Dok sam čekala 14h, da bih stala u red i predala papire za grčku vizu, pokušavala sam da nadjem pravo mesto za sebe i jednu pristojnu kafu. Da, jasno mi je da sam išla "mečki na rupu" - ugao Skadarske i Strahinjića Bana nije garancija kvalitetne kafe, ali jeste pojave zvane "da ti uši zabride". Moj omiljeni lokal u Skadarliji nije radio (grrrrrr) a nije mi se pešačilo uzbrdo i još dalje da bih popila kafu na brzinu. Zato... proverila sam novčanik, da li imam dovoljno para za ovo "planinarenje" i spustila se hladovitom stranom Skadarske, pravo u "Malu Italiju".
Sve mi se svidelo, iako sam stalno u jednom oblačku iznad glave imala upaljen uzvičnik - jedan za zakazani "sastanak" u ambasadi, jedan za cene u ovom malom muzičkom raju. Lepe zelene fotelje, udobne. Okrugli stolovi. Cesaria Evora glasom nunuška goste. Kelnerica koja je nečujno nestala kad sam rekla "kapućino i kiselu". Nežno pirkanje vetra i napadnan zvuk velikih ventilatora odozgo. Skoro pa savršeno.
Falilo mi je more. Pogled ka pučini. Prsti u pesku. Kad sam ponovo bacila pogled na sto, tu je bila moja narudžba. Izvadila sam knjigu koju sam dobila na poklon, i krenula da čitam. Reči su samo promicale pred pogledom, ne praveći vezu sa mozgom. Nisam kapirala reč "ulica". Niti jednu gramatičku jedinicu. Kompletan diskonekt sa svetom. Prijalo je to... to stanje ničega.
Pogled mi se sreo sa čovekom koji je glasno pričao za susednim stolom. Matoriji. Po mom ukusu. Plave oči. Ne znam ja kako izgleda dorćolac, al' mogao bi i ovako. Uglađen, namirisan, uparađen. Biznismen. Mika, Pera, Laza, Steva... svi NJEGA zovu na mobilni. Svima ON pomaže. U nekoliko rečenica... "javi se mojoj sekretarici, sredićemo to...." Sa osmehom pomišljam kako bi bilo zanimljivo da mu usred fingiranog poziva stvarno zazvoni telefon. Ali, ništa od toga. Telefon mu stalno zvoni. Ne folira se.
Nakon nekoliko desetina minuta napora da ga ne slušam, ipak odvajam uho. Govori o mestima, stvarima i ljudima za koje sam čula ili čitala. Govori o njima onako kako ja govorim o kolegama sa posla.
Impresionirana? Ne.
Zaintrigirana? Da.
Dok prolazi pored njega, nečujna konobarica mu dobaci "'Oćeš da me vodiš na more?" a on kao da je samo to čekao - raspali kako će je voditi ovde i onde, sve neka meni dobro znana mesta hrvatske rivijere, pa onda po nekim ostrvima za koje sam samo čula. I nekako ne želim da slušam sve to, ali ne vredi, čovek kao da je doručkovao megafon, sluša ga cela bašta a i dobar deo prolaznika.
"Jedne godine krenemo ja i ******** na Lastovo a on poveo onu malu, sećaš se... onu što je balio za njom mesecima... (okrene se prema čilaneru koji kunja naslonjen na drvo), imala je onu kretensku pudlicu. Nas troje u autu. Išlo mi ono kuče na qrc (u komunikaciji ne uspeva da ne spomene nijedan polni ili intimni organ, puna mu usta) al sam se stis'o, sve mislim na more. Kad smo došli, njih dvoje u svoj a ja u moj apartman, odmorio, odspavao, iš'o na plažu vratio se - njih nisam video, a kuče sam čuo da arlauče.
U neko doba, lupa neko na vrata, kad - ******. Psuje majku i oca i sve po spisku, pa reko "šta ti je jbte?", a on će - ma kuče mi je jebalo kevu, ne zaklapa, džabe i mala i more i sve, sutra je šaljem kući pička mi materina pedofilna."
Nisam izdržala. Počela sam da se smejem sa ostatkom bašte. Oči mu sevnuše samozadovoljstvom kada su nam se pogledi sreli, kao da je sve to ispričao baš mene da zasmeje. A nije. Znam da nije. Onda reče "Eto i gospođi je smešno (pokazuje rukom ka mom stolu, dok ja crvenim), a vrućina je, jel da gospođo da Vam je prijala ova priča na ovu vrućinu?" ja klimnem glavom, mahnem devojci da platim i noseći osmeh odgegah ka Ambasadi.
************************************************
Ako ga neko poznaje, neka ga pozdravi i zahvali u moje ime.
Sve mi se svidelo, iako sam stalno u jednom oblačku iznad glave imala upaljen uzvičnik - jedan za zakazani "sastanak" u ambasadi, jedan za cene u ovom malom muzičkom raju. Lepe zelene fotelje, udobne. Okrugli stolovi. Cesaria Evora glasom nunuška goste. Kelnerica koja je nečujno nestala kad sam rekla "kapućino i kiselu". Nežno pirkanje vetra i napadnan zvuk velikih ventilatora odozgo. Skoro pa savršeno.
Falilo mi je more. Pogled ka pučini. Prsti u pesku. Kad sam ponovo bacila pogled na sto, tu je bila moja narudžba. Izvadila sam knjigu koju sam dobila na poklon, i krenula da čitam. Reči su samo promicale pred pogledom, ne praveći vezu sa mozgom. Nisam kapirala reč "ulica". Niti jednu gramatičku jedinicu. Kompletan diskonekt sa svetom. Prijalo je to... to stanje ničega.
Pogled mi se sreo sa čovekom koji je glasno pričao za susednim stolom. Matoriji. Po mom ukusu. Plave oči. Ne znam ja kako izgleda dorćolac, al' mogao bi i ovako. Uglađen, namirisan, uparađen. Biznismen. Mika, Pera, Laza, Steva... svi NJEGA zovu na mobilni. Svima ON pomaže. U nekoliko rečenica... "javi se mojoj sekretarici, sredićemo to...." Sa osmehom pomišljam kako bi bilo zanimljivo da mu usred fingiranog poziva stvarno zazvoni telefon. Ali, ništa od toga. Telefon mu stalno zvoni. Ne folira se.
Nakon nekoliko desetina minuta napora da ga ne slušam, ipak odvajam uho. Govori o mestima, stvarima i ljudima za koje sam čula ili čitala. Govori o njima onako kako ja govorim o kolegama sa posla.
Impresionirana? Ne.
Zaintrigirana? Da.
Dok prolazi pored njega, nečujna konobarica mu dobaci "'Oćeš da me vodiš na more?" a on kao da je samo to čekao - raspali kako će je voditi ovde i onde, sve neka meni dobro znana mesta hrvatske rivijere, pa onda po nekim ostrvima za koje sam samo čula. I nekako ne želim da slušam sve to, ali ne vredi, čovek kao da je doručkovao megafon, sluša ga cela bašta a i dobar deo prolaznika.
"Jedne godine krenemo ja i ******** na Lastovo a on poveo onu malu, sećaš se... onu što je balio za njom mesecima... (okrene se prema čilaneru koji kunja naslonjen na drvo), imala je onu kretensku pudlicu. Nas troje u autu. Išlo mi ono kuče na qrc (u komunikaciji ne uspeva da ne spomene nijedan polni ili intimni organ, puna mu usta) al sam se stis'o, sve mislim na more. Kad smo došli, njih dvoje u svoj a ja u moj apartman, odmorio, odspavao, iš'o na plažu vratio se - njih nisam video, a kuče sam čuo da arlauče.
U neko doba, lupa neko na vrata, kad - ******. Psuje majku i oca i sve po spisku, pa reko "šta ti je jbte?", a on će - ma kuče mi je jebalo kevu, ne zaklapa, džabe i mala i more i sve, sutra je šaljem kući pička mi materina pedofilna."
Nisam izdržala. Počela sam da se smejem sa ostatkom bašte. Oči mu sevnuše samozadovoljstvom kada su nam se pogledi sreli, kao da je sve to ispričao baš mene da zasmeje. A nije. Znam da nije. Onda reče "Eto i gospođi je smešno (pokazuje rukom ka mom stolu, dok ja crvenim), a vrućina je, jel da gospođo da Vam je prijala ova priča na ovu vrućinu?" ja klimnem glavom, mahnem devojci da platim i noseći osmeh odgegah ka Ambasadi.
************************************************
Ako ga neko poznaje, neka ga pozdravi i zahvali u moje ime.
Objavio
VukMaslacak u 15:49 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar