Још само две недеље и мој син пуни 2 године.
О, Боже... две године!
О, Боже... две године!
Велики мој дечак!
|
Јуче је заспао у осам увече... то му се није десило одавно баш. Обично је у пиџами у девет сати, игра се мало около са Данетом или неким гостом уколико се затекне ту, гледа ТВ а онда му спремим млеко и флашицу, кажем "Ајде сине, на спавање! Кажи свима ПА-ПА!" и он стане на врата дневне собе са флашицом у руци, и маше присутнима... он зна, идемо у нашу собу, стоји поред кревеца и чека да га пребацим унутра, да укључим бебећи канал, да га пољубим и покријем, угасим светло и екран рачунара, утишам музику и - изађем из собе.
Свако вече тако. Махне ми пре него што изађем. Он ЗНА да је време за спавање. Много сам поносна што сам и то успела - уместо у 23.30 или чак у поноћ - како је некада било, пресекла сам и одлучила... не баш у девет у кревет, али пола сата касније - свакако. Јутрос смо наставили да идемо у вртић. Био је на распусту десет дана, десет дана није устајао у 7 него се будио око 8, једно јутро чак и у девет. Нисам се бунила, и мени је пријало да мало дуже спавам 
.
. Ипак, имамо један ритуал. Мене пробуди мобилни, устајем и пребацим га у свој кревет, док ја одем у купатило. Онда му спремам млеко, и док он цокће ја га пресвлачим... онда га брзо покривам и ћушнем се поред њега..
А он.... мирише идаље на бебу... на оно мало надувено завежљајче што спава поред мене на болничком кревету, док ја плачем од среће и туге (а највише од подивљалих хормона) - што се родио и што је добро, и јер сам предосећала какве ме битке чекају... Али, док лежим поред њега идаље гурам свој нос у његов вратић, топао, мекан и нежан, љубим сваки прегиб, грлим нежно његово теланце (иако има скоро цео метар, идаље је бебаст... наравно, он ће ми увек бити бебаст) и говорим му колико га волим и љубим га све док се не пробуди... он онда отвори оке иако је наравно давно схватио ко то може тако да га гњави од рана јутра...
Тај тренутак... кад нам се погледи укрсте, кад му у још мутном, сном омађијаном оку препознам себе, и сву моју љубав, кад је и он препозна и насмеши се својим првим осмехом "ма где си ти мама?", пружи руке ка мом лицу и дозволи ми да га прекријем уснама, пољупцима, кад потура и нос и очи... тај трен чини да све ружно и све лепо, ма... да цео свет нестане, и звукови и мириси, људи... ничег нема, само он и ја.
То је тренутак Чистоте. Праве Љубави.
И ја сам Срећна, јер сам дочекала да уживам у њему.
Упркос свему...
Желим Вам свима - леп дан!
Objavio
VukMaslacak u 10:55 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar