Tragična dešavanja obeležavaju moj omiljeni deo godine, januar. Iako jedan u oktobru, a njih troje krajem decembra odoše, teško mi padaju njihove sudbine. Teško je objasniti kako neko koga apsolutno nisi poznavao osim iz onoga što ti je servirala "čarobna kutija" možeš toliko da oplakuješ, tiho u svojoj duši, na glas samo uzdahom? Nije mi jasno, ali ne prođe dan da ne pomislim na Tošetov glas i nasmejane oči, da ne kažem "Miruj angele". Samo ponekad mi ruka ne krene ka njegovoj plejlisti... i kad ga čujem, napune se oči suzama, setim se koncerta prošle godine i ... ne verujem da ga nema.
Zorica, Zeka i Elmir...? KAKO i ZAŠTO toliko mislim na njih? Kad god sednem u auto, zamaknem za ugao Požarevcu, eto ih u mojoj glavi. Eto slike tragova točkova u svežem snegu koji vode do rečice. Pa slike njihovih nasmejanih lica... i onda uzdišem, jer znam da većina misli "šta se prenemažeš????".
A ljudi, ako mi verujete, meni je STVARNO teško što te dece više nema!!! Molim se za život Zablaćanskog, o Bože zašto je to sve takoo!?!??!?!?!?!!?!??!?!?
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (8) | Pošalji komentar