Е, да... тако би могао да наслови писмени рад мог сина. Да има довољно годиница. Немам чиме да се забавим увече кад он заспи. И сад сам почела да скидам филмове са нета, тако да сам најзад одгледала "Минхен". Толико сам га чекала и надала се, а онда, кад сам га на крају одгледала ... схватила сам, могла сам и боље да утрошим три сата. Кад се самосиловање да га одгледам до краја завршило, кренем на спавање. Вук у свом кревецу, спава све у 16. Ових дана је нешто кашљао, као велики, па
је спавао самном. И сад, кад сам ушла у собу, видим - распремљен мој кревет, а мрзи ме да га намештам у 1 после поноћи - одлучим да пребацим Вука поред себе. У међувремену се он пробудио, тако да сам га пресвукла и дала антибиотик, млека, одгледали смо "Саут Парк" заједно (невероватно колико га је забавила епизода са Мајкл Џексоном...), исекла сам му ноктиће, а онда је дошло време да угасим све и да се - спава.
Не знам колико је времена прошло (оставила сам мобилни далеко да бих видела колико је сати), тргнем се и потражим га руком.

ЊЕГА НЕМА!!!!!

Мислим, сањам, па покушавам да се пробудим а онда капирам да сам потпуно будна и да стојим поред кревета и махнито прелазим рукама по кревету као кад тражим његову дуду кад се негде забије.
"Вукашинеееее!" вриснем, а онда негде из угла собе чујем чику. Веселу. И троптање ногица. Упалим светло а мој син стоји поред кревета, а између кревеца, са све дудом у устима и смеје ми се. Мајко моја, какво олакшање! Зграбим га, изљубим па увалим у кревет поред себе. Додуше, кад сам код Николине Баке прочитала да Ниџа устаје у сред ноћи да свира клавир, ово ми опет дође лакша заврзлама. Јбга, мало дете -
мали проблем...

п.с. нема фотке данас