Други је јануар дош'о и прош'о. Провели смо га онако... празнично. Као кад седнеш пред ТВ пуног стомака, безбрижан што се сутра не ради и немаш никакву обавезу, па можеш и да дрменеш а Бога ми и да одвалиш добро парче сна, ако не и цео сан да одсањаш. Мука ми је од јела и пића, више од јела него пића... изненађена сам чињеницом да сам идаље смртно заљубљена у тулумбе које већ два дана дремају у преслатком сирупу од шећера, лимуна и ваниле. Једем их натенане, јер што више дремају све су сочније. Онако, грицнем, а уста ми се прво напуне тог лепљивог сока, а тек онда једва да имам воље за тулумбаћ... теееешком муком га смажем... ехххххх
Двехиљаде осма ми је почела са снегом кога сам призивала све време децембра, са испражњеним акумулатором, и комшилуком више него вољним да ми помогне. Ипак НИШТА није могло да ми избрише осмех са лица. ВОЛИМ ВОЛИМ ВОЛИМ СНЕГ! Богу хвала, воли га и Вук, синоћ смо се шетали скоро сат времена по НАЈДУБЉЕМ СНЕГУ, све по жељи Малог Принца.
Него... о честиткама сам хтела. Ове године је наша Тета уместо мене послала нашим драгима оне старе, добре папирне честитке. И ми смо добили неколико лепих, топлих, поређали их на висећу полицу у дневној соби (најдража ми је ипак она коју ми је послала Мириам са клинцима, жута је, дечје искрена и топла
, што је више гледам све ми се више чини да могу да видим отиске вредних прстића како је исписују). Како нови, виртуелни прописи налажу, пред Нову годину послала сам на све електронске адресе које имам. Пре тога сам примила неколико оних готових које нуде разни честитка.ком сајтови.
Међутим, врло сам се изненадила, и то непријатно, када сам првог поподне схватила да је се само мали проценат људи којима сам пожелела све најбоље сетио да ми одговори. Не знам колико напора изискује ако не послати честитку, а оно једноставни клик на дугме "риплај" и пар речи захвалности?
Жалосно је то. Стварно. Неки су се "извукли" пославши смс, неколицина је чак и звала... али је једно сигурно, "институција честитки" - умире. Ипак, Мали Принц и ја ћемо идаље слати честитке. Поштом, уручивати лично, "пратити" по комшилуку - свеједно. И једва чекам да порасте, па да се дамо у ручно прављење честитки.
***************************
СВИМ БЛОГОЈЕВЦИМА ЧИЈЕ БРОЈЕВЕ И АДРЕСЕ НИСАМ ИМАЛА:
ДРАГИ НАШИ,
Ми Вам то желимо сваког дана, али некако овај се посебно издваја од свих (не нашом кривицом). Оно чега нисте имали - да имате, а оно чега сте се уморили - да испратите. Оно чега сте се плашили - да нестане, оно што Вам је било терет - да олакша.
Волите људе којима сте се окружили - Ви најбоље знате зашто је то тако. Они ће Вам увек пружити оно шта Вам недостаје. А ако се то не деси, знате шта Вам је чинити. Нећемо Вам желети да година иде "као по лоју" јер то досади... знате ону причу о каменчићу у ципели?
Ту ћу оставити за следећу годину.
Још једном, здравља и среће!
Друго ће све већ доћи само по себи.
Срдачно
Вук и Милена
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (7) | Pošalji komentar