Postoji jedna razlika između mene i ludaka. Ja nisam lud.
Salvador Dali.
Danas sam saznala da postoje i oni koji su previše normalni. Hmhmh... U ludilo se ne razumem u potpunosti, jer me uvek drži neko prokleto zrnce razuma, koji prevlada u odsutnim trenucima. Kad se svi normalni gube, ja ništa, kada su svi ladna voda, ja pizdim, iliti ludim. Možda. Između ludila i nekih drugih ispoljavanja ličnosti tanka je granica. Po njoj šetam, sigurna sam, zavisno od situacije. Koliko mogu da budem glupava, bez treptanja, toliko umem da budem genijalna, bez treptanja.
Zbuni me to. Zateknem se na ničijoj zemlji povremeno. Blenem tako, oko sebe i u sebe, mogu i kroz mene, al` za to treba inspiracija.
Kroz sve to provlači se osećaj i misao koje podržava zrnce razuma da biću....
