SRNENA

Писао ми један другар да није цео дан могао да се покупи. Видео графит који га је сјебао на дан. Неко је написао "Тражи се девојка да грицкамо семенке на клупи". Написао ми велики мејл на ту тему.

А мени слика пред очима.
Грицкања семенки. 
Старки обучених на голу ногу, исечених фармерица тик изнад колена па онако... зналачки извучени бели кончићи, пажљиво да се не распарају. Мајице на бретеле, сисићи тек отпочели свој животни век и још увек без брусхалтера. Набуџили се. Пркосе. Коса дуга и права. Смеђа. Но лонг лестинг колор рипер срања, фарби што те за 10 минута претворе у Хајди Клун. Јок. Помалко буде и масна. Ал то је фазон, и иде уз наруквицу пријатељства око левог зглоба, две бубуљице на бради и ногама пребачених преко обе стране клупе.
Ноге које се љуљају. Напред - назад. Погрбљена леђа. Један фишек за све паре, купљен код Шипца између Ње и Њега.
Руке које се додирују.

То је све.

To me podseti da taj dan.

Na sedenje u njegovoj dnevnoj kao da sam u čekaonici. Odnosno, kao da je on u mojoj čekaonici. Odbila sam bila i kafu i čaj, delio nas je sto i njegov "jedigovna" stav. Čudno kako se sećam zidove njegove sobe, pre nego što su postali neobično vrišteći crveni i žuti. Osetila sam da želi da izađem što pre. Prčkao je po računaru, tobože jako zauzet.

Glumatao...

Mislim da sam očekivala više skamenjenosti na njegovom licu. Više iznenađenja. Više... života? Neku žilu da iskoči na vratu, ... m-m. Ništa. Samo je gledao negde pored moje glave, verovatno kroz prozor.
Dramska pauza je trajala... poprilično. Onda je rekao "Ja to ne želim, radi kako hoćeš..."

Mnogo je teško da glumataš da ti se ne plače, znaš? Sada, posle 6 godina, mislim da sam trebala da plačem. I prevrnem sto. I porazbijam što-šta stvari. I psujem i pljujem. A ja sam ustala i otišla.

Bezdoviđenja.

************************

Svaki put kad je krajpaondapočetakopet pomislim na taj dan. To je nulti dan. Moj večni nulti dan.

I znaš šta?
Srećna sam što ga imam

Posle deset sati vožnje mislila sam da ću da se onesvestim. Nisam. Odmorila, tušnula, jela. Popila jednu, pa drugu kafu.

Probala da spavam. Nešto kao žgaravica rovarilo je po želucu. Nešto kao virtuelno. Nešto kao iracionalno.

Povratila. Nije pomoglo. Onda sam shvatila, da je psihički.

Čvaknula net tek u 11. Sačekala da se digne sistem, pogledala poštu. Nije ga bilo. Čudno. On je uvek tu. Poslala poruku, opet se istuširala, pa zakucala u krevet.

Posle trećeg nessa pojavio se. Napisao "hellou!" i žgaravica se vratila. Osećaj da ću da povratim po tastaturi me nije napuštao. Pričali poslovno. Kratko. Bez ijedne emocije.

Onda je rekao to što sam očekivala. I jedini nagon koji sam imala, osim bljuvanja po tastaturi, je bio da ugasim sve. I da zaboravim.

"Ne voliš?"
"Ne volim te više."

***********************

Lepo je znati da si živ iznutra. Da osećaš.

Makar to bila bol.

Mmmmm, ne sećam se kad sam poslednji put nešto zapisala ovde i potpuno je razumljivo da me se ne sećate. Ne sećam se ni ja vas. Jer ste svi Novi.

Ovi stari će mahnuti.
Živeli, Matori.

***************************************************

Htedoh reći, jebeno je dobro pomiriti se i oprostiti. Sve i svašta, ne onako, na silu k'o kad te vaspitačica tera da pružiš ruku zakletom neprijatelju... ne bi ti, ni mrtav - al' moraš. Nos ćeš mu razbiti kasnije, to znači taj osmejak što ga pokazuješ.
Ne, ne tako...
Nego onako... od srca, jer osećaš. Jer je ljutnja prešla u preispitivanje, preispitivanje u razumevanje, razumevanje u sramotu, sramota u hrabrost da se prizna na glas. Mea culpa.
Jedino čemu možeš da se nadaš je da će Osoba da bude dovoljno normalna da zna sve to, mnogo pre tebe.

(Koliko jaja treba za gibanicu? Nešto mi pade na pamet sad...)

Seks ne vidoh deset meseci, još malo pa ću mu dati jednogodini pomen. Nije mi teško. Ma jok. Valjda kad upadneš u famoznutridesetšestu baštebriga. Daleko od toga da se ne bih ja... ohhhh bih bih bih... al' nekako... ne ide. Stare ne bih podgrevala, nove mi se ne da vatati. Sadašnjih ionako nema.
Ima pogleda. Lepih. Tinejdžerskih. U prolazu. Dok stoji na vratima radnje a ja vozim dete u vrtić. Visok i sladak.  Bar 10 godina mladji od mene. Jbga ja sam žena ekstremna. Makes me feel like I understand Desanka now.

Ajd. Možda napišem nešto opet.

Ljub

Изгледа да сам заборавила како се пише. Онако, из Душе, из Срца... као да не умем више. Тужне песме ме не расплачу, не задрхтим кад ме додирне, не умем да се обрадујем ни растужим. То је вероватно најгора ствар која може да се деси... кад немаш више Живости, кад не постоји Мотивациони момент...

Радујем се ја, о да, дневним милостима. Радујем се кад ми неко прочита мисли и купи сладолед, баш онај који сам замислила да ми се топи под језиком. Нервира ме кад ђубретари ладе јајца цео дан и онда, кад захладни, ја отворим све терасе и прозоре, кроз стан крене да лелује хладњикави ваздух... онда наступе они, са бучним камионом и неподношљивим смрадом. Затварам све и чекам да оду и да прође још додатних 10мин, да се размине миомирис распаднутих отпадака.

Наслика ми осмех Дечакова поза „спавам преко целог кревета“ и равномерно хркање.

Ал' оно што је некад умело да ме држи будном, наелектирсаном неиздрживом чежњом, нестрпљењем да сване....

Е, тога нема...