Trebao mi je povod da napišem ovakav post - nada se svesno, dugo vremena trudim da odbijem loše vesti, da skliznu sa mene kao da sam premazana uljem protiv uroka... ne vredi. I nije ovo post o Kosovu, ni o soljenju pameti kako da povratimo dedovinu koju je zli Tetak preoćerdao, ali o tome MNOGO bolje govori Balašević...
*********************************
Nekoliko ružnih vesti obeležava ove dane... Prva je stigla iz daleke Afrike - moja sestra je rodila peto dete. Na žalost, bebica je rodjena sa Down sindromom... dugo nisam mogla da se pokupim niti da odgovorim na mail. Pročitala sam ga, prosledila familiji i - umuknula. Prevrnula sam dovoljan broj internet sajtova da bi bolje shvatila problematiku, mada sam otprilike znala, onoliko koliko je potrebno za održavanje nivoa lične kulture, šta je Down Sindrom... Moja tetka je slala nekoliko mailova, tražeći potvrdu da sam vest primila, a ja sam pokušavala da napišem nešt smisleno... nije išlo. Onda sam jedne noći, iz sna, probuđena košmarnim slikama, sela i prevrnula dušu na postavu ... odgovorila i isplakala.
Odmah nakon toga, saznala sam da je moja komšinica rodila treće dete i da je odmah nakon toga pala u komu. I nisam mogla da se pokupim. Jednostavno, nije mi jasno, kako je moguće da ginekolog koji je vodio trudnoću dozvoli prirodni porodjaj trudnici sa problematičnim pritiskom i pojačanim radom štitne žlezde? Neka se ona porodila za čas, ali... rizikovati život majke? Dalje, nije mi jasno da je nisu odmah poslali za BGD kada je prvi put pala u nesvest posle nekoliko sati porodjaja? Pa ni kada je drugi put izgubila svest, ništa nije preduzeto? Poslednji put, i treći put se onesvestila u tri ujutru i nije se više vraćala, a za Beograd je poslata tek u 10? Šta su radili ti ljudi 7 sati??? Šta su čekali???
Na svu sreću, poslednje što sam čula je da se komšinica probudila i da je počela da diše sama od sebe, da joj se povratio govor ali da je jako uznemirena pa je drže pod sedativima... doktori se nadaju da će se oporaviti i vratiti se, koliko-toliko zdrava svojoj deci od 6 godina, 5 godina i nekoliko desetina dana. Beba je dobro, makar nešto...
I na kraju, dogadjaj koji me je potpuno izbezumio je požar u Novom Sadu... i sva ta deca koja su izgubila živote.... Da li je normalno da se club/kafić CEO obloži ambolijom? Pa čak i plafon?
Pogledajte kako to izgleda! Tj, kako je to izgledalo, sva ta sintetika... Jadna deca nisu imala nikakve šanse... ne želim ni da pomislim... užas, užas, šta drugo da se kaže!? Mnogo puta sam ovde pomenula da ne želim da držim Vuka pod strogom kontrolom, ali... eto opet imam blokadu i ne znam kako da kažem ono što mi je na pameti... samo sam tako... nemoćna.
NIsam htela da vas rastužim... ali i ovo je deo života... na žalost....
*********************************
Nekoliko ružnih vesti obeležava ove dane... Prva je stigla iz daleke Afrike - moja sestra je rodila peto dete. Na žalost, bebica je rodjena sa Down sindromom... dugo nisam mogla da se pokupim niti da odgovorim na mail. Pročitala sam ga, prosledila familiji i - umuknula. Prevrnula sam dovoljan broj internet sajtova da bi bolje shvatila problematiku, mada sam otprilike znala, onoliko koliko je potrebno za održavanje nivoa lične kulture, šta je Down Sindrom... Moja tetka je slala nekoliko mailova, tražeći potvrdu da sam vest primila, a ja sam pokušavala da napišem nešt smisleno... nije išlo. Onda sam jedne noći, iz sna, probuđena košmarnim slikama, sela i prevrnula dušu na postavu ... odgovorila i isplakala.
Odmah nakon toga, saznala sam da je moja komšinica rodila treće dete i da je odmah nakon toga pala u komu. I nisam mogla da se pokupim. Jednostavno, nije mi jasno, kako je moguće da ginekolog koji je vodio trudnoću dozvoli prirodni porodjaj trudnici sa problematičnim pritiskom i pojačanim radom štitne žlezde? Neka se ona porodila za čas, ali... rizikovati život majke? Dalje, nije mi jasno da je nisu odmah poslali za BGD kada je prvi put pala u nesvest posle nekoliko sati porodjaja? Pa ni kada je drugi put izgubila svest, ništa nije preduzeto? Poslednji put, i treći put se onesvestila u tri ujutru i nije se više vraćala, a za Beograd je poslata tek u 10? Šta su radili ti ljudi 7 sati??? Šta su čekali???
Na svu sreću, poslednje što sam čula je da se komšinica probudila i da je počela da diše sama od sebe, da joj se povratio govor ali da je jako uznemirena pa je drže pod sedativima... doktori se nadaju da će se oporaviti i vratiti se, koliko-toliko zdrava svojoj deci od 6 godina, 5 godina i nekoliko desetina dana. Beba je dobro, makar nešto...
I na kraju, dogadjaj koji me je potpuno izbezumio je požar u Novom Sadu... i sva ta deca koja su izgubila živote.... Da li je normalno da se club/kafić CEO obloži ambolijom? Pa čak i plafon?
*
Pogledajte kako to izgleda! Tj, kako je to izgledalo, sva ta sintetika... Jadna deca nisu imala nikakve šanse... ne želim ni da pomislim... užas, užas, šta drugo da se kaže!? Mnogo puta sam ovde pomenula da ne želim da držim Vuka pod strogom kontrolom, ali... eto opet imam blokadu i ne znam kako da kažem ono što mi je na pameti... samo sam tako... nemoćna.
NIsam htela da vas rastužim... ali i ovo je deo života... na žalost....
Objavio
VukMaslacak u 01:43 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar