Ето, за час прође година дана. Моје дете за 5 дана пуни две године. Ех... од овог смежураног створа...
до овог мангупа...
Матерински инстинкт ми ради, не 200 него бар 600 на сат, опет сам почела чежњиво да гледам труднице и новопечене маме са јако малим бебама, чезнем за још једним дететом. Просто је невероватно како се у последње време јасно и лако изјашњавам о шкакљивим темама, без икаквих проблема. Како у последње време јасно разумем своје инстинкте, препознајем неправду и успевам некако да хватам чаше у лету, тик пре самог разбијања.
Уживам у својем двогодишњем труду и раду на слици идеалног "породичног пејзажа" за Вука - коначно, оно чему сам тежила од самог његовог рођења добило је сасвим јасне контуре и темеље. Коначно, њих двојица имају везу... и мој "посао" је урађен, повукла сам се из њихове приче како сам и желела да буде. Чињеница да се Вукови родитељи подносе, зарад његовог добростања, и изрази његовог лица сваког пута када га одводим у наш стан из великог дворишта где има све што је детету потребно ми говоре јасно да је он - срећан. И зато, ја само могу да потапшем себе по рамену.
Иде ми мађијаштво, ових дана. Разумем, та реч не постоји, али је једина којом бих могла да опишем све ово. Предамном се дешава сасвим (не)вероватна ствар, мој син расте и све више покушава да комуницира... пролазимо кроз фазе препознавања делова тела, боја, воштаних бојица по целом стану и разнобојних неправилних кругова и вртлога исписаних по зиду у ходнику. Исцртавамо његов длан на папиру, стопала... покушавам да се присетим како се беше црта маца, куца, коњ... глумим све те животиње пред спавање милећи по стану, баш како он тражи и воли.
У фази је и када НЕЋЕ да једе... једноставно, он једе да би преживео, воће идаље неће ни да лизне у сировом облику, али ме такође радује што на исти начин одмахује главом на чоколаде и слаткише. На чему живи? Let me see.... На млеку, млеку, млеку и милк-шејку, рибљим штапићима, куваном купусу и пиринчу, туњевини и кромпир-пиреу, боранији и форнетима - искључиво и само један дневно, од шунке и сира. Воли чипс, штапиће пуњене кикирикијем и кокице, сок од брескве и ђус. Све остало... не мора баш.
Највише се дружи са Ниџом, наравно... скоро сваки дан су заједно, а Марија и ја као запете струне пијемо кафу, спремне да сваког тренутка натукнемо плаве шлемове на главу и улетимо да регулишемо њихове тучњаве. На жалост, Вук је све ратоборнији. У последње време, веома свестан своје територије и својих ствари, спреман да на све начине одбрани своје, па биле то коцкице или розе фротир за покривање. Или се сам бори, или кукњавом од мене тражи да узмем. Да не дозволим.
Врло је самосталан... у ретким ситуацијама ми даје руку када шетамо, у стању је да целу шетњу - претрчи, тако да се понекад дешава да ја јурцам за њим кроз парк... као тане је, за час се нађе на педесетак метара од мене...
Најомиљенија фигура у његовом животу је - његова тетка. Његова најдража. Све, све... али тетка је Закон! А веруј ми, и он је Звезда свих њених филмова. Ја ту само могу да повремено одглумим маму, иначе ... Вук и његова тетка су посебан свет.
Неко лепо рече, да тетке не постоје требало би их измислити... хехе.
Јуче је заспао у осам увече... то му се није десило одавно баш. Обично је у пиџами у девет сати, игра се мало около са Данетом или неким гостом уколико се затекне ту, гледа ТВ а онда му спремим млеко и флашицу, кажем "Ајде сине, на спавање! Кажи свима ПА-ПА!" и он стане на врата дневне собе са флашицом у руци, и маше присутнима... он зна, идемо у нашу собу, стоји поред кревеца и чека да га пребацим унутра, да укључим бебећи канал, да га пољубим и покријем, угасим светло и екран рачунара, утишам музику и - изађем из собе.
Свако вече тако. Махне ми пре него што изађем. Он ЗНА да је време за спавање. Много сам поносна што сам и то успела - уместо у 23.30 или чак у поноћ - како је некада било, пресекла сам и одлучила... не баш у девет у кревет, али пола сата касније - свакако.
Јутрос смо наставили да идемо у вртић. Био је на распусту десет дана, десет дана није устајао у 7 него се будио око 8, једно јутро чак и у девет. Нисам се бунила, и мени је пријало да мало дуже спавам .
Ипак, имамо један ритуал. Мене пробуди мобилни, устајем и пребацим га у свој кревет, док ја одем у купатило. Онда му спремам млеко, и док он цокће ја га пресвлачим... онда га брзо покривам и ћушнем се поред њега..
А он.... мирише идаље на бебу... на оно мало надувено завежљајче што спава поред мене на болничком кревету, док ја плачем од среће и туге (а највише од подивљалих хормона) - што се родио и што је добро, и јер сам предосећала какве ме битке чекају...
Али, док лежим поред њега идаље гурам свој нос у његов вратић, топао, мекан и нежан, љубим сваки прегиб, грлим нежно његово теланце (иако има скоро цео метар, идаље је бебаст... наравно, он ће ми увек бити бебаст) и говорим му колико га волим и љубим га све док се не пробуди... он онда отвори оке иако је наравно давно схватио ко то може тако да га гњави од рана јутра...
Тај тренутак... кад нам се погледи укрсте, кад му у још мутном, сном омађијаном оку препознам себе, и сву моју љубав, кад је и он препозна и насмеши се својим првим осмехом "ма где си ти мама?", пружи руке ка мом лицу и дозволи ми да га прекријем уснама, пољупцима, кад потура и нос и очи... тај трен чини да све ружно и све лепо, ма... да цео свет нестане, и звукови и мириси, људи... ничег нема, само он и ја.
То је тренутак Чистоте. Праве Љубави.
И ја сам Срећна, јер сам дочекала да уживам у њему.
Одавно хоћу ово да објавим на блогу, па никако да сачувам папирић из новоотвореног паковања помаде. Једино што сам одувек знала је да је Павловићева крема закон за бебе и маторе јер је одличног квалитета и 100% сигурна. Једном сам почела да читам пропагандни материјал, и мислим да је човек заслужио да се нађе овде. Свака гуза је макар једном намазана овом кремом у ублажила оједе :) ви се тога вероватно не сећате, ал'питајте своје маме. Наравно, не морам да Вам цртам да је Вук главни потрошач. већ скоро 2 године
Кад сам ја била мала, рецимо, ишла сам у основну школу, била је популарна нека песма (сада мислим да је то песма групе "С'времена на време") о некој тети која укључује телевизор и гледа цртани филм, док размишља о торти за коју треба да направи фил.
Ја сам ето данас тек укапирала, да сам ја постала та "тета". Јучерашњи дан ми је протекао у хаосу, мом тати се запалио ауто на путу ка Златибору, негде на Руднику... и размишљала сам, наравно, када је прошла опасност и када је загрмео преко мобилног да "престанемо да га зовемо, јер је ОН ДОБРО а ватра је угашена" о томе како смо у том ауту требали да будемо и Вук и ја. За мене - мање више, али за Вука, итекако сам се замислила...
Док смо чекале да га дошлепају заједно са аутом, не знам зашто, почела сам да гледам Вукове слике... откако се родио, па на овамо. Пронашла сам његову прву првцијату фотографију у животу, сликала га наша Розе мојом тадашњом Нокиом 3650. Ускоро ће мој фрајер да напуни целе две године и надам се, коначно ће "добити шифрарник" којим ће његов мандарински/јапански/енглески/српски коначно добити облике језика на коме ћемо моћи да га разумемо. За сада му све речи звуче "ктктктктктткткткткткт"са све узлазним и силазним гласовима, мада морам да признам да је "скинуо" гестикулацију и изразе лица док нам се обраћа - за 10! Пресмешан је! :)
Личим на тету са почетка приче, јер сам данас имала посла преко главе (ПРОЛЕЋНО СПРЕМАЊЕ, ИМЕ ТИ ЈЕ УЖАС!) и једва да сам стигла да се видим са Вуком. Кад сам коначно све завршила, било је око 2 и он је спавао. Онако знојава и прљава од чишћења гараже, аутомобила стајала сам поред кревеца и посматрала га како спава. Слушала га како дише, посматрала му лице и напућене усне, препуног срца. Истуширала се, обукла пиџаму и докопала кревета... следеће чега се сећам је мало, топло тело које се леђима утискује у мој стомак и његова рука која ме мази по коси. И његово кикотање...
Личим на ту тету јер сам радила све оно што маме раде, када је субота и ружно време напољу - покушавала да му будем ортак за играње, играчка, куца, маца, пријатељ, мама... око пола једанаест сам се претворила у немилосрдну кротитељку и отерала га у кревет. У међувремену се чула са Драгим, са цимером, са Тетом, кумама и другарицама, одгледала серију, спремила ручак за сутра, нагурала веш у машину, сабрала рачуне, одговорила на мејлове, смс поруке, спаковала играчкице, одолела да се не јавим некоме на МСНу... велика сам девојка :) неке ствари се боље доживе кад се прећуте, зар не?
Коначно, личим на тету из песме, јер сам дочекала да он заспи и куцам свој блог. Његов блог, уствари. Одабрала сам плејлисту која ми прија, срчем последњу кафу (да, боље би било да пијем чај, слажем се потпуно... али, навика је навика...), једним ухом ослушкујем њега који кашље, другим музику, мислим на сутрашње обавезе, на овога који је идаље на МСНу али идаље му одолевам :)...
Juče je downtown Zemuna, u svojoj promotivnoj turneji, obišao kandidat poslaničke frupe "Pozitivia", Vuk Maslačak. U kratkom susretu sa prisutnim građankama, prisutnima se obratio na čudnoj ali nadasve simpatičnoj mešavini samo njemu znanog jezika i obećao ko-zna-šta, nakon čega je upriličena opšta radost i narodno veselje.
Vaš reporter je zabeležio mali deo tog događaja, pa Vam ga ovde prenosi, što će biti slučaj i sa svakim budućim nastupom našeg voljenog kandidata.
Da li biste se kladili u 3 miliona dinara da znate koju reč deca pokušavaju da objasne sledećim rečima - "moj tata ima jedan, ima oko.... 20cm...", "moja mama ga ima, stavi bateriju u njega, i on vibrira", "tata kaže da ga mama previse koristi..." - to je mobilni telefon, naravno! Ili, na primer, evo kako objašnjavaju reč "pobeda" -- "to je nešto što si uradio, ili nešto što si mogao da uradiš, ili nešto što nisi uradio, i nisi smeo da uradiš, i nesto što si uradio, nesto što je trebalo, i onda ti je drago da si uradio..." Dobro došli u "Čik pogodi", urnebesni kviz u kome bilo ko iz publike može da bude takmičar i ima šansu da osvoji čak 3 milona dinara! Počinjemo tako što nasumice izaberemo 6 takmičara iz publike. Oni se kroz kviz nadmeću pokušavajući da pogode koje reči deca opisuju. Nakon četiri eliminacione runde, ostaju dvoje takmičara sa najviše bodova, koji se bore jedan protiv drugog u otkrivanju tajne ličnosti. A onda, u završnoj igri -- pravila se menjaju -- deca pokušavaju da pogode šta odrasli pričaju. Na kraju kviza takmičar treba da odluči: da li će da zadrži sumu koju je do tada osvojio.... ili će da pokuša da osvoji 3 miliona dinara. Kviz vodi Ivana Radovanović.
Danas, provlačeći se kroz Sinđelićevu, ulicu kojom retko kad prolazim peške - al' nekad se desi i to, da ja prolazim tuda - zaobilazeći stubove nekadašnjeg "Noviteta", najveće državne samoposluge u gradu - sada prekrojene u Kinesku robnu kuću i samoposlugu nekog polupismenog privatnika - iznenada, nađoh se oči u oči sa mojim Vukom.
Vukom, kroz dvadeset godina. Trgnula sam se kad su nam se pogledi ukrstili, pretrnula i brzo to sakrila spuštanjem očiju ka trotoaru. Tih par sekundi, koliko je trajalo naše nemo mimoilaženje, prođe mi ko večnost.
Dovoljno. Da primetim koliko je visok, i kako nosi svoj krupni stas. Da sagledam oči u polutreptaju dok vuče dim iz cigare. Da osetim njen miris baš onda kad su nam se rukavi okrznuli, kad sam prošaputala "Izvinite..." Da zapamtim kako će Vuk i sa koje visine da posmatra svoju majku...
Okrenula sam se sekundu pre nego što je zamakao za ugao i ispratila poslednje centimetre nisko vezanog repa na malo pogrbljenim ledjima.
Pa se nasmešila. I pojačala muziku. Zadovoljna.
******************************
Ali večeras, držeći Vuka u naručju, kad sam spustila na pult državne i Centralne apoteke izveštaj specijaliste ORL, sa nekoliko navedenih lekova da smirimo jako upaljeno uho zbog kojeg Vuk već danima odbija da jede - čak i Smoki, i čokoladne bananice i verovali vi meni ili ne, čak i mleko!!!! - vremešna apotekarka me je dočekala sledećim vestima - da je to samo izveštaj lekara iz bolice a ne recept i da lekove moram da platim, da trećeg leka nema a kada sam rekla da ću ih uzeti ali da moram da platim karticom jer toliko keša nemam kod sebe - nastao je tajac. Od par sekundi, ali tajac.
"Zar ne možete da odete do bankomata, eto tu, samo destek metara od apoteke..?" Pitam je vidi li ona koliko ima sati, vidi li ona da ja nosim skoro usnulo dete u rukama, pitam je u čemu je problem - da li je aparat u kvaru?
"Ne, nije, samo ja ne umem da rukujem sa karticom."
A meni dođe, majke mi moje, da puknem na licu mesta, da počnem da vrištim, da se smejem od muke, pa vičem i kunem, da psujem, da kreštim i dižem larmu, a meni dođe, majke mi, da je pitam - koliko se danas mesečno dobija od države, koliko para legne na račun za nesposobnost...?
Седим за рачунаром, из дневне собе чује се тон познате мелодије и знам - седам је сати. Вук се игра нечим иза мојих леђа, међутим, када чује ове тонове, усправи се и испусти звук како да негде касни (само чекам кад ће ти то да каже!) - и следеће што чујем је убрзани бат његових стопала из наше у дневну собу...
Да објасним - почиње "Слагалица" на Првом. За сада његов омиљени квиз. Мада, нема разлике ни када се гледају "Питања за шампиона", "Чик Чик Погоди", "Високи напон", "Милионер", "Све или ништа"... не знам, можда сам нешто заборавила. Осим што ово што сам навела значи да се код нас у кући много гледа ТВ, такође значи да ја немам благе везе шта се мом сину мота кроз главу док свих 30 минута без речи помно прати радњу. Ништа не може да га омете нити прекине у гледању квизова.
Д и ја се често смејемо гледајући га како покушава да изговори "СТОП" у првој игри слагалице, док се бирају слова, или док одговара на питања у игри "Ко зна - зна". Уме и да се обрадује када се реше асоцијације, да аплаудира значајно гледајући у нас, сав зачуђен зашто се и ми не радујемо.
Осим квизова, веровали или не, Вук игра шах на рачунару, а против истог. Јасно ми је да нема појма у чему је поента игре, нити како се креће која фигура, али зна да сам укључи игру, одабере беле фигуре, укључи 3д изглед табле и повуче први потез. Онда стрпљиво чека да црни одигра своје, али је прави ужитак и најискреније радовање се догоди онда када се једу фигуре. Није битно ко - коме. Игра и флипере, и "Изија"...
А онда опет, њега забавља прскање воде по кади, коришћење ноше, слагање празних саксија, ређање коцкица, обожава да извади све шерпе и да их преслаже, врати па онда опет извади са полица... Воли да се игра са Ниџом иако се често посвађају, отимају, па и потуку - све је то за децу. Обожава љуљашке а последњи хит је - јурење и храњење голубова у центру Пожаревца.
Немојте да се чудите ако га једног дана видите како седи у некој од столица и ко од шале одговара на разноразна питања
Nidžina mama je insistirala da ovaj video klip ima objašnjenje - mada da sam se ja pitala, ništa ja tu ne bi dir'o .
Prvo su obojica skakali po trosedu, a onda je Nidža prešao na fotelju. Zatim je došlo do turbulencije izazvane nepoznatim silama, pa je Vuk došao do fotelje...
Sledi klip, a vi pajste da se ne upiškite od smeha....
Slovenija još nije zvanično odlučila hoće li priznati nezavisnost Kosova. Slovenačka vlada jasno želi da to uradi, dok slovenački privrednici nisu presrećni zbog velikih investicija u Srbiji i moguće reakcije srpske javnosti. Pomozimo privrednicima da ubedi slovenačku vladu da nije vredno kvariti odnose sa Srbijom i rizikovati velike investicije zarad nepotrebnog priznanja nezavisnog Kosova.
To ćemo najbolje uraditi ako pokažemo odlučnost i započnemo bojkot upozorenja slovenačke robe i slovenačkih trgovačkih lanaca (ponajviše Merkatora i Merkura). Zamislite koliki bi utisak ostavio potpuno prazan Merkator na slovenačke vlasnike i privrednike u Sloveniji. To bi im sigurno dalo jaku argumentaciju da se suprotstave nesuvislim odlukama sopstvene vlade.
Zato se potrudite da u utorak i sredu, 19. i 20. februara, pa i nadalje, ne kročite ni u jedan slovenački trgovinski lanac, niti da igde kupite slovenačku robu.
Naravno, cilj ovog bojkota nije pogoršavanje odnosa sa Slovenijom, već naprotiv - cilj je promena politike slovenačke vlade koja je potpuno nelogično i bespotrebno usmerena protiv Srbije. A slovenački privrednici su dovoljno moćni da tu politiku promene ako imaju motivaciju. Stoga, motivišimo ih.
I, naravno, prosledite ovaj e-mail na što više adresa"
**********************************************
Ovaj mail sam zatekla jutros u svom mailboxu. Momentalno mi je podigao pritisak na 300 - da budem precizna, tekst maila je to učinio, nisam na pošiljaoca ljuta.
Dakle, NEĆU da šaljem dalje i NEĆU da budem deo lanca. Neću i ne mogu da učestvujem u oduzimanju radnjih mesta ljudima zaposlenih u pomenutim firmama iz Beograda i Čačka - koji NIŠTA NISU KRIVI što je Srbija nesposobno vodila sve ratove tokom prethodnih godina, što je imala nesposobne ljude za vođe, što je pošto-po to htela da bude nešto što joj ne priliči niti joj sleduje.
Ovo što se SADA radi u vezi Kosova, sva ova deca "u protestu" - a juče ih je bilo, sve u svemu u Požarevcu do stotinjak - zaustavljanje saobraćaja, skandiranje "Ubi, zakolji, da Šiptar ne postoji!" (!?!?!?!?!?!) - zove se duvanje u praznu tikvu.
Trebao mi je povod da napišem ovakav post - nada se svesno, dugo vremena trudim da odbijem loše vesti, da skliznu sa mene kao da sam premazana uljem protiv uroka... ne vredi. I nije ovo post o Kosovu, ni o soljenju pameti kako da povratimo dedovinu koju je zli Tetak preoćerdao, ali o tome MNOGO bolje govori Balašević...
*********************************
Nekoliko ružnih vesti obeležava ove dane... Prva je stigla iz daleke Afrike - moja sestra je rodila peto dete. Na žalost, bebica je rodjena sa Down sindromom... dugo nisam mogla da se pokupim niti da odgovorim na mail. Pročitala sam ga, prosledila familiji i - umuknula. Prevrnula sam dovoljan broj internet sajtova da bi bolje shvatila problematiku, mada sam otprilike znala, onoliko koliko je potrebno za održavanje nivoa lične kulture, šta je Down Sindrom... Moja tetka je slala nekoliko mailova, tražeći potvrdu da sam vest primila, a ja sam pokušavala da napišem nešt smisleno... nije išlo. Onda sam jedne noći, iz sna, probuđena košmarnim slikama, sela i prevrnula dušu na postavu ... odgovorila i isplakala.
Odmah nakon toga, saznala sam da je moja komšinica rodila treće dete i da je odmah nakon toga pala u komu. I nisam mogla da se pokupim. Jednostavno, nije mi jasno, kako je moguće da ginekolog koji je vodio trudnoću dozvoli prirodni porodjaj trudnici sa problematičnim pritiskom i pojačanim radom štitne žlezde? Neka se ona porodila za čas, ali... rizikovati život majke? Dalje, nije mi jasno da je nisu odmah poslali za BGD kada je prvi put pala u nesvest posle nekoliko sati porodjaja? Pa ni kada je drugi put izgubila svest, ništa nije preduzeto? Poslednji put, i treći put se onesvestila u tri ujutru i nije se više vraćala, a za Beograd je poslata tek u 10? Šta su radili ti ljudi 7 sati??? Šta su čekali???
Na svu sreću, poslednje što sam čula je da se komšinica probudila i da je počela da diše sama od sebe, da joj se povratio govor ali da je jako uznemirena pa je drže pod sedativima... doktori se nadaju da će se oporaviti i vratiti se, koliko-toliko zdrava svojoj deci od 6 godina, 5 godina i nekoliko desetina dana. Beba je dobro, makar nešto...
I na kraju, dogadjaj koji me je potpuno izbezumio je požar u Novom Sadu... i sva ta deca koja su izgubila živote.... Da li je normalno da se club/kafić CEO obloži ambolijom? Pa čak i plafon?
*
Pogledajte kako to izgleda! Tj, kako je to izgledalo, sva ta sintetika... Jadna deca nisu imala nikakve šanse... ne želim ni da pomislim... užas, užas, šta drugo da se kaže!? Mnogo puta sam ovde pomenula da ne želim da držim Vuka pod strogom kontrolom, ali... eto opet imam blokadu i ne znam kako da kažem ono što mi je na pameti... samo sam tako... nemoćna.
NIsam htela da vas rastužim... ali i ovo je deo života... na žalost....
Do mene su stigle reakcije na prethodni post. Hvala svima koji su javno komentarisali, to jako cenim, posebno kad znam da su lepe reči upućene Vuku (a ponekad i meni) od srca. Međutim, ima i onih koji ne gledaju tako dobronamerno na moj način vaspitanja Vuka... pa se daljni tekst odnosi na baš te, dušebrižnike.
*************************
Vuk je moje prvo, dugo očekivano i željeno dete. Posle dugog niza bračnih godina bez dece, rodila sam zdravo, pravo, muško dete. Vaspitavam ga po usadjenim moralnim normama, po svom kućnom vaspitanju, po instinktu, logici, a ponajviše - vodeći se ljubavlju. Primedba na moj "rad", posebno zato što sam pedagog, se odnosi na to što sam pustila malo a moje dete da gaca po ledenoj bari, u sred februara.
Prvo, nemoguće i neprirodno je držati dete non-stop na oku. Svako ko je roditelj ima da ispriča makar jednu priču u kojoj će reći "na sekundu sam ga/je ostavio samog/samu", onda se desilo nešto. Vuk je jednostavno uleteo u baru a da ja nisam ni primetila. A onda, kad je već pokvasio pantalone, i posebno zato što smo bili na 3 metra od ulaza naše zgrade - nisam htela... nisam ni želela da sputavam njegovu sreću.
I drugo, osmeh i smeh mog sina je meni najveća radost. Tih minut ili dva, radosne cike i štrapaciranja kroz baru, a to mu je bio prvi put - znam da mnogo znače oboma. Umesto da reagujem kako bi većina mama reagovalo, vriskom i grdnjom, shvatila sam da bih time samo upropastila divan trenutak za oboje.
DA, znala sam da je voda hladna, i da je vazduh hladan, i da se Vuk može od toga raboleti, posebno što je takav, podložan prehladama. Zato sam mu skinula cipele i čarapice čim smo ušli u hodnik i nogice mu uvila u šal.
Ovde, na blogu pišem o nesvakidašnjim stvarima, onima koje me potaknu i za koje mislim da su važne da budu zapisane. Bilo bi dosadno, za par godina, da sedim i čitam blog o tome kako VUk ustane, ide u vrtić, vrati se iz vrtića, spava, jede, jede, spava, gleda TV ili redja kocke. U suštini, na to se svode njegovi dani sada. Pišem o stvarima koje su drugačije... o svemu što uradi prvi put, zapišem u njegovu Radosnicu. A samo selektovane novotarije - ovde.
Mislim da je poenta ovog objašnjenja koje liči na pravdanje, a to nije - svako vaspitava svoje dete onako kako misli da je najbolje. Pametni roditelji slušaju savete bliskih ljudi i koriste ih. Imam sreću da imam izuzetno skladnu porodicu, punu razumevanja i ljubavi, porodicu koja itekako funkcioniše skoro 40god, prožmanu osećanjima sreće i sigurnosti. MOja sreća je duplirana jer imam i iskrene prijatelje koji mi se uvek nadju, u dobru i zlu, nude pomoć i podršku, ljubav - samo se nadam da im ja uzvraćam na isti način i da oni osećaju koliko se trudim da to tako bude.
Namerno NIKADA ne bih povredila svoje dete, niti bilo kog člana Vukove ili naše porodice. To prosto nisam ja, niti sam tako vaspitana.
****************************************
Poseldnjih nekoliko dana su bili jako turbulentni za mene i moje dete, posebno zato što se oseća veliko zadovoljstvo sa moje strane. Sutrašnji dan je za mene jako bitan, pa sam i nervozna i uzbudjena. Držite mi fige, da sve prođe kako treba
.
