Кад сам ја била мала, рецимо, ишла сам у основну школу, била је популарна нека песма (сада мислим да је то песма групе "С'времена на време") о некој тети која укључује телевизор и гледа цртани филм, док размишља о торти за коју треба да направи фил.

Ја сам ето данас тек укапирала, да сам ја постала та "тета". Јучерашњи дан ми је протекао у хаосу, мом тати се запалио ауто на путу ка Златибору, негде на Руднику... и размишљала сам, наравно, када је прошла опасност и када је загрмео преко мобилног да "престанемо да га зовемо, јер је ОН ДОБРО а ватра је угашена" о томе како смо у том ауту требали да будемо и Вук и ја. За мене - мање више, али за Вука, итекако сам се замислила...

Док смо чекале да га дошлепају заједно са аутом, не знам зашто, почела сам да гледам Вукове слике... откако се родио, па на овамо. Пронашла сам његову прву првцијату фотографију у животу, сликала га наша Розе мојом тадашњом Нокиом 3650. Ускоро ће мој фрајер да напуни целе две године и надам се, коначно ће "добити шифрарник" којим ће његов мандарински/јапански/енглески/српски коначно добити облике језика на коме ћемо моћи да га разумемо. За сада му све речи звуче "ктктктктктткткткткткт"са све узлазним и силазним гласовима, мада морам да признам да је "скинуо" гестикулацију и изразе лица док нам се обраћа - за 10! Пресмешан је! :)

Личим на тету са почетка приче, јер сам данас имала посла преко главе (ПРОЛЕЋНО СПРЕМАЊЕ, ИМЕ ТИ ЈЕ УЖАС!) и једва да сам стигла да се видим са Вуком. Кад сам коначно све завршила, било је око 2 и он је спавао. Онако знојава и прљава од чишћења гараже, аутомобила стајала сам поред кревеца и посматрала га како спава. Слушала га како дише, посматрала му лице и напућене усне, препуног срца. Истуширала се, обукла пиџаму и докопала кревета... следеће чега се сећам је мало, топло тело које се леђима утискује у мој стомак и његова рука која ме мази по коси. И његово кикотање...

Личим на ту тету јер сам радила све оно што маме раде, када је субота и ружно време напољу - покушавала да му будем ортак за играње, играчка, куца, маца, пријатељ, мама... око пола једанаест сам се претворила у немилосрдну кротитељку и отерала га у кревет. У међувремену се чула са Драгим, са цимером, са Тетом, кумама и другарицама, одгледала серију, спремила ручак за сутра, нагурала веш у машину, сабрала рачуне, одговорила на мејлове, смс поруке, спаковала играчкице, одолела да се не јавим некоме на МСНу... велика сам девојка :) неке ствари се боље доживе кад се прећуте, зар не?

Коначно, личим на тету из песме, јер сам дочекала да он заспи и куцам свој блог. Његов блог, уствари. Одабрала сам плејлисту која ми прија, срчем последњу кафу (да, боље би било да пијем чај, слажем се потпуно... али, навика је навика...), једним ухом ослушкујем њега који кашље, другим музику, мислим на сутрашње обавезе, на овога који је идаље на МСНу али идаље му одолевам :)...

Права сам тета. Браво ја.