Sa nepuna 3 meseca moj Vuk je prvi put išao sa mamom i tetkom za BGD.

Buduæi da nemam stolicu za automobil za njega, setila sam se da umesto tetkinih ruku iskoristim dudolinu. Naravno, nije u mojoj prirodi da sedim u šaragama, veæ iskljuèivo kao vozaè (redje kao suvozaè), tako da sam ja vozila a tetka sa Vukom pozadi izvodila kerefeke raznorazne. Dete na roditelje - obožava da se vozi, sav zamišljen je ležao i osluškivao do autoputa a onda zaspao.

Beograd ko Beograd, najlepši grad na svetu, ko poslatiènarnica za debelo dete - nikad ga ne bih ostavila. Kako smo se spustili u grad probudio se i posmatrao Medak, Zvezdaru, Doræol, Kalemegdan, trzao se na brundanje autobusa širom otvorenih oèiju sa milion pitanja u njima.

Najzad, Mercator!

Na putu se ogladni pa sam iskoristila tetkin šoping da ga nahranim. Moram da priznam, osetila sam se pomalo bednom dok sam posmatrala sve te fenserica mame, tate, bebe, kolica i garderobu, sve te pokretne stotine evra koje lunjaju Mercatorom. Primetila sam onda da je u poredjenju sa Njima, Vuk ipak - najlepša beba. I najmladja. I najmirnija. Da je on meni živ i zdrav. Jebeš pare. Od njih nikakvo dobro nije došlo.

Nisam mogla da odolim - malom gusaru sam kupila crvenu kapicu :o) i tako. Proskitali malo tamo-vamo i krenuli kuæi sa prvim mrakom. Bio je oduševljen svetlima autoputa kojih ima-nema-ima-nema-ima-nema, i pored muzike sa zadnjeg sedišta sam jasno èula njega i tetku kako razmenjuju njegov najèešæu izreèicu "aguuuuuuu".

Sledeæi nam je Novi Sad. Sledeæeg meseca. Æeka nas Jesenija. :o)

(ne mogu da odolim, evo još jedne slike, svi su mi prelepi ovde)