Kucati sms-ove i voziti je rizièna stvar, i ne volim da to radim. Ali... stvar je bila urgentna. Na pumpi izaðem iz auta da udahnem noæni miris Morave... i ne osetim je. Èudna je ona reka. Svojevoljna. Tvrdoglava. Daje se samo kad ona hoæe. Prznica. Eh, neka je...
Naslonim se na haubu i krenem da kucam. "Ne možeš ovde da koristiš mobilni, zabranjeno je..." kaže pumpadžija iza mojih leða, skoro pa me uplašio. Pogledam u natpis - stvarno, zabranjeno. Obrišem napisano "upravo tankiram..." i ubacim mobilni u auto. Objasnimo se oko kolièine plina koju treba da ubaci u Belu Alu. Èekiram novèanik - biæe dovoljno.

Ne znam odakle, možda iz toplog mraka moravskog ili nekog mog, liènog a zaboravljenog, tek - izroni misao na Ðorða Balaševiæa i njegovog junaka koji je voleo da radi noæne šifte na nekoj pumpi nadomak Novog Sada... pa, mogao je ovako da izgleda. Imaju isti... nejebavajuæi govor tela, nejebavajuæi u odnosu na svet oko sebe. I sliènu stolicu tik do aparata za plin. Fali mu samo džukac da spava pored nogu.

Bradat... al onako, zapušteno bradat. Bojler u zaèetku, spojlere savršeno sakrio u plavom odelu na tregere. Izlizane patike. Zvužduæe. Na mene ne obraæa pažnju. Volim takve pumpadžije. Pomislim, da li bih trampila moj život za njegov..? Ma koliko to meni romantièno izgledalo, sumnjam je tako. Kad zameniš noæ za dan... nije lako.

Pogledam okolo, tu blizu je parkiran crveni kadet sa koga kaplje voda i pored leži crevo. Aha, nema posla. Oprao je auto. Odgledao nešto na TVu. Prelistao sve novine. Tražio radio stanice, vešto izbegavajuæi "Molitvu" u najnovijoj verziji. Pojeo sladoled iz prvog frižidera na koji je naišao. Nije birao. Bilo koji. Gledao u mobilni i èekao da se javi. Ona. Neka. Ta.

Poènem da se smejem sama sebi. Plin-pištolj objavi da je rezervoar pun. Okrenem se ka njemu. Zeva. "Koliko?" - pokušam da zvuèim veselo dok spremam novac.  Iz mraka se lenjo podigne njegov obris i zaèuje "Petsto." Prokomentarišem kako je to neverovatno, da æe uskoro više da me košta putarina od samog puta. Neodreðeno mi saopšti da mi "auto troši". Platim, pozdravimo se, krenem ka vratima. Pa stanem.

"Ej..!" Okrene se. "Jedeš jagode?" A ne, ne menja se izraz na njegovom licu. "Da. Što?" Pozovem ga rukom da mi priðe, i on se lagano dogega. Otvorim gepek i u istom trenutku nas zapahne miris jagoda. Gajbica puna, kupljena pre 2 sata na kvantašu. "Uzmi."

I najzad, junak neèijeg romana, pumpadžija nejebavajuæeg stava, hladnokrvni Šejn "Jatagana" izbi osmeh na lice. Detinji. Radosni. Šakom dograbi nekoliko najveæih sa površine i prinese ih licu, pa ih omirisa. "Ah... prave..." Onda me pogleda, valjda po prvi put, iskreno i jasno. "Hvala..."

Otpozdravim tupavo, k'o saobraæajac kome je mašta hirurškim putem odstranjena jer ometa teške i naporne umne radnje, pa kresnem motor. Još desetak kilometara i biæu u krevetu, pored Vuka. A Pumpadžija æe možda odmah, a možda kasnije, mirisati tih nekoliko jagoda i smešiti se. I veæ ga vidim kako Njoj šalje vragolasti sms - "pogodi šta držim u ruci..."