Немам другу идеју како да обележим овај дан, осим овим мојим подсећањем на прошлу годину. Изволите у временску машину – датум: 25.05.2006.

У болницу сам дошла дан раније – 24. маја, јер Наташа (гинеколог) није хтела ништа да препусти случају. Толико смо дуго ишчекивали Колумба, да ништа није смело да крене наопако. Једва се пењем уз степенице у породилиште, стомак преогроман, стопала надувена. Иза мене иду будуће Бака и Тета, носе кофер и кесе. Пресвлачим се у докторској соби – строго спаваћица, папуче. Бака и Тетка одлазе, сама вучем кофер у собу на гинекологији. Соба са 8 кревета, мој је у средини – „прелепо“, кад се отворе прозор и врата у исто време имам 100% шансе да зарадим упалу плућа. Тешим се да је то само данас. Сутра ме селе у породилиште. Цело пре подне – прегледи, прегледи, прегледи, мерења, игле. Само сам на ЦТГ ишла 3 пута, али то је за мене најлепши звук – брзо куца срце мог Колумба. Кад се закуцам у кревет после прегледа палим МП3 и певушим:

„Тииии, тако добро стојиииш мииии, сутра нек нас виде свииииии – хеееј, нек пукну од зависти, зависти, јер тиии за мој осмех кривац си – ал си ме купио, тиииии“

Нек ми опрости Александра, ваљда сам једина особа на свету која је плакала уз ову њену песму. Лежим на леђима, дланови на стомаку и – певам. А он се мрдуцка. И не могу да замислим да га од сутра више неће бити ту, већ да ћу га држати у свом наручју. Да ће мирисати бебеће, и да неће имати појма ни о чему, осим што ће препознати моје откуцаје срца и глас. Дуги разговори мобилним, поруке, поруке које ми говоре – ниси сама, ту смо, волимо те, уз тебе смо... Последња посета три Тете пред спавање... Уффффф

У 5 мерење температуре и притиска. 36.4/ 120-80. Идеално. „Контракције? Столица?“ Одмахујем главом. „Не смете ништа да једете и пијете од 10 сати, знате?“ Знам, знам... Блејање у прафон до 7. Онда сам заспала. У 9 визита. Прескачу ме. Па опет, гинеколошки преглед и ЦТГ. Колумбо се мало узбудио, немиран је. Ваљда га ја таквим чиним.

Од 12 не смем ни воду да пијем. Све сам нервознија јер су ми саопштили да ме неће оперисати пре подне, већ поподне. Не знају тачно кад, али око 4. Шетам. Читам. Певам. Поруке. Позиви. Посете. Опет ЦТГ, сада у приземљу болнице, мене и још 3 труднице спроводи једна сестра до просторије. Сандра ме проналази (како, само она зна), слика ме, смеје се мом стомаку, фризури, слуша Колумбово срце док је ЦТГ у току.

Пребацују ме у породилиште око 3, осећам болове у леђима. Контракције, Наташа каже да сам се много узбудила и да је почело. Милкица је већ ту. Са великом муком лежем на гинеколошки сто – преглед, бријање, клистирање. Одлазим на туширање, плачем и ридам. Раде ми последњи ЦТГ – стварно имам контракције, почетне. Осећај – као најава менструације, та врста боли. Од пола 4 до 4 ми намештају катетер, Милкица ме пуни некаквим инекцијама и течностима. Лежим и дрхтим. У 4 улази Наташа – ајде. Сала је готова.

У сали око 10 особа. Скидам спаваћицу, остајем гола пред њима. Помогну ми да легнем на сто – лева руку везују за сталак, и креће нова тура хемије кроз мене. Покривају ми све осим стомака, везују ноге и другу руку. Све сам ово слушала милион пута, али сада се стварно дешава. Перу ми стомак, Слађа (анестезиолог) ми каже да се не бринем, неће кренути да оперишу док не будем ван свести. Погледом тражим Милкицу, не говорим. „Ајде лепа, видимо се после...“ каже ми и љуби ме. Маска на лицу – удахни дубоко... тако, још једном... још....

„Милена, пробуди се..!“ чујем из даљине. Мозак ради 100 на сат. Знам где сам. Знам шта сам. Отворим очи, Милкица је поред мене. „Јел' добро?“ Смеје се, "јесте лепа, ОН је а не ОНА, жив и здрав, ено купају га, све је прошло како треба, има све прсте и све је уреду..." Лакне ми. Пребацују ме на интезивну негу. Почињем да осећам бол. Јаку. Тражим нешто против болова. „Не можемо више ништа да дамо... то је то.“ Кукала бих, ал ћутим. Хоћу да га видим. Не дају ми. Дајем Милкици мој мобилни – иди га сликај.

Ево га - рођен у 16,58 - 25.05.2006те, 5 недеља пре термина - 3650гр, 54цм...

Боже мој...! Какав призор! Мој син! Мој црни, намрштени, наборани шар-пеј! Гледам и љубим екран мобилног. „То је он...? Ово је Вук?“ Милкица се смеје, јесте лепа, то је он. Стижу поруке. Позиви. Још сам ошамућена и тешко ми је да причам и куцам. Наизменично спавам, кукам и тражим да ми га донесу, али ми не дозвољавају да га видим па сумњам да нешто није уреду. Имао је обмотану пупчану око врата и напио се плодове воде, прима антибиотике, али је добро.

Прва посета – после 3 сата. Бака, Тетка и тетка Ката. Гурају мој кревет кроз ходник до врата за посете. Цичимо од среће. А онда га доносе. Тресем се од среће. Спуштају ми га на груди... Кажу да се тај осећај никада не заборавља. Истина је. И сад ми срце игра као тада, и сваки пут кад помислим на тај тренутак. Шапућем му нешто али се више не сећам шта. Љубим му косицу, црну и чврсту. Брекће. Мекеће. Бебац, прави бебац. Мој син. Мој Вук. То је било пре годину дана.

Невероватно колико је напредовао за тих годину дана – од несвесне бебе до мангупа који деци у парку отима лопту и који самостално хода. Јуче је пао и ударио предње зубе у сточић... крви пуна уста. Вриштао је и вриштао, срце ми се цепало. Смирио се брзо – куцао је Мајани поруке преко МСНа и почео да „де де де де дееееееееее де деееееее“-дедуће. Заспао у 12, пробудио ме у 15 до 6. А док ово куцам, он спава – на стомаку (а како другачије???), једну чарапицу има, другу је негде бацио, дуди своју дуду, и нема појма да му је данас

ПРВИ РОЂЕНДАН!!!!!! :о)

Да си ми жив и здрав, весео, мио, добар, паметан, дебео, безобразан и знатижељан! Свима са www.blogoye.org хвала на подршци и интересовању за Вука и мене у протеклих годину дана! Изволите на торту и колаче!