waldorf and statler

8/3/2008

Putuj igumane...

22/11/2007

Grobnica

Žestoka je to svađa bila, ustvari raspravka između, nekada mojih prijatelja i mene. Prijatelja, nekada, dok su bili “normalni”. Nekada dok smo verovali u jednu ideju, ideju o promeni svesti, sistema...

Danas, oni su na “položajima” koje im je doneo upravo onaj sistem koji smo rušili, ali koji nisu srušili, nisu išli do kraja. Išlo se samo do određene granice, da narodu zamažemo oči. Priznajem učestvovao sam u tom zamazivanju, ali nisam imao nikakve koristi od toga. Čak šta više, samo štetu. Nakon zamazivanja, koje, kao i svaka dopola rađena stvar, ne može večito da traje, sam pobegao. Kukavički, ali šta ću. Protiv njih nisam mogao, nisam imao s kim, a i kako bih na prijatelje. Autocenzura je najgora vrsta cenzure, rekao je neko jednom. I u pravu je. Zbog toga sam završio u bankarstvu. Tužno je karijeru od deset godina u novinarstvu završiti u banci, ali...

*********

Nekada je bilo drugačije, iako nisam bio član nijedne stranke, niko me nije dirao. Radio sam svoj posao i pomagao u svaku akciju, bez obzira na to koja stranka je bila organizator. Za mene su tada svi bili isti, svi su bili protiv njega.

Danas imam isto mišljenje, svi su isti, ali u onom drugom kontekstu.

*********

I dalje sam ostao van svih okova stranaka i partija. Nekada sam pomagao u svim mitinzima, akcijama, slepo verujući u promene, u neko bolje sutra, za koje moji bivši prijatelji tvrde da je stiglo.

“A za koga prijatelji, za koga je stiglo bolje vreme? Kome je u ovoj zemlji bolje?”

*********

Još više sam uveren da smo se vratili na staro, a nije nam trebalo mnogo. Za to bar dokaza ima na svim stranama.

Neko vreme je i bilo bolje, doduše kratko. Osećalo se “to” jednostavno u narodu. Videlo se na ulicama. Ali...

*********

Poludeli su kada su čuli da želim da odem iz grada, iz ove zemlje. Da imam samo najgore reči o stanju u zemlji, ali nikome ne prija miris truleži i buđi i svi se mi trudimo da pobegnemo iz ovog groba zvanog Srbija. Svi želimo napred, da radimo i zarađujemo više, da napredujemo, stvaramo karijeru. Zbog toga moramo napolje, jer u zemlji u kojoj ja živim karijeristi su samo stranački pioni.

10/7/2007

A gde nam je otišla država?

Bio sam sinoć u Sopotu, na otvaranju filmskog festivala. Iskreno, išao sam da gledam Hadersfild. Gledao sam predstavu, pa me je veoma zanimalo kakav je film. Oduševio sam se. Toliko da sam zakasnio na autobus, pošto je Skupština grada organizovala prevoz za nas sirotinju.

 Nekako se promuvam po onoj gužvi i nađem sebi prevoz. Simaptičan neki čikica, kaže radi u Radio „nebitno kojem“, a ja naguzio oko vrata akreditaciju, čisto da uletim u neka kola, pa makar bila i reportažna.

 Kako je bilo u Sopotu, to i nije bitno za ovu priču. Bio sam i ranijih godina, ali ove 2007., kada je Skupština grada preuzela Festival i ona komunjara Gorica Mojović uložila pola gradskog budžeta u „grad“ koji ima jednu glavnu ulicu i jedan semafor, neverovatno je.

 Iako ste kao i ranijih godina prinuđeni da se probijate, ne kroz masu, već kroz dim sa roštilja, koji vas, kao da ste u Guči, privlači svojim mirisima, na platou ispred bioskopske sale je već drugačije. Promenjeno je sve, ali bukvalno sve. Od mermernih ploča, pa do sistema za fontanu, koja je ove godine radila.

 Ali da se vratim ja na čikicu, pričamo tako u kolima, ponoć poodavno prošla, razmenjujemo utiske. I on je kao i ja gledao predstavu i zbog toga je došao da gleda i film i onako u priči, ja shvatim da sam studirao sa njegovom ćerkom. Bili zajedno na filološkom. Pitam kako je ona, on onako snevoljio se: „Dobro je, u Beogradu je, još nije našla posao...“,

OK, rekoh u sebi, sve mi je jasno. Poznat slučaj, ili da se vratimo na filmski rečnik, poznat scenario.

 Sećam se nje sa fakulteta, pametna, lepa, sećam se da se još onda pričalo da će je „ćale“ koji je neka „budža“ zaposliti na nekoj televiziji. Sećam se njenih priča o ovom čoveku koji sedi pored mene, veliki novinar, urednik, što uopšte nije bila laž.

 Zaista je u svoje vreme bio veliki. Sada je samo na nekoj uredničkoj poziciji, smirio se kaže, kada smo se dotakli te teme.

 Ah da, ostavio sam najbolje za kraj. Dok sam ga čekao da naiđe, ispred sale, pošto je bio parkiran malo dalje, neko me pozvao. Pogledao sam i video njega u Škodi 120 modelu Miz 1985. godine.

 Za one kojima su automobili nepoznati, evo ilustracije, šta vozi jedan urednik, na našem najvećem radiju.

Dotakli smo se i te teme, kada sam ga pitao kako je moguće da čovek kao što je on, koji je uradio nebrojeno intervjua i emisija vozi Škodu staru dvadeset godina, samo se osmehnuo.

Na kraju smo došli od istog zaključka, da su i ovo društvo i država davno “otišli u kurac” (izvinjavam se zbog psovke).

Možda baš i zbog nas koji smo ućutali i prestali da se bunimo, verujući da su "ovi" bolji od "onih".

9/7/2007

Tužna i jadna zemlja...

2/6/2007

Ovu verziju spota prvi put vidim

13/5/2007

Moze li ovakav redosled?

11/5/2007

Zar opet...

10/5/2007

Za sve one koji su zaboravili, a i za one koji ne znaju kako je bilo 2

9/5/2007

Za sve one koji su zaboravili, a i za one koji ne znaju kako je bilo

7/5/2007

joj