod. Svoj, rođeni. Onaj koji svako normalan zna napamet. Ne znam da li sam spomenula da je ne mogu da zapamtim taj četvorocifreni broj (ni taj, ni bilo koji drugi)? Blenem kao tele u display bankomata. Očekujem da mi sine. Bezuspešno. Prilično zabavna scena, ako gledate sa strane, slično kao i ono sa l.k. Dok se oblizujem pored kante pune keša,  kao lisica na grožđe, pade mi na pamet da zapravo uđem u banku i podignem novac. Tamo ne treba PIN kod. Ali, oh užasa, treba l.k. Znači, ništa od shoping terapije !

   Sad sam spremna, odlučujem. Morticia Adams, stižem ! Šta god da Vam je današnja tema, gospođo, u gori bedak od ovog ne možete da me ubacite !!!

.......

   Ne znam jesam li vam već spomenula da su kod mene samo vrline trajne, a slabosti prolazne ?!?! Ko igra WoW skapraće da imam moć hilovanja, lvl 70.  

   Ja još uvek u sebi plešem u ritmu muzike koja trese brdo Las Penas dok pada mrak na biser Pacifika, tako da... jebite se jeftini baksuzluci, ne možete mi ništa.

   Uostalom, ko to danas nikada ne odgovara na uvrede, paradira gradom bez prebijene pare u džepu i ne poseduje čak ni važeću ličnu kartu ?!?!

   Samo ti i engleska kraljica, moja Elfish !

U to ime... Živeli !

... mrko sam je odmerila. Rekla je da se zove Carla i da mrzi kada je zovu Carlita. Ne brini, ja ti neću tepati, rekoj joj tad zlovoljno. Bila je peta u stanu koji je bio mali i za nas četiri. Nije joj se dopalo tamo gde je do tada stanovala, i Allison ju je pokupila i dovela kod nas. Allison je imala običaj da sakuplja kučiće, mačiće i izgubljene duše... i da ih onako umetnički rasejana i neorganizovana uvaljuje meni na čuvanje.

   Carla je imala dva sanduka i nekoliko kofera odeće i raznih džidžabidža. Došla je iz Equadora. Nije došla... nju je u stvari deportovao otac, jedan od najvećih izvoznika banana, da je nauči da živi van staklenog zvona. Cela koncepcija osamostaljivanja je u startu bila osuđena na propast jer joj je dao mesečni džeparac od hiljadu dolara. Ta, za nas tada nepojmljivo velika suma njoj je bila granica bede jer su njene potrebe bile izuzetno velike. Život u hacijendi na obali okeana koju čuvaju naoružani stražari ostavlja ozbiljne posledice.

   (Ovo je onaj rehabilitovan post, koji je morao da se vrati. Upadljivo snobovski detalji koji su one sa labavijom lamelom naterali da mi ostavljaju pakosne komentare i pp biće izostavljeni. Pošto ovce na planini čuvale nismo, a ono što radile jesmo izaziva već pomenute komentare, ostaćete uskraćeni za  NY bahanalije. Ko je onomad davno pročitao, nek' mu je sasrećom.)

   (P.S. ovo "nek' ti je sasrećom" je patentirala The Mazza, koja će se čim se vrati sa seminara pozvati na copyrights, pa da i to prebrinemo.)

   Carlu sam najpre naučila da pere sudove, odeću, posteljinu, kupatilo, podove, auto... Ne kažem da je to ikada više radila, jer je nekako uvek uspevala da se izvuče praveći više štete nego koristi, ali je naučila principe samopreživljavanja u civilizaciji.

   Slušala je neku besmislenu muziku koja je zvučala kao podloga soft pornića, uvek joj je bilo hladno, obasipala je Allison i mene neverovatnim količinama suza, južnjačke patetike, hirova, lucidnosti, besa, veselja i bila strašno zaljubljena u Jorgea, koji je, onako po prirodi neveran i švalerast, za vreme njenih studija u US uspeo da kresne pola Guayaquila. Nekoliko puta na dan se molila Bogu, nekoliko sati dnevno je provodila na telefonu, nekoliko puta godišnje kompletno obnavljala garderobu i šminku, i nikada, ali nikada nije učila. Ozbiljnije projekte smo joj po inerciji odrađivale Allison i ja, a za sve ostalo je nekako uspevala da se provuče zahvaljujući neospornoj inteligenciji i srećnim okolnostima. Bila nam je beskrajno draga, uprkos tome što je bila razmažena kao kraljeva švalerka i zahtevna kao trogodišnje dete.

   Proleće 1999-te.  U Srbiji sam. Carlu nisam videla ni čula već nekoliko godina. Sedim na terasi svoje kuće sa nogama podignutim na ogradu i prelepim pogledom na suncem okupano brdo Straževicu koje upravo bombarduju. Paklena vrućina. Voždovački ološ odvrnuo Cecu do granice bola. Teraju inat razumu. Blenem u lančane eksplozije ravnodušno kao umobolnik. Ispred kuće mi se parkira džip interventne jedinice MUP-a. Kolutam očima dok mi govore da treba da pođem za njima. Stigao mi je neki paket. Sa ogromnim pečatom Vatikana. Zato je valjda i stigao, razmišljam, inače bi ga pojeo mrak. U stanici me pitaju znam li pošiljaoca. Plaše se da nije bezbedan. U grlu mi kamen. Ne mogu da progovorim. Klimam glavom i otvaram ga. U ogromnom paketu bila je neverovatna količina slatkiša, štampani transparent sa internom šalom, majica sa otisnutom mojom slikom na kojoj seckam papriku i natpisom: "Too hot to get a bomb" i zastava Ecuadora. Uzimam transparent, majicu, zastavu i par čokoladica, ostavljam zblanutu interventnu ekipu da se bori sa gomilom slatkiša koji neće ekspodirati i odlazim kući. Suze pronalaze put od mozga do oka, ali ne izlaze. Gutam ih. Tada je bilo besmisleno plakati.

   Moja Carla se udaje ovog leta. Zet nam je Peruanac. Pravi maTzan. Videću je ponovo nakon dvanaest godina. Pričaču vam posle kako izgleda južnoamerička svadba sa pevanjem i pucanjem. Znajući mladu, drugačija ne može biti.

A njoj ću pričati o vama.

Drago mi je da ste se upoznali.

   Obično ujutro iskočim iz kreveta, pljusnem tri puta hladnu vodu po licu, umiksam 2 narandže sa 5 kocki leda, otrčim između 4- 5km na traci, uđem  pod poluhladan tuš i ... tako krene dan. To potencirano prohladno... nema veze sa godišnjim dobom, više je mehanizam obuzdavanja nekih unutrašnjih vatri. Kontrola otapanja.

   Ponekad je potrebna motivacija za održavanje rutine. Mrzim je, ali poštujem njenu neophodnost. Savršen spoljašnji sklad. Borim se ponekad sa Haotičnom Ja koja u poslednje vreme progovara sve tiše. I sa sve manjim zahtevima. Odmerim Haotičnu sa prezrivim pogledom  ponekad. Lako se predala. Folirantkinja !

   Jutros mi je rekla da su nam đonovi patika tvrdi. Ne volim da se prepirem sa njom, u pauzi za ručak odosmo po nove patike. Fina radnjica, Mišković se ovde baš otvorio. Domaćinski.

   Desetak momaka trči okolo sa kutijama, zgodni, mladi i vrlo predusretljivi. Dvojica se stvoriše pored mene. Naravno, odaberem plavušana sa loknicama. Haotična se nije bunila. Objasnim mu šta mi treba. U roku od par sekundi stvorio se pored mene sa gomilom kutija. Rekoh mu da volim Nike, da ne volim Pumu, ali i da znam da su Reebok najbolje za trčanje. On podržava moje mišljenje. Znalački zagleda jednu kutiju, okom uvežbanog profesionalca i reče mi:

• "Evo, probajte ove. Lepe su a i na kutiji piše da su patike za trčanje."

   Ova informacija je prošla bez kontrole prvi nivo logike i isprobah patike. Dobre! Ima pravo kinac, prave running shoes.

• "Dajte mi, molim Vas, da pogledam šta to piše na kutiji" , rekoh mu u nadi da ću zapamtiti za ubuduće kako se obeležavaju patike za trčanje.

   On mi sa osmehom pruži kutiju, pogledam, na njoj krupnim slovima piše "ready for recucling" (spremno za reciklažu).

   Haotična u meni je već počela da pase itison da bi obuzdala smeh. Ja sam mu se samo osmehnula i  pružila karticu. Nisam mu ništa rekla. On jeste sladak, ali ja nisam Pigmalion.

   Dok vozim nazad na posao pogledam sa osmehom kutiju za reciklažu. I moje running shoes u njoj.

I neki film poče da se vrti po glavi... sasvim nepovezan sa ovom pričom...

   Danas pred kraj radnog vremena čujem da se zatvara odeljenje konkurentske firme. I pored toga što se centrale ne "mirišu", naša dva odeljenja u Srbiji su dobro sarađivala. Volela sam da se družim sa par ljudi iz tog tima, izlazili smo i kolektivno dok njihova direktorka nije počela da organizuje turnire u kuglanju. Ne čudi me da nisu mogli da održe nivo profitabilnosti, ta žena je imala previše vašarskih ideja u glavi. Mojra Orfej je malo dete za cirkus koji je napravila od te nekada pristojne firme.

   Bobanova kancelarija je preko puta moje. Zovem ga da dođe. Retko zatvaramo vrata i ne koristimo savremena sredstva komunikacije, uglavnom se dovikujemo ili gađamo. To zna da bude prilično neprijatno u ozbiljnim situacijama. Naime, Boban je navučen na porniće sa patuljcima. Više naučno i fenomenološki nego erotski. Dan kada je otkrio podvrstu sa kineskim patuljcima i danas svetkuje. Sećam se kako mi je u sred važnog sastanka iz svoje kancelarije dovikivao: "Brzo, brzo, dođi da vidiš kako mlate nožicama !". Dobro, hoću da kažem da ni mi nismo baš normalni u tim retkim trenucima kada dignemo glavu od posla. Sad dolazi kod mene u kancelariju gde se već sakupilo njih nekoliko i prilično nezainteresovano sluša komentare vezane za "crknuće komšijine krave".

   Milan zajedljivo kaže da je ONA sigurno znala za to ranije, jer je pre nekoliko dana obustavila sve intervijue za nova radna mesta, sigurno očekujući bogat priliv radne snage.

   Nina se slaže sa njim, prijateljica koja radi tamo je zamolila još pre dve nedelje da o tome nista ne priča jer većina njih pokušava da nađe neki drugi posao.

   ONA je provirila samo na trenutak. Prevarila sam se kada sam mislila da je toliko blazirana da je ni tuđa nesreća više ne može obradovati. Još uvek može ! Sa osmehom hijene cvrkuće nam sa vrata: "Piliiiići, već ste čuli da vam je pala cena, ha-ha-ha?". Uplašila sam se da će je ta duhovitost koštati nekoliko šavova, pa sam brže bolje posklanjala sve oštro, teško i potencijalno opasno iz videokruga.

   Katarina je rekla ono što nam je svima bilo na umu, ali su nas neka čudna mešavina straha i sujete sprečavali da to kažemo glasno. "Jbt, a šta bi bilo da se to nama dešava?"

   Nemanja joj je rekao da ne drami, i da su tolike firme propale pa niko nije umro zbog toga. Nemanja radi šesnaest sati dnevno. Ostalih osam sprema doktorat. Čini mi se da spava dva puta nedeljno. Da ova firma nestane... umro bi. Prvi.

   Sarah nas pažljivo sluša. I ništa ne razume. Prevešću joj kasnije, skraćenu verziju.

   Peđa računa koliko će pući oni koji su uzeli kola na lizing ako ne uspeju da plaćaju ratu. Putevi logike tog čoveka nikada mi nisu bili jasni. Fanatično preračunava do zadnjeg evra. Fascinira njegova sposobnost da u glavi množi trocifrene brojeve. Svi ga gledamo sa čuđenjem. Bože, čoveče, čime se ti baviš...?

   Srđan kaže da je čuo da su dobili fantastičan program i platu u narednih 8 meseci, i da on žali sto nije među njima, jer i onako za mesec dana odlazi na Kipar. Sevamo očima na njega. ONA još uvek nije obaveštena da nam se Srđa "udaje" sledećeg meseca. Hm, ili mi mislimo da nije, sa NJOM čovek nikada nije načisto. Mislim da je dalji potomak nekih afričkih diktatora.

   Spontano pogledasmo u Bobana koji sve vreme ćuti. I on se oseti prozvan da nesto kaže. Posle kratke tišine izusti: "Mislim, baš sam razmišljao o tome... jeste li svesni koliko bi moćno bilo da se sa kineskim patuljcima ubaci i koza !?!?!"

   Popadali smo sa stolica od smeha. On nas gleda začuđeno praveći se da ne razume čemu se smejemo. To nas već baca u histeriju. Svi se spontano razilaze glasno se smejući. Gledam ih kroz otvorena vrata. Za manje od dva minuta već rade, ozbiljno udubljeni gomile papira.

   Razmišljam. Nekada sam previše zahtevna prema svom životu. A treba biti zahvalan. Svom telu što te ne boli. Razumu koji uspeva da ide u korak sa jezikom. I Limunu koji odbija da uvene bez obzira na ekstremno nestabine vremenske uslove i česte zemljotrese.

   I Nemirki na nečem što me je obradovalo.

Pametnom dosta....

U gift shopu Royal Academy of Arts kupujem poklon. Sebi. Ogrlicu od pink&blue stakla i akrila. Bezvredne stakliće sa potpisom. Nikada ne nosim ogrlice. Praviću se malo da je moja, a onda ću je pokloniti nekom. Standardni manevar kupoholičarki. Ni ove godine neću videti čuvenu Letnju izložbu. Počinje devetog juna. Šteta. Ovo mi je jedini slobodan dan u Londonu. Kada ideš na put poslovno onda se oni koji ga planiraju dobro potrude da si zauzet bar 20 sati dnevno da ti se ne bi dopalo. Ako ti se dopadne tražićeš da ideš i kada ne moraš. A to košta. Trebao mi je ovaj dan, a sad ne znam šta bih sa sobom. Besmisleno je tumarati sam po Londonu.

Zovem Glenna da proverim može li ranije na ručak. Ne može, ima par neodložnih sastanaka. Kaže mi da dođem kod njega pa da krenemo čim završi. Glenn je neuropsihijatar. Radio je za veliku istraživačku kompaniju sa kojom je moja tadašnja firma sarađivala. Od tada se poznajemo. Više nego što bi bilo pristojno da priznam. Dugo je živeo na Islandu. Ima fenomenalnog klinca od 8 godina koji živi sa majkom u Škotskoj. Poslednje dve godine ima privatnu praksu centru Londona. Volim da pešačim po tom delu grada. Idem od Hyde Parka prema Harley St . Namerno zaobilazim široke ulice, volim da se petljam po belosvetskim sokacima. Zalutam gotovo uvek. Ovog puta krenem u pogrešnom pravcu i završim u Jermyn St. To je ulica u kojoj stari engleski krojači na čelu sa Charles Tyrwhittom šiju najbolje košulje na svetu. Jedna košta 1000 GBP. Isto koliko i solidan Yugo u Srbiji. Nepravda.

Glennova ordinacija liči na dobro opremljen hotelski penthouse. Čekaonica ne postoji jer se ovde ne čeka. Ovde dolaze oni što kod Tyrwhittona šiju košulje. Lepe prihvatljivu dijagnozu svojoj bahatosti. Glennova asistentkinja me uz tipično engleski osmeh sa merom uvodi u ordinaciju. Tri zida su pokrivena drvenim policama koje izgledaju kao da su uronile u zid. Gomile knjiga, poređane pažljivo da izgleda kao da su u laganom haosu. Četvrti zid je od stakla. Gleda na Westminster. Osmehuje mi se prilično uzdržano i pokazuje mi rukom na fotelju. Tek tad shvatih da u drugoj fotelji sedi pacijentkinja. Glenn me predstavlja kao svoju koleginicu i pita je da li bi joj smetalo da ostanem. Ona ravnodušno odmahuje glavom ne pogledavši me. Začuđena sam njegovim predstavljanjem, i tom očiglednom laži, i uopste njegovom odlukom da budem tu dok je sa pacijentom. Sedam u fotelju.

Gledam u njega, pa u nju. On, inače smiren i ozbiljan, u razgovoru sa njom postaje veseo, pričljiv, gotovo razdragan. U plavoj polo majici, bez mantila, košulje i kravate liči pre na razmaženog playboya koji se igra po tatinoj firmi nego na psihoterapeuta. Nema ni čuveni kauč. Pacijenti mu sede u ogromnim kožnim foteljama koje se od njegove razlikuju samo po visini. Ironično konstatujem u sebi da težim slučajevima verovatno podmetne tabure pod noge. Ona se jedva vidi iz fotelje. Žena, stara nekih 50 godina, obučena u teget- krem kostim, bez sumnje Chanelov, pažljivo našminkana, užasno mršava, sa potpuno mrtvim pogledom. Pogrbljena. Odaje utisak teškog bolesnika. Ne psihijatrijskog. Deluje kao da je ozbiljno fizički bolesna.Govori tiho, jedva je razumem.

• "Izgledate odlično Sheila. Po vašem hodu sam primetio pomak čim ste ušli. Vidim da ste počeli da se pridržavate našeg dogovora."
• "Mislim da lekovi pomažu, sama ne bih mogla da se izborim doktore." - prvi put izgovori nešto razumljivo.
• "Lekovi su tu da pomognu, ali se vidi da ste uložili dosta truda. Recite mi, šta ste radili protekle nedelje?" - pita je sa priličnim ushićenjem u glasu. Trgoh se. Mene nikada nije pitao kako mi je protekla nedelje. Ne sa tim entuzijazmom.

Sheila se uspravi u fotelji. Počinje da mu nabraja besmislice koje je radila tih dana. Prica glasno, razgovetno. Čak je kupila i jabuke u onoj bakalnici u kojoj on kupuje. Bio je u pravu, dobre su.

• "Oh, draga, pa vidim Vam po obrazima da su bile dobre. Primetio sam da ste se popravili."- govori ubedljivo dok ja zapanjeno gledam. Da je kilogram lakša vetar bi je odneo. Ona već sedi u fotelji potpuno uspravno, osmehuje se na komplimente. Primećujem joj potpunu promenu u očima. Oživele su. S vremena na vreme me pogleda. Blago joj se osmehnem.
• "Da li se nešto popravilo u odnosu sa Neilom?" - pita je ozbiljno.
• "Ne možete da zamislite, doktore, koliko mu je razgovor sa Vama pomogao. Postao je drugi čovek. I što je najvažnije, počeo je da razume moju bolest. To mi mnogo znači."
• "Sheila, samo se pridržavajte našeg dogovora. Ne spavajte preko dana, hranite se zdravo, i ne odustajte od slikanja. Imate nesvakidašnji talenat." - govori joj dok je prati do vrata.

Ona ga gleda u ledenoplave oči, hipnotisana, potpuno očarana, uspravna, čak sa koketnim osmehom na usnama.

• "Oh, kada mi Vi to kažete, govori očima pokazjući na njegove grafike na zidovima, onda ću morati da poverujem."

Dok zatvara vrata leđima gleda me kvarno ispod obrva. Sa osmehom.

• "Magija, dragi, magija, spasao si jednu izgubljenu dušu", govorim mu poluironično uz aplauz. Klanja se teatralno kao klovn i glasno se smeje.
• "Kakva kučka, ne podnosim je !!! "- govori dok mu lice dobija izraz gađenja. "Školski primer pasivno agresivne osobe, limitiran um, nezainteresovana za bilo šta, umire od dosade od kada su joj deca otisla i svoje frustracije pokušava da deklariše kao oboljenje. Ja joj pomažem u tome."

Pitam ga za muža, tog Neila sa kojim je razgovarao. Stekla sam utisak da je bio loš prema njoj.

• "Muž joj je sudija, pristojan čovek, prezauzet, odgovoran. Umirao je od brige za njeno zdravlje, a njoj je to toliko prijalo da se izgladnjivala do besmisla da bi ga uverila da je zaista bolesna. Rekoh ti, opasna kučka."
• "Znači, svake nedelje dolazi po dozu kratkotrajnog entuzijazma? Po malo iluzije? Zar ne postoji način da joj trajno pomogneš?"
• "Zašto je to uopšte bitno, radoznala ?!?! Vodi me na ručak, gladan sam !!! "
• "Koliko si gladan ?"
• "Oooo, mnooooogo !!! "

...Vrisak od sreće kada joj se prišunjao s leđa. Neočekivano. Trebalo je da stigne tek za nekoliko sati. Gromki smeh, kao i svaki put kada je uhvati u poslu koji joj loše stoji. Krik lovca neandertalca na tek spremljenu vruću jagnjetinu sa sosom od nane. On obožava. Ona ne podnosi, sem kad sprema za njega.

Smešak bez zvuka. Kažiprst u vazduhu joj kaže: sačekaj ! Okreće je prema zidu. Mangupskim korakom vraća se ka ulaznima vratima. Kratkim naglim okretima provareva da li ona viri. Svaki put je uhvati u prevari. Opominje prstom, mršti lice dok mu se oči smeju. Unosi... drvo ! Pravo, veliko, limunovo drvo. Ona ga gleda u neverici. Drvo se savija ispod plafona, zauzima pola dnevne sobe. Moraće da živi napolju! On spušta drvo, grli je oko struka i povlači do prvih grana na kojima se žute zreli plodovi limuna. Jesu li Vas ikad ljubili pod limunovim drvetom my lady, pita je. Njoj ništa nije jasno. Odavno...

Na podu spavaće sobe otvoren crveni kofer. Njen. Primećuje ga dok raspakuje svoj.

- Putuješ?

- Aha, u ponedeljak.

- Na koliko?

- Kao i obično...

- Rekla si...

- Znam šta sam rekla, i znaš da se mnogo toga promenilo. Moram !

- Ne moraš nego hoćeš! Reci da hoćeš, sebe ne smeš da lažeš, mene ne moraš !

- Hoću ! Gušim se ovde, moram ! I to je samo mesec dana. Ne znam zašto je sad bitno, i o čemu se ovde uopšte radi !?!?!

- SAMO mesec dana ... ???!!!

Urlao je. Okrenula se i izašla iz sobe. Više ga nije čula. Zgrabio je cigarete i otišao do klupe u dvorištu. Ne vidi mu lice kroz prozor.

Ona gleda hipnostisano u dva kofera na podu. Gleda u onaj nesrećni limun koji kao krivac stoji na sred sobe. Počinje da je iritira. Pokušava da ga pomeri. Uspeva da ga, centimetar po centimetar izgura iz kuće. Pretežak je. Pomera ga bes. U normalnim okolnostima onaj ćup ne bi mogla da pomeri ni za pedalj.

Umiva lice hladnom vodom. Dok sedi na rubu kade oseća se kao posle oluje. U životu naučiš sa koje strane duva loš vetar. Jezvo je kada se pojavi iz neočekivanog pravca. I jezivo je kada bi sve dao da možeš da zaplačeš. Ne oseća ništa. Samo je zbunjena. Ništa joj nije jasno. Ponovo...

Poruka na mobilnom. MMS.

"Zato što je i par sati ponekad neizdrživo , jbg."

I slika... krađe vremena.

Pre nešto više od godinu dana u nastupu privremenog ludila napisah ja ovde jedan post za svoju dušu. Onako, kao da pričam Jovani uz kafu. (Inače, Jovani se pseudonim ne sviđa, kao ni način na koji je predstavljana više puta, tako da ću se njenim likom i delom pozabaviti kada je sagledam u novom svetlu. Potrajaće...)

Bila je to krajnje lična priča koja je opasno mirisala na dramu, triler, čili papričice, međunarodnu zaveru i južnoameričku čokoladu. Post će morati da bude rehabilitovan u skorije vreme jer je priča dobila fenomenalne obrte. Sada nikako nije vreme da se time pozabavim jer se osećam malo jadno i ni malo snobovski (doza snobizma je za tu priču obavezna).

Mene inače nikada nije stid kada drugi rade nešto bedno i kompromitijuće, ali kada to neko radi u moje ime, svađajući se oko toga da li se treba sporazumeti o pridruživanju sa nekim ko baš i nije raspoložen da mu se pridružiš pa te niti zove, niti čeka, niti ti se nada, čak te se pomalo i kloni, onda to ne može da prođe bez ličnog osećaja da se neko opasno igra sa tvojim samopoštovanjem. (Objašnjenje zašto se osećam jadno)

Da bi mene spasao od sektaški posvećenog gledanja raznih političkih debata, televizor od unišetenja, a političke stranke u Srbiji od dojava o postavljenoj bombi, Z. je u najvećoj tajnosti isplanirao put u moju drugu kuću koja nije luda, a nalazi se u Evropi i zove se Pešta. Plan da nam u našim tamošnjim usvojenim jazbinama povrati duševni mir mu je u startu propao, jer se gos. Marin iz zagrebačkog odeljenja moje firme setio da  moramo hitno da porazgovaramo o trenutnom problemu u finansiranju u koji smo zapali, tako da se ideja o Pešti pokazala kao ludom radovanje. (Z. za razliku od Jovane nema problem sa svojim imidžom na ovom blogu, verovatno zato što nema pojma da dobar deo veša i ovde properemo)

Krenusmo put Zagreba, a kad srpski indijanaci iz svog rezervata krenu put zapada onda ih je nemoguće zaustaviti u preletu preko granica, tako da stigosmo do Milana, doduše planirano, jer je spontanost u putovanjima ipak privilegija pridruženih i razumnih.

U Zagrebu se ispostavilo da je gos.Marin malo preterao u napadu panike i da ne propadamo, već partneri koriste svoje legalno pravo da nam zadrže isplatu trideset dana. Jedini problem je što se previše njih setilo da iskoristi to pravo istovremeno. Kada smo rešili problem kako da preživimo dok ne ozeleni trava gos.Marin nas pozva kod sebe na večeru.

Izuzetno zanimljiv čovek, naročito kada se nađete sa njim izvan poslovnog okruženja. U kasnim šezdesetim, i on i gospođa Korana, ali pričljivi, dragi, jedni od onih parova koji za pola veka braka još nisu stigli da se umore jedno od drugog.

Priča mi o svojim počecima, o tome kako je firma izgledala pre trideset godina, ima gomilu kompromitujućih anegdota o ljudima koji su sada veliki autoriteti u našem poslu. Ja njemu pričam o događaju od pre par meseci kada nam se kolega iz Bostona dolazeći u obilazak najstrašnije napio i dva dana tumarao po Cirihu dok smo mi premirali od straha da je negde u Beogradu stradao.

Smejući se na sav glas reče mi... "oh, pa Vi ste sjajni, ta ja sam imao dojam da ste opaki toliko da Vam se maslac ne topi u ustima". Bi mi žao da mu ostanem dužna, a činjenica da su oni već pridruženi tamo gde se mi nudimo me je još uvek bola u plexus pa mu rekoh... "dragi Marine, ja samo želim da doživim vreme kada ću, kao Vi sada, imati moć i talenat da svakom bezbedno saspem sve što mu mislim". Rizična šala, ali garnirana sa širokim osmehom izazvala mu je novu salvu smeha. "Nemaš što brinuti, draga moja, ti si sa tim talentom rođena !!!" OOOOK... gos. Marin je prestao da persira, iz momenta mu oprostih što su sporazumni i pridruženi. (Šta ću, linčujte me, za sitne se srebrenjake prodajem). Rastasmo se kao familija, čak nam je poklonio i  prelep pleteni balon sa vinom koje pravi njegov brat sa primorja.

Sloveniju preskačem jer tamo nismo nikog bitnog sreli, a  jedini važan projekat koji smo imali je da, kao narkomani drogu, balon sa vinom stručno zakamufliramo. Bili smo toliko uspešni da se nekoliko presretačkih patrola divilo mirisu iz balona. Bili su puni razumevanja iako smo, za slučaj da naiđemo na čvršću opciju, imali spremljenu briljantnu priču da smo alergični na vodu. Da ne verujete, u prolazu mi palo na pamet da se raspitam šta je sa Lezilebovichem, jer je opasno zapostavio blog u poslenje vreme, ali prolaznici što smo ih sreli nisu nešto delovali kao da ga poznaju.

U Milanu nas je sačekao Reilley. Moj prijatelj. Majka mu je Italijanka , a otac Englez, mada mu je ime toliko irsko da i tu činjenicu treba uzeti sa rezervom. Upoznali smo se kao klinci, kada sam ja prilično tupavo pokušavala da pronađem aparat za poništavanje karata u Londonskom double- deckeru. Nije me zezao zbog toga i od tad mi je prilično drag. Tada je imao savršen engleski akcenat i bio obučen po poslednjoj italijaskoj modi sa vešto uklopljenim tipično engleskim dendy detaljima. Moji prijatelji su ga zvali "Reilley the Italian", što je zvučalo kao titula besprekornog stila.

Nakon nekoliko godina sreli smo se ponovo, u US, gde je dosao na godinu dana da diplomira na čuvenom "Texas A& M" Univerzitetu. ... Blogeri... prijatelji... koji je to prizor bio !?!?! ... umesto "Reilley the Italian" prišao mi je razbacani teksaški farmer, sa najšarenijom kaubojskom košuljom, kaišem sa koga je sijala ogromna šnala sa otisnutom glavom  Longhorn govečeta, i šeširom na kome bi mu pozavideo i John Wain u najboljim danima. Vrh kaubojki mu je opasno parao nebesa. Suzdržavajući se da ne zaplačem od smeha rekoh mu da mi se čini da je usput izgubio mamuze. Ozbiljnim glasom, razvlačeći reči, sa najlokalnijim teksaškim akcentom, rekao mi je da je ključ uspeha u prilagođavanju, i da se "kada si u Rimu treba ponašati kao Rimljanin".  E,... tada sam zaplakala od smeha.

Dočekao nas je na ulazu u Milano, italijanski srdačno, i ne dopuštajući bilo kakvu raspravu otkazao naše rezervacije u hotelu. Insistirao da ostanemo u njegovoj kući. On troši svoje poslenje dane u Milanu i sprema se za povratak u US. Radi za firmu koja se bavi prodajom poljoprivrednih mašina i sada ga povlače u njihovu centralu u St. Luisu. Sviđa mi se njegova "milanska faza", postao je malo nervozniji, ali zato mnogo pričljiviji i otvoreniji. Upoznali smo i njegovu Toru, simpatično tiho biće koje mi je gospođa Lena sočno izogovarala dok sam joj mlela bademe za domaći marcipan. Tipična Italijanka, ni malo joj ne imponuje to bledunjavo stvorenjce iz države Idaho. Sa sobom će doživotno nositi najteži mogući greh, otela joj je sina jedinca iz porodičnog gnezda. "One" su uvek krive, naročito kada se previše trude.

Sad mi postade jasno da mi je post po dužini preterao sve granice... Preskočite suvišno, meni je i ovo neumereno kuckanje bilo samo izgovor da grickam marcipan. Sutra se vraćam na posao. I na fitness. Presešće mi marcipan. Jovana će nepogrešivo, sa vrata, videti gde se zalepio. Po običaju, nikad na prava mesta ;)

Zvučaće vam poznato priča o čoveku koji je sunčanog prolećnog jutra ušetao u cirkus. Bio je obučen u dobro i kvalitetno belo odelo koje mu je sjajno stajalo. Prosto je  blistalo na njemu. Tražio je da razgovara sa vlasnikom. Videvši ga tako uglađenog rado ga je primio. Prilično se iznenadio kada je ovaj od njega zatražio posao.

"U redu, gospodine," rekao je, " kako se zove Vaša tačka?"

"Ja sam IZNENAĐENJE U BELOM" - rekao je čovek.

"Zanimljivo", reče vlasnik cirkusa ozbiljno zaintrigiran. " Kako izgleda Vaša tačka? Šta vam je potrebno od opreme? "

"Ja nastupam poslednji kao glavna atrakcija cirkusa. Potrebno je da u toku dana sakupite svo đubre koje se nađe u cirkusu i okolini. Otpad, đubre koje počistite kod životinja, sadržaj kante za smeće, apsolutno sve što možete da pronađete. Pre predstave sve to treba utovariti u veliku mrežu i okačiti iznad pozornice."

Vlasnik cirkusa ga je zabezeknuto gledao.

"I?" - pitao ga je. "Šta dalje?"

"Na samom kraju predstave svi izlaze da se poklone. Artisti sa trapeza, klovnovi, treneri životinja, žongleri, patuljci, bradata žena i najdeblji čovek, zar ne? E, tada se otvara mreža i svo to đubre pada po njima !!! Oni ostaju da stoje. Prljavi, umazani, prekriveni smećem.

Tada izlazim ja! U ovom belom odelu ! Čist ! IZNENAĐENJE U BELOM ! "

"Veoma zanimljivo" - odgovori vlasnik cirkusa. "Veoma, veoma zanimljvo ! Koliko vremena vam je trebalo da osmislite tako originalan nastup?"

"Tačno devedeset dana, reče IZNENAĐENJE U BELOM" i pruži mu list papira...

1. objavi sledeća pravila:
2. napiši 8 korisnih ili jednostavno zanimljivih činjenica
  o svom art worku - o onome što objavljuješ na blogu
  - pisanju proze, poezije, slikanju, fotografiji, crtanju, vezenju,
    pletenju, kuvanju...
3. na kraju imenuj 8 žrtava
4. idi na njihov blog i u kometaru im reci da su tagovani.

1.Done !

2.

2.1. Došla sam slučajno. A, opet, ništa nije slučajno ! Pratila neki link,... mislim Lazaricin, ... sa the Plavušinog foruma. Citala Lazaricu, Gulanfera, BIG MAMU, nemire, yin, lilith, Ariel, ShArGaRePiCu, Poglavicu, voju,  ... znate već... tu "metuzalem" ekipu :)))

Nesanica je postala izgovor za blogovanje.

A onda su se pojavili "Gogijeva Beba", "Ana in love with love" "Marija the SarahKey", "deja vu pahulja" "fenomenalna mala koja je volela Ivana" i "onaj-što-tvrdi-da-nema-goreg-od-njega-a-ja-mislim-da-je-fascinantan". Za trenutak su bljesnule Anonimna i Atajlo, i nestale. Wall me je bacao u prilično gadne ponore.

Blog je postao izgovor za nesanicu.

2.2. Ovo nije art work. Odgovorno tvrdim da nije. Verovatno je "hoću-i-ovo-da-probam" potreba, a u najboljem slučaju je "u cara Trojana kozije uši" manevar.

Dnevnik? Teško, previše je poznatih čitalaca, bilo bi besmisleno sasvim izvrtati dušu.

Tehnika, odkud znam... kafu retko pijem, u šolju ne gledam... sednem i otkucam. Odmah objavim, posle nekoliko puta ispravljam greške. Uglavnom gramatičke. Pošto nije art work moje blogovanje nema veze sa inspiracijom. Mislim da bih mogla, sa više ili manje smisla, da pišem bez prestanka. Vreme je prilično ograničavajući faktor.

2.3. Nikad se nisam bavila pisanjem. Čitam. Skoro sve. Ne volim epsku fantastiku, to ne čitam. Retko razumem poeziju. Na blogovima je ne komentarišem. Primetila sam da se autori opasno iznerviraju ako je shvatiš na način drugačiji od planiranog. Ne treba mi još i gnev pesnika !

2.4. Slikala, ...kao slikala...  Zapravo radila scenografije za pozorišne predstave. Jedno vreme i živela od toga. Zapravo, putovala od toga. Besmisleno je da vas obmanjujem da mi je umetnost rešavala pitanje egzistencije. Taj art work bih opisala kao ... hrabrost. Osrednji talenat na ogromnim formatima, uz to neškolovan i neobrađen. Kritike su, na žalost, bile više nego podsticajne. Zamalo da se upecam.

2.5. Ne vezem, ne pletem, ne tkam. Ne vidim svrhu. Svi prozvodi tih umetnosti su potrošna roba. A i nisu umetnosti nego veštine ! Kada bih već izučavala neku veštinu opredelila bih se za keramiku. Napravila bih sebi neki cool mozaik.

2.6. Naučila sam da radim sa glinom. Davno. Pre desetak godina. U istraživačkoj stanici na Paliću. Bila sam sa nekim prijateljima sa Univerziteta Nottingham. Došli su da obiđu izbegličke kampove i napišu izveštaje za predmet Sociologija. Naše šaljivdžije su ih poslale u istraživački kamp i rekle im da tamo borave deca izbeglice. Večito zbunjenim Englezima nikako nije bilo jasno kako izbegla deca imaju po nekoliko pari patika najskupljih brendova i odkud njihovim roditeljima besni džipovi sa kojima ih redovno obilaze. Bila sam obuzeta motanjem vajarskog točka, glina je opasna zaraza. Tek nakon nekoliko dana odah im grešna tajnu da su to deca funkcionera ministarstva Vlade Srbije koja o trošku države edukativno kampuju u istraživačkoj stanici. Dok sam ja oblikovala, pekla, ocrtavala i glazirala činije, ćupove i tanjire male nabiguzice su pojele svu humanitarnu pomoć koju su Englezi doneli. Zato ova umetnost kod mene redovno izaziva osećanje krivice. Ne vajam više. Ali, umem s glinom! A i s točkom !

2.7. Kuvam. Na nekoliko jezika. Prilično uspešno. Za Balkan pomalo anemično. Prezirem Jamie Olivera i Nigellu Lawson. Paceri ! "Otkrili" su maslinovo ulje i začinske trave pa im tanjiri izgledaju kao da će da pasu a ne da jedu. Nemaju pojma! Voki Kostić je moj lični guru. Imamo različit pristup zbog njegovog, meni neshvatljivog, otpora prema belom luku i naklonosti kiseloj pavlaci, ali priče koje prate recepte su neprocenjive. Car !

2.8. Muzika je uvek stvar trenutka, a trenutak ovog prevremenog smrkavanja zvuči kao Candy Dulfer, neki smooooth jazz, "L.A. Citylights"... recimo.

3. Svako ko je imenovan u tački 2 neka se smatra žrtvom !

4. Obradovaće se, samo to čekaju !  :)))

- ... i molim te da paziš kako ćeš se obući, tamo su malo specifični, gledaju trenerke, patike i tako to.

- kako gledaju? misliš ne puštaju ako si prljav ?!?!?!

- ma neee... malo su tako... fensi ekipa, gledaju kako je koja obučena, nose markirane majičice... i nemoj sad da kažeš da nećeš !

- ma 'oću, nema problema, ali sam onda trebala kod onih gde ide A., bliže mi je, a i kaže mi da im je instruktorka fina.

- Štaaaaa će ti fina ?!?!?! Nama Hitler treba da nas dovede u red !!!

Nije tu više bilo mesta prepirci. Poslednji argument bio je presudan. Jovana (ranije spominjana kao kuma- Jovana) i ja krenusmo na fitnes.

Popis prisutnih: Hitler Instruktorka, Manekenka Penzionerka, Bivša Sportistkinja i čopor kloniranih Šiljoguzih Cica. Dok regulišem "formalnosti" sa Hitlerkinom sekretaricom čujem kako Jovana manevarski i logistički komanduje šiljoguzim čoporom.

- Ti, mala, pomeri se levo, tu će moja kuma !

"Mala" procvrkuta da je sve OOOkeeej, i ostavi mi prostor do Jovane kao da ću šator da razapinjem. Ispod oka mi uputi zao pogled jer je geografski razdvajam od njenog ličnog gurua. Preživeh bez napora prvih pola sata u sali, i time zadovoljih Hitlerku koja mi je sve vreme blagonaklono klimala glavom. Užasno mi je išla na nerve, ali joj nisam rekla "šta klimaš ćurko, pa ja sam po 10 km trčala na temperaturi + 50". Ne htedoh da brukam Jovanu...

U teretani tek počinje pravi socijalni život ! Tu kreće komentarisanje predhodno odmerenih trenerki i patika (jbt, u ovoj zemlji je i to statusni simbol). Komentarišu svaka svoj nepostojeći višak kilograma i nevidljivi celulit, sve u nadi da će ostale skočiti da demantuju tu očiglednu neistinu.

- " To ti je pubertetsko salo, rešićeš ga se prirodno, ne brini" - taktično reče moja Jovana dvadesetpetogodišnjoj šiljoguzi.  Ja pomislih da se šali, al' kad zaustih da se nasmejem videh da sve ostale sa odobravanjem klimaju glavom na Jovanin komenatar. Htedoh da ih pitam da li su normalne, ali se suzdržah... da ne brukam Jovanu.

Pa ... malo traka za trčanje, malo benč, malo... Hitleruša mi prilazi i kaže da ne radim pravilno na spravi koja je čudo tehnike, i koja je upravo iz šta ti ja znam odakle stigla u njenu teretanu. Merkam je onako iz žablje perspektive, i razmišljam da li da izvadim spisak pa da joj sve po istom, dok joj usput objašnjavam zašto se na toj spravi vežba radi baš tako... najsporije što mišić može da podnese. Nju je, na žalost, ta materija zainteresovala toliko da je temu produbila do besmisla gledajući sa uživanjem kako mi pucaju sva tri musculus vastusa. Malo me je nervirala, količina prenemaganja je bila za 70% veća od prihvatljive. Htedoh da lupim nešto pakosno i nepristojno, da je na primer pitam za kvalifikacije, ali se suždržah u poslednjem trenutku... da ne brukam Jovanu.

Sve u svemu, čopor fenserki preznojačica me je fino prihvatio uprkos mom negativnom stavu. Čak mi nije zamerila ni ona mučenica sa cirkon- kamenjem na zadnjem delu trenerke kad je upitah zaboli li je guzica kad duže sedi na njima. Iscvrkutala mi je konspirativno da model jeste malo neudoban ali je "taaaaaako neodoljiv". Ma važi... rekoh da ne brukam Jovanu.

Skrušeno priznajem da se motam sa tim sakaludama već treću nedelju. Upropastiše me ! Količina vremena koju provodim pred ogledalom je poražavajuća. Samopouzdanje mi je sve manje, a broj treninga nedeljno sve veći. Počinjem da primećujem gde se krofna zalepila čim je pojedem. I počinjem da lažem kao anoreksik, priznajem, krofnu ne pojedoh odavno, ni ukus joj ne pamtim.

A Visu pržim prvoklasnom sportskom opremom... nije zbog sebe... već znate... da ne brukam Jovanu ;)

To popodne, hladno, maglovito i bez padavina Alan Ford i Lara Croft su krenuli u neki tamo grad, nekim poslom koji je trebao da bude i business i pleasure, i radovali su se, zaista, sa onom količinom radovanja koje su još uspevali da indukuju u svojoj blaziranosti. Alan Ford je tiho pevao na italijanskom prateci muziku koja je svirala u autu, Lara Croft je sedela kao razmažena mačka, nosa zagnjurenog u krzno okovratnika dugog kaputa. Pokušao je da dohvati kutiju sa cigaretama, nežno mu je uhvatila ruku u pokretu i stavila je na svoj obraz. Pogledao ju je sa osmehom, svestan da je ova nežnost izazvana jedino željom da joj ne kontaminira svežu Coco Mademoiselle auru mirisom dima. Nasmešila mu se. Pričala mu je da voli taj grad, da mu poznaje svaki kutak, da voli te ljude. Rekao joj je da mu je to veoma ineresantno, da se ljudi retko vraćaju u gradove u kojima su odrasli ako ih napuste vrlo mladi, da imaju neki čudan odnos prema njima. Rekla mu je da ona ni jedan svoj grad nije napustila, i da, u stvari, jedan deo nje još uvek živi tamo.

Svratiće u Poštu, Denis Napast ih je zamolio da predaju nešto gospođi na prvom šalteru. Alan Ford se parkira sasvim blizu ulaza u ogromnu zgradu, zaostavštinu socrealizma, kada su i pošte u malim gradovima bile impozantna zdanja. Lara Croft ulazi unutra, vidi ga kroz stakleni zid, on izlazi iz auta da zapali cigaretu. U šalter sali strahovita gužva. Kasno popodne, skoro kraj radnog vremena, više od pedeset ljudi čeka ispred prvog šaltera, jedinog koji radi. LaraCroft prilazi šalteru, stavlja na pult mali paketić i sa osmehom kaže gospođi da ju je pozdravio Denis Napast. Ona podiže glavu, umorna, iznenađena... Prošaputa "mila moja". LaraCroft se zagleda u to lice koje nije videla skoro dvadeset godina. Neke žene tako lepo stare. Dobre žene tako stare. Dobijaju nežan, blag izraz lica i ne gube sjaj u očima. Nije očekivala posetu. Denis Napast je oduvek imao sklonost ka besmislenim iznenađenjima. Ona priča tiho sa Larom Croft nekoliko minuta. Obećavaju jedna drugoj da će se videti uskoro, na duže. Ona se kao krivac izvinjava što je velika gužva i pogledom pokazuje na ogroman red koji se u ogradi od plave trake vijuga skoro do ulaza.

Lara Croft izlazi laganim klaj-klaj korakom, tako nepotrebno paradirajućim, smešeći sa Alanu Fordu koji je ispod obrva posmatra kroz stakleni zid, nekako namršteno. Skoro pa da je prečula oštru opasku na račun ulaska preko reda. Neko je očigledno pomislio da je stranka. Pogledala je namrštenu mladu ženu u redu koja nije prestajala da priča, priča, priča... o čekanju, o bezobrazluku, o redovima, o onima koji idu preko reda, o nekulturi... svi su je gledali. Mala, lajava Betty Boop, odjednom prestade da priča u prazno i obrati se Lari Croft:

"Na šta to liči ?!?!?!"- upita zlobno, preglasno, istinski besna, spremna da se i fizički obračuna. U tom trenutku na rame Betty Boop spusti se šaka. Čovek koji je stajao pored nje, tihim, odlučnim glasom reče joj da je bilo dosta. Ona ne prestaje, melje, sipa uvrede koje Lara Croft više ne čuje. Pogled joj je prikovan za lice čoveka koji je pored Betty Boop. Kosa malo duža nego što je pamti, još uvek potpuno crna, pravi kontrast sa svetlim tenom i krupnim svetlim očima. Široka ramena u zelenoj vijetnamki, i ta šaka na ramenu Betty Boop kojoj zna svaki otisak prsta. Njen Zagor! Njen Za-gor-te-nay, the Spirit with the Hatchet, the invincible avenger of Darkwood. I taj trenutak prepoznavanja, njenog naravno, jer on je taj trenutak imao mnogo ranije, još kad je ušla u tu ogromnu, besmislenu, pretereano osvetljenu salu. I Betty Boop prekida hipnotičku povezanost očiju koja je verovatno trajala sekund a imala snagu kao predsmrtni deja vu. Betty Boop koja ne zna, koja ni ne sluti... govori joj:

"Znate, mogli bi smo svi kao Vi !!! Umemo da budemo bezobrazni, ..."

Ostalo nije čula. Pogledala je u Betty Boop kao u bubašvabu, i u prolazu ka izlaznim vratima rekla joj tihim, ledenim glasom :

"Varate se gospođo, ne postoji ništa na svetu što bi ste Vi mogli da uradite jednako dobro kao ja".

Bilo je dovoljno glasno da u sali zavlada muk iščekivanja. Bilo je dovoljno rizično da se u punoj sali u malom gradu neko seti davne priče. Betty Boop je bila dovoljno šokirana da zaćuti. Zagor je zapanjeno gledao za Larom Croft, ježeći se po ko zna koji put od njene egocentričnosti i drskosti. Alan Ford je zalupio vrata auta za njom, malo prejako da bi pomislila da je slučajnost. Lara Croft je znala da je neće pitati šta je bilo ono što nije čuo, ali je video. Alan Ford se pravio da nije prepoznao Zagora. Loše se pravio. Lara Croft je znala da mu neće pričati o tome. Stidela se svoje nepotrebne bahatosti. Savršeno popodne je čudnim žrebom sudbine postalo malo napeto.

Te noći je bila sama, jer se gospođa Morticia Adams nije osećala najbolje. Njeno zdravstveno stanje odavno je daljinski upravljač za Alana Forda. Lara Croft nije dozvolila sebi da te noći mislima zaluta u Darkwood. I nije ga spomenula ni dok je pričala sa Sarah Key koja je kupila novi šešir. Sara Key je sasvim OK. Ona joj je rekla da je konačno shvatila da Lara Croft nije savršena i da joj je drago zbog tih rupa na fasadi. Čim je dobila dozvolu da bude nesavršena Lara Croft je počela da plače. Onako bahato, preterano, samoživo i sebično, kako malo ko ume...

Kao sav pošten svet i ja imam tri mail adrese. Jedna služi za registrovanje na sajtovima koji mogu biti potencijalno korisni, ali te takođe mogu zatrpati glupostima, jedna je poslovna, sa domenom firme i jedna privatna, dugogodišnja, rezervisana za familiju i prijatelje. Ta poslednja, a glavna, u zadnje vreme je pretrpana spamom. Prijateljsko- porodičnim. Moji najmiliji se utrkuju ko će da mi pošalje više bajatih i nemaštovitih pps poruka, beskorisnih linkova ka nečemu što je "da padneš sa stolice", i pisama u formi lanca sreće. Gledam moju kontakt- listu i ne mogu da se načudim. Sve pristojan svet, bez šifrovane dijagnoze i vidljivih psihičkih ispada, a niko ni red da napise o tome kako je danas, šta ga je obradovalo, a šta iznerviralo, niko više ni sliku da pošalje, čak ni one najgore iz edicije "mani me krštenja". Svi iznenada postali Dalaj Lamini izaslanici, jbt, šalju mi poruke od njega lično, blagosiljaju mi sve rodjeno i nerođeno virtuelnim buketima ruža uz obaveznu klauzulu da će mi se sve dobro ostvariti samo ako isti mail posaljem na xx adresa i buduće primaoce o istom jadu zabavim. Već neko vreme FW: mailove brisem bez otvaranja i bez griže savesti.

Danas stiže jedan od kume, Jovane. Vidim, red slika, red teksta, poznata forma. Kiselo se osmehnem pomislivši "zar i ti sestro slatka?". Ipak, grešim. Jovana, čuvena beogradska kupoholičarka, mi šalje promotivni mail Delta City-a, najnovijeg svetskog čuda u nas. Slike velelepnog enterijera, potkrepljene linkovima svetskih firmi koje su tamo naseljene. Njen lični lanac sreće. Da vas ne lažem, i meni oči zasijaše. Igraju mi po monitoru Benetton, Nike, CC, Newyorker, M&S, Escada, sve na dobrom popustu i sa promotivnim cenama, i sve na jednom mestu, i sve u društvu Jovane koja me bez probe, odokativno, skocka k'o lutku iz izloga. Idemoooooooo...

Zovem je da se dogovorimo. Nalazimo se u 18.00h, kad se vratimo s posla, sredimo i odmorimo, jer je neprihvatljivo da se tamo pojavimo klošarski raspoložene. Reda radi pitam Z-a da ide sa nama, naravno, ne pada mu na pamet, on će da sedi kod kuće i da mrzi monopoliste. No problem, darling. I mene muče ti problemi, monopolisti, sukobi interesa, cene mleka, vlasništvo nad 20 000 hektara zemlje (koja je "najvrednija jer je Bog više neće praviti"- ma daaaaaj, mani me), upravljanje medijima, korupcija. Toliko me muče da sam lagano nervozna. To nije dobro. Nervoza izaziva stres. Stres je opasan. Bolje je da opasnost raspali po Visi nego po mojim živcima. Dakle, kiss & doviđence.

Jovana mi saopštava da je izvukla maksimalan budžet za večeras. Doduše, uz nežni nagoveštaj razvoda, ali u ovakvim situacijama drastične mere su opravdane.

A tamo? Sve što se moglo očekivati i malo više od toga. Očekivali smo gužvu. Srećom, nema je. Ovaj napaćeni narod se toliko iznenađivao normalnim u proteklih nekoliko godina da ga sad teško može pomeriti iz cipela jedan shoping mall. Jovaninom oštrom oku nije promaklo da je u radnjama malo previše prošlogodišnjih modela, što bi bilo idealno, da nisu na njima zadržali i prošlogodišnje cene. U normalnom svetu ta roba se rasprodaje budzašto. No dobro, nismo Dubai, pa šta...

Posle laganog maratona u Orsay pronalazim beli komplet. Savršen. Materijal nebeski. Tanak i neprovidan. Cvrkutava prodavačica, jedva punoletna, sumnjičavo me merka u ogledalu. Čitam ti misli Cvrkuta. Čini ti se da je "tetka" malo prejaka za belo? Sumnjaš da će šavovi da izdrže ako sednem? Eh, lutko, pa ko još seda kad mu nešto ovako dobro stoji? Jovana klima glavom. Kupuj ! Usput dovlači još dva topića koja "su pravljena da budu ispod tog sakoa". Cvrkuta mi oduševljeno govori da ću ih dobiti na poklon. Prenemažem se šatro oduševljena, a bolno svesna da su mogli da mi poklone i dva para cipela i dupli konjak da lakše svarim cenu. Dok merkam jesenje jakne Cvrkuta prilazi sa mojom Visom i prošapta: "Visa vam je istekla, pogledajte... 10/05 - 10/07". Pre 5 dana? Istekla? Gledam je kao zmija žabu. Čekam da mi kaže... "nema veze, simpa si, progledaćemo ti kroz prste ovog puta". Ili da je progutam. Ni krivu ni dužnu. Cvrkuta ćuti i žvaće žvaku. Kada je videla da ja rešenje neću pronaći jer u kriznim situacijama Jovana i ja ne reagujemo, već spuštamo funkcije mozga na minimum i delimo jednu moždanu ćeliju, Cvrkuta nonšalanto reče da nam je tu pred nosom (baš tako reče, živa bila) Banca Intesa, pa ako će nam to pomoći...  Kako neće, zlato moje !?  U dva laka skoka se dočepah keša, blagosiljah monopolizam, i završih formalnosti oko kupovine.

Nakon napornog maratona, popismo najbolju englesku kafu. Bez kolača. Jer, ipak se treba spakovati u onaj komplet, a da ga posle ne skidaju hiruškim putem.

I tad mi sinu !!! Zašto li su moje sreće uvek polovične? Što mi sve ide na "uspećeš, ali nikad iz prve"? Što mi sve u životu ima amandman? Jovana mi reče da preterujem. U stvari, opsovala me je, da se ne lažemo.

Jedno je sigurno ! Od sutra JA preuzimam monopol na lance sreće i zauzimam poziciju Dalaj Laminog portparola. Od sutra JA određujem ko će morati da šalje xx FW: da ga baksuz ne uzme pod svoje. E, pa, neće večito meni maleri da se dešavaju ! Dosta je bilo !

P.S. Kome se učini da je ovaj post previše jadan i površan neka ga pročita ponovo. Ako i dalje ostane pri tom stavu onda je verovatno u pravu. I neka ostavi mail. Imam nešto da mu pošaljem...

Odlučih se za još neistraženu opciju, književnu formu poznatiju kao "kratka, jasna i kod Elfish još neviđena".

Volim:

Zokija,

svoj posao,

filmove sa Tom Hanksom,

voćni jogurt od maline i

more.

Ne volim:

kajmak, boraniju i iznutrice,

prijateljstva na brzaka,

ljude sa lošim zubima,

agresivnost i

pornografiju.

Ne znam, a volela bih da znam:

kad da stanem,

šta da očekujem,

kome da verujem,

gde da se ne zadržavam i

koji me je najviše voleo.

Fasciniraju me:

Tijana,

fenomen globalizacije,

ljubav,

Haruki Murakami i

konji.

Stidim se:

kad ne znam ono što se podrazumeva da znam,

da obučem tanga- bikini,

reči i dela srpskih političara,

pogrešnih procena,

bizarnog ponašanja žena bez samopoštovanja.

Želim da uradim:

prodam kuću i napravim jednu po svojoj meri,

rodim kćerku,

imam svake godine bar mesec dana kvalitetnog odmora,

slikam i

sačuvam duh od pesimizma i um od zlobe.

Zahvalna sam:

za lice bez šminke,

za pružene mogućnosti,

za sposobnost da mozak ostvari sve što srce poželi,

za ljubav i

za to što me ništa ne boli.

Prozvano je sve što se odaziva na ovom blogu. Volela bih da odgovore i Šljivka, Anonimna, Dakkalvar, mazzapsyho i III. Ako već nisu...

...Jesen u našem kraju. Pitam se šta li na tu temu pišu sirota deca sa trulog zapada. Nema tamo inspiracije na temu godišnjih doba. Nikad nisu videla kazan za nacionalno piće od kojeg ne boli glava, ali redovnom upotrebom pouzdano izaziva ludilo. Ne postoji drevna umetnost nabavke paprika za ajvar (crvene, ne veće od dlana), nema potere za paradajzom, nema nacionalne histerije što je ulje poskupelo baš "pred sezonu", niti niskog starta za lov na kupus koji će nakon obrade postati osveživač vazduha beogradskih solitera. Postavlja se taktički, na ključna mesta, od podruma preko terasa do vešernica, ukiseljen i začinjen da pokrije aromom što veću površinu. To što su Nemci (koji su ga valjda i izmislili) ustanovili da je toliko toksičan da je hazard za jetru i bubrege nama je nebitno. Svetske solane rade punim kapacitetom dok Srbi konzerviraju sve što može da stane u teglu ili bure kao da očekuju smak sveta. Moja vrla majka ide i korak dalje. Uzgaja u tegli i neku lekovitu gljivu koja kad sazri deluje kao nešto ukradeno sa patologije. Budibogsnama...

Dok ovim grešnim mislima kontaminiram nepostojeću kulturu šljivovice, osetim udarac od pozadi. Mislim... u autu sam, da ne bude zabune. Izlazim iz kola, vidim mom oronulom lepotanu ništa, a NK zverka solidno ulubljena. Nasmešim se superiorno, predam titulu "najgoreg vozača u gradu" prebledelom liku u načetoj zveri, odslušam monolog "da'ebeoca ne znam šta mi bi", uputim nežan osmeh mojoj seljačkoj kuki i produžim dalje. Od tad me proganja jedna ideja, da instaliram po jednu na sve četiri strane auta, full oprema ! Možda po dve na bočne strane... !?!?

Dolazim kući pakosno raspoložena. U susret mi ide familija mačaka. Pet komada. Tu su od letos. Kod jednog komšije jedu, kod drugog spavaju, a kod mene im je valjda pojilo, jer mi česma kaplje. Bezdušno uključim prskalicu, zalijem mačke i ukapiram da nemam ključeve od kuće jer sam ih jutros ostavila gostima da zaključaju kad krenu u obilazak grada. Zovem ih da ih lociram, oni mi oduševljeno kažu da su u dilemi da li da večeras gledamo Fince na Terazijama ili Ruse u JDP-u. Navijam za Ruse.

Ubrzo stižu da me puste u kuću, sa čuđenjem gledaju unezverene mokre mačke po dvorištu. Ništa ne pitaju.

Spremam salatu, Ger sam peče stejk da ga ja ne bih, po običaju, za njegov ukus prepekla, Tamara pijucka vino i sluša o incidentu sa kukom. Dolazi i Z. Vidim briše cipele, super... setio se da zalije mačke. That's my boy! Uspeva da eskivira kuhinju, Tamara mu konspirativno dodaje čašu vina, odlaze da prebace slike u komp.

Jedem pečurke i salatu, sa gnušanjem odbijam da probam Gerov nedopečeni specijalitet... Oni uživaju u kafici u dvorištu dok ja uranjam u penu marke Viljareba & Viljabaho. Standardna magija posustaje kod ostataka čokoladnog musa koji je Tamara u stvaralačkom zanosu raspršila po najneverovatnijim mestima. Mr. Proper se pravi lud. Ne odaziva se na zvižduke.

Uveče se ipak odlučujemo za Ruse. I tako... dvoje Srba i dvoje Francuza koji ne govore ni reč ruskog uz  Formalni Teatar iz Sankt Peterburga progovoriše noćas po ruski. Doduše, bez vodke, boršča i soljanke... no dobro, ta potreba za oralnim doživljajem je i onako moj lični trip.

Kosta Caffee, Kalemegdanska terasa, kuća... konačno krevet. Muči me savest, ne mogu da zaspim. Zapostavila sam net, ubi me ovaj jesenja socijalizacija. Na Skype-u žurka. Palim kameru da zabavim familiju i prijatelje. Kosa nespretno vezana nekom šnalom, ispod očiju debeli sloj kreme. Vidim, padaju sa stolice od smeha. Ubrzano prave kompromitujući screenshot. Uživam u svom ludilu. Laki me pita da li bi moji Francuzi mogli da mu dovezu Clio, '04 -to, '05-to sa E 3, 4 motorom, može i 2 komada da jedan proda pa da sa drugim jeftinije prođe. Uživam i u njegovom ludilu. Ma, naravno, kako ne bi mogli, može i pet- šest, pa da tebi jedan ostane za dzabe. Dobro, zaboravi, kaže mi besno. Nemaš problema, nisam ni zapamtila....

I samo se ne treba nervirati... kakava god da je jesen... izblogovati, i pustiti da klizi...

Jutro. Pola sedam, a već upeklo kao da je podne. Telefon. Marija. Kroz san čujem da moram da donesem novi pasoš do 11h,  jer stari ne može da bude predat. Nema mesta za vizu. Dobro, ostavi mi stare u prvoj fioci, doneću ti novi da predaš. Ne može. Štoooo? Rekli su joj u ambasadi da ne sarađuju sa trećim licem. New US policy. Moram lično. Ti si drugo lice, Marija, ako sam ja prvo, znači možeš da predaš dokumenta (jutarnja duhovitost). Sa druge strane začuh duboh uzdah. Marija je žena kod koje izazivam potrebu da prokune dan kad se rodila i broji bar do 10 pre nego što se upusti u razgovor o bilo čemu. Ne... kaže mi, oni su prvo,... Vi ste drugo, a ja bih bila... treće lice. Aaaaaa, takoooo znači, kikoćem se u sebi...

Odlazim do firme, pa do foto- Tonija. Ljubazna fotografkinja me moli da se ne smeškam jer nije dozvoljeno. Ne razumeš ti to lutko, nije ovo osmeh, ovo je moj prirodni izraz lica. Lajtmotiv. I ne brini ti tuđu brigu, budi lepa, ćuti i škljocaj. 

Idem do Ljermontove, tražim Dragana. U prolazu mu objasnim da mi pasoš treba za 2 sata. On sleže ramenima, kaže... pokušaće. I šta se smeškaš na ovoj slici, da li si ti normalna? Reci im da mi je to od tetanusa, značajno namignem i odem.

Zove me za sat vremena. Šta si ti ono bese po struci? Pravnik? Ne, ekonomista, što? Jbg, ja napisao pravnik, nema veze. Ma oK je, u prošlom zahtevu si napisao „ugostitelj“. Pa to je zato što sam im obećao večeru kod tebe u kafani. Imala si kafanu, zar ne? Ja? Nikad u životu, šta ti je ?!?! Onda sam ja nešto pobrkao, nema veze. Dodji da preuzmeš pasoš.

Predajem dokumenta u ambasadi na vreme. Uredno pripremljenu dokumentaciju u providnoj fascikli (Marija) i pasoše uvezane gumicom za tegle (samostalno). Sušena Haringa mi danas presuđuje jesam li dovoljno pouzdana da me pusti u svoju obećanu zemlju. Plavuša, tip metle sa drškom, preterano vitka, u stavu malo previše ponosna na svoju anoreksiju. Dok čekam na red zabavljam se primitivnom matematikom, računam troši li na šminku više ona ili Narodno pozorište. Svesna svoje urođene anomalije da se razkokodačem bez potrebe, ovog puta pazim na svaku izgovorenu reč. Odgovaram sa yes-smile, no-sad face. Pazim da me ne navuče na prosto-proširenu rečenicu. Ne treba upadati u teške teme pri neobaveznim susretima... mada... sutra se srećemo ponovo... Pita me prekorno zašto nisam došla po vizu juče posle 2 kad mi je rečeno da dođem. Bila sam, kažem mirno,... ali nije nikog bilo kod kuće. Haringa iznenađeno iskolači oči na mene. Kad ste bili?!?!?!?! Oko pola 6, ... izustih i ostadoh živa. Ona duboko uzdahnu. U oku joj pročitah misao da bi trebalo uvesti poseban tretman za aplikante koji se prave pametni.

Pred poletanje sam najgora. Naj-Go-Ra ! Sve me nervira. Stidim se da priznam da mi je frka. Stečeni strah od letenja zahvaljujući nekim davnim letovima šugavim „LaudaAir“ avionima. Olupinama. Ko se sa njima vozio... sve mu je oprošteno. Čak i primitivni strahovi. Zanimljivo, uprkos strahu, uvek insistiram da imam sedište do prozora. Ne znam čemu to,  verovatno sam sigurnija ako pratim rad krila. Da sam bar ponela notebook da mi vreme brže prođe. Jbg, previše programa, premalo nalepnica, elfish- the crack Queen... ne smem da rizikujem. Sati agonije...

Dallas, DFW International Airport, poznato tlo pod nogama. Normalan svet hrli u zagrljaj svojih bližnjih, ja sa omanjim krdom stranaca standardno završavam kod „Karlosa“. Na carini mi redovno zapadne maleni meksikanac koji u genima još uvek nosi „run to the border“ gen. Večito me gleda sumnjičavo, i uvek ima isti pogled, u svakoj reinkarnaciji. Neprijateljski mi se zagleda u oči kao da želi da mi da do znanja da sam na obećanoj zemlji tek kad on lupi pečat i izusti „welcome“. Dok me skenira pitam se šta vidi. Šta čitaš u mom pogledu Karlose? Prikriveni eros balkanskog klanja? Zastrašujuću meru dekadencije i blaziranosti koju više ni tuđa nesreća ne može obradovati? Duh naroda koji je potonuo i otkrio da se i po dnu može hodati? Stid, stid, užasan stid maskiran neukusno skupom ESCADA haljinom, protezom slomljenog ega? Prividnu smirenost kao najveću akumulaciju energije? Pritajeni gnev koji u meni vri zbog poniženja koje je preživela beskrajno draga gospodja, muslimanka, kojoj je Karlosov pomoćnik raspleo punđu sumnjajući da u njoj  nosi... ma ko zna šta je pomislio... Vidiš li da sam na kraju nerava Karlose? Jesi li svestan koliko si mi nebitan, i ti, i ona sušena Haringa koja je verovatno po kazni zaglavila u Beogradu? Ti dobro znaš da ti nisi „moja Amerika“, ti znaš da se naše aure nikada ne bi dotakle da čudnim žrebom subine od tebe ne zavise neki važni zagrljaji. Refleksno, kao Pavlovljev pas odgovaram na par besmislenih pitanja. Umorni smo jedno od drugog, od borbe, od nadmudrivanja, nakon mnogo godina, kao dva matora generala, ovaj Karlos i ja. Osećam da posustaje, više mu ne pomaže ni prednost domaćeg terena. Uzimam pasoš, odlazim bez osmeha. Sve je ovo neki polusan. Sve se dešava mimo mene. Ja sam tu, samo fizički prisutna, da odradim formalnosti.

Tri draga lika u daljini, čini mi se kilometrima daleko, dok kolena klecaju, i ruke se tresu. Allison, Lana i EJ. Osmeh, širok kao Lavaca ravnica, i suze na njenom licu, dok otvara usta i govori nešto, bez glasa, bez tona, jer sve se užasno izmešalo i suze i smeh i sreća i tuga i želja da mi ispriča sve, sve ove godine u jednom dahu. Lažu kad govore da je ovaj svet globalno selo i da je sve blizu, lažu jer ne znaju šta su hiljade kilometara i Haringe i Karlosi, i vize, i prepreke, i ... Uzimam joj Lanu iz ruku pričam joj nešto. Ona se smeje, krofnastim ručicama mi tapka obraze, guče mi neku svoju priču. Pristaje joj ime, ima velike, tamne srneće oči. Lana, moje lane. Ime koje je nastalo spontano, posle mnogo noći čitnja, analiziranja nekih drugih, ozbiljnijih imena. Pitam Allison da li se ljudi čude kad joj čuju ime. Ne, kaže mi sa osmehom, lepo je i i mi ga volimo jer nas podseti na tebe. Dok se vozimo prema kući pričamo tiho. Lana mi spava na rukama. Lagano joj usnama dodirnem čelo, i obraze i ručice i osećam da se budim. Otapa se led sa srca. Pada prašina sa duše. Ovo je moja Amerika. Ona nema veze ni sa Haringom, ni sa Karlosom ni sa njihovim dobro čuvanim  Eldoradom. Ovo je moja zlatna žica. Najvrednija.

I za promenu... nepotrošiva.

S vremena na vreme u ovo naše pleme uđe neki djavo. Napadnu ga hakeri, neko nespretno napiše ironično- uvredljiv post koji većinu pomeri iz cipela, neko se toliko razočara u život da izvrne svoju dušu na kojoj se vide sve zakrpe i šavovi pa tim neprivlačnim inventarom zgrozi i sebe i druge, neko se naljuti zbog nepromišljenog komentara koji je ostavljen u prolazu, bez razmišljanja i zle namere, a neko najavi da zauvek napušta pleme. Povremeno imam utisak da se blogovanje doživljava kao sizifovski posao koji se mrzi do zadnje suze na njemu prolivene. Ili još gore – kao najgori porok, zavisnost, mentalni ponor, bermudski trougao u koji se naivno upadne i  koji te usisa svaki put kad poželiš da se spaseš.

A nema potrebe.

Hakeri me ne uzbuđuju. Mislim da su uglavnom precenjeni. Većina njihovih (zlo)dela su urbane legende. A briga o njima je Njegov posao. A Njemu verujem. Do sad mu nisu mogli ništa. Da čuknem u drvo.

Blog je ozbiljna zabava. A kao i u svakoj zabavi treba imati meru. Ne biti pijan gost. Ne biti partybraker. Ne biti snob koji odmerava tolalete ostalih gostiju. Ne duriti se. Ovo je prilično emotivna igra, zato ne vređati druge goste, ne vređati njihovu inteligenciju. Ne pokušavati da praviš spletke, naročito ako za to nisi sposoban. Spletka je veština visokog stila, zahteva komplikovan um i ne treba je mešati sa odvratnim ali bezopasnim ujedima glodara.

Ako ti se svet sruši i hodaš sa Himalajima na leđima sedi ovde da se odmoriš. Podeli deo svog tereta sa prijateljima, ali im ne natovari svoje planine na leđa i ne očekuj da te nose. Ostani na svojim nogama, pa polako... korak po korak. Da osetiš tlo. Sredi svoje misli pre nego što ih staviš na uvid. Imaj poštovanja prema onome ko čita. Ne povraćaj.

Nekad te komentari saseku. Naročito početnike. Nenaviknute na duhovitu ironiju. Onu što prodrma, ali ne ošamari. Bezazlenu. Imam lek. Odličan lek protiv takvih kompleksa i sumnje u to da li pišemo besmislice, da li smo smešni. Postoji roman koji počinje ovako... „kada je ušetala u njegovu detektivsku agenciju na njenom telu se videlo da dugo nije jela, njeno lice je bilo dokaz da anđeli postoje, a oči su govorile da svakog čoveka može navesti da iskopa sebi grob, a potom, srećan, poliže lopatu...“ I to je neko objavio. I to je neko čitao. Ubeđena sam da nešto jednako besmisleno većina nas ne može napisati ni posle trećeg mojita.

Za sve postoji lek, sem za prezir i mržnju. Ako si u svađi sa sobom jer te ovo mesto privlači kao droga, podiže i spušta, sastavlja i raspada, ako vidiš da je „izblogovati“ postalo moranje, onda znaš šta ti je činiti. Postoje ustanove koje se time bave. Poslednje mesto gde bi zavisnik trebao biti je među ostalim zavisnicima.

Nemoj da mi ironišeš naslov. Koliko se onaj razumeo u galaksiju, toliko se i ja razumem u blogovanje. Verbalno i meditacijski. Dovoljno !

I nemoj da ti padne na pamet da se ovde prepoznaješ kao prozvan. Ja ovo pišem samo zbog sebe. Kao podsetnik. Kao i što sve ostalo radim samo za sebe.

Jer ko nije za sebe... nije ni za blogovanje.

Hajde da se igramo !!!

Timok ponovo pobeleo od isplivalih uginulih riba. U medjuvremenu knjaževački direktori tuže ministra za žaštitu životne sredine zato što im je pozatvarao fabrike. Mislim... sad su oni kao krivi što je Beli Timok pobeleo? Pa ime mu kaže, takav je vazda bio.

Mick Jeger se prodrao: “Stravooo Budfa “, a nakon toga je razneženo gledalište dokusurio sa “Dopro feče, Srnaaaaa Goura”, čistije i srdačnije nego srpski princ. One koji još nisu pali u trans na kraju je pohvalio sa: „Kakfo je divno feče, fantastišna ste publikaaaa“. Kralj ! Ma… Kralj !

Lezbejska udruženja bila u izvidnici. Ocenili da  Srbija nije bezbedna lokacija za paradu homeseksualaca. Sad nikad nećemo ući u EU, jbg. Možda ako primimo poljske izbeglice, pružimo im azil od njihove homofobične vlade? M? Pa da MI ispadnemo dobri, a ONI loši? Da se i mi malo obradujemo tuđoj nesreći !

Danas nastupaju crni dani za srpske kučkare. Svoje ljubimce će smeti da šetaju na povodcu, da ih izvode čiste i uredne i da sakupljaju njihov otpad. Od ranog jutra inspektori kreću u kontrole. Isti kriterijumi se još uvek ne primenjuju na ljude, iz nepoznatih razloga. A neki su odavno zaslužili da budu vezani na kratko.

Dogodio nam se Viminacijum !!!  Zajedno sa ostatkom sveta učestvovali smo u projektu “SOS Live Earth”. Iz Srbije je otišla poruka sa starih rimskih iskopina. Simbolika. Lepo.

Da prostite, Petrovaradin rešio da se odcepi od Novog Sada. Ne Petrovaradin lično, nego Petar Mudri, predsednik istoimene MZ. Recite da sam maliciozna, ali cenim da je ovaj separatizam izazvan finansijskim potencijalom Tvrđave koja je geografskom enigmatikom smeštena baš u ovoj MZ. A EXIT se približava. Lepe pare se zarađuju. Zinuo im jedan otvor, a nisu usta.

Vaš utisak, a da nije na listi?

Razmišljam da kucnem neki novi post, onako lagan, letnji. Izlistavam vesti, zanimljivosti... priče. Zastajem na jednoj. Čovek, sredovečan, javno nudi dvadesetpet hiljada evra ženi koja bi rodila njegovo dete i odrekla ga se. Gastarbajter je. Ima sve. Ima i ženu, poštuje je.Tragično su izgubili sina jedinca. Više ne mogu da imaju svoje dete. Ona se slaže sa tim. Već ima zainteresovanih. Ne dopadaju im se. Siromašne su, proste i neuke.

Odjednom počinje da me peče laptop u krilu. Skačem kao oparena. Nespretno udarim Z.-a nogom u glavu. Probudim ga. On me, isprepadan, upita za mentalno zdravlje. Nevoljno se vraća Barnesu.

Ja se vraćam u fotelju, zatvaram oči i pregrejani laptop. Pred očima se ređaju slike...

Železnička stanica, Beograd. Devedesete. One, srpske devedesete. Sedim na klupi na peronu, leđima naslonjena na ogroman ranac. Čekam voz za Peštu. Iz Pešte se vraćam za NY. Po ko zna koji put. Mart. Hladan. Ne mogu da sedim u čekaonici. Izmešali se užasani mirisi najgorih cigareta, prljavštine i očaja. Zima mi je na klupi. Ne mogu da šetam, težak mi je ranac. Pred glavnim ulazom nekoliko trubačkih orkestara, prate martovsku klasu u vojsku. Slika ratnog ispraćaja vojnika. Neopisiva.

Iz voza pravo pred mene iskače dečkić. Smešan. Simpatičan. Ni lep ni ružan. Omanji, obučen smešno, pomalo kicoški za svoje godine. Ima lice kao pajac. Velika usta, nasmejana. Sav je nasmejan, i oči mu se smeše. Seda na klupu pored mene. Raspričasmo se. Iz doma za napuštenu decu je. Ima 11 godina. Izgleda kao da ima 8. Priča kao da mu je 30. Na stanici je poslom. Krade po međunarodnim vozovima. Jebiga. Pita me gde idem. Kažem mu u NY. Vozom? Smeška se mangupski. Jebiga, kažem mu, JAT ne leti, i smejem se. Pita me zašto me niko ne prati. Na poslu su, kažem, a i ja stalno negde odlazim i dolazim. Nije im više interesantno. Dajem mu maramicu, kažem mu da se izbriše oko usta. Malo je musav, inače čist i uglađen. Zadirkujem ga da znam da je jeo ajvar. To je džem, kaže mi mirno dok se pažljivo briše, nisam ja nikad jeo ajvar. Jesi li gladan, pitam ga. Nisam, kaže mi usput dok mi priča o jedinim prijateljima van doma, baki i deki, koji ga povremeno ugoste. Tamo je jeo taj džem, nije ni primetio da se isprljao. Pita me da li mi treba nešto, da skokne do trafike ili prodavnice.Setih se da sam zaboravila da kupim Smoki, pa ako mu nije teško... Kupi desetak, za sve pare, kažem mu. Dugo ga čekam. Nema ga. Smejem se svojoj gluposti. A lepo mi je rekao da je na stanici poslom. Ne ljutim se, sladak je, i pored svega. Odjednom ga vidim na drugom kraju stanice. Muzikanti ga zadirkuju da im da koji Smoki. On se nešto domunđava sa šefom orkestra. Šef odmahuje rukama, a ovaj oko njega obigrava kao kuče. Dotrčava sa punom kesom. Kupio je 13 komada, kaže ponosno. Išao je do prodavnice u Risanskoj, ovi po trafikama deru. Pomaže mi da spakujem u ranac. Ostavljamo dva za nas. Kažem mu da sam mislila da je zbrisao. Nisi normalna, pa ja u životu ne bih ukrao od prijatelja, kaže mi uvređeno. Priča mi o svojim dogodovštinama, o drugarima, o domu. Bistar. Brz. Pita me kakvi se automobili tamo voze. Jesam li se vozila u limunzini? Jel tamo jeftin McDonald’s?  I smeje se. Stalno se smeje. Vadi neke pare iz džepa i prebrojava. Računa nešto. Fali mi još 20 dindži, kaže mi. Dajem mu. Pitam ga šta će da kupi. Eeeee, neću da ti kažem, smeje se zagonetno.

Ulazim u voz. Konačno. Rekordno kašnjenje ovog puta. Okrenem se da se pozdravim,vidim da je već nestao. Sedam u prazan kupe. U celom vozu je svega 50-tak ljudi.Vadim knjigu iz ranca. Neko sa perona mi lupa na prozor. Ugledam ga okruženog muzičarima. Sav ozaren. Nasmejan. Skakuće oko šefa orkestra. Oni mi pevaju „Nemoj nikad skitnicu da ljubiš...“ I oni se smeju. Svako koga dotakne njegova energija smeje se. I ja se smejem. Shvatam na šta je potrošio svu svoju imovinu. Voz polazi. Šaljem mu poljubac.

Nikad nisam zaplakala nad njegovom pričom. Užasno je dobro nosio svoj krst za jednog mladića od 11 godina. Borac. Dasa za poštovanje. Nema tu mesta suzama. Ponekad me rastuže oni drugi. Oni koji misle da je njihov genetski materijal toliko dragocen da ga po svaku cenu moraju replikovati. I „udare“ cenu toj svojoj replici, cenu od dvadesetpet hiljada evra. Ne osvrnu se na ovog mangupa koji nikad nije probao domaći ajvar, niti su mu slavili rođendane i polaske u školu, ali je čudnim žrebom sudbine izučio magiju za nepodnošljivu lakoću postojanja i večiti osmeh. Kada bi ga prepoznali kao svog možda bi im uneo malo Sunca u njihove sirote male imućne živote. Iako je tuđa replika...

I to ti je lagani letnji post ? E, jbg, Elfish...

Priča kaže da je čovek, šetajući jednog kasnog predvečerja izgubio ključeve. Dok ih je uporno tražio oko ulične svetiljke naišao je prolaznik. Počeo da traži sa njim. Posle nekog vremena prolaznik ga je pitao da li je siguran da ih je izgubio tu, ispod svetiljke.

„Ne, uopšte ih nisam ovde izgubio.“

„Zašto ih, pobogu, onda sve vreme ovde tražite?“ – upitao je prolaznik.

„Zato što se tu dobro vidi“.

.......................

Ta užasno mlada žena ključ svoje sreće noćima traži u preterano osvetljenom penthausu koji sa istočne strane Midtown Manhattna gleda na četiri strane sveta. Traži ga sa upornošću maloumnika,  negde u podsvesti bolno svesna da je ključ sama bacila, opijena povređenom sujetom i prividnim uspehom, zakopala ga u pokušaju da ga više nikad ne nadje, da je ne pokoleba,  ne zadržava, ne mami, ne podseća.

Već dugo ne spava u svom krevetu, uspava se na na sofi gledajući kroz stakleni zid obrise East Rivera, sanja dugometražne crno-bele filmove sa teškim zapletima i sumanutim krajem. Nikad sebe u njima. Nikad njega. Svako jutro obećava sebi da više ni jednu noć neće provesti ovako, uzaludno.

Te noći sanja ljubičasto. On sedi na podu pored njenog kreveta i gleda je dok spava. Nežno, kao dahom sklanja joj crne lokne sa lica. Prelazi prstom preko čela, brade, iscrtava isturene jagodice na obrazima. Ona ga oseća kao da je tu. San koji miriše na njega, na dobre cigarete, Armani Night i Beograd u zoru. I neočekivano zvuči kao „Priroda“ Kande Kodže i Nebojše. Bez grama patetike. Ona sanja prečišćenu, kristalizovanu, bezuslovnu ljubav. Celog tog dana pokušava da zaboravi san, da ga se odrekne i da ga porekne.

Veče nakon toga je u njegovom zagrljaju. Nikada je nisu pitali zašto je napustila sve. Bar ne oni koji ih poznaju. Znali su da su da su oboje dodirnuli središte svoje tuge. Njoj je bilo besmisleno da im priča o tome.

O njemu. O one dve bore između tamnih očiju koje su pričale da suviše dobro krije ono što se iza njih odvija. O ćutnji koju je doveo na nivo umetnosti. O tome koliko mu je bitno da je priča iskrena i duša čista. O tome da će je izneveriti i izdati pre nego što će prodati sebe. O tome da ga ne zanima odakle dolazi i koliko zna, ukoliko je spremna da ga prati i da uči. O tome da je nikada neće poniziti tako što će je javno podržavati i braniti. O tome da će joj mirno spustiti na jastuk potpisan Bressonov Mexico, i da će je, šatro začuđen, sa uživanjem gledati kako se raduje kao dete. O tome da su previše bliski da bi pred njim zaplakala. O tome da ima urođenu lagodnost u kulturi. O tome da voli samo rukama i pogledom, nikad rečima. O tome da nikog ne kritikuje. O tome kako je od njega učila da ne bude snob, da ne mrzi i da ne prezire. I o tome koliko je lep, u onim retkim trenucima kad se smeje.

O tuzi. O nemoći. O očaju. O letu koje miriše na tragediju.

Naročito joj je besmisleno da o tome priča sad, posle svega, kada se te priče niko sem nje i ne seća.  Sputava je i to što suviše dobro zna koliko bi on mrzeo što je priča. Deli kao jeftine ukrase. Obesmišljava. Patetiše. Banalizuje.

Priču koja je odavno pepeo.

Nerviraju me ljudi koji se usuđuju da o svemu kažu neku zlu reč. Naročito o onim stvarima u koje se ne razumeju.

Nerviraju me hiperoduševljenja hipersniženjima u hipermarketima. Nervira me koliko nasedamo na aljkave marketinške kampanje (da li je neko primetio omanju grupu od 1000 ljudi ispred „TEMPA“ pre neko jutro oko 5 ? )

Nerviraju me beogradski vozači (Nervira me što postajem takva. I još gora)

Nerviraju me ulični pljuvači, pišači i povraćači (osećam naročito gađenje prema kategoriji „jutarnje šlajmare“).

Nerviraju me roditelji koji odobravaju bahato ponašanje svoje dece („Ne budi njanja, jebi mu kevu !!!“)

Nerviraju me ljudi koji pozajmljuju knjige, DVD-eve i svašta nešto i zaboravljaju da vrate („A to je tvoooje?“– gotovo uvređeno)

Nerviraju me keš-krediti („ko sam sebi jamu kopa, keš kredit uzima“ – verujte ekonomisti na reč)

Nervira me Z. kad misli da je užasno duhovit (poklon roze prase koje stoji u vratima frižidera i skiči kad ga otvorim)

Nerviraju me ljudi koji apriori konstatuju da mrze Isidoru Bjelicu (oK, šta im konkretno smeta? Nepotrošiva doza optimizma? Vazda pozitivan stav prema sebi i svemu što smatra svojim? Ili nešto treće...)

Nerviraju me oni koji su izmislili termin „internet zavisnost“ i ističu posledice preteranog korišćenja istog. (Ne sretoh još nikog koga je internet upropastio, zaglupeo, osakatio ili iz pameti isterao. Nemojte sad da mi potežete decu kao argumente, deci ne treba davati ni previše sladoleda, što ne znači da je sladoled društveno zlo)

Nervira me ona reklama za dezodorans gde devojka ima nacrtanu svinju na pazuhu. Odvratno!

Nervira me korupcija na svim nivoima (Naročito ona u zdravstvu i prosveti. Nedopustivo! )

Nerviraju me prodavci Kirby usisivača ( „Dozvolite da vam održimo prezentaciju i pokažemo koliko vam je kuća prljava“. Neka hvala, blažena sam u neznanju)

Nerviraju me likovi u novinama  koji su bez mere i ukusa obrađeni u photoshopu. Groteksno !

Nervira me što @Prošlost još nije provalila mali Domestos gel (pino ili ocean fresh) u pakovanju od pola litra. Čisti kao pravi a miriše k’o duša.

Nerviraju me ljudi koji mrze kučiće, mačiće i malu decu.

Nervira me što ćete sad svi misliti da sam ja neki namćor i baksuz jer imam najdužu mrz-listu.

A nervira me i da sad ja nekog prozivam (kao što mene prozvaše @Prošlost i @Dakkalvar, koji me, uzgred, baš nikad ne nerviraju … mada bih volela da pročitam već prozvanu @gunđ- ShArGaRePiCu jer namćoriše za medalju).

E... toliko me ovo nerviranje ubedačilo... nema dalje.

Bez obzira na podznak u škorpiji ne podnosim mutne vode. Blefere. Neznalice. One koji hvataju na foru. Volim da dobijem koliko pružim. Volim da sam okružena kvalitetnim saradnicima. Ne prija mi prazan hod. Volim kad primetim da neko razmišlja brže od mene. Imponuje mi kvalitetno nadmetanje. Bez rukavica. Bez niskih udaraca. Časno kao mačevanje. Ne volim da za saradnike imam one koje je ulica školovala. Osećam se nekvalifikovano u njihovom prisustvu, ne poznajem ni pravila, ni tehnologiju, ni limite, ni terminologiju .

Nerado menjam posao. Užasno se vezujem za ljude. Ali,... ali...  S vremena na vreme počinje da radi đavo. Nedostatak izazova, povremena dosada, blago nezadovoljstvo. Đavo počne da šapuće da tamo negde čeka nešto bolje, veće. Sladi. Masti. Cokće. Nazdravlja. Seva očima. Oblizuje se. Ukapira da mu ne verujem. Tad pošalje izaslanika, gotovo uvek u formi dobrog prijatelja, da mi objasni da tamo negde samo mene čekaju. Ne navuče me odmah na tu ideju, malo se borimo. A onda ukapiram da sam zagrizla. Uvek isti znak da je đavo potrefio mamac. Dobovanje prstima po obrazu (poza male musave sa profil slike), polusvesno lupkanje štiklom ispod radnog stola (poza trkačkog  konja pred Kentucky Derby, da prostite) i čudni, o, veoma čudni snovi.

Ovog puta samu sebe iznenađujem. Svu noć sanjam da me ljubi Boban Šestić. I da mi prija. Ali,  s’ obzirom da nije poznato da je Šestić nekog ljubio, a da ga nije kresnuo, odlučujem da prekinem tu agoniju. U paničnom strahu da me sledeće noći u snovima ne zaskoči taj mali debeli narkoman, poluotvorenih očiju tipkam broj đavolovog izaslanika i kažem mu da mi zakaže razgovor.

Kad u svojoj struci imate neko iskustvo, i poznajete dosta ljudi, koji opet poznaju dosta ljudi, a kad ujedno imate i pristojan posao, onda ti razgovori postaju pregovori. Igra nerava. Kome je više stalo? Vama da se prodate ili njima da vas pridobiju. Ako se sve dešava u Srbiji onda je definitivno vama više stalo do posla nego njima do vas. U ovoj zemlji zastrašujuće veliki broj kvalitetnih kadrova propada dok na njihovim (da, na NJIHOVIM) mestima sede dementne birokrate ili politički podobne kreature koje kad im ponestane memorije na HDD problem pokušavaju da reše tako što smanje font na svim Word dokumentima u računaru. I tako...

Crni komplet. Da deluje ozbiljno. Pola sata preciznog šminkanja. Da deluje kao da gram šminke na licu nemam. Drečava mala ešarpa boje ciklame i aktovka iste boje. Da na vreme vide da sam lagano opičena. Oko vrata lančić, na njemu davna uspomena, privezak sa likom Nescutunga, Comanche poglavice. Da znaju čija sam.

Na ulici ima sasvim dovoljno mesta za parkiranje. Parkiram se na mestu za zaposlene, u dvorištu. Cerim se sama sebi u retrovizor zbog te namerne drskosti. Treba da se nadjem sa direktorkom. Preskačemo referenta za zapošljavanje. Lep gest. Već mi se dopadaju. Za nju sam čula da je atraktivna, srednjih godina, gruba u komunikaciji, često neprijatna prema zaposlenima, veoma sposobna i ambiciozna. Čula još ponešto... aj’ sad, nije bitno.

Dočekuje me na vratima firme. Stižem 3 minuta ranije. Rukujemo se. Čvrst stisak, širok osmeh. Komentariše da je čudo što se tek sad upoznajemo. Prijatno sam iznenađena da su nam oči u istoj visini,  sa mojih 178 i pristojnim štiklama. Ulazimo u njenu kancelariju. Ne seda za svoj sto. Sedamo u fotelje za malim klub stolom. Počinjem lagano da paničim. Ne prija mi ta atmosfera jednakosti, znam šta je sve postigla, plašim se da ima prevelika očekivanja. Zavaljujem se udobno u fotelju,  prekrštam noge, mirno gledam diplome i sertifikate na zidu pored. Kad imam tremu delujem neviđeno smireno. Kurvanjski mehanizam. U stvari su mi pokreti paralisani od panike. Pokušavam da izmeditiram neko stabilno stanje uma. Prekida me nizom pitanja. Sva logična, smislena pitanja koja bih i ja postavila nekom koga želim da angažujem. Ni traga aroganciji. Pažljivo me sluša, ne prekida, povremeno klimne glavom sa odobravanjem. Razgovor neprimetno prelazi u lagodnono ćaskanje, načinjemo neke teme koje nemaju veze sa poslom, uz svaku provuče prednosti rada u „njenoj“ kompaniji. Povremeno joj postavim neko pitanje, isključivo vezano za posao. Veoma mi imponuje i pored grozne navike da koristi reči „ofis, multitasking, hendlovanje, desk, data, ačivment...“. Ne volim ljude koji imaju jezičke konflikte. Ne u ozbiljnim razgovorima. Ne u naučnim ustanovama. Ispraća me srdačno. Pokazuje mi drugi izlaz, koji je bliži „mom parking mestu“ jer počinje kiša. Obe se smejemo komentaru za moje parking mesto. Nagoveštava mi da je dobro početi novi posao ponedeljkom, diskretno mi stavlja do znanja da je posao moj. Obećava da će mi se javiti do kraja nedelje da dogovorimo detalje.

Posao koji sam sanjala godinama. Lupkam po volanu u orjentalnim ritmovima Buddha Bara. Nisam računala na ovaj osećaj izdaje koji počinje da me proganja. Nema tu patetisanja. Da se ne lažemo. Počinjem da se pitam zašto to sve činim. Beskrajno volim svoj sadašnji posao. Ljude koji me okružuju. Dokazivanje? Kome? Sebi? Drugima? Pokušavam da se skoncentrišem na muziku, na vožnju, na kišu, na bilo šta,  plašim se da razmišljam.

Ulazim pod tuš. Kroz glavu mi prolaze lica dragih ljudi. Mojih saradnika, klijenata. Treba im reći. Mnogi znaju da razmišljam o tome, ali mi se čini da ne shvataju ozbiljno. Voda se meša sa suzama. Ne osećam tugu, samo užasan bes što dozvoljavam sebi da me sve to toliko pomeri.

Ležim na krevetu, na leđima. Oba jastuka bačena na pod. Raširene ruke. Kao Da Vinčijev „Vitruvian“. Zatvaram oči i zamišljam da krećem na posao. Gde krećem? U staro, poznato? U novo, neizvesno, ali vruće kao đavo. Smeškam se. Ipak drma adrenalin. Znam da su neke odluke bile donete čim sam pristala na onaj razgovor. Ostalo je bilo samo dogovor sa samom sobom. Mentalni inventar. Ukucavam u telefon tajmer od 45 minuta. Častim sebe jednom dremkom. Tonem u san, ovoga puta, nadam se, bez  Bobana Šestića. Bilo bi mi malo previše.

Mene blogeri obično ne prozivaju svesni da vazda nadugačko sitnu knjigu pišem. A i tema... šta smo maštali, šta smo sanjali... do zla Boga opširna :)))

Kao tipično srpsko dete (ispitivanje na nepouzdanom uzorku od 2 komada, mogućnost statističke greške velika), koje nije raznosilo novine, nije kosilo travnjake i nije radilo u McDrive- u 3 sata dnevno posle škole za 4, 25$ po satu u ranom školskom uzrastu imala sam jedan san koji se ispunjavao tu i tamo sa promenljivom srećom i nepredvidivim sankcijama.

Bio je to san da se rešim (privremeno, pa nisam monstrum) roditelja i njihovih nerealnih zahteva da mi ponašanje bude društveno prihvatljivo... to je zvučalo od prilike ovako... da ne budeš toliko jadna da ti je trojka dovoljna, da se ne prljaš, da ne izostaješ sa časova, da ne odgovaraš nepristojno nadrnd- babi koja je surovovim žrebom stambene liste naša komšinica, da svoj bicikl uredno svako veče nosiš na 4-ti sprat bez lifta (ujuto istim putem spuštaš, ako ti je baš do vožnje), da nipošto ne tučeš brata (niti bilo koga drugog iz svog okruženja), da ne kradeš slatkiše posle pranja zuba, da ne gledaš „Dinastiju“ i da pročitaš nešto (jer ću te posle propitati), da ne kukaš nani da si večito kažnjena (jer ćeš zaista biti kažnjena), da ne ideš sa društvom na jezero kad te pošaljem na engleski, da ne dovlačiš pse lutalice u ulaz zgrade, da na rođendane ne pozivaš decu koju ne poznaješ ni iz škole, ni sa treninga, nego se tu motaju po kraju, da ne predlažeš više nabavku psa (dosadna si, majke mi), da se ne spuštaš niz gelendere (ne laži, videli vas Jankovići sa II- gog), da utišaš muziku, da ti više ne padne na pamet da na zid lepiš Bruce Lee-a u prirodnoj veličini (jer mi se, božeprosti, stalno čini da je neko krenuo nogom na mene), da ne šetaš po kući u mojim štiklama kad nisam tu (i kad ne vidim znam da si ih nosila, CIA momenat), da ponekad obrišeš prašinu i usisaš ( a mogao bi i brat da ti pomogne, nije sakat), da blejanje i dovikivanje sa terase nije prihvatljivo, da se ne javljaš na telefon ako ne umeš da zapamtiš ko je zvao i šta je hteo (da prestaneš sa mhm, aha i tct u slušalicu), da ne tražiš dozvolu za nešto što znaš da nećemo dozvoliti kad imamo goste ( hvataš na gužvu, provaljena si), da ne kupuješ burek kod šiptara nego da jedeš ono što ti se skuva,  ...

U zavisnosti od inspiracije ( i planirane štete u najavi) maštanja su mi bila u rasponu od toga da odu negde na ceo dan do toga da ih na neko vreme, bez trajnih posledica kidnapuju vanzemaljci.

Dobro je neko rekao, treba biti oprezan sa željama, mogle bi da se ostvare. Već negde oko šesnaeste godine, otišla sam na drugi kraj sveta, pa onda na treći... i tako. Živela potpuno sama medju strancima. Svakodnevno smo se čuli telefonom, ali smo se viđali veoma retko. Nikada više nismo živeli zajedno. Treba li da priznam da mi se tad dešavalo da poželim da mi gunđaju i da me smaraju i da me nerviraju i da me uteruju u standarde samo da su mi dovoljnio blizu da ih zagrlim.

   Maturantkinje. Prelepe. Čini mi se da dolazim u one godine kada mi je svaka mladost lepa. Potpuno nekritički. Srećem ih ovih dana po prodavnicama, gledam sa osmehom. Biraju haljine u kojima će biti kraljice za jednu noć. Blistaju. Ni ne slute…

   Već sutra će jedna od njih, ona prelepa i dugonoga, postati pratilja lokalnog biznismena. Neprimetno. Privući će je farovi moćne mašine koja te ili vozi ili gazi, uživaće u ekstremnoj pažnji svog vlasnika, napustiti veoma perspektivnu manekensku karijeru koju joj je obećala agencija “FreshFlesh”, savladaće žargon ulice, imati odgovor na svako pitanje, trpeti komentare koji pendžetiraju obraze, isturenih grudi i napućenih usana izgovarati “da i za kurvu treba imati određene kvalitete”, imaće “svoje ljude” na pravim mestima koji će joj rešavati svakodnevne, pravne, ekonomske i ginekološke probleme. Osećaće se beskrajno moćno, iz godine u godinu,  toliko da će prevideti neprimetnu zamenu uloga, da je njen plen postao lovac, u nekom drugom lovištu, jer njena sezona polako prolazi. U zavisnosti od toga koliko je sivih ćelija preostalo nakon burnih kokainskih noći, u svojim ranim tridesetim krenuće jednim od dva puta. Ako je nešto naučila predhodnih godina to je da nikom ne sme verovati,  oprezno će filovati svoj švajcarski račun, povući će se iz te priče i srušiti mostove za sobom. On, već okupiran novom lovinom, biće joj zahvalan. Bila je suviše mlada kad je odabrala zanimanje. Shvatiće tad da je to jedini posao u kome vremenom nazadujete, gubite na kvalitetu, posao u kome je nepoželjno iskustvo.

   Već sutra će jedna od njih, ona mala sa sitnim tamnim očima početi da priprema prijemni ispit za fakultet. Ne postoji opcija da studira van budžeta, nema promašaja, nema opuštanja. Za nju ne postoje maturske žurke, nema izleta po vikendicama, nema letnjih noći na reci u lepršavim haljinicama ni noćnih kupanja. Nema opuštanja. Smejaće joj se na prvoj godini fakulteta, na drugoj će joj prilaziti da pozajme beleške za zaostale ispite, na trećoj će sa divljenjem i dozom preterivanja pričati da su slušali njene ispite, da je zbunila Profesora, da joj je prosek 10, da nije normalna. Posle će joj se izgubiti trag. Još malo će se pričati o tome da su je poslali na neku specijalizaciju, da je upisala postdiplomske na smeru gde ih je samo troje, da je magistrirala u 23-ćoj. Ništa od tih priča neće dospeti do nje. Nema opuštanja. Ponudiće joj mesto koje nije mogla ni da sanja. Prihvatiće ga sa osećanjem krivice. Majka će biti ponosna. Neće znati da izgovori zvanje svoje kćeri ali će je uredno, iz svojih nepostojećih crnih fondova, svakog meseca pomagati, jer je nauka u ovoj zemlji bezobrazno skupa, a naučnici sramno jeftini. Okružiće je ulizice i poltroni, oni koji su svaki ispit tri puta poništili da bi došli do najviše ocene, oni koji su toliko različiti od nje, hladni kao led, oštri kao nož, ali verni kao psi dok veruju da je koska uspeha u njenom džepu. Ona će sve to registrovati, briljantnim mozgom naučnika, ali neće razmišljati o tome. Nema opuštanja. Svoje prijatelje iz detinjstva pozdravljaće prijatnim osmehom, bez zadržavanja, jer osim nepogrešivih biografskih podataka ona o njima ne zna apsolutno ništa. Povremeno će sretati i svoju prvu ljubav, sada hronično cvrcnutog pesnika koji će se praviti da je ne poznaje. Ljubav svog života, kojeg je ostavila zbog njegovog hroničnog nedostatka ambicija i razumevanja viđaće nešto ređe, jer će se oboje truditi da im se putevi ne ukrste. U ranim tridesetim ponudiće joj perspektivno mesto istraživača u Cavendish Laboratory, odeljenju za fiziku prestižnog Cambridge Univerziteta. I otići će u tu precenjenu selendru na ostrvu ludaka, postaće kao i oni, luda i autistična od sumanutog procenta vlage u vazduhu i neprirodne ograničenosti velikom vodom.

   Već sutra će jedna od njih, odmah nakon matusrke večeri otići kod babe na selo. Onako, još uvek skockana, sa svežim pramenovima postaće predmet požude seoskih momaka. Opijena mirisom leta, nenavikuta na vazduh koji nije obogaćen sa 98 oktana, postaće nova ljubav glavnog seoskog lepotana. Preko noći će od gradske cice u najavi postati snaša sa salaša, rumena, voljena, zadovoljna. Već te kasne jeseni, zaoriće se svadbarske pesme iz njihovog dvorišta, i ona će blistati u beloj venčanici ispod koje se već nazire zaobljeni stomačić. Narednih nekoliko godina iz kuće mladog lepotana, sad već uspešnog domaćina, dolaziće samo lepe vesti, nova rođenja i krštenja, miris svežih krofni i zvuci novokomponovanih hitova. Ona neće imati vremena za posete gradu, peglani pramenovi će se pretvoriti u smešnu trajnu ondulaciju boje čokolade koja će njenom mladom licu dodati 10-tak godina i poštedeti je svakodnevnog feniranja. Odavno ne čita ništa, na TV gleda samo reprize domaćih serija u 8 i političke talk-show emisije koje komentariše sa svojim deranom, lokalnim predstavnikom Srpske radikalne stranke. Ježiće se pri pomenu imena „one tri rospije“, prezrivim pogledom pratiće izjave nedokazanog narkomana i onog što voli pedere, i govoriće da je spremna da čuva Ratka tu u svom podrumu ako treba, biće najiskrenija podrška svom čoveku, koji će njihova tri naslednika sa sve šajkačama na glavi vodati po tribinama svoje partije. I biće istinski srećna, zadovoljna u svom malom univerzumu, ponosna na svog dragog koji je malo pustio stomače, ali joj još uvek budi leptiriće. U svojim ranim tridesetim ona se ponekad seti svoje mladosti , i čini joj se da je to bilo u nekom drugom životu, i pita se kako ljudi mogu da žive tako, u tom prljavom gradu, u buci, kako im deca odrastaju kao pilići u kavezu, kako ih vrebaju poroci i svakakve opasnosti. Uz dubok uzdah ponekad poželi da kao nekad korakom odmeri „Knez“ dok je merkaju olinjali mačori kod „Ruskog Cara“, studenti ispred „Kolarca“ i magupi kod „Akademije“... iz te promenade je probudi lagani udarac po zaobljenoj pozadini i mangupski osmeh koji je podseti da je sveže seno upravo uneto u ambar i da bi bilo tako dobro... mhm.

   Već sutra će jedna od njih početi da se sprema za studije svetske književnosti. Ume sa rečima, igra da sa patetisanjem na zadatu temu rasplače profesorku književnosti odavno joj nije interesantna. Čula je od jednog umnog čoveka da treba užasno mnogo čitati pre nego što pomisliš da pišeš. Ne sme početi rano, ne sme ispasti smešna. Ne dozvoli da se tvoje neiskustvo tumači kao nedostatak inteligencije. Sačekaj. Strpi se. Uči. A onda prvi udarci, nadmeni profesori, asistenti koji anatomskom preciznošću seciraju likove i najtananija osećanja. Nauka. Uče se tehnike, nestaje magija. Ne, ovaj preokret u delu nije slučajan, pisac je primenio sledeću tehniku. Već viđenu. Njen entuzijazam polako pada. Otaljava ispite po inerciji, previše inteligentna da bi se predala, previše emotivna da bi pristala na kompromis. Sudbina nekako uvek sama reši ovakve konflikte. Tresu joj se ruke dok drži test, nije sigurna da li joj se plavi krstić pričinjava od straha, ili je tu... realan, stvaran, došao da zapečati njenu sudbinu. Venčanje organizovano na brzinu, oni oboje zbunjeni, gotovo dovučeni pred oltar, suviše mladi, premalo zaljubljeni, sluđeni. Brzo se snalaze u novonastaloj situaciji, roditelji im pomažu i više nego što to oni žele. Savetuju. Gundjaju. Prebacuju. Uče ih. Ispravljaju. On od svega beži u posao, ima savršen izgovor da mora da izdržava porodicu. Viđaju se sve ređe. Nikada nisu imali vremena da se zaista zbliže. Deluju kao svaki drugi mlad par. Osim tog prokletog Hartmanovog čvora pod njihovim krovom čije negativno zračenje ne može da neutrališe ni njena beskrajna požrtvovanost, ni neodoljivi miris beba, ni želja da se nešto promeni. Ona ne radi, ne uči. Patološki se vezuje za svoju decu. Oni su joj neizmerno zahvalni dok ne ispužu iz pelena. Onda počinje da ih opterećuje. Nervira ih. Smara. Ne mogu da žive od nje. Ona očajnički pokušava da pronađe svoj put. Sve iluzije pucaju kao mehur od sapunice onog dana kad nakon nedvosmislenog slučajnog susreta shvata da je odavno druga, i da je ova nova prva njena bleda senka (jer uvek je tako) i na svoj užas shvata da svi znaju, i da su svi ćutali, da apsolutno svi znaju !!! Stid. Bes. Tuga. Samosažaljenje. Pa opet tuga. Prezir. Mržnja. Nezadovoljstvo koje raste kao zver. Nemoćno kad se rodi i hazard kad ojača. Nemate prava da je osuđujete za ono što se desilo posle. Ni za šta. Ni za sve one koji su mislili da ih voli dok se sa njima igrala, ni za lude plesove na svakom šanku u ovom gradu, ni za noći koje je provela sa onim klincem, uvek lagano cvrcnuta, tek toliko da bude svejedno, da ne boli i da ne dopre do svesti. Baš te noći, u svojim ranim tridesetim, dok se vraćala, ili polazila, sad je to zaista nebitno, dok su sa radija u autu svirale neke zašećerene melodije osetila je da se trezni. Pred očima joj se ređaju slike onih koje je ostavljala, hronološkim redom, jasni, fotografski precizni likovi namazanih prevaranata, pripitih pesnika, opasnih igrača, napucanih fitnes trenera, zbunjenih učitelja plesa, napaljenih klinaca i ostarelih davnih zavodnika. Njeni memoari, tu pred očima. Nisu pronašli tragove kočenja. Nisu imali pojma zašto se to dogodilo. Nezainteresovano su arhivirali još jedan nesrećan slučaj. Suze sa ukusom Jack Daniel’s on the rocks na njenom licu niko nije primetio. Osušile su se mnogo pre nego što su je pronašli...

Podsetila me @prošlost sa svojom pričom na nešto što me je nasmejalo do suza.

Pričao mi neko veoma drag, po prirodi krajnje odgovoran čovek, bez sklonosti da upada u takve situacije. Pokušaću da ga citiram...

„ 2 noću, vraćam se iz Subotice sa sastanka. Oči mi se sklapaju, kap alkohola nisam popio, samo sam umoran kao pas. Poslednji semafor , tu 200 m od kuće. Crveno! Mrkla noć, nikog živog na ulici. Uradim što u životu nisam. Prođem kroz crveno. Tu, na poslednjem semaforu do kuće. Ugledam policijski auto. Onako baldisan nisam ga primetio. Sevne mi kroz glavu... pa petak veče, čekaju fajront u diskotekama da nahvataju alkoholisane klince na raskrsnici. Naravno, zaustavljaju me. Ja se momentalno razbudio, svestan šta sam napravio, Tu na raskrsnici su dve osnovne škole. Idiot !!! Neka me odere, ma neka mi dozvolu uzme, ovakvu glupost nisam u životu napravio !!! Prilazi mi mlađi saobraćajac, visok, krupan, ozbiljan. Preturam po aktovki da nađem vozačku i saobraćajnu. Kucka mi na prozor. Otvaram, počinjem da se pravdam da ne znam šta mi je bilo, eto, prazna raskrsnica, 2 noću, tu živim blizu, ... pričam gluposti... Pružam mu dokumenta, pitam treba li da izađem iz auta. Gleda me ledenim pogledom, onako kao od brega odvaljen, mislim neće mi ni dati da izađem, izvući će me kroz prozor.

Kaže mi mirno... ne, ne trebaju dokumenta, izvinite što vas zadržavam, vidim da žurite. Samo sam hteo da vas upozorim ... sledeći put kad prolazite kroz crveno, budite pažljiviji, može neka budala sa druge strane da projuri na zeleno i haos da napravi. Laku noć, prijatno... I vrati se nazad u policijski auto. Ja ostadoh da blenem za njim, kao magarac. Da me je izgazio tu, na sred raskrnice, u 2 noću, bolje bih se osećao.

   Tebi je to smešno, Elfish ?!?! E, svašta... “

  “oh, … hi… they told me that you are not working today… ” – prolazi mi lagana struja od temena do peta od poznatog promuklog glasa, savršenog engleskog akcenta,  potisnute nelagodnosti. Osećam mu nemir u glasu, krivicu, razočarenje što je pogazio sve što je sebi pred ovaj put obećao. Onog časa kad su mu stopala dodirnula nesigurno balkansko tlo, kad mu je mozak ispunio nepatvoreni miris svežih trešanja, procvetale lipe i neprečišćenog dizela, znao je da će ponovo leteti, kao leptir na uličnu svetiljku, da sagori, bez razmišljanja. Tu nije pomagalo iskustvo. Okajaće svoj greh, olizati rane i lečiti dušu kada se vrati tamo gde pripada, u anemični office London downtowna, u svoj mali svet koji se od okolnih bezličnijh kutija razlikuje samo po tome što mu je udahnuo dušu, obeležio ga svojim grafikama koje su bile mešavina snova, portreta i Rošahovih mrlja, raspoređenih po samu njemu znanoj mapi, memoarima uspomena.

   oK, dolazim za sat vremena, rekoh par sekundi nakon što sam smislila savršen izgovor da ga ne vidim večeras. Taktička inteligencija, sedi 1. Nakon uhodanog procesa, gotovo fabrički preciznog, tuš-fen-presa-plakar-šminka-parfem-start, koji se sa godinama vežbanja sveo na neverovatni svetski rekord, ubadam na tablu u hodniku besmislenu, providnu izgovor-poruku i krećem.

   Pljusak, nervozno kuckam po volanu na semaforu, prst pred okom ne vidim. Upadam u kilometarsku kolonu, stakla se magle, cuju se tihi zvuci “Ti Amero”, a u mislima se vraćaju sećanja. London, The Anchor, The Dove, Novotel London West, ruka u ruci, Chanel Allure Sport koji za trenutak pomrači um kada ga povoljan vetar nanese, smeh, suze, sreća, krivica, rastanak…

   Dok izlazim iz auta, polusvesno skeniram odraz u izlogu. Cipele pretenciozne za ovo vreme, pantalone gotovo savršene, na košulji nekoliko krupnih kapi kiše, na ramenima izdajničke lokne, odolele presi i ohrabrene kišom. Pogled preko puta, drago lice pred Klubom Svetskih Putnika, gleda me ispod obrva, uziva u tipičnoj ženskoj slabosti da se u svakom izlogu odmeri. Čudan pozdrav, sa dlanovima u vazduhu, isprepletanim prstima i dugim pogledom, bez zagrljaja, bez poljubca.  

   Belo vino, muzika Cafe Del Mar, par poznatih lica u prolazu, teme koje nemaju veze sa nama, teme o kojima pričaju dva bliska poslovna saradnika, u dobrom ritmu, forsirano i povezano, nekoliko sati, da se ne oseti sav besmisao ove situacije, da ne nastane ona tišina kada se oči sretnu i kad sve maske padaju.

   Pored nas prolazi moj omiljeni pisac lisac, koji se kao poludeli duh Hamletovog oca nađe uvek tamo gde je najmanje poželjan, skida izbledelu vijetnamku, seda u drugi kraj kluba, sve vreme mi upitno seva očima „ko-ti-je-taj?“, šaljem mu osmeh „moooolim?“ i on odmahuje rukom, uzima neki putopis, pravi se da čita i kvarno se smeška.

   „I have something for you“, po tonu osećam da se dugo dvoumi da li želi da mi da to što je poneo. Razvijam papir iz futrole, podižem pogled prema njemu, on gleda u kišu koja pada napolju. Sa grafike me gledaju moje oči, ozbiljno, tužno, prekorno. Na grafici mali nabori. Nije nacrtana i spakovana. Kačena je, i skidana i savijana i ispravljana. Shvatam. Ovo je njegov način da stavi tačku, ovaj susret nije bio slabost, nije imao veze sa mirisom trešnje i balkanskom tugom. Ovo je planirana tačka na jednu uspomenu. Plan, osloboditi se svega što podseća, ustanoviti kraj, ne ostaviti prostor za dvosmisao, dokazati sebi da je osećaj krivice koji ga proždire neosnovan, spasiti se, spasiti !!!

   Podižem pogled, gledam u kišu koja pada napolju, ne usuđujem se da ga pogledam u oči, muka mi je od ove patetike, i od preteranosti ovog prostora i od preteranosti ovog trenutka. Osećam se kao davljenik sa Titanika kome je bačena spasonosna daska za plutanje, bez najave, ali je on nije uhvatio, nego ga je raspalila po sred glave i uništila mu i ono malo šanse da se sam spase.

   „Thank you“, čujem sebe kako izgovaram najbesmisleniju rečenicu u tom trenutku i gledam ga pravo u bledoplave oči, iz kojih nikad nisam znala da čitam.

   Krećemo, otvara mi vrata, i dok prolazim pored njega osetim kako je udahnuo tako jako da imam utisak da mu je pramen kose uleteo u nozdrve. Sreću nam se pogledi, oči su nam neprirodno blizu, lice mu ima izraz deteta uhvaćenog u krađi, trenutak dug kao večnost, emotivni suvenir bez oblika sa mirisom beogradske kiše.

   Sedam u kola, osećam da mi se tresu ruke, zatvaram oči, tražim po zabačenim delovima mozga ostatke razuma da me dovedu do kuće.

   Palim auto, uključujem mobilni, pište mi propuštene poruke. Čitam prvu. „Šta ‘oće onaj stranac? Kakve ti je to mape doneo?“ Lisac.

   „Traži Ratka Mladića“ ukucam prvu glupost koja mi je pala na pamet i ugasim mobilni.

   Upravo sam došla s’ puta. I imam slobodan dan! Konačno! Dobro, manje- više slobodan. Moram da odem do majstora da zameni neki deo na autu. Čekam ga dok završi, kaže brzo će. Sedim na klupi pored kanala, pričamo... Boli ga zub. Muči se danima, a ne može kod stomatologa. Čudim se zašto ne može, pobogu, nismo deca, nemoguće je da se plaši. Priča mi...

   Ima brata od tetke, stomatologa. Veoma su bliski. Dobar je stručnjak, jedan od najcenjenijih u gradu. Ordinacija mu, kaže, kao Space Shuttle. Ali... lud.

   Kako lud? Čudim se.

   Kaže, bilo je to pre 20 godina, još su bili mladi. Rođak mu došao da popravi auto. Sedi pored kanala, baš kao ja sad. Njega boli dvojka, malo se i klima. Uz priču, i uz rakijicu on se požali rođaku, mladom stomatologu. Rođak ga zamoli da pogleda koji je zub. Pre nego što je ovaj došao sebi, mladi Dr umoči klješta u rakiju, i reši ga muka. Tu, u kanalu.

   Ja se smejem u neverici, ma nemoguće. Pitam ga kako se to završilo, da se nije iskomplikovalo?!?!?!?  Jok, sve prošlo u najboljem redu, samo se više nije usudio da pred njim zevne.

   Tako se on godinama posle toga zlopatio po raznim domovima zdravlja, ne usudjujući se da ode kod brata, brzog na klještima. I najposle se odluči, pre godinu- dve. Jedan zub ga opasno mučio, kutnjak, zreo za vadjenje. Rođak ga dočekao u svojoj ordinaciji. Lepo, onako kao brata. Još mu rekao da svrati predveče, kad mu se raziđe gužva, da se ispričaju. Zaslepeo ga sjajem prvoklasne opreme i svetskim enterijerom (preskačem detaljan opis ordinacije jer ne želim da vas nasmejem, ovo je ozbiljna priča !!! ). Ponudio ga da sedne. Nasuo mu viski. Onaj skupi, na „H“, sa tri kocke leda. Prija ! Nazdraviše. Pa ponoviše turu. Malo komentarisali familiju, automobile, malo politiku, malo se prisećali mladosti, spomenuli čak i ono ordiniranje u kanalu, hehe, dobro se nasmejali. Prionuše na posao. Rodjak mu dade injekciju, izvadi zub lagano, veštom rukom izvežbanog profesionalca, ne htede ni da čuje da naplati što je bilo i za očekivati.

   Ali, ne lezi vraže!!! Moj majstor stiže kući, a rana još uvek pomalo krvari. Ali ne boli, to je najvažnije. On uredno menja tupfere, računa... staće. Ipak, posle par sati, a ponoć se opasno bližila on se zabrinuo. Pozva rođaka koji je baš upao u prvi san pravednika i požali se. Ovaj ga sasluša i zabrinuto upita da nije jeo nešto? Pio vruće? Ispirao koječime?Kad je iscrpeo sve opcije, upita ga:

   „A da nisi ti bato nešto cugnuo pre anestezije?“

   „Kako nisam, pa zajedno smo, onaj viski, sećaš se?“ – preneraženo mu odgovori moj majstor.

   „E, to bato, nikako nisi smeo. Pa ne pije se pre anestezije!!!“

   Kaže, nije stigao ni da mu opsuje mater, bunovni Dr se već vratio na spavanje. Majstor se do jutra patio, a onda je krvarenje nekako stalo. I zakleo se da ga bratova ordinacija neće više ni na snimku videti.

   I kaže mi, „...odma’ poznam kad mi stranac ili gastarbajter udje u radionicu. Ima sve zube, i to bele, sjajne. A mi, jadni, svi bezubi pored ovih naših skotova.“

   Sedim na klupi, gledam u kanal i držim se sa obe ruke za glavu.

...trebala bih da skoknem do pijace po jagode i neke salate. Ko zna šta se tek tamo može čuti ...?

   …Leto. Pre skoro 30 godina. Sa tatom sam u vikendici. Molila sam ga da me povede, obećala da neću smetati dok bude radio. Nije bilo potrebe da se previše trudim, mi smo i inače nerazdvojni. Kažem mu da ću da berem cveće i pravim venčiće. Ozbiljnim glasom, gledajući me pravo u oči, kako se inače gledaju deca kad im se saopštava nešto važno, govori mi da ni slučajno ne diram breskve jer su skoro prskane i nisu sasvim zrele. „Obećaj mi da ih nećeš dirati“. Klimam glavom, … naravno. Nastavljamo svako svoj posao, on povezuje vinovu lozu za visoke stubove, ja pravim venčiće od cveća. Lutam sve dalje ne bih li našla što bolje cveće. Sva sam okićena venčićima. Tata mi maše iz daljine… “idemo cvećko”!

   Približavam mu se, a on bledi. Nestaje mu osmeh sa lica. Gleda me čudno, zbunjeno i zabrinuto.

-         “Jela si breskve?”

-         Nisam.

-         “Kako nisi?”

-         Lepo, nisam…

-         “Nemoj da me lažeš, rekao sam ti da ih ne diraš. Koliko si ih pojela?”

-         Ni jednu.

   On me bez reči podiže i unese u vikendicu. Staje ispred velikog ogledala. Pogledam svoj odraz u ogledalu. Lice, ruke, haljinica, noge, sve, sve je umazano breskvama. Ispod venčića divljeg cveća vidim svoj odraz… mala, musava, lažljiva žderačica  bresaka. Nema straha, ni suza, samo stid, užasan stid zbog laži, i želja da u zemlju propadnem, da nestanem i da ne gledam više svoj odraz u ogledalu. Kažu mi da sam tad imala 3 godine. Sećam se kao da je bilo jutros.

   Danas sam slagala tri puta… do 10 sati (prepodne). Nazdravlje!

   Otkazala sam sastanak sa čovekom sa kojim dugo sarađujem. Zamolio me je da mu završim nešto nevezano za posao. Nekako mi se učinilo da imam previše obaveza danas. Slagala da idem na neodložan put. On čeka taj sastanak danima, da prevede neophodnu dokumentaciju i kompletira neki zahtev za lečenje u inostranstvu.

   Slagala sam prijateljicu da ne mogu sa njom u kupovinu jer ostajem duže na poslu. I još predložila da se nađemo kasnije, da popijemo kafu, kad ona završi kupovinu a ja šatro-posao. Iskreno, kad kupujemo ne gledamo iste stvari, ne idemo u iste radnje, jednostavno ne želim da se dosađujem.

   Slagala sam servisera da ne mogu večeras da ga sačekam u klubu da sredimo mrežu. Na svoju štetu sam slagala. Čista igra nerava. Danima sam ga čekala… ne može, prezauzet je. Sad ja neću. Glumim ludilo.

   Ne grize me savest. Znam ja da je ružno lagati, nisam destruktivni sociopata, majke mi!!!  Ipak,  nema tog davnog osećaja, nema teške krivice zbog izgovorene neistine od koje jurne krv u lice. U snovima se još uvek nekad postidim. Izgleda su samo oni ostali nevini i čisti, na javi pokazjem ozbiljne simptome bezrazložne zmijske lukavosti i zaludnog spletkarenja.

   Lažete li nekog ovih dana? m?

Svi smo imali po jednog u detinjstvu. Tu, u kraju gde smo odrasli. Naš je voleo je da se igra sa ostalom decom. Ali, nikada nije naučio da se igra.

Doneo bi loptu kad je niko nema i igrao se sam. Dolazio je kada smo imali loptu, uzimao je, i igrao se sam. Nikad nije hteo ni da žmuri, niti da se sakriva. Ali je uporno igrao žmurke sa nama i smetao.

Imao je običaj da pozove jednog od nas u stranu i da spletkari.

Tužakao nas je komšijama, nastavnicima.

Naši roditelji ga nisu voleli.

Nas je magično privlačilo njegovo manipulativno ponašanje.

Uporno smo ga zvali u igru, na rođendane. Imao je neviđenu sposobnost da sve pokvari.

Bio je pametniji od nas, tako nas je ubeđivao.

Bio je sposobniji od nas, upisao je bolju gimnaziju, tako je tvrdio.

Bio je talentovaniji od nas, upisao je najbolji fakultet koji mi možemo samo da sanjamo, to je pričao.

Do tad smo se već prilično udaljili, umorni od njegove superiornosti. Retko je pričao sa bilo kim od nas iz kraja, uglavnom samo kada bi imao da plasira neku informaciju o sebi koja bi trebalo da nas zadivi.

Postao je novinar. Veoma uspešan. Sreli smo se nedavno, sasvim slučajno na Heathrow Aerodromu. Zajedno smo se vraćali kući. Malo smo pričali. Uspeo je, onako rečit i talentovan, da pronađe poneku zlu reč o svakom gradu, pojmu, pojavi i osobi koju smo spomenuli.

Nije se promenio, samo se u svom baksuzluku usavršio. Verujem da i dalje svima oko sebe kvari igru. Sticajem okolnosti, na najvišem nivou.

Ostavio mi je ukus promašenosti u ustima. Ako mu ovo ispričate, rećiće vam da mu zavidim, samo da bi mi pokvario priču. Kvariša je to !

Nego... imate li svog Kvarišu ?

Dosada… svakodnevna oko 3 popodne. Mogla bih da smislim nešto i da zbrišem ranije, ovde niko oko toga ne pravi pitanje, mogla bih da završim i onaj izveštaj ili sredim haos u računaru, ili da odgovorim na neke mailove, ali ovo je jedan od onih dana kad mi se baš ništa ne da. Talas apatije… naiđe to…

Kroz stakleni zid gledam šta se dešava ispred firme. Vidim isplivalo omanje jato ajkula da zapali cigaretu. Opšta radost, široki osmesi i prazne reči koje će se već sutra prepričavati pročitane između redova i potpuno pogrešno reprodukovane. Ne čujem šta pričaju, ali prepoznam kad se ajkulama omakne duhovitost, jer tad ajkulice počnu glasno da se smeju, zabacujući glavu kao da do vazduha ne mogu da dođu. Na trenutak mi pade na pamet da uzmem kafu i siđem dole… a opet, ne pušim, šta ću sa kafom ispred zgrade. Skapiraće ajkule da hoću da se družim, pašće mi rejting za bar 3 mesta… pih.

 Klikam po netu…naletim na sajt za igru, par puta sam se tu nešto igrala sa prijateljima. Bezazlene, dečije igrice… “yamb”, “ne ljuti se čoveče”…i etoooo rešenja. Setim se svoje davne šifre, udjem u sobicu koja je nosila ime drage, daleke egzotične zemlje koju sa tri strane zapljuskuje more i za koju me vežu sećanja na jednu davnu čežnju. Ulazim, pitam da li je slobodno, počinjemo “ne ljuti se čoveče”. Kuckamo se dok igramo, lagane, neobavezne teme… svi smo sličnih godina i svi zabušavamo na poslu igrajući dečije igrice na netu. Smejemo se sami sebi. Nas tri smo vrlo pričljive, saznajem da je X iz tog divnog mesta na kraju sveta, pričam joj da sam živela tamo. Raspitujem se za neke drage ljude, priča mi o nekima od njih, o sebi, o svojoj porodici, mužu, deci, tuzi što je tako daleko. Obuzima me neki talas topline, i postaje mi draga, i tako bliska i tako sam joj zahvalna što me je za trenutak vratila tamo gde čak ni u mislima odavno nisam bila.

Odjednom, progovara Y, jedini muški igrač u sobi. Vrlo tih do tad.

Y: Vidim, nisi više ljuta, progovorila si

X: Sa tobom, stoko, ne pričam, idi slobodno po sobama i ljubi se s kim hoćeš

Y: Ne mogu da verujem da su te ubedili da je to tačno, nisam… nisam života mi

X: Jesi, i znala sam da si kreten, pa i mi smo počeli tako što si varao F. Misliš da ne osećam koliko si se promenio, znam da imaš drugu !!!

Ja: Izvinite, ja vas pozdravljam…

X: Gde ćeš?

Ja: Malo je neprijatno, nisam znala da se poznajete, a i vidim imate nešto da raspravite…

Y: Poznajem je koliko i tebe i nema potrebe da ideš

X: Poznaješ me koliko i nju? Kako te nije sramota? Toliko ti je stalo do nas? Ili je i ona jedna od onih sa kojima hotuješ pa ste ovde da me provocirate?

Ja: Čekajte, ljudi, šta vam je? Pa vi to ozbiljno? Daj, recite mi da se zezate !!!

X: Ne, niko se ne zeza, živce mi je uništio, djubre nenormalno… (ređaju se najstrašnije uvrede, spominju zakletve u najmilije, planovi za budućnost…)

Ja: Ma dobro, niste deca, raspravićete to kad se vidite, nemojte ovako, ne ide…

Y: Nikad se nismo videli.

(?!?!?!)

E, tu se ja prekrstim i bez pozdrava odem. Blenem u ekran, zbunjena i sluđena.

Šta bi ovo?

Cyber ludilo, trenutno pomračenje svesti ili lagana shizofrenia? I sve to na sajtu sa dečijim igricama, budibogsnama.

Uzimam sako sa stolice, strčim niz stepenice, grabim kafu u holu i sa najvećim osmehom ulećem među moje zadimljene ajkule. Osećam takvu radost dok ih slušam, i tako su mi beskrajno dragi i moji, i stvarni, realni i nisu zli, nisu !!! I nalazim im opravdanje za sve, jer nije lako u ovom malom bazenu sa mnogo rizka a malo šansi. Pričam im šta mi se upravo desilo. Ajkule se smeškaju, upisuju u mentalni rokovnik da igram net-igrice na poslu, ajkulice zabacuju glavu i smeju se boreći se za dah, a ja uživam, jer ovde je sve tako poznato, i nema iznenađenja, imam tlo pod nogama  i prednost domaćeg terena.

www.glumbert.com/media/dolphin

Tužne scene, užasne !!!

Potpuno nesvesni svoje snage, inteligentni i prelepi, postali su još jedna žrtva naše alavosti i večite potrage za novim, egzotičnim ukusima…

I ne brane se dok ih ubijaju.

Delfini… sa večitim osmehom … pa valjalo bi i njih probati, dosta su se smejali...

U meni se neumorno, celog života, bore dve babe.

   Ne bilo koje dve, imaginarne, nego genetske babe, pretkinje. Obe rođene u isto doba, ali u različitim svetovima, rasle u paralelnim realnostima i srele se u meni da tu obave konačni obračun.

   Milica, iz kuće iz koje je potekao prvi srpski Patrijarh, jedina Nikolina kćer, obožavana i pošteđena svih ovozemaljskih napora, pričljiva, obrazovana, prelepa. Na slikama nasmejana, sa raskošnim svetlim loknama ispod najfinijih šešira, prošena nebrojeno puta, isprošena samo jednom, doživela najstrašnije tragedije u svom životu i ostala sposobna da se raduje, zapeva, uživa u životu. Rođena u blagostanju, vedra i mirna kao Vojvodina, preko noći se našla u zamci sudbine, sa troje dece kojima je prekrajala svoje svilene haljine da bi imala u šta da ih obuče, od voljene žene predratnog oficira postala udovica ubijenog izdajnika čiji grob nikada nije pronašla, proganjana i ugnjetavana jer nije želela da ga se odrekne i da ga porekne, umrla srećna, u dubokoj starosti, spokojna, sahranjena sa Njegovom sabljom i belim oficirskim rukavicama. Nepopravljivi hedonista, u godinama kada su njene ispisnice neumorno gomilale osnovne životne namirnice u strahu od opšte nestašice, ona je svoja primanja trošila na nove knjige, svilene čarape, zabavu sa unucima i najfinije slatkiše.

   Zorica, kćerka siromašnog dalmatinca, visoka, vitka i uspravna sa prelepom crnom kosom i nizom najlepših zuba koji su je krasili do smrti. Tiha, skromna, požrtvovana, uporna, vredna kao mrav. Na slikama sa umornog lica gledaju prelepe tamne oči, uvek okružena brojnom decom, uvek slikana u nekom poslu, uvek ozbiljna. Organizovana, nikad opuštena, uvek u grču i strahu za svoje bližnje, instituciju štednje dovela do savršenstva, opsednuta idejom da svojoj deci obezbedi lagodnu budućnost. I celog života beskrajno voljena, od Njega koji koji ju je nem poslednji put ispratio sa kućnog praga, a onda i sam pošao na isti put spokoja, jer nije imalo smisla ići dalje sam.

  Bore se u meni svakodnevno, iako odavno nisu u našoj realnosti, ne daju mi mira, upravljaju mojim životom. Jedna me odvela na put oko sveta samo da me uveri da je Zemlja okrugla, druga me vratila ovde da ne poletim tamo gde je sletanje nesigurno, jedna me tera da pevam, čitam, pišem, gledam, skitam i pričam, druga me ujutro budi da život ne prespavam, jedna sa rafa uzima najskuplje cipele, druga ih vraća jer su neudobne, jedna me tera da saznam, druga da uradim, jedna me uči da se borim i dokazujem, druga da prećutim,...

   Mudre su, vrlo opasne i namazane, te moje dve babe... puštaju me da pomislim da je svaki izbor bio samo moj.