istina je:
život je prečesto borba i nadmetanje
i možeš ga uporediti
i sa jebenim američkim fudbalom:
stvari se odigravaju brzo
surovo je, sirovo i bolno
pravila se često krše
a publika je rulja koja traži
spektakl i krv.


oko tebe je gomila budala
i neko uvek želi da te sjebe
drži što niže i u neznanju
i to može biti tvoj sveštenik, predsednik, profesor
komšija, šef, roditelj ili brat
a u slučaju da ti baš niko ne diše za vratom
zapitaj se da li i koliko
kočiš samoga sebe.


ali zapamti:
američki fudbal je jedna od retkih stvari
sa made in USA etiketom
koja stvarno teži demokratiji
i mesta u njemu ima i za debelog,
mršavog, nabildovanog, niskog i visokog,
sporog i brzog, spretnog i
trapavog.


moraš pronaći svoje mesto u postavi istorije i života
jer mesta ima
i zanemari većinu reči izgovorenih od
strane političara i popova
jer ti si država u malom
i imaš sopstvenu
filozofiju.

ne smeš odustajati
moraš se kretati
moraš se nadati
moraš zamišljati.


zamislio si nešto ispred sebe?
napravi korak.
bravo.


počni da
trčiš.

student, mlad
u kasnim satima
po hladnoći, pripit
koračao sam ka
svojoj sobi.


odjednom sam nedaleko od sebe
ugledao sitnu ženu odevenu u crno.
ridala je hodajući brzo
sitnim koracima.


oniži debeli čovek je hitao za njom
i sustizao ju je.
trčao je lica zacenjenog od besa
nemoći i bola.


dograbio ju je i počupao
a potom joj razvalio šamar.
stropoštala se na beton
kao krpena
lutka.


sve se to zbivalo
na dvadesetak metara
udaljenosti od mene.


on se drao i vukao je za kosu
a ona je vrištala
dok joj se glava klatila
levo - desno.


krenuo sam da mu uletim u noge
ali je ono "građansko" preovladalo u meni
pa sam ipak rešio da na brzinu
prvo okrenem 92.

tada se ispred mene stvorio pandur
tupav i krupan
i poturio mi značku pod nos:


"ne, nemojte zvati nikoga, ja sam iz policije.
to mu je žena, ali znate, nešto neće
da ga sluša."


odgovorio sam mu da požuri i da ih razdvoji
a on je ka njima pošao polako
kao neko ko je oguglao
kao neko kome je to krajnje normalno
kao neko ko i sam to radi
kao neko koga nije briga.


do moje sobe je bilo još pet minuta hoda
i previše vremena da u glavi prelomim
da ću jednom definitivno otići odavde
ako ne uspem da išta
promenim.

Ljubav je kada uplatiš loto, jednu kombinaciju
i ne pogodiš samo dva broja:
njen dan i mesec rođenja.



Ljubav je glas iz magle,
ono što su svi napisali i što će napisati
da ljubav jeste i da ljubav nije,
halucinacija, agonija, mala smrt
vrišteće obzorje modrog besmisla
impuls ludila
večna iluzija 

Perpetuum mobile Čovečanstva.

Eto, bio sam u očevoj kuhinji i pržio te pljeskavice od junećeg mesa druge i treće kategorije. Tiganj je nenormalno zagorevao i čurilo je. Ćale je pohlepno seckao crni luk. Mast je prštala. Po običaju, ja ću biti dežurna budala koja ce ribati i strugati tiganj.
Uvalih mu parče mesa koje je bilo više kancerogeno, uz najlepše želje, a ja uzeh onu poluživu pljesku. Krvavo se smejala.

Jeli smo u tišini koju je remetilo njegovo mljackanje i čudni zvuci nalik stenjanju. I sam ispuštam takve glasove, ne kažem, ali pri totalno drugim radnjama - koje su, opet, generalno povezane sa hedonizmom.
Posle jela, otac pripali pljugu uz konstataciju:

“Posle ručka odmah pali cigaru. Klasičan idiot.”

Ćutao sam. To su bili retki lucida intervalla kada je priznavao da je ono što jeste.

Kosa i džemper su mi bili natopljeni smradom prženja skupog roštilja od jeftinog mesa. Jebeš i taj “Maxi” diskont. Kupiš loše meso za dobre pare.
Vonjao sam kao da radim u prljavoj ćevabdžinici. Zapravo, samo sam se pripremao za ono što mi sleduje ako ne završim faks. A možda i ako ga završim. Vrlo moguće.

Krenuh da pakujem udžbenik u kesu i da oblačim izlizanu jaknu. Otac poče sa popovanjem:

“Gde ćeš? Gde ćeš? Pa ti bi sad trebalo da sediš tu i da učiš do uveče ! Do uveče ! Nije ti za fakultet potrebna neka pamet. Potreban je samo rad. Rad. Robovski rad.”

I dalje sam ćutao. Mislim da je ovoga puta bio u pravu, ali napolju je sijalo sunce i išlo mi se na trening američkog fudbala. Izlazio sam vani.

“Jesi li ti u sekti? Ti si u sekti !”

“Kakvoj sad sekti?”

“Ti si u sekti, a da toga nisi ni svestan. Sekti danguba, neradnika, ludaka, ludila uopšte.”

Kročio sam na ulicu i zamišljao grb Sekte Ludih Danguba. Na pamet mi je padao lik koji se kliberi i peče prase, oko njega je pivo, gomila momaka i devojaka koji se blesave i orgijaju, i svi na glavi imaju one šešire sa praporcima, kao dvorske lude.

Čak i njihovi psi, mačke, papagaji, iguane i zlatne ribice.

Gluvo se plašim
Načelne odmazde
Paljbe noći i dana
Zakrčeno stajalište potištenosti
Obujmljuje
Obzidane prednosti samoće
I prepričava jutra
Ukradenog
Nadsmisla.

Devojko
znam
da svojim kosmičkim očima
komuniciraš sa šumom
kristalnim mirom
oni hoće
da ih podučiš
kako se ovladava
mačjom telepatijom
da, osećam koliko slano zvuči
potmuli plač
u svitanju gorčine.

Devojko
voziš se iskričavim šinama
po koloseku ludila
haos i lokvanji i strah
ukusa krvave čokolade.

Devojko
monsuni i meso
su oko tebe
isključi se iz te odurne priče
kada uključiš
šesto čulo.

Devojko
putena vetrometino
nesputanog duha
ne znaš gde si sada
i ne znam gde ćeš biti sutra
ali molim te, prevedi mi šapat mora
da ga čuvam
u smiraju
sna.

                Sajt Prozaonline uređuje:

Zoran Ilić, glavni i odgovorni urednik

———————————————-
Webmaster i administrator: Z. ILIĆ

Uredništvo veb-sajta PROZAONLINE: Kontakt

STALNI SARADNICI “PROZAONLINE”: Ana Stjelja, Nenad Stakić, Miloš Ilić…

————————————————

zeleni konj                   www.rastko.ro     kontakt     

Glavni urednik i jedini odgovornik: Damjan Pejović

http://rastko.ro/konj/arhiva.htm

Udruženje građana Trablmejker sa ponosom vas obaveštava da je naš prvi projekat u okviru izdavačke delatnosti, Zbornik poezije „Junaci urbane bede“ ugledao svetlost dana.


Zbornik poezije okupio je 44 autora iz bivše SFRJ u zajedničkom projektu – borbi za slobodu stihova. Savet Udruženja, prilikom odabira pesnika čiji su radovi stigli na konkurs, bio je vođen samo jednom mišlju i idejom – da po prvi put nakon raspada stare Jugoslavije pod iste skute okupi mladost, iskustvo, mudrost koju donose godine, polet, želju...ali, pre svega, nadu u bolju budućnost poezije naših umetnika. Ne napadajući nikoga, ne tražeći ništa za uzvrat, Trablmejker i svih 44 autora ovom knjigom se protiv svih ružnih stvari bore najlepšom pričom na svetu – stihovima i ogromnom ljubavlju prema našoj kulturi. Najzaslužniji za ceo projekat, sami autori bez čije svakodnevice pretočene u stihove Zbornika ne bi ni bilo, u svojim pesmama pišu o svim svakidašnjim i nesvakidašnjim stvarima koje okupiraju njihove živote: ljubavi, bolu, strasti, jednom svom danu provedenom sa sopstvenim i mislima drugih ljudi. Na taj način oni junački ustaju protiv tišine vremena glasno izgovarajući stih po stih kao odgovor na urbanu bedu našeg vremena.

Vodeći se principom “samo najbolji” prilikom odabira autora za knjigu, samo najbolje smo odabrali i za rad na njoj. Urednici izdanja su Nenad Novković i Milan Mijatović, recenzent je Milan B. Popović, lekturu knjige uradila je Ana Stjelja, dizajn korica poveren je Dušanu Radulaškom, dizajn unutrašnjih korica Darku Jovanoviću, a tehnički direktor Zbornika je Dragoslav Banašević. Za odabir pesnika i radova koji su pristigli na konkurs zaslužan je Savet za izdavaštvo Udruženja građana Trablmejker. Realizaciju projekta pomogao je Perica Milosavljević, veliki ljubitelj poezije i čovek koji prepoznaje i zna da ceni sve ono u čemu Trablmejker pokušava da istraje. Milan B. Popović dao je uvodnu reč iz koje izdvajamo:

“Zbornik poezije 'Junaci urbane bede' predstavlja, ne samo skup odabranih autora saveta UG Trablmejker, već i odabir i presek trenutne ponude, emocijama uzburkanog, valovitog i proključalog pesničkog mora, koji je pažljivo pripremljen, sa namerom da pod jedan isti nepregledni pesnički skut poveže širok konzumentski, čitalački auditorijum.”

Spisak junaka:

Aleksandar Novaković

  http://inicijativa.org/konkurs/node/5

ZAGRCNUTI U TRANZICIJI

• Tekst javnog konkursa
• Zašto se Zbirka socijalno angažovanih radova nije pojavila na vreme?
• [predgovor] Marko Ristić: Moralni i socijalni smisao poezije
• SOCIJALNO ANGAŽOVANI RADOVI
• Šta je Centar za liberterske studije?

 

Sedela je na onoj istoj klupi, u parku. Na sebi je imala stare farmerke, crne iscepane "starke" i crne carape, tanku teget majicu sa dugim rukavima, staru veliku bordo kosulju i nije nosila brus. Verovatno su joj i gacice bile crne.
Oko vrata je imala bronzani medaljon sa ugraviranom ruzom. Bila je blago prehladjena i meni je izgledala lepse no ikad...

- Gde ti uopste izlazis?

- Ja ne izlazim u klasicnom smislu te reci. Osim ponekog koncerta, u sumi sam ili sa Milicom visim po naselju. Usamljena sam kao i ti. Jedina osoba koja me istinski, do srzi, koliko je to moguce poznaje -je Milica. Ona je ujedno i jedina osoba koju vidjam dobrovoljno. A ti nocu pises, citas, veres se po krovovima, delis pravdu ili prisustvujes nekim bizarnim, onostranim desavanjima...

- Lepa si.

- I ti si lep. Ali i dalje ne mogu da poverujem da sam te naslikala, pre nego sto smo se upoznali.

- U sumi si? E, jednom cemo otici u TVOJU sumu i filozofirati uz cokoladu i tranzistor do zore? Vazi?

- Hahaha...vazi...ahaha...

- Sanjao sam te. Kao, ja sam u nekoj crnoj suskavoj jakni, u novom autobusu. Sedim do prozora, levo krilo busa, pri dnu. Autobus stoji na stanici, pored nekih lepih belih kuca sa zelenim dvoristima.
Popodne je pomalo tmurno, i po kristalno cistom oknu prskaju kisne kapi. Ja imam neki SF-fensi mobilni telefon na rasklapanje, metalnosive boje.
Ti me zoves, i kazes mi da uporno premotavas VHS kasetu sa svojim omiljenim filmom na pocetak, zbog muzike.
Ja vidim pocetak filma na ekranu. Na urednom travnjaku, uz neku uvrnutu muziku, automobil uporno udara neku plavokosu medicinsku sestru, iz razlicitih uglova, ali sve je to komedija, kao u crtanom filmu, sala, ona se uvek dize neozledjena i nasmejana...ja se cudim...

- Moji snovi imaju dosta simbola, i uvek se sastoje iz trecina. Ovaj mi se desio pocetkom septembra:

Prva trecina: ja trazim neko svoje belo mace, a neka starica je tu okolo i podjebava me. Nalazim mace, ali mi ono snazno grize ruku, ja ga ispustam, ono bezi, starica se smeje...

Druga trecina: starica me presrece i kaze da ja i mace trebamo da idemo negde sa njom. Ulazimo u velika, crna pogrebna kola i vozimo se...
Izvaljujem da smo kod nekog ringa i da trebam da se borim sa nekim. Vidim siluetu protivnice, lepsa je i visa od mene. Najavljuju protivnicu, a govore u zagonetkama -"ko ima oziljak na celu?" -a ona mi pokazuje svoj oziljak od boginja..."ko ima veliki mladez pri dnu ledja?" -i ona podize majicu i pokazuje mi mladez...provaljujem da moram da se borim sama sa sobom...tu sam se probudila.

Mislim da je treca trecina stvarnost i da jos uvek traje...

- Sama sa sobom...kao u "Supermenu 3"...vauuu...

- A ovaj je takodje upecatljiv...ja sam sa nekim arheolozima u kuci podeljenoj na dve prostorije zidom, i svuda oko nas lete mrtve duse. Svi smo u jednoj prostoriji.. Ulazim u drugu, i nailazim na neko detence. Na pamet mi pada to da ga je mama ostavila i pobegla, i ja ga uzimam u ruke...ono se preobrazava u cudovistance i krece da me gusi, ja ga krvnicki grizem za vrat...i onda se probudim...

Kao mala, stalno sam sanjala da se vracam kuci, penjem se stepenistem, hodnik je mracan, trazim svoj stan, nalazim ga, i u njemu vidim okrvavljenog coveka kako lezi, i pocnem da bezim, trcim na gornje spratove, i to traje u beskraj...stepenistu nikad kraja...

Sanjala sam i da lomim zube...i vise puta , uzastopno -da sebi secem kosu pred ogledalom...

Ili oni uobicajeni snovi sa letenjem, takodje kao mala...to su bili tako lepi snovi, i nedostaju mi...aaaapcihhha !

- Uhhmm...nazdravlje? Na bolest? Da vidim nosic? Slinavka i sap!

- Znas, razlog moje hronicne prehlade je taj sto gotovo nikada ne nosim jaknu! Ili kada je ponesem, skinem je i drzim u ruci...debilno, a?

- Uhmm...I ja je retko nosim, ponekad nocu, zbog dzepova. Ja to radim zbog pokretljivosti, pomalo zbog imidza, a ti to radis -uglavnom zbog imidza. Nadji neku tanju jaknu koja ti odgovara...vazi?

- Hmm...kada smo vec i kod ovog uvrnutog sna tvoje keve ( ne izmisljas?).....kupicu kaput! Hahahaha...

- Ahahahaha....
        

                                                                                    XXX

Cinjenica je da ako se jednog jutra probudite neobicno tuzni, i tokom dana Vam se ne desi nista- ili bar nista posebno sto bi Vas izbacilo iz kolotecine- depresija ce se siriti Vasim mozdanim vijugama geometrijskom progresijom, i imate velike sanse da vece docekate na zadnjem stepenistu Vase osnovne skole, sa picom, jogurtom, pitom od jabuka i arhaicnom utokom uperenom u Vasu slepoocnicu.

Da,hteo sam da se ubijem. Tek tako.Doslo mi je iznebuha. Nisam cak bio ni pijan.

Ta misao se podsvesno formirala u meni, krckala u mome mozgu, jos od ranog jutra. Sa tom namerom sam tamo i dosao, iako toga nisam bio svestan do zadnjeg momenta...

Moj dnevni zivot je bio tu i tamo normalan, i mnogi bi voleli da su na mom mestu, ali sam nocu postajao Mister Hajd. U glavi mi je bio haos. Kao i u drzavi. Bio sam uglavnom svorc.
Svoj potencijal sam odbacivao olako. Nisam video buducnost, ni svoju, pa ni tudju.

Radne navike = 0 ; Ambicije = -1 ; Klopa koja se polako hladi = 3+ ; Trenutna psihicka lokacija = Zona Sumraka.

"Skljoc". Pistolj je sada bio otkocen. Tistanje je postajalo jace.

Levom sam drzao toplu picu, desnom "mauzer" prislonjen na svoju glavu. Cev uopste nije bila tako hladna. Skoro da mi i nije drhtala ruka. Vagao sam razloge "za" i "protiv" i jeo. Jebiga, skoro svako "zasto?" je imalo i svoje "zato!". Bilo je zamrseno.

Odlozio sam pistolj za trenutak, i nastavio da klopam. Nisam hteo da se pica ohladi. Svojski sam se bacio na nju. "Sve cu ovo sada ja lepo da pojedem", mislio sam. Ako ce macke vec lizati moj prosvirani mozak, ne moraju i ovaj kecap. Jogurt sam popio sa posebnim uzivanjem.

Bol se rasplinjavao i pustao svoje korenje oko mene. Zadnje stepeniste moje osnovne je bilo prijatno, slabo osvetljeno mesto, zaklonjeno od ulice gvozdenom ogradom, drvecem i nekim sibljem. Nisam tu lokaciju odabrao iz nekog posebnog razloga, iako me za skolu vezu uglavnom dobre uspomene.
Jednostavno, stepeniste je bilo blizu pekare, i idealno za kuliranje.
Ili za samoubistvo.

Poceo sam i da mozgam. Ujutru ce me verovatno naci klinci iz prepodnevne smene, jer je krug skole pometen u toku i posle popodnevne nastave, tako da se tetkice nece bas mnogo muvati unaokolo. Uostalom, ovaj ulaz se vec odavno ne koristi.

Ti klinci ce se tako jurcati oko skole i naletece na ono sto ce ostati od mene. Mozda cu im biti i simpatican, jer je vecini njih mozak vec pregoreo od nasilnih igrica sa potocima krvi.

Snimace me svojim skupim mobilnim telefonima, i snimak ce kruziti gradom, mozda i zemljom, pa i sire. Kacice ga na net, po onim bizarnim i morbidnim sajtovima, samo tako. Postacu popularan, jebote ?!

Klinke ce vristati i plakati. Istraumiracu ih, i uopste necu biti....svestan toga...ahahaha...

Te iste klinke ce izrasti u malene metal-pank-rokerke od 14, koje ce inspirisane serijom "Charmed" i okultnim stivom prizivati duh "plavokosog samoubice", zajedno sa svojim prvim momcima. Mozda cu im se i prikazati i naterati ih da osede pre vremena, i samim tim postati vazan deo gradske horor-mitologije.

Njihovim frajerima ce biti gotivno sto ce sa njima provoditi svo to vreme u mraku, u nekom podrumu, uz svece i pivo.Cak ce mi biti i zahvalni na kraju. Da, da, hoce- kao i stariji osnovci kojima ce odloziti "taj prokleti pismeni iz matematike" zbog nemilog dogadjaja.

Verovatno ce sve njih iz prepodnevne smene vratiti kuci, a mozda i popodnevnu. Bas cu im biti od koristi. Cela situacija ce biti jos smesnija ako me tokom noci nadje neki klosar, drpi mi odecu i ostavi me golog.

Bice zeznuto ako neki klinja- antihrist dohvati moj pistolj i pokaze "svoga boga" ucitelju koji mu je izvukao usi, ili ortaku koji mu je ukrao kliker. Mozda napravi i masakr.

Zapitao sam se koliko ima sati i koliko dugo bih otprilike lezao dok neko ne otkrije moj les...izvadih svoj mobilni muzejski eksponat iz desnog dzepa "fajerke"....prvi minuti novog dana su cureli...00:02...

Odjednom, telefon je bljesnuo. Poruka ?!

"Carobnjaku moj, srecan ti rodjendan. Sada se kezim zamisljajuci te kao malu bebu. Ljubim te, lepo spavaj."

To je bila ona. Urbana Indijanka...."rodjendan?! Kakav sad rodjendan? Hm.....da. Koje li ironije. Danas mi je rodjendan" -doslo mi je do svesti...

Sedeo sam tako, sa tom krntijom od telefona i svapskom utokom, i buljio u poruku. Mala je bila dobra, lepa, magicna, nonsalantna, poprilicno vredna zivljenja. Povredio bih je time sto bih povukao oroz.            I roditelje, pa i jos ponekog. Neke bih i usrecio. Govnari bi likovali. Jeli bi mi zito na sa'rani i potajno se smeskali sa punim ustima. Mamu im jebem. Ko zna kakva li bi mi fotka stajala na umrlici.

Telefon je ponovo necujno svitnuo u mraku. Nepoznat broj:

"Srecan ti rodjendan, skote............crkni !"

"Zamalo, ali sada bas i nisam tako siguran. Thanks, anyway."

Sporadicno, poruke su i dalje priticale:

"Ako se jos jednom pojavis u nasem kvartu i pocnes da delis pravdu na svoju ruku, neces docekati sledeci. Obesicemo te. Sta ti mislis, ko si? Jebeni Kejsi Dzons ?! - Crni, Anja & Co. "

Bilo je lepo to sto su mislili na mene, ali upitacu ja njih koje im je koleno draze- levo ili desno. I te kako.

"Eat shit and die....and you know why...."

To je bilo fino. Rimovalo se. Ali trenutno nisam bio gladan.

"Brate, jedva smo nasli broj tvog mobilnog. Sutra je turnir u fudbalu na "Soniju dvojci". Igra se u neku lovu, nije neka, ali bice za pivo. Trebas nam. Zajebi te fore o penzionisanju i slicno. Niko ne dribla kao ti. A i imas srece. Sere te do jaja. Ponesi 200 kinti da se ucipis, i dodji predvece. E, da- srecan ti rodjos! - Crew from Smrdara Gaming Place."

Blago njima... 


                                                                                   XXX



Bio sam na stepenistu, u gluvo doba, sedeo nekako skupljen i rukama grlio sastavljena kolena. Izgubio sam pojam o vremenu. Vetric je pirkao.

Onda sam jednostavno ustao, stavio mobilni u dzep, pistolj ispod jakne, pokupio ambalazu od svoje zamalo poslednje vecere, i polako krenuo preko skolskog dvorista.
Hodajuci, nabasah na tablu "bromazepama" od 6 mg. Bilo je desetak tableta u pakovanju. Neke zgazene, polusmrvljene, a neke i cele. Nisam gledao rok trajanja.
Istresao sam sve tablete u saku, i nabio gomilicu sebi u usta. Popio sam ih onako, na silu, cak i bez pomoci pljuvacke, jer su mi usta i grlo bili suvi. Ostri parcici izlomljenih sedativa mi za sekund zagrebase krajnike.

Iz nekog kucerka su odzvanjali pocetni tonovi pesme "One" grupe "Metallica", Sunce se polako pomaljalo, a ja sam konacno pustio i suzu.


Nije bilo umesno ubiti se za svoj 23. rodjendan.

                                                                                     XXX

Sedimo na racvastom drvetu. Njena ozelenjena kolena i moji blatnjavi laktovi od valjanja po travi. Musavi smo od baklava. Pijemo sok od jagoda. Reka. Sumrak. Tisina. Miris lipe.


- Znaci, pokusao si?

- Tako pise...

- Jednom sam drzala caletov pistolj u ustima, metak u cevi, prst na obaracu. Oko deset minuta. Posle sam plakala pola sata. Nije to bio pokusaj samoubistva, vise neka psihicka borba, ne znam...

- Tvoj otac bi mozda trebalo da takve stvari drzi podalje od drugih...

- Drzi pistolj tamo gde ja znam, zbog provalnika, i to. Ubijaju ljudi, ne oruzje. Ljudi su ga izumeli. A da hocu da se ubijem, mogla bih i kasikom. U petoj godini sam pokusala da se udavim u lavabou. U sestoj sam na rodjendanu drugarice odvalila da cu da odem do terase i skocim. Njena keva je to cula i prenela mojoj. Majka me je scepala za ruku, odvela do ivice neogradjenog balkona i rekla mi - "hajde, skoci !" Gledala sam u ambis nekoliko minuta, a potom se okrenula i otisla. Zasto se nije jebeno zapitala odakle je sestogodisnjoj devojcici iskrsla ideja o samoubistvu !?

- Uh.

- Sprovodila sam anketu: ko ima vecu kitu, Bog ili Djavo. Svi su tipovali na Djavola.

- Hahahaha...a sta ti mislis?

- Mislim da im je kita iste velicine. Razlika je u tome sto Djavo jebe, a Bog vodi ljubav...

- Ahahahaha....

- Da li verujes u Boga ? Da li si krsten? Ja nisam krstena.

- Krsten jesam, pod nekim sumanutim okolnostima...a Bog...hm. Marks tvrdi da je religija opijum za narod, Nice je rekao da je Bog mrtav, Artur Klark da i ako Bog postoji - verovatno je od nas odavno digao ruke, jer - ako se ljudi nekim cudom i sloze oko 98% stvari u vezi vere, uvek im preostaju ona 2% za glozenje i rat. Krstaski ratovi - paravan za silovanja i pljacke, katolici pedofili, povezanost sa mafijom, inkvizicija, muslimani fanatici, desnicarski orijentisani pravoslavci, Pahomije, mutni rabini...isto sranje. Valjda verujem u nesto. U vanzemaljce?

- Imamo isto misljenje o religiji i Bogu. Svrbi me picka.

Zora je svitala nad Bezimenim Gradom, dok sam koracao pustom ulicom, i trudio se da se ne obazirem na tripozni zvuk frule - koji je dopirao iz mracnog podruma obliznje nedovrsene zgrade. Ko zna kakva me ala dole ceka.

Po toj zgradurini smo se obicno pentrali kao mali, skakali u pesak i mucili mladje. Sada u njoj ocigledno obitavaju neka druga stvorenja.

Lep prizor na klupici u parku. Panker sa podvrnutim rukavom lezi onesvescen dok mu cure bale. Spric je na zemlji. Drugi panker lagano, sistematski povraca, dok mu totalno stondirana pankerka, koja sedi izmedju njih dvojice, predano pusi ne bas sasvim cvrstu kitu. Bas mu je socno zaglabala. Na mene i ne obracaju paznju, iako prolazim na metar od njih.

Zakunuo bih se da je lik izmedju ostalog povratio celu, tek zagrizenu kiflicu, zvaku i opusak cigarete. Crvenokosa pankerka koja i dalje sondira grlo karom ima mindjusu u nosu, a pertle na iskrzanim "martinkama" su joj drecavo zelene boje. Cudno je to koliko detalja covek moze da zapazi u sekundi.

Ulicni dzukac prilazi i lize povracanku. "Odlicno", pomislih - jednim udarcem sam ubio dve muve. U isti mah sam zadovoljio svoj voajerski
nagon i dobio svoju mesecnu dozu gadosti. Ma ko ih sisa, neka ljudi rade svoj posao.

Nocas sam manje - vise setao uzalud u potrazi za inspiracijom, potajno se nadajuci da cu videti Morbidnog Misu, jezivu lokalnu urbanu legendu, na delu - dok skida umrlice sa stubova i pazljivo ih stavlja u fasciklu.

Lepi ih po celom stanu umesto tapeta. Navodno je jedan tip bio kod njega i to video - i to je rekao tipu koji je to ispricao liku koji je to u poverenju preneo ortaku koji je to izbrbljao klosaru sa kojim je delio
zatvorsku celiju, ko zna zbog cega - a klosar je to ispricao meni...u zamenu za batine koje bi dobio jer je srao u mom ulazu...

Morbidni Misa...hmm...jos jedan interesantan lik za moju Bibliju Umobolnih...

Sutra cu otvoriti cetvoro ociju. Sada je vreme za spavanje...sta li cu sanjati?!

Volim da sanjam. Ne zbog nekog bekstva od realnosti, jer realnost se na neki uvrnuto - iskrenuti nacin ispoljava i uoblicuje i u snovima. Prati te. Proganja. Jednostavno, snovi su jedini koji imaju legitimnu podrsku da ama bas uvek rade sta im je po volji. Jaci su cak i od Amera.

Sanjao sam ljubicaste
Mutirane macke
Frktale su na mene u metrou!
Onda je Merlin pokvasio svoju vrecicu
Sa magicnim prahom
Bas steta...

                                                                                   XXX

Kao i svako drugo poslusno nocno bice, u sumrak sam krenuo u setnju. Nikako da se ponovo adaptiram na ovaj grad. Da li sam uopste ikada i bio totalno prilagodjen? Djavo ce ga znati. Svejedno, u dzep "fajerke" ubacih i suzavac, just for case, zlu ne trebalo.

Ako u parku ponovo naletim na "trio fantastiko" mozda im se i pridruzim. Zbibericu pankerki kitu u usta onako, stojecki. Bez suvisne price. Kao u samoposluzi. Ne, mozda ce ipak biti bolje da se tu pored njih iskenjam, cisto sveopste slike radi.Moj skromni, mali, smrdljivi samodoprinos. Novcanice od 10 dinara ce delimicno nadomestiti toalet - papir.


Nista od svega, u parku nema nikoga...razbijene vinske boce, par rasutih tableta i zguzvani listovi hartije sa tragovima sveze krvi. Rokersko underground pesnicko takmicenje se zavrsilo neslavno. Or very usual.

Podigao sam jedan smotuljak hartije. Da vidimo sta kaze...


Nocas sam otpecatio
Jos jedan um...
Gnjile misli plutaju nekaznjeno...
Ljudi grcaju u sopstvenim stereotipima
I ide im prilicno dobro!
Ko zna-mozda tako i mora da bude?!

Svoje spasenje potrazih u flasi
Ali osecaj nove dimenzije
Je samo prividan..
Iskrena laz koja te vrti u krug..

Na kraju me je sredovecna velegradska prostitutka
Ruku pod ruku pijanog po tirkiznom mrazu
Otpratila do kuce...

Mozda mi je spasila zabludelu dusu
Od bljutavo-hladnog plocnika...

Usput mi je pricala neke nebuloze
O muzu kamiondziji
A ja joj dadoh zadnjih 30 dinara
Za cigarete...


Ok, burazeru, kako ti kazes. Bolje i to nego da se klinci igraju "Jackass"-a. Jedan je prosle nedelje usao u suplji betonski oglasni stub sa koga su skinuli poklopac, krov. Onda su ga pijani ortaci ostavili unutra i otisli kuci. Bas se pitam koje li je objasnjenje ujutru srocio vatrogascima...

                                                                                XXX

Naravno, vi ste se vec zapitali zasto vam sve ovo pricam i ko sam uopste ja. Sakupljac prica? Nervno oboleli pesnik? Neka vrsta urbanog lovca na
natprirodno? Ili, jednostavno - niko?

Pa....od svega po griz, u neku ruku. Sta, hocete da cujete jos koju pricu?

Marina i Jovana su ušle u bus.
vraćale su se iz
škole.

pikirao ih je
prosedi bradati čiča
dugokos i namrgođen.

oko vrata je nosio dvadesetak krstova
a u ruci
Bibliju.

alkoholna isparenja
parala su
vazduh.

obratio se devojkama:

"smrdite na zlo."


"molim?"


"SMRDIŠ NA PAKAOOO !!!"


narod u autobusu
je počeo da se
kikoće.

Jovana je pomislila
da je u pitanju skrivena kamera
i osvrnula se oko
sebe.


matori je nastavio:


"sve će vas Ilija Gromovnik u dupe jebati,
SVE SU TO KURČEVI I PIČKE,
JEBAĆU JA VAS SVE
KURAC U DUPE A DUŠA U NEBO !"


"nesrećnik", reče glas iz mase. "neka vrsta religioznog fanatika. tužno."


"ludnice mora da su prenatrpane. pazite, može skroz da odlepi",
nadoveza se neko.


cure su ostale zabezeknute.
čiča je izašao na sledećoj stanici.
otišao je negde.


Bog zna gde.

Ljudima se dešavaju razne stvari: dobijaju na lutriji, dobijaju sijamske blizance, dobijaju AIDS, metak u nogu, roze plišane medvediće na ulici, ili pisma, poruke i mejlove od devojaka koje upoznaju na ovaj ili onaj način. Otuđenost, radoznalost, moderna vremena, znate već.

Ni ja nisam izuzetak. Pisao sam devojkama, ili su one meni pisale, neke sam i upoznao, a druge nisam. Jednu sam povredio, neke sam zavoleo, i onda sa njima lutao po parkovima, knjižarama, ulicama... Išao na koncerte... Manje ili više spretno vodio ljubav ili pokušavao da sa njima budem samo prijatelj.

Devojke su, mahom, pisale poeziju i prozu, kao i ja. Kao i neki od mojih, sada pokojnih, drugova. Druge su crtale, slikale ili vajale. Imale su problema, sve od reda, i svi problemi su ličili jedni na druge: očevi su im pili, svađali se sa majkama, varali ih, bili preke prirode; braća su im bili debili, teški džankeri ili su prosto bili pogubljeni, kao i ja.

Jedna od njih, do koje mi je dovoljno stalo, u napadima razočarenja i usamljenosti, često se opraštala sa mnom, uglavnom preko jebenih SMS-poruka. Patetično? Možda, ali sam sve to razumeo, i nisam je krivio, niti se ljutio. Kao i svima nama, devojci je bila potrebna pažnja. Dugo smo se dopisivali. Gomile kucanih i rukom pisanih pesama, i lagao bih kada bih tvrdio da mi njena pisma nisu značila. Studirali smo u istom gradu i povremeno se, prijateljski, viđali kada bih obilazio faks.

 I onda, jedne tihe večeri, poruka od koje vas prožme potmula i razarajuća depresija je ponovo pristigla. U poruci mi je tražila pištolj, i govorila o samoubistvu na prilično jeziv način (da li se o samoubistvu može govoriti, a da to ne zvuči nimalo jezivo?)

Posle par razmenjenih poruka, poslednje što sam na ekranu mogao da pročitam bilo je: "Ovoga puta sam ozbiljna! Čućeš! Telefon ide mlađem bratu, dok ti ovo čitaš ja sečem karticu na pola... Izvini... Mračno je... Kao i uvek, želim ti sve naj..."

Znao sam da to neće uraditi, jer ako to neko odista želi da uradi - neće to obznaniti, osim ako mu namera nije da nekoga teško ujebe. Ne verujem da je imala tu nameru, osim, možda, u svojoj dubokoj podsvesti. Sa druge strane, nije u redu da mi neko vezuje ruke i u napadima potištenosti radi tako nešto, ne pružajuci mi šansu da o tome duže porazgovaramo. Najbolje je bilo sve to iskulirati, i pustiti devojku da slegne svoj (ne)opravdani  jad. Ipak, crv sumnje me je mazohistički izjedao: ljudsko ludilo i bol nemaju granica.

Prošla je sedmica, a ja sam se tešio da će je sve to proći, i da ne mogu bogzna šta da učinim.

Prošla je i druga sedmica. Primetio sam da ne funkcionišem kako bi trebalo. Nije bilo pisama, mejlova, niti njenih postova na "našem" sajtu posvećenom poeziji. Mobilni telefon je bio nedostupan. Možda je stvarno i presekla karticu na pola, kao što je u poruci i napisala da će postupiti?

Razmotrio sam šta mogu da učinim. Nisam hteo da prenaglim sa telegramom ili tako nečim. Uzeo sam HALO-karticu, i sa javne govornice nazvao 988 da bih preko informacija došao do broja njenog fiksnog telefona. Koristio sam njenu kućnu adresu. Uspeo sam u tome, obrlativši dežurnu operaterku srceparajućom pričom.

Okrenuo sam broj, i posle duže zvonjave začuo promuklo i beživotno:

- Da?

 Predstavio sam se kao kćerkin drug iz grada u kome smo oboje studirali, i izokola se raspitivao o devojci i skriptama koje mi je tobože obećala na zajam. Usledio je tajac, a potom ženski plač. Užasno, neljudski, iz dubine stomaka i duše, monstruozno. Tako nešto nisam nikada čuo! Prosto sam bio skamenjen, iako sam video razna sranja u životu. Ridanje je trajalo dobrih pet minuta. Još tada mi je sve bilo jasno.

- O-ona je-je p-preminn-ulla... - grcao je glas iz slušalice.

- Kada? Kako? - upitah uspaničeno.

 - P-prošle ne-eedelj-eee... M-molim Va-ss, nemojte n-ništa da-a me ppp-i-iitatt-eee...

- Primite moje iskreno saučešće - rekoh, pokušavajući da se priberem, dok mi je srce lupalo.

- H-hvall-la tii-iii, sinn-ne...

Spustio sam slušalicu. Niz obraz mi je skliznula suza. Suza je završila u prašini dok je mene griža savesti polako uzimala pod svoje. Bila je to suza sebične kukavice.

Bilo je lepo majsko popodne. Odrasli ljudi, deca, srednjoškolci, sedeli su u obližnjoj poslastičarnici, i smejali se. Psi su se jurcali po parku. Žabe i ribice u reci... Sunce, oblaci, biciklisti, parovi... A jedna nevina devojka, nesigurna i plašljiva, biće koje je bežalo u učenje, pisanje i čeznulo za slobodom, devojka koju sam poznavao, je bila mrtva.

Pokupio sam njena pisma koja sam čuvao uredno složena. Prilično pribrano sam to uradio. Onda, otišao do obližnje fotokopirnice, najjeftinije u gradu. Sa sobom sam poneo skromnu ušteđevinu: nekoliko stotina dinara. Fotokopirao sam sve njene pesme, potrošio sav novac koji sam imao, osim neke sitnine. 

Uveče sam prekinuo sa apstinencijom od alkohola, sedativa i noćnih tumaranja. Obreo sam se u parku sa gomilom pesama, pivom i antidepresivima. Likovi od petnaest, pa do trideset i pet i kusur godina, devojke koje me gotive, ili me i ne primećuju ili im nisam baš jasan; momci iz podzemlja svake vrste... slučajni posmatrači... Pristojniji pankeri koji nešto studiraju... Fina gomila.

Nasumično sam počeo da im delim listove, uz šturo objašnjenje o ortakinji koja se ubila. Radoznalo i bez reči su uzimali papire, poneka cura je pokušala da me uteši, a neki su vrteli glavom i čitali pesme, zbunjeni. Jedan pijanac je rekao da mu taman treba nešto čime bi obrisao dupe, ali ga je devojka ućutkala jednim: "Ne seri!"

Otišao sam do sredine mosta, potegao dobar gutljaj piva, zagledao se u mastiljavo nebo, u daljinu, bacio ostatak hartije u reku i posmatrao kako je odnosi mutna voda, a potom ispustio prodoran krik.

Niko od prisutnih nije mislio da sam lud.

Svi su me znali od ranije.  

Jemčio sam za begonije:
pravnički podesio
besedu samosvojnosti.

( aplauz, praporci, za svoje postupke
     jedino mimikom odgovaram )


Ućutali ste.
Zbunjenost povija reč.

( hajka pucketa )


Tamničar mog bića
po kladencu omamljen baulja.

Rotira
i uliva
trome spevove

srž užadi eonskih.