"U okviru svoje velike evropske, kako kaže oproštajne turneje, naš grad je posetila nekada èuvena, intrigantna æelava, krupnih plavih oèiju pevaèica Sinead O'Connor. Na binu je izašla bosa u roze hipi košuljici i farmerkama u pratnji jednog starijeg gospodina sa gitarom i jednog mlaðeg umetnika. Akustièni koncert trajao je jedva nekih sat vremena, najavljeni hitovi poput "Mandinka", "Troy"su izostali... "Theree Babies" i "The Emperor's New Clothes" u novim aranžmanima jedva da sam prepoznala".

"Kako do posla u Republici Srbiji? Ovo pitanje se veoma èesto postavlja. Toliko èesto da je pitanje metastaziralo i ušlo u sve pore i slojeve, nema više kud. Od poèetka Globalne ekonomske krize koja naravno nije mimoišla ni ovaj nebeski narod nezaposlenost je poveæana 15,6%. Šta se ovih dana u Srbiji nudi kao moguænost za zapoèinjanje biznisa, šta se traži? Nacionalna služba za zapošljavanje je unazad nekoliko meseci objavila oglas u kojima se traže prodavci, pekari, poslastièari, baštovani, sobarice, kasiri, mesari, magacioneri , krojaèi, konobari..."

“Virus H1N1 ili “svinjski grip” i “meksièki grip” nastao je mutacijom humanog, ptièjeg i svinjskog gripa i prenosi se kapljièno sa životinje na èoveka, ali i sa èoveka na èoveka. Inkubacija ove vrste gripa traje od tri do pet dana, a prvi i glavni simptomi su znatno povišena temperatura, kašalj, curenje iz nosa i kijanje, glavobolja i slabost. Više slika o ovom virusu, možete pogledati ovde”.

"Kako opisati scenu kada Mick Hucknall peva neke od najlepših pop balada svih vremena a oko vas se èuje horsko pevanje zaljubljenih parova? Kako opisati njegov glas, njegov osmeh, vrhunske muzièare koji su uz njega i vibracije od kojih vam drhti celo telo? Ne bih se upuštao u takvu egzibiciju! Jednostavno: Simply Red! Dva bisa, rasprodate karte i 10.000 duša su dovoljan dokaz da je ovaj koncert zaslužio neki veæi prostor i neko bolje ozvuèenje,no, neæu da zanovetam, stajao sam dovoljno blizu bine i dovoljno blizu meni dragih ljudi da bih sada razmišljao o lošoj organizaciji".

"Bez obzira na kišu, Kalemegdanska terasa je sinoæ bila puna. Zabavu su uvelièali poznati politièari rokeri -  gospoda Mlaðan Dinkiæ, Oliver Duliæ, Dragan Šutanovac... Naravno, nije izostao ni gosn Željko Mitroviæ (za èiji raèun je novi album i izdat). Bili su tu i svi èlanovi "Riblje Èorbe", Bilja Krstiæ, Vlado Georgijev, Dragan Bjelogrliæ, Tanja Peternek i Vesna Dediæ (koje su se verovatno utrkivale u èijoj æe emisiji prvo biti), Boba Živoinoviæ... Èuveni beogradski rokeri otprašili su par pesama uživo. Mene nisu dotakli".

"Osuðeni smo tim stavom na nedostatak mnogih kratkih i dužih puteva prepunih aventure, u èekaonicama života gunðajuæi zašto smo propustili voz koji je sve vreme strplijivo èekao, èekao i èekao… Možda samo, i samo, na nas. Dovoljno dugo. I ta krivica za sopstvenu trapavost ili pogrešan tajming i sopstveno gubljenje u polaritetima sræe i nesreæe svaki put dovedu na pogrešan kolosek. Ne opravdava akt. Tuda taj voz jednostavno, ne prolazi". 

"Crossing Midnight je još jedan Vertigov serijal koji je usled loše prodaje doživeo "preranu smrt", po meni i mnogima èije sam recenzije proèitao, sasvim neopravdano. Mike Carey je raspleo fenomenalnu tradicionalno-modernu prièu o Japanu koja je zavreðivala veæu šansu od one koja joj je pružena od strane regularne publike. Bilo kako bilo, Crossing Midnight je prièa o bratu i sestri, Kai i Toshi, blizancima koji su zaplakali prvi put sa dve razlièite strane ponoæi. Kai je bio oèekivan, dok je Toshi, roðena svega 8 minuta posle, bila kompletno iznenaðenje, kako za roditelje, tako i za lekare Univerzitetske bolnice u Nagasakiju".

"Ponekad sreæu donese i letnji pljusak, plah i nestalan, što spere prašinu s asfalta, ili èaša vina i parèe hleba podeljena sa voljenom osobom u tišini, ili pogled sa nekog brda na dolinu. Mnogo je toga što nas može usreæiti, ali smo mi takve živuljke, u istraživaèkoj groznici slabo uoèavamo. Pa se tako desi da se popneš na trešnju da se najedeš, i pružaš se, i grabiš one najlepše trešnje sa vrha, i ne možeš ih sve savatati, i siðeš na kraju sa drveta i shvatiš da su ti najlepše trešnje bile na grani iza tvojih leða, ili èak pored nosa".

"Èemu kompromisi? Ljubav je sama po sebi slepa i gluva za kompromise, kad se oni usele u naše živote za nju više nema mesta. Više nije svemoguæa. Nesputana. Nema recepta za njenu razuzdanost, traje koliko traje. Sve ostalo je vino obogaæeno vodom. To postaje navika, a navika metastazira u nezainteresovanost. Treba je pustiti da nas opije onakva kakva vri u svojim baèvama, netaknuta. Treba je jahati kao vranca koji ne zna i neæe da zna šta je sedlo i šta su uzde, treba je pratiti kao nabujalu reku kojoj se neæe suprotstaviti nikakva brana. Treba je pustiti da bude to što jeste".

"I ne znam zašto ljudima smeta muzika. Ne možeš mi zabraniti zato što sam Srpkinja da slušam Kazalište, niti ja mogu zabraniti bilo kome da sluša neki srpski bend. I ne možeš paèati politiku u muziku i sport i umetnost i ne znam koliko neèiji lièni identitet treba da bude slab da bi morao/la da se krije iza vere, nacije i narodnosti, iza pripadnosti nekoj grupi. Ako je to jedino što nekoga odreðuje kao osobu, onda bi trebalo ozbiljno da se zamisli. Ako moraš da pripadaš nekoj grupi da bi bio/bila siguran/na u svoj identitet nešto s tobom mora da nije u redu".

"Miško Kljunda il' Miško Kljuvidrvo kako smo ga mi, deca, okala, komšija mi beše. Raboteše na železnicu kako èuvar na prugu. Radno odelo sas sve šapku koje je dužil, nosil si je svude redom. I na njivu i u grad, i svadbeno i mrtveno. T'm'n ode u penziju, a on, siroma, umre. Ne mogaja da malko zakaèi odi državniti kolaè. Èuval je sas ženu si kravæe i kozice i na svaku je daval mlogo dl'ga ženska imetina: Snežana, Jasmina, Dušanka, Slavica..."

"Novine su nekada bile stvar prestiža. Èitali su ih privilegovani èlanovi društva, doktori, sveštena lica, književnici, politikanti i viðeniji domaæini pod uslovom da su bili pismeni ili da su imali po neko èeljade u kuæi koje su dali na ,,velike škole". Nekada davno pokretaèke i pobunjene strane društva imali su tzv. ,,èitaèe" koji bi se okupljali na platou ispred gradskih kafana, berbernica, trgova u veæim mestima i oni bi èitali najnovije vesti. Tada se novine nisu mogle kupiti kod uliènih prodavaca".

"Govoreæi o prirodi i ljubavi, usudiæu se da primetim da svako ko je juèe bio u Kanjiži, taènije na Tisi, je mogao da bude svedok ljubavi jednog grada prema jednoj reci i jednoj retkoj, zaštiæenoj vrsti. Ne znam mnogo o Vojvodini, još manje znam o Tisi, a ponajmanje o insektima. Ipak, umem da, kad èujem prièu, istu i osetim i pokušam koliko toliko lepo da je isprièam. Nadam se da æe mi i ovoga puta poæi za rukom, a Vi praštajte ako negde zabrljam i budite slobodni da me ispravite".

“Oni koji gledaju svoja posla su u manjini. Njih je svuda po nekoliko. Retko se javljaju. Prvo odmere, dobro razmisle, pa se jave. Uglavnom su to kvalitetni ljudi, koji su prošli mnogo toga u životu i koji su svesni da su ljudi postali od svinja. Od njih se zaista može mnogo toga nauèiti, može se uživati u njihovom društvu, a ono što je najvažnije, nude vam osnovno ljudsko poverenje, koje je do sada, bar iz mog iskustva, opravdano bilo. Sa prethodnog bloga nosim jedno takvo poznanstvo, ovde ih ima svega troje. Sve u svemu, zakljuèak bi bio, a opet moj lièni, da je ovaj svet isti kao i onaj. Svuda cirkulišu senke od ljudi, ljudi, neljudi, stoka. Svega u Božijoj bašèi”.

"U svetu a i kod nas 13. jun se obeležava kao Svetski dan borbe protiv  deèijeg rada. U svetu se obeležava od 2002. godine. Zvanièni podaci o zloupotrebi dece su alarmantni. Oko 150.000.000 dece se bukvalno izrabljuje svakoga dana. Deci je uskraæeno pravo na odrastanje, miran život, školovanje… Pošto je ove godine centralna tema aktuelna ekonomska kriza, svetska organizacija za zaštitu prava dece bavi se upravo uticajem krize na decu, posebno na devojèice".

"Ne setim se da pitam, oni se ne sete da isprièaju i na tome ostane. Ne pitaju ni oni mene, ne setim se ni ja da sama nešto kažem i tako ukrug. E onda padne neko poduže kafenisanje i prosipanje sadržaja duše, srca i uma nadugaèko i naširoko. Jedino, uhvatila sam nas kako i tome prilazimo sa izvesnom zadrškom. Pretpostavljam da to nije krivica bilo koje od nas. Jednostavno, živimo neke svoje živote, sa nekim drugim ljudima i to je to. Ne volimo se manje. Ne, ljubav je ista. Razlikuju se samo iskustva".

"Danas i u subotu 13. juna, Turistièka organizacija Srbije organizuje javno glasanje za izbor Ðavolje varoši meðu sedam svetskih èuda. Glasanje traje od 11:00-14:00 èasova  ispred Kulturnog centra Beograda.  Trenutno se Ðavolja varoš nalazi na prvom mestu kao najbolje plasirani Evropski kandidat. 7. jula se završava izbor i tada se proglašava 21 finalista. Ukoliko budete spreèeni da glasate danas i u subotu 13. juna  to možete uèiniti na sajtu www.djavoljavaros.com". Blogblogova je dobio i sertifikat da je glasao.

"Stvarno mi vreðaju inteligenciju današnje reklame za neke nove muzièke albume pojedinih izvoðaèa bez obzira na žanr. Sve je to u stilu "Top", "Hit", "The Best" nekih koji su juèe otvorili usta i poèeli pevati i nekih koji samo otvaraju usta. Odrastoh u gradu gde je prva sporedna stvar pored fudbala muzika. Tu su stalno neki festivali, da li zbog toga ili neèeg drugog svi odreda su stalno nešto pevušili. A ko je hteo da zapeva na bini morao je zaista biti dobar. Tako smo moj prijatelj i ja pevušili stalno usput nešto i to je najèešæe bilo za našu dušu. Uspem da ga nagovorim da nastupi ..."

"U životu mi se dešavale razne gluposti i da mi neko prièao možda ne bih ni poverovao. Skoro gledam neki film na TV i neka scena me podseti na nešto što mi se desilo u ovo vreme prošle godine. Seæam se da je bio vikend, i da sam otišao u market da kupujem neke stvarèice. Hteo sam brzo da izaðem ali  sam se vraæao da uzmem još nešto. Guram ona kolica i kreæem ka kasi, kad neko me uhvati za ruku".

"Javi mi se neki nepoznati ženski glas i predstavi se kao Milica i reèe da radi za Stratedžik marketing anketu pred izbore, pa me moli ako mogu da odgovorim na nekoliko pitanja. Ja naravno, naivan kakav veæ jesam pristanem. Veæ kod treæeg pitanja mi zastade knedla u grlu, kad me upita za koga æu glasati. Pokušah da se izvadim, pa joj lepo objasnih da je to nešto moje intimno i da je to kao da me pita koliko para imam u kuæi. A ona mi samouvereno odgovara da imaju i to pitanje ali da još nismo stigli do njega".

"Zadnja sjeæanja na Bosnu sežu daleko, u toplo djetinjstvo i put vlakom preko bosanskih gudura do mora, èesta zaustavljanja i srdaène suputnike, peèene piliæe, feferone u tegli i oèevu bocu rakije, kojom bi nudio baš sve u kupeu. Ponekad bi ponudio èak i mene, gledajuæi me ozbiljno ispod oka, kad da èeka da posegnem za bocom i tako padnem na njegovom ispitu. Olabavio sam èvor na kravati, podvinuo rukave na košulji i raskopèao je nemarno. Još samo nedostaje ona rakija iz vlaka, da se konaèno opustim i osjetim slobodnim i odraslim".

“To veèe kada smo se vratile iz obilaska muzeja otišle smo na krov na veèeru. Pored nas je seo jedan Jevrejin, iz Izraela. Rekla sam da je te godine njegovoj domovini šezdeseti roðendan. Nakon što se prijatno iznenadio, zapoèeo je prièu o Palestini, sadašnjem premijeru i istoriji Jevreja još pre Hrista. Tada sam priznala da sam sluèajno u nekim novinama videla naslov o šezdesetogodišnjici Izraela i da se tu moje znanje završava. Onda mi je polako i sa puno detalja isprièao nešto o osnivanju, od prvog premijera današnjeg dana”.

“Drug Tito, partizani, jugoslovenski antifašisti: po definiciji, ljudi koji su se borili u komunistièkoj vojsci Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata. Postoji ih više vrsta. Jedni su jednostavno ustali da tuku Švabu kao i njihovi oèevi i dedovi, u dobroj tradiciji Prvog svetskog rata. Koliko su uspeli, govori prisustvo nemaèkog faktora i kapitala u našoj unutrašnjoj i spoljnoj politici i ekonomiji. Treæi su se nasisali Marksa i kompanije, pa su verovali da uèestvuju u dijalektièkom istorijskom procesu. Èetvrti su bili rusofili, pa su verovali u matušku Rusiju i njen bratski zagrljaj. Peti su bili avangardisti, nadrealisti, zenitisti...”

"Najèešæe se kaže da je slam mešavina poezije i performansa, da je to brza, urbana poezija koja se izvodi po klubovima te svoje korene vuèe još iz uliènih poetry performansa, a puno duguje i hip-hopu. Bila je Pula i bio je festival ''Polis'' u Puli, i u okviru ''Polisa'' takmièenje u slemovanju. Slemovalo se na temu ''Sluèajni turist''. Vaš ljubazni gazda Sanatorijum osvojio je solidno èetvrto mesto, buduæi da je prvi put u životu slemovao, pa se još i takmièio. Ne možeš da odeš negde kao "gušter" i da odmah pobediš. Nije pristojno".

“Svaku noæ je ustajao više puta i pred moj odlazak mi najiskrenije priznao da ne može da spava zbog stresa na poslu. I puno bojazni za svoju buduænost. A. ima odlièan posao i teško da može da propadne, ali je svestan neke realnosti u koju je upala ta, do nedavno ekonomski (naj)jaèa nacija na svetu. Preko vikenda je uspeo nekako malèice da se opusti. Šetali smo gradom i prokomentarisli par scena. U moru prolaznika koji su izmilili zbog lepog vremena pomno smo posmatrali lica i držanja ljudi i oboje konstatovali da ni jedan od njih nema pravilno držanje tela, uma, šta li veæ....Veæina je pogrbljena, kao da nosi nekakav teret”.

"Rock N' Roll Train je protutnjao Beogradom! Grmljavina i škripa koènica prilikom ulaska voza na stadion i adrenalinski šok od kojeg se jedva ostaje živ. AC/DC!!! Hiljade crvenih rogova koji svetlucaju, fanovi u delirijumu i 500.000 vati ozvuèenja... veèe za pamæenje. Dva sata i 20-ak pesama od toga 4-5 sa novog albuma i more hitova koji ostaju za sva vremena. Rosie je jahala voz dok je Angus na centru stadiona cepao žice. Vatromet konfeta koje je vetar raznosio po celom stadionu, zaglušujuæa detonacija iz 12 topova koji su se pojavili niotkuda i vatromet za kraj..."

“Èitam tekst jednog ovdašnjeg blogera o psovkama, gde on tvrdi kako je psovanje znak – gluposti. Možda bi se moglo reæi da je ovakav stav znak – recimo, neobaveštenosti. Veæina stvari, postupaka, simbola i pojava koje su nekada imale sakralnu vrednost i znaèenje, danas je rasplinuta u banalnosti. Psovanje uopšte nije izuzetak”. “Zdravko Èoliæ i Madona dosadiše i Bogu i narodu. Titu je roðendan. Voda sa ukusom jagode je bezveze. U Beogradu živi Kianu Rivs. Kreæe se fenomenalno, nestvarno je lep i harizmatièan. Na naslovnoj strani blogoya piše: kad smo glupi – psujemo”.

"On sutra puni 3 godine. Ide u vrtiæ. Gleda "Pepu Prase" do iznemoglosti. Odvikava se od pelena. Ne voli meso. Ima devojku Jonanu. Deda Joju. Teta Anu. Lila i Nidju. Mnogo kose. Ume da podigne palac na gore i pokaže koja je koja boja. Mrzi ga da okreæe pedale na trociklu. Voli da peva. I užasno se boji grmljavine. Šampion je da me izvede iz takta za 2 nano sekunde. Da se buni i ljuti i tvrdoglavo æuti kad nije po njegovom. Da me ne gleda. Kao da ne postojim. I da me istopi jednim osmehom. Jutarnjim".

"Nervira me nadobudnost današnjeg, ne znam više kako da ga nazovem, hajde, na primer, "demokratskog" društva, koje je svoje metode postupanja sa ljudima proglasilo za najhumanije i najbolje. Užasno je licemerje da o ljudskom dostojanstvu prièaju oni koji ga gaze na svaki moguæi naèin, svakom glupavom reklamom, svakim „slobodnim izborima“, svakim terorom veæine i vlašæu mediokriteta, eksploatacijom i pljaèkom nemoænih... Niz je dug. Pa kad gledam na odreðenoj televiziji potresnu reportažu o muèenju narkomana, a posle nje neku od karakteristiènih medijskih zabavnih lobotomija za „prole“... zgadi mi se, i prosto ne znam šta je gore".

"Progutam gaðenje prema ljudima koji, èitajuæi me, sasvim nestruèno i površno grade moj psihološki profil svojim amatersko- alternativnim metodama. Ne radiš zato što voliš veæ zato što nikada ne bi dozvolila sebi da od nekog zavisiš. Uvek æeš biti lepa jer ti je Venera u Vagi. Varaš na kartama. Ne znam kako, provalila si sistem, radiš nešto, varaš. To je zato što uvek moraš da pobeðuješ. Takva si. Ja te se pomalo plašim. Zapravo, svi te se pomalo plaše. Žene poput tebe imaju moralni skelet gada. Takve ste. Ne možeš to izbeæi. Ja te nekako vidim u crnom ili belom. Ne voliš boje, zar ne?"

“Nazovimo to mojom bolešæu, ali ja i dalje ne uspevam da pojmim svrhu „otaljavanja”. Uèiti ih od malih nogu da „odrade” je sve samo ne dobro. Ne uspevam da shvatim i prihvatim apsolutni nedostatak odgovornosti onih koji oblikuju buduænost toliko direktno koliko to èine prosvetari. Rizikujuæi da mi se nalepi žig idealiste ne mogu da se pomirim sa tim. Na žalost, odgovornost je postala retka zverka koju gaje još samo neki primerci prosvetara – nedovoljni za kreiranje kritiène mase potrebne da do stvarnih promena doðe”.

"Jagnjijada traje èetiri dana, od 28. do 31. maja 2009. u selu Jagnjilo - Mladenovac. Pripreme za Jagnjijadu privode se kraju. Jagnjijada ima za cilj da saèuva tradicionalno srpsko selo,  da jednog dana u Jagnjilu osvane i etno selo, sa oèuvanim, starinskim kuæama. Program Jagnjijade poèinje vatrometom u èetvrtak, 28. maja, oko 20 sati, u petak æe, posle izložbe poljomehanizacije, biti organizovano takmièenje u spremanju jela od jagnjetine, deèija olimpijada, na kojoj æe se deca iz èetiri osnovne škole igrati starih, zaboravljenih igara, a biraæe se i prva frula Srbije. Subota je rezervisana za izložbu rasnih ovaca".

"Sportska dvorana u Dimitrovgradu nosi njegovo ime, svirao je bas gitaru u grupama Deep Purple i Black Sabbath, poznat je i pod nadimkom The Voice of Rock... Njegovo ime je Glenn Hughes! Dom Omladine, Beograd i glas koji se èuje jednom ili nijednom u životu, glas koji sam bezbroj puta slušao na slušalicama walkman-a, mp3 plejera, gledao DVD do iznemoglosti konaèno sam doživeo da èujem i uživo". 

“Ne znam kako da zapoènem ovaj post jer želim da se zahvalim èoveku koji zasigurno svojim gestom to zaslužio, a opet mi je neprijatno jer znam da ljudi poput njega koji èine dobra dela više vole da ostanu anonimni široj javnosti. Deèiji web tim je danas dobio na poklon knjige pisca Nenada Živkoviæa. Danas kada sam stigla kuæi iz škole èekalo me prijatno iznaneðenje kada mi je mama rekla da sam dobila paket sa knjigama. Sam pisac nam je poslao svoju najnoviju knjigu - zbirku pesama Fatamorgana.  Jednu æu zadržati za sebe, a ostale æu dati deci koju poznajem i koja æe je proèitati i èuvati kao uspomenu”.

"Bio sam meðu jedinih pet Nišlija koji je do 1999. slavio ovog svetitelja kao krsnu slavu. A onda se sve promenilo kada su, na svetiteljev dan, 12. maja 1999. godine na Niš izruèene stotine kasetnih bombi a bogami i neke povelike. Tog dana je u Nišu ranjena samo jedna osoba a ogroman broj kasetnih bombi je ostao neeksplodiran. Od tog dana Mesna kancelarija Duvanište slavi Sv. Vasilija Ostroškog kao svoju slavu a mnogo je pojedinaca koji su ovaj dan poèeli da slave".

"Nikada se ne bih mogao uklopiti ovdje. Ovdje gdje je svaki grad od ovih nekoliko što sam posjetio, bez obzira da li poèiva na obalama jezera, u preriji, ili kraj Missourija, zapravo jedan isti grad, moderan, organizovan, užurban, ali i opušten na svoj naèin, i kao takav jedna ista prièa. Nedostaje mi Evropa, gdje je svaka nacija prièa za sebe, sa svim svojim karakteristikama, kompleksima, rivalitetima prema susjednim nacijama i ljubavima prema nacijama koje poèivaju iza njih. Nedostaju mi evropski gradovi, gdje je svaki grad prièa za sebe i svaka ta prièa ima u sebi 10 drugih prièa, izgraðivanih hiljadama godina".

"Danas je slava. I roðendan. I tom nekom kome je roðendan je baš danas umro neko najdraži i najbitniji u životu. Skroz svesno i razborito. Velika duša. Taj dogaðaj zovem moje "sveto" trojstvo. Sudbinski peèati? Ne pada mi ni jedna advekatnija reè na pamet. Mislim na Georgija koji ubija aždahu, njega i sebe. Intezivna kombinacija. Danas ubijamo svi svoje demone".

"Posle onolike prièe ja više ne mogu naæi ni jednu reè, prazan sam, misli mi i dalje rade ogromnom brzinom da pronaðu rešenje, a njega nema. Æutim jer ne znam drugo. Istina stvara nepoverenje, rekao bih. Nije ništa više isto kao što je bilo pre ove prièe. Tvoje iznenaðenje i oseæaj neprijatnosti su oèigledni. Povlaèiš se iz naših odnosa ogromnom brzinom, mogu li smatrati da sam prokockao tvoje poverenje? A šta sam zapravo želeo? Rekao sam ti istinu baš zbog suprotnog efekta, hteo sam da zadobijem tvoje poverenje, da veza izmeðu nas bude još jaèa, a da tvoja želja da budeš sa mnom bude još veæa. Istina, izgleda, plaši ljude".

"U Kragujevcu je u periodu od 30. aprila do 3. maja održana 26. Balkanska matematièka olimpijada za juniore, na kojoj je uèestvovalo 200 takmièara iz Rumunije, Bugarske, Turske, Grèke, Kipra, Makedonije, Albanije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije. Svaka od zemalja uèesnica matematièke olimpijade nastupila je sa po šest takmièara koji su se nadmetati u pojedinaènoj konkurenciji. Predstavnik Srbije Teodor von Burg pobedio je u pojedinaènoj konkurenciji, a ekipa Srbije osvojila je prvo mesto na 26. balkanskoj matematièkoj olipijadi".

"Stari Slankamen je jedno od mojih omiljenih mesta za 'skoknuti na izletiæ'. Od Novog Sada je udaljen manje od 40 km. Moj prvi susret sa ovim mestom je bio još kad sam imao 6 godina. Iz tog prvog susreta pamtim samo neke fragmente, izmeðu ostalog i da sam tu prvi put sam preveslao Dunav u kajaku. Onda, skoro pola veka nisam bio u Slankamenu. Od pre nekoliko godina bar jednom godišnje 'skoknemo' do tamo. Koristim blagodeti Interneta i Vikipedije za preuzimanje podataka o Starom Slankamenu".

"Zapravo, .cbr i .cbz fajlovi su .rar i .zip arhive u kojima se nalaze zasebni JPEG fajlovi, po jedan za svako stranu (nekad i dvolisnicu) stripa. Ako im promenite ekstenziju, moæi æete da vidite njihov sadržaj i eventualno otpakujete koristeæi WinZip, WinRAR ili neki treæi (un)packer, te da stripove èitate iz Vašeg omiljenog programa za pregled slika. Sa druge strane, ako Vas mrzi da prolazite kroz ovaj proces, bacite pogled na donju listu i odaberite program koji Vam odgovara, skinite ga i uživajte u stripu".

“Odbaciš sve potrebe, sva svoja oèekivanja od drugih, traženje njihove pažnje, njihovog prepoznavanja tebe, u bilo kojem obliku, odbaciš taj nepresušni izvor mizerije, i ostaneš sam, u vakumu, slobodan, spokojan. Ispunjen samo svojjim životom, životom koji je isti u tebi i u svakome, u drveæu pod balkonom, pticama, kamenju. Shvatiš, to je sve što ti je potrebno. A to izvire u tebi, taènije, to protièe kroz tebe. Taènije, to je sve što se dogaða na ovoj zemlji, i u svemiru, i ti, možeš samo da slaviš to proticanje, to je sve što možeš da uèiniš, nema drugog zadatka koji treba da se ispuni jer je sve, veæ ispunjeno, slutiš”.

“Devojka koja te gleda godinama a možeš joj pružiti samo par pijanih reèenica i knjigu jer voliš drugu. Ljubav je dermatovenerolog, SMS u noæi, hartija koja krvari i omiljeni DVD. Ljubav je novèanica od petsto dinara. Deca na igralištu, slikovnice, parovi koje vidiš dok šetaš sa njom ili sam. Ljubav je ono što te èini najbogatijim èovekom na svetu kada oko sebe imaš samo gole zidove, papir, olovku, tranzistor i halo-karticu. Ljubav su Almodovarovi filmovi i noæni vozovi”.

"I za ovu godinu su najavili liberalizaciju viznog režima. Kažu biæe do kraja godine, postoje signali u EU. Ne znam samo po koji put vide te signale. Danas je to najavio i Ivica, ali nema još  Božidara da se javi i prozbori koju o tome. Možda mu je glupo. Sramota ga, pošto je do sada veæ nekoliko puta najavljivao ukidanje viza i stavljanje Srbije na „belu šengen listu“ i uvek je ispadao æorak. Plaši me samo jedna stvar, a to je što Ivicina reèenica poèinje sa „Gotovo je izvesno...” Da li ni on sam ne veruje u ono što govori ili je jednostavno tako rekao?"

„22. aprila je bio Dan planete Zemlje. I svi se nešto tad, tih dana, a možda ni tada, sete ekoloških problema – jutarnji programi, vesti, tv dnevnici, vremenske prognoze... Svi udare o zagaðenju – traje to dan - dva i posle doðe neki novi Dan, Praznik... Jovo-na-novo! Sve kao nekad Osmi mart – žene znaju da tog dan treba da imaju „nareðene frizure" a muškarci znaju da treba da kupe cveæe. Sutra po starom".

“Pratim ovu igru veæ pet godina. Trenutno je u toku svetsko prvenstvo koje se održava u Engleskoj. Veoma zanimljiva dinamièna igra bilijarskog tipa sa specifiènim pravilima. Postoji snuker sto, odreðeni broj kugli crvenih, šarenih i bela, štapovi i pomagala, kreda, igraèi, sudije, pravila, publika, kamere... U snukeru možeš da sakriješ kuglu. Ima termina kao što su brejk, faul, kazna, frejm... Danas je na programu live prenos sa svetskog prvenstva na Eurosportu.  Ronnie O'Sullivan je trenutno najbolji igraè i otkad pratim snuker za njega navijam”.

"Ljudi dolaze i prolaze kroz naš život, koliko æe dugo ostati, da li æe i ako æe zašto, to je neka druga prièa, samo je pitanje koji æe ljudi u kom periodu želeti da dele svoj život sa nama. Sve ima svoje, verujem da sluèajno ništa u ovom svemiru nije. Gledajuæi sa ove taèke, èini m ise da nas dvoje i pored provedenih više od èetvrtine naših života zajedno, zapravo 'zajedno' nikad i nismo bili. Bili smo tu da jedno drugom damo ono što smo mogli, a sada je vreme  da idemo dalje, da upražnjena mesta zauzmu neki drugi ljudi, oni sa kojima æemo imati šta da razmenimo – sada".

"Valjda kad èovek jednom doživi na sebi žig konaènosti i svih onih propuštenih prilika da se sapere novim pokušajem i novom šansom za bezuslovnim dahom ljubavi kojom poput kamena gradiš hram svega onog što je bilo, što jeste i što æe biti vredno opstajanja u neèijem novom krugu èiji si deo bez obzira na dimenziju vremena, postaneš probuðen bolnom èinjenicom da je život toliko veæi od tebe i da je uvek krajnje vreme da se odrekneš svakog vida narcizma i prepustiš mu se sa potpunim poverenjem makar bujice njegovih reka koje te nose nemilosno ulivaju u tebe i ono što ne želiš da popiješ. A možda je najveæi trik shvatiti da i ne treba èuvati, treba sakupljati bez inventara, bez "imanja"..."

"Božiæ se slavio sveèano, a Uskrs veselo. Svake godine bih u drugom uglu sobe napravila gnezdo od sveže nabrane trave i željno išèekivala poklone. Nekoliko dana pred Uskrs bih se posebno trudila da budem dobra, ne bi li zeka za to èuo i obradovao me baš po mojim željama. Po pravilu je i bilo tako. Gnezdo puno šarenih igraèaka, bombonica i èokolada. Ali jedna godina je bila posebna".

“Iz svake životne situacije se može nauèiti nešto dobro, baš iz svake. Zato budite mudri, otvorite svoj um za sve, ali ne primajte sve u svoj um. Svi smo mi samo ljudi. Nesavršeni. Imamo iste tuge, iste boli, iste nade i iste želje, samo ih ispoljavamo na razlièitim nivoima i na razlièite naèine. Nema savršenih. Što pre to shvatimo i pomirimo se sa sobom tim pre æe nam život biti jednostavniji i lakši, jer, ko je u miru sam sa sobom u miru je sa vascelim svetom. Svima vam bez izuzetka želim sreæne i blagorodne praznike”.

"Naš brak nije bio brak. Bio je logièan produžetak dugogodišnje veze dvoje ljudi koji su se voljeli jedino kako su znali - svojim tijelima, svojim projekcijama, svojim oèekivanjima, svojim snovima o nikad dovoljno jasno dosanjanome 'neèemu' što æe zbilju pretvoriti u bajku, svojim razoèaranjima, svojim hrabrenjima, svojim sukobima oko beznaèajnih sitnica. Bilo je potrebno trinaest godina veze, razvod i, k tomu, još deset godina tišine u kojoj su nam drugi ljudi postajali dragi i strani, kako bismo sjeli jedno nasuprot drugome, zagledali se u oèi i shvatili sve svoje stranputice, sve svoje strahove, sve svoje ostvarene snove koji nas nisu uèinili ni sretnijima niti boljima, dapaèe".

"Prema navodima kompanije Trend Micro, Conficker worm je ponovo aktivan. Update vrši P2P komunikacijom izmeðu inficiranih raèunara i pri tome aktivira novi svoj maliciozni payload. Analiza koda kog Conficker ostavlja na zaraženom raèunaru pokazuje sumnje da se radi o nekoj vrsti programa koji loguje unose korisnika sa tastature ili se koristi za neku drugu vrstu kraðe podataka. Sam softver je izgleda *sys komponenta (drajver), a skriven je rootkit tehnikom s' ciljem da se oteža ili izbegne njegova detekcija na kompromitovanom sistemu".

"Zemljotres koji se desio u Italiji, L'Aquila, 06.04.2009. bio je predviðen. Gioacchino Giuliani kružio je tom oblasti mesec dana, najavljujuæi zemljotres. Nauènik je policiji prijavljen za širenje lažne uzbune i traženo je uklanjanje njegovih procena sa Interneta. "Oni su me nazvali imbecilom", kazao je on. Danas lokalne vlasti kažu da nije moglo biti pretpostavljeno da æe doæi do tako razornog zemljotresa. "Sinoæ nisam znao sa kim da razgovaram. Video sam pogoršanje situacije i nisam mogao ništa da uèinim", kaže Giuliani. Njegova metoda predviðanja zemljotresa pomoæu emisije radon gasa, kriva je što je proglašen panièarem".

“Ako ne smaram o svojoj depresiji,više-manje se sve u mom životu vrti oko tzv.”lažnih ljudi”. Donekle sam mogla razumjeti nafuravanje na metal, na black, na tamu, na krv... Ali,preko globalnog pisanja poezije zaista ne mogu preæi. Sve više ljudi u mom okruženju (a to je èitav grad; toliko je malen da se može zvati okruženje) sklapa stihove. Sve u njihovom životu je lažno; imaju lažnu želju za muzikom, lažnu ovisnost o cigaretama, lažnu ljubav pored sebe, lažne stavove o životu i iskrivljen pogled na svijet”.

"Karamehmedoviæ voli proleæe, koje ga trgne. Dani mu ne daju mira, i on više ne može da trpi zatvoren prostor, svoju kancelariju u kojoj odraðuje svoj dosadan i mraèan posao. Svaki trenutak više nije za gubljenje i on se trudi da ga iskoristi što više i kvalitetnije. U proleæe je najradosniji, euforija ga toliko drži da se on pretvori u svemoguæeg diva, i ništa mu nije teško. A ono što najviše voli, to je ona igra u njegovoj bašti, kojoj ne može da odoli i zbog koje se vratio svojoj kuæi, na selo, posle niza pokušaja da životari u gradu".

"Pariz poèetkom 19. veka, Latinska èetvrt, èetiri boema muku muèe kako da plate stanarinu i skrpe kraj sa krajem. Slika koja nam je toliko poznata, bar nama koji živimo na ovim prostorima. Boemi, siromaštvo, ljubav, kafana, bolest, smrt... Da li smem da Vam priznam da sam jedva uspeo da ostanem miran na kraju predstave,  suze su bile u oèima ali im nisam dao da poteku niz obraze, glumio sam i ja... Aplauz i ovacije je dobio moj brat. Vasa Stajkiæ je dobitnik godišnje nagrade SNP-a".

“Prièa o “Zelenom konju” nije kratka kao proza i pesme koje se u njemu pojavljuju. Ideja o njegovom nastanku zaèeta je u sujeti i uobraženosti jednog bobrokovskog mladog pisca koji je želeo brzu slavu. Nakon što su mi materijali stajali neprimeæeni u jednim beogradskim književnim novinama reših da zaènem fanzin kako ne bi morao da èekam ispred raznih redakcija koje æe me na kraju odbiti.. To je bilo pre nekih 5 godina. Skupljeni su materijali za prva 2 broja i na tome se stalo. Želja je postojala ali ne i sredstva. »Zeleni konj« želi da pomogne afirmaciji mladih autora koji zaslužuju da budu èitani a previše su drugaèiji, avangardni, slobodni... “

Žiri je sve odluke doneo jednoglasno: „ Specijalna  nagrada za originalno osmišljena i izvedena scenska rešenja Dejanu Miškoviæu za rešenje scena narkomana koji pronalazi špric, otporaša koji provocira policiju na biciklu, odnošenje narkomana u kolicima i njihov istovar u predstavi "Dve karte za Beè", Mašinsko - elektrotehnièke škole Kruševac.  Da se nagrada za glumaèku bravuru dodeli Nenadu Matiæu za ulogu Ðorða. Najbolja glumica je Milica Kostiæ". Nagrada za muziku takoðe pripada istoj predstavi. Nagrada za scenografiju dodeljena je Dejanu Miškoviæu. Najbolja predstava festivala: "Dve karte za Beè".

"Udruženje graðana Trablmejker sa ponosom vas obaveštava da je naš prvi projekat u okviru izdavaèke delatnosti, Zbornik poezije „Junaci urbane bede“ ugledao svetlost dana. Zbornik poezije okupio je 44 autora iz bivše SFRJ u zajednièkom projektu – borbi za slobodu stihova. Savet Udruženja, prilikom odabira pesnika èiji su radovi stigli na konkurs, bio je voðen samo jednom mišlju i idejom – da po prvi put nakon raspada stare Jugoslavije pod iste skute okupi mladost, iskustvo, mudrost koju donose godine, polet, želju... ali, pre svega, nadu u bolju buduænost poezije naših umetnika".

"Pre nekog vremena mi je bratièina dala svoje zlatne ribice na èuvanje. Koliko trauma mogu da izazovu te male ljigave životinjice. Te vadi ih, te peri akvarijum, te vrati ih u vodu. I u celom tom procesu održavanja glupavih reptila u životu bar jedan mora da ugine. Imala sam ih desetak dana, ali æe posledice koje su ostavile na moju krhku psihu biti tu do kraja života. Isto je i sa mojim poimanjem ljubavi i veza. Jedan trenutak je tu, izgleda fino,sjaji se u akvarijumu, a veæ drugog se koprca i bori za život u plastiènoj mrežici. U svakom sluèaju, posledice koje ostaju su èvršæe i dugotrajnije od pite koju pravi moja keva".

"Johan se uspavao. Zauvek. Još jedna od uspešnih operacija. Drugar iz ex bloka, ex Blokej. Putuju putnici. U žbunu duhova novi vetrovi. Zamah. Kao stari Ciga violinista u busu. Zna Ciga, oseæa, seæa se. Svira stare pesme, nikad svirane. Umiru ljudi, kaže, ostarelo se. Nema snage više za zameranje. Samo prolazi, pušta da proðe. Promene ionako dolaze same. Kad se nagomilaju greške. Da li je to kljuèno? I ko æe ovaj put spasiti svet? Ko? A onda, sunèajuæi se na raskrnici,  okrenut licem suncu, setim se šta treba da kažem".

"Nekada mi se uèini da sve moje prièe poèinju i završavaju na putevima, stanicama i aerodromima. Sudbina nomada prokletog zanimljivim životom. Setim se ponekad one legende o Usudu koji nam odreðuje životni put. Njegov se život navodno sastoji od cikliènih ponavljanja dobrih i loših dana, sreænih i nesreænih, onih u kojima se kupa u dukatima i onih u kojima radi od jutra do mraka za èašu vode i parèe hleba. Onoga dana kada se rodiš, kakav je Usudu bio dan, takav æe biti tvoj život. Sve je jasnije da sam roðena jutro nakon Usudove burne noæi, kada ni njemu nije bilo jasno da li je stigao ili pošao".

"Iza visokog belog zida, gde više nema ni skijaša, ni šetaèa, pojavljuju se vrhovi jela uoblièenih u najlepša vajarska dela, koja je ruka nepoznatog umetnika napravila. Šire se toliko slobodno da posmatraè postaje deo beskrajne linije gde se spajaju nebo i vrleti. Pogledom se ulazi u neki drugi  svet daleko od gradske vreve i haosa. Spokoj i mir obuzimaju dušu koja dospe do vrha. Nije to  neka planinarska vratolomija. To je mali pomak od uobièajenog puta. Možda samo iskorak".

"Na naslovnim stranama svih novina su iste teme: ubistva, smanjenje plata i Veliki brat. Svaki dan neko nekog ubije, ili je pomahnitali vozaè zgazio pešaka, ili je nepropisno preticao. Pa, onda imamo ubistva zbog kriminala - dugova, droge ili koristoljublja i na kraju porodièna ubistva kad otac ubije sina, sin oca, muž ženu i slièno. Silovanja da i ne pominjem. Nešto tu onda nije u redu što se tièe kaznene politike Srbije, oèigledno je blaga. Druga goruæa tema je nedostatak para u budžetu i pitanje hoæemo li uspeti da vratimo dug. Prvo su rekli da plate koje se finansiraju iz budžeta neæe dirati, a onda su brže bolje to porekli i sad kažu da æe ipak plate da idu dole".

"Odbojkaši osnovne škole Sveti Sava iz Mladenovca su osvojili prvo mesto na Republièkom takmièenju osnovnih škola u odbojci. Republièko prvenstvo u odbojci za uèenike osnovnih škola održano je u Valjevu. Posle opštinskih takmièenja u kojim je uèestvovalo 2875 škola iz cele Republike, sledila su gradska i regionalna prvenstva da bi se došlo do finalnog turnira na kom je uèestvovalo osam škola. Ekipa ove škole je postigla zavidan uspeh pobedivši u sve èetiri utakmice bez izgubljenog seta, što govori o kvalitetu ekipe koja je postala šampion Srbije u odbojci za osnovne škole".

"Standard nam je više nego bedan, Vlada, Ministarsto socijalnog rada, Ministarsto finansija i Ministarsto trgovine, rešili da se ugledaju na Sloveniju, Nemaèku, Austriju pa i oni uskoro finasiraju otvaranje jeftinih prodavnica za siromašne graðane-sirotinju, guliju kako hoæete. Meðutim, uzbunili su se sindikati, socijalne institucije, jer kažu da oni nemaju pravo da izdaju kartice legitimacije, isprave o socijalnom statusu graðana. No, dalje se kaže da æe moæi da se kupi neogranièena kolièina tih ,,ministarskih proizvoda" samo da narod ne bude gladan! I da æe u pojedinim prodavnicama biti oznaèeni rafovi gde æe stajati ta hrana..."

"Nikada mi nije pošlo za rukom da mentalitetu koji sahranu vidi kao oblik druženja i socijalizacije objasnim da u životu jednog èoveka ne postoji intimniji trenutak od onog kada se zauvek opraštaš od onog ko te je doneo na svet. Svedoci trenutka kada prva lopata zemlje padne na kovèeg tvoje majke mogu biti samo bliski prijatelji i ljudi koji su sa tobom delili i trenutke njenog postojanja. Jezivo je nepristojno pristvo onih sa kojima imaš samo odnos autoritet- podreðeni bez ikakvih prijateljskih elemenata".

"Ono što me je posebno razoèaralo jeste da Garmin za svoje GPS ureðaje odobravao samo 5% popusta što je bilo dno dna. Onda smo prešli u deo gde su prodavali motore, motorcikle, bicikle. Najviše posetilaca je bilo na delu gde je izlagao Harley Davidson, i naravno tu je bila najveæa koncentracija dobrih muških primeraka, koji su se slikali na motorima pomenute marke i u tom trenutku zaboravljali na sve. Druga stvar koja me je zabezeknula jeste èinjenica da su hostese na sajmu bile starosti i ispod 18 godina!"

"Znaš, ponekad mi lièi na ono, "jasna linija dogaðaja", precizno odreðenih i uslovljenih, dakle, i apsolutno predvidljivih, a opet, svaka takva jasna poruka do samog kraja ostane neprotumaèena. Sve se svede na to da li si spreman za odreðen sled dogaðaja ili ne. Stalno balansiramo na nekoj ivici, a u suštini je puki proraèunati rizik, ono, jasno ti je šta treba da se dogodi, šta bi moglo da se dogodi i šta se verovatno neæe dogoditi, mada se i u tom poslednjem hvataš za slamku verovatnoæe po kojoj bi nekako izbatrgao u prostor prihvatljive sluèajnosti..."

„Postoje neki ljudi koji se pojavljuju u pravilnim vremenskim intervalima poput smene godišnjih doba u kontinentalnim krajevima ili epp bloka na državnoj televiziji. A ti nekako nikada nisi umela sa pravilnostima. Uglavnom... Naletiš tako na poznato lice. Svakih nekoliko meseci. Sudariš se u gužvi. Osvane poznato ime u Inboxu. Iznenadi te neko iza æoška. U dobrom starom klubu izroni lice iz mase. I tako to krene. Zbir uljudnih pitanja koji se množi. Širi. Opet nekim pravilnim  tokom. Uobièajene forme. Pristojna radoznalost. Koketiranje detaljima gde si, kako si, šta radiš, šta ima novo.... „

"Seæam se kada sam prvi put sam išao "Preko". Nemam pojma koliko sam imao godina. Živeli smo na Salajci, delu Novog Sada koji je još uvek lièio na stari Novi Sad. Prekoputa su bile tri zgrade koje su imale deèije igralište. Izlizani metalni tobogan, na njemu su mangupi lepili žilete na žvake, dve ljuljaške iznad oduvanog travnjaka, na kojima su se stariji igrali "katapulta", i nazidani ovalni bazen sa peskom, gde su kuæni ljubimci stanara te tri zgrade vršili nuždu. "Ajde peglaj preko i da radiš sve kako smo se dogovorili. Kad ogladniš, ti se vrati kuæi.", rekao je moj otac, podižuæi roletnu prozora koji je gledao na suprotnu stranu ulice. "Stani", rekao je dok sam izlazio.   "Ne možete pikati fudbalicu bez lopte." gurnuo mi je novu "Tigarku" u ruke".

"Milena je svake godine dolazila obuèena u jedan isti kostim boje karemele, sa tigrastom maramom od svile oko vrata. Njena pepeljasta kosa je uvek bila upunðana i uvek je mirisala na naftalin. Nas decu je grlila a sa odraslima se ljubila i rukovala. Uvek je sedela do Pece, a kako je veèe odmicalo bivala je sve crvenija i crvenija, iako znam da ni kad dedine rakije nije popila. Zato Peca jeste. Tetke su samo dovlaèile iz podruma, a Peca je imao cug za petoricu. Nana ga nikako nije volela. Na jednoj od tih slava, kad sam veæ bila veæa, shvatila sam i zašto".

„Ljubaznošæu Kralja pajaca  i osoblja beogradske knjižare Beopolis u Domu omladine došao mi je u ruke roman Repriza reprize. Deluje vrlo zanimljivo. Dogaða se u meðuprostoru izmeðu èitanja knjige, buduæe knjige koju autor piše, realnog života i virtuelne mreže sa "on line" liènostima koje se ukljuèuju u tekst romana i u stvarni život koji takoðe postaje deo romana. RR lebdi u prostoru gde je inaèe èitalac – ovde je u tom prostoru pisac. Metafizika Mreže preneta u "papirni" oblik, meni vrlo bliska jer sam se podosta bavio e-književnošæu i interaktivnošæu…"

„Za one koji ne znaju, BIMUN je Beogradski Internacionalni Model Ujedinjenih Nacija. Kažu ljudi, a nema razloga da im ne verujemo, da je to jedan sjajno organizovan MUN, a broj studenata iz inostranstva koji dolaze to potvrðuje. Inaèe, iako je svake godine navala da se bude u Savetu bezbednosti ja sam poslušala brata i aplicirala za Generalnu Skupštinu. U pitanju je bilo zasedanje Treæeg komiteta vezano za pariticpaciju mladih. Sjajna tema, barem po mom mišljenju, ali priznajem da se nisam razbila od rada. Ja sam bila honorable delegate of Singapore..."

„Kad u odnos uðeš bez predubeðenja, što se retko dešava i teško izvodi, dobiješ lakoæu postojanja. Dobiješ jasan obostrani oseæaj prepoznavanja drugog ljudskog biæa i pomisliš, kad bi postojalo takvo što kao što je prošli život ovako bi izgledao ponovni susret sa preðašnjim bliskim. Makar sve to bila jeftina iluzija, ne možeš, a da ne budeš zamišljen, osmehnut, sunèan i jednostavno sreæan nad tom idejom. Jednostavne sreæe su najbolje od svih sreæa. Udvaranje ljupke mladosti. Ogledanje u drugome. Poigravanje sa idejom naivnog subjekta“.

„Dom omladine Zajeèar raspisuje konkurs za uèešæe na 24. Festivalu mladih pesnika „Dani poezije". Pravo uèešæa imaju pesnici do 30 godina starosti koji pišu na srpskom jeziku, a nemaju objavljenu knjigu. Prijave dostaviti do 10.04.2009. godine. Pesnici èije radove odabere Struèni žiri Festivala stièu pravo uèešæa na 24. Festivalu mladih pesnika „Dani poezije" koji æe se održati od 28. do 30. maja 2009.  godine u Zajeèaru. Laureat Festivala stièe pravo na objavljivanje knjige".

„Zamisli da svaki put kada se izmakneš, gubiš moje koordinate po recimo, 5 milimetra. A ti, istih tih pola centimentara toneš. Ili se kreæeš samo tebi, znanoj zamišljenoj liniji u samo tebi, poznatom pravcu. Tada smo možda samo dve paralelne linije želja u meridijanima svesti. Polazimo sa iste dve taèke ali se kreæemo u dva razlièita pravca. Pola centimetara manje, više. U zavisnosti od unutrašnjeg stanja. Dan za danom mada vreme u ovom sluèaju ne igra izuzetno znaèajniju ulogu. Kolika je verovatnoæa da se ponovo sretnemo? Pod kojim azimutom? To bi možda mogla da otkrije neka matematièka formula?“

„Deset godina! Šta sve može da se desi za deset godina!? Završiš te neke škole, naðeš posao, odeš, vratiš se, proðeš, probaš, primiš, odbaciš... Neko se rodi, neko umre a ja èuvam decu mlaðu od tih godina. Dakle, pustiš niz vodu. I setiš se reèi od pre osam godina. Saveta kako preživeti dan. „Ustaneš i radiš, radiš, radiš, sve dok se ne iscrpiš toliko da uveèe samo sklopiš prazne oèi i nastaviš da plutaš nizvodno  i nadaš se da æeš se jedno jutro probuditi i da æe ga biti manje. Svega toga“.

„F book, uz podnaslov Preko crte, suoèava èitaoca sa rodnim i transrodnim ulogama, unutrašnjim sukobima i spoljnim manifestacijama sa graniènih podruèja  seksualnosti. Sve je dozvoljeno, nema tabua, ograda i malograðanskog moralisanja. Zaèudnim miksom dokumentarnosti i fikcije, F book levitira izmeðu sofisticiranog književnog izraza i urbane poetike, s jedne i uliènog žargona i pornografske estetike, s druge strane. Ona je potencijalni trn u oku njiževne kritike i konzervativnog morala, interžanrovska provokacija i parodija  politièki i kulturno (ne)osvešæenog i pervertiranog društva. Vidimo se u Magacinu 7. marta. Uverite se da li sam zaista muško, kako se prièa, da li sam luda i da li imam... talenta“.

„Šta može da pokvari ovako sunèano jutro, dok se ubeðujem sa Princezom da li se kaže dve prasate ili dva praseta, ili, da li je to koka nacrtana ili patka. Naravno, logika protiv mašte nikad nije uspela da pobedi. Neæu reæi ništa novo, ali, sreæa je èesto pitanje izbora. Treba živeti paralelne živote. S obe noge na zemlji i s obe noge u oblacima. Tako se održava ravnoteža. A ko to može da poremeti? Niko, osim onog ko me drži za ruku kad zajedno idemo na posao, i one, koja i dalje tvrdi da su tri prase pojela vuka, jer je danas nedelja a tri prase moraju imati nedeljni ruèak“.

„Detalj.org, u saradnji sa Izdavaèkom kuæom “Besjeda” iz Banje Luke, raspisuje 1. konkurs za neobjavljenu kratku prièu (ne dužu od 1800 karaktera, 30 redova). Konkurs traje od 1. februara do 25. marta 2009. godine. Najbolji radovi biæe objavljeni u zborniku kratkih prièa tokom prve polovine 2009. godine. Opšti uslovi i informacije: šalje se do 5 (pet) neobjavljenih prièa (ne dužih od 1.800 karaktera). Radove slati na adresu: konkurs@detalj.org. Ova email adresa je zaštiæena od spam robota, nije vidljiva ako ste iskljuèili Javascript.  Konkurs traje od 1.februara do 25. marta 2009. godine“.

„Siæušni i izgubljeni; savršeno predani svom koraku, mehanièkom, programiranom nestaju u tami, daleko, duboko, nekud. Mogu da stanu u zenicu i traju koliko jedan dah, a zatim nestaju. Jednaki, nevažni, prolazni. Sreo sam je jednom, sitnu i nevažnu, mimoišao snovljivim hodom ne piremæujuæi koliko slabašno i sama dodiruje tle i uhvatio pogled, krajièak dovoljan da primetim koliko je tužna bila. Dovoljan da taj pogled stvori me novog, drugaèijeg i boljeg. Pod zvezdanim nebom èitav grad stane na dlan izgubljenog sa devetog sprata. Tražim u njemu svoje poreklo, trajanje, mesto, svoj smisao, ali odavde svi su mi mali. A nosila je svemir u oèima“.

„Živimo u permanentnom posrnuæu, jednom nogom u provaliji. Sa korakom u ništavilo iskustava koja nas ne prožimaju u celosti. Doživljavamo život parcijalno. Na kašèicu. Zažmurimo u svetlo stvarnosti pa se vratimo u sopstveni mrak. Po logici da je bolje biti æorav u mraku nego oslepeti od svetla istine. Neko se možda i seti da æe bar znati šta je svetlost, ako smogne snage da izgubi vid na najbolji moguæi naèin i proðe kroz kordon neistina. Živimo u strahu od papirnih tigrova. Ovaj život mi se ponekad èini kao da je dosadni sajam nameštaja u provinciji. Po neka lepa devojka pored kreveta, koja bi najradije išla kuæi, i jeziva praznina oko nje“.

„Sudeæi po istraživanjima i zakljuècima Karen Hornaj, objedinjenim u knjizi "Naši unutrašnji konflikti" možete biti: neurotièni, neurotièni ili neurotièni. Nema razloga da sumnjamo u ispravnost njenih reèi. Karen je dobar deo svog života posvetila nauènom radu. Takoðe, nije potrebno biti nauènik da bi nam bilo kristalno jasno da je kraj našoj uravnoteženosti došao onog dana kada su nas prvi put stavili na nošu. Dakle, ako ste odrastao èovek a niste neurotièni, sa vama nešto nije u redu. Ozbiljno, nešto sa vama nije u redu! Ostali ste na nivou deteta od tri meseca“.

„Danas, u Blicu, na sva zvona, piše da karta do Beèa u samo jednom pravcu košta 39 EU, što bi rekli ni skupo, ni jeftino. Iz pouzdanih izvora mi je šapnuto, i verujte, nije državna tajna, najbolje je otiæi do Kruševca 28. februara na premijeru predstave, jer dobiješ „Dve karte za Beè". Ne znam da li je cena povoljna, ali može da se proveri  i u Beogradu, premijera je negde u aprilu. Ko ne veruje, može da pita pisca Voju  Radovanoviæa lièno. Nemoj posle da nisam kazala na vreme, pa da neko bude neobavešten".

„Mit se nalazi u slikama i pojmovima kojima mozak funkcioniše, i kojima sanja. Mit je bio pre logike i logika je izvedena iz mita. Lepota se rodila iz mita. Prva umetnièka dela bila su prikaz iz mita. Bez mita si prazna logièka mašina. Nego mi se èini da ljudi koji ustaju protiv mita ustaju u stvari protiv mitomanije? Ne možeš zvati mitom sve što ti sistem servira. Sistem ne pravi mitove, veæ ih kasapi. Mitove pravi ljudski duh. Sistem od religije pravi pljaèku i krstaške ratove, od mitova Treæe Rajhove i Gulage, od filozofije pravi ideologiju".

„Kad vas porodica, okruženje, sistem sistematski nakljukaju mitovima, vi prestajete da mislite. Ništa opasnije po ljudsku slobodu od mita. Tu poèinje beda ovog sveta. Ubaèeni mit je šifra. Zakljuèa vam svest. Uokviri je. I sva vaša logika biva zakljuèana. Omeðena. Mitovima. Nevidljivim zidovima. Logika ne može da probije zidove. Èesto doseže do njih. Udara o zid, pa se istom silom odbije nazad. U sigurnu zonu mita. Gde je tako udobno... toplo. Napori logike vremenom postaju sve reði. Na kraju prestane da pokušava".

Pepeljuga21veka  poziva Vas da posetite bazar ruènih radova, koji æe se održati od 27. februara do 1. marta (od 10h do 18h)  u prostorijama Škole za dizajn tekstila Ul. Vojislava Iliæa 88 u Beogradu. Biæe uèesnika iz cele zemlje a deo prihoda, kao i skupljena polovna garderoba, obuæa, igraèke, knjige, slatkiši  idu za decu u Domovima za decu bez roditeljskog staranja u unutrašnjosti Srbije. U subotu u 12 h biæe održana humanitarna revija ruèno raðene garderobe i nakita. Vaš  dolazak nam znaèi!

„Šta sve možete da uradite sa milion dolara? Napraviti ganc novu školu. Dva vrtiæa. Napraviti mokre èvorove po svim šumadijskim školama, kažu da 40% nema wc. Možete, recimo, prošetati po Knez Mihajlovoj, pa pokupiti tekuæe raèune svih onih roditelja koji mole novac za operaciju negde u belom svetu teško bolesnog deteta. Možete, jednostavno, dati 10.000 ljudi koji tamo, po nekim planinama, jedva sastavljaju kraj s krajem,  po 100 dolara za crne dane. Ili sunèane, svejedno. Ima milion  ideja kako se na dobar naèin može utrošiti milion dolara“.

„Samo oseæam kao da sam se uputila na socijalnu Golgotu. Sablasno je i mraèno, oseæa se vlaga i buð. Vidim groteskne kreature koje se keze, pružaju svoje prljave, lepljive kandže ka mom licu. Oseæam njihovu želju da me pljunu i kamenuju, vidim im u oèima podsmeh i zlobu, nema nikakvog sjaja, životne radosti, jednostavnosti. U meni jaèa poriv da vrisnem, grlata i moæna, kako su svi oni veæ odavno mrtvi ili, moguæe je, nikada i nisu bili živi uprkos reprodukciji koju savesno obavljaju, televizijskom programu koji poslušno i hipnotisano gledaju, letovanjima i zimovanjima i smešnim fotografijama u albumima koji služe iskljuèivo marketingu liènosti i liènih prihoda, nikako uspomenama“.

„Imam brata od godinu i po koji je nauèio da štampa. Dok ovo pišem, kroz štampaè je provukao taèno šest praznih papira. Imam i brata od dva meseca koji još uvek zna tako malo. Ali nosi ime jednog Obrenoviæa. Tata i ja strašno gotivimo te likove. Njihovu kompleksnost, slojevitost, tragiènost, sklonost ka intrizi, diplomatiji, erotici. Ponekad i politici. Imam i kao jednog deèka sa kojim sam. I jednog na koga se ložim. Imam šarene kineske tregere. Èak imam ideju za jedan libreto. Fali mi samo kompozitor“.

„Noæu je Sevilja potpuno drugaèija. Kafane i barovi sa esencijom, dušom Sevilje su takoðe skriveni. Paralelni svet ovoga grada ne ostavlja svakako nikog ravnodušnim. Pošto je muzika, alegria i komunikacija sastavni, genetski element Andalužana, bez obzira gde zaðeš, postoji velika moguænost da te ponesu i postaneš sam deo te atmosfere. Zbog mediteranske klime i neverovatne otvorenosti, ljudi su uglavnom na ulicama i najveæi im je gušt da gustiraju piæence na trgovima ili ispred bara, kafana gde æaskaju i gde se svakako desi da sa nekim vrlo lako upadneš u spontani razgovor“.

„Deèak je u vrtiæu, koji sam platila, sva sreæa, prvog u februaru - ne znam zašto, njegova plava vaspitaèica piskutavog glasa i preterano kovrdžave kose svakog prvog se prišljamèi uz mene i pita poluglasom: "Jeste li platili vrtiæ?" Nije ni svesna koliko je blizu pretvaranje Deèakove mame u Gargamela lièno ukoliko se specijalan tretman nastavi, posebno zato što znam da to jedino pita - mene. Prièala ja sa ostalim roditeljima. Izgleda da sam ja najsumljivija, najgora od sve dece... a ja tu transakciju obavim èim dobijem platu. Prvo to“.

„Moj majstor se zove Mile. Tu je negde moje visine ( picolo ), ali je duplo širi i ima stomak k'o ja u šestom mesecu trudnoæe. Vazda bazdi na pivo i puši neke cigare od kojih mi se baca pegla. Ostavi mi u lavabou bar èetiri pikavaca dok se bavi mojim mašinama. Majstor Mile se ne javlja na telefon, tek ponekad, kad je dobre volje. Kad mu njegova vremešna žena Katica spremi froncle sa sirom, pa ih pošeæeri i skroz ga odobrovolji, onda mi drekne u slušalicu. I doðe. Ne kaže ni dobar dan, ne izuje se. Samo se uvuèe u kupatilo“.

„Majèin glas me miluje sa skajpa. Šta bi želela da ti pošaljemo, pita me. Znam da si prerasla te stvari  ali  makar neku sitnicu, neku knjigu, CD, mindjuše, šta bilo samo reci. Pošalji mi, govorim joj u sebi, pošalji mi Malu.  Spakuj je, presavij, obmotaj, zamotaj, adresiraj. Pošalji mi Malu. Makar nju. Šta želiš da ti mama pošalje, ne odustaje. Moju porodicu!, bih da viknem. Cigarete, mama, samo cigarete mi pošalji, sve ostalo imam, odgovaram napuklim glasom i posle se još satima muèim da zaspim“.

"Skoro sve prelepe fasade zgrada Seville kriju tajanstvene patije, bašte, u kojima se njeni stanovnici “odmaraju”, a ako su nekim sluèajem ulazna vrata otvorena može samo da se nasluti deo lepote i užitka koje pružaju te oaze. Èak je i stil gradnje novog dela Seville zadržao isti princip arhitekture, te su veæina zgrada izgraðene u kockastom obliku sa patiom u centru. Mada meni lièno, to uopšte nema tako puno šarma kao što su zadržale sve graðevine starog dela. U njima se zaista može naæi mir, u begu od milionskog grada koji pulsira".

„Završavajuæi ovih dana novu verziju Blog Agregatora, osetio sam potrebu da napišem i FAQ , odnosno, kratko uputstvo sa najèešæim pitanjima i odgovorima vezanim za agregaciju blogova. Iz èestih razgovora sa blogerima, zakljuèio sam da je mali broj njih upuæen u  osnovne principe funkcionisanja Blog Agregatora, te sam pokušao da ovim sažetim uputstvom doprinesem koliko - toliko edukaciji, i približim obiènim jezikom dotiènu problematiku. Koliko sam u tome uspeo prosudite sami. Iskreno se nadam da æe biti od koristi. Ukoliko imate još neka konkretna pitanja koja se ne nalaze na FAQ stranici postavite ih ovde“.

„Treba mi plan. Moram da se reorganizujem. Treba mi motiv. Cilj. Treba mi bolji posao. Trebaju mi suštinskije alternative od raženog i polu belog hleba. Treba mi želja da ponovo grabim, da trošim život a ne on mene. Baš tako, bez lažnih skromnosti, hoæu sve i sad. Žuri mi se. Hoæu da zavodim i ostavljam. Hoæu da se oseæam da kontrolišem život. Ne, nije to. Ustvari se plašim. I zapravo mi treba iznad svega da prvo pustim tu istinu pod kožu, u krv koja je još topla. Ne bežati od vatre, veæ proæi kroz nju. Jednog dana neæu biti živ“.

„Na današnji dan pre 200 godina roðen je Èarls Darvin. Èarls je odrastao u tipiènoj bogatoj porodici, u kojoj su svi ,,furtom" bili lekari. Njegov otac je èesto umeo da kaže da ne zna šta æe biti sa njegovim sinom jer se ni po èemu  nije isticao i ništa ga nije zanimalo. I tako je mali Èarls pod pritiskom porodice upisao medicinu. Darvin je iz medicine koju organski nije podnosio otišao na teologiju  a u isto vreme se družio sa prirodnjacima, koji su ga uveli u znanja prirodnih nauka. I onda je, baš negde u to vreme, Engleska je pripremala jednu nauèno-istraživaèku ekspediciju koja æe obici svet. Mladi Darvin je zahvaljujuæi tatinim vezama, svojim poznanstvima  primljen u ekspediciju koja je trajala punih pet godina".

"Scream for me Belgrade bile su reèi Bruce Dickinson-a nakon kojih se iz 15.000 grla prolomio vrisak koji se pamti do kraja života. Skoro dva sata svirke i to kakve! Hitovi su se reðali jedan za drugim. Atmosfera za pamæenje, Brus koji je ceo koncert pretèao i skakao sa zvuènika na binu pa sa zida na... ko zna gde. Publika koju bi poželeo da ima svaki bend na ovom svetu, cela Arena i svako zna svaki stih svake pesme, fanovi kakve retko koja grupa ima.  I još nešto, samo želim da napomenem još jednom da me je Brus Dikinson ponovo oduševio.  Pa èovek ima ravno 50 godina, za neverovati kakve vratolomije pravi na onoj ogromantnoj bini. Danas nam je svima pokazao kako se voli muzika, kako se voli Metal, kako se voli Rok i kako se poštuje publika koja dolazi na koncerte".  A Wolfie je razoèaran: "Žao što to moram da kažem, publika je nekako omanula".  Fairy æe ovo ceo život pamtiti.

Blogoye postoji tri godine. I idemo dalje.

„Jedan od najcrnjih dogaðaja u našem kraju je bio taj kada su komšije na dan krsne slave izgubile petogodišnju kæi. Majka je parkirala auto kraj garaže petljala oko svih tih silnih namirnica slavskog kolaèa i torbi dok je devojèica skakutala po travuljini i upala u neobezbeðen šaht. Dovoljno je izgubiti dete iz vida na par minuta pa da ga izgubiš zauvek. Sledeæe godine komšije su ponovo slavile krsnu slavu. Njihova vera, njihova stvar. Sada, sreæom, imaju dva zdrava sina. Žive normalno. Vreme leèi rane. Buèno slave slavu do zore. Nešto mi opet nije u redu oko te slave. Ja je lièno više ipak ne bih slavio. A Vi?"

Po želji izvesne gospoðe Tresnje, Kolja iznosi 25 istina o sebi: „Kolja je propali student psihologije, voli da posmatra ljude tražeæi u njima uvek one skrivene iskre dobrote. Kolja voli da se smeje i èesto to radi. Kolja voli duge šetnje i da gricka semenke suncokreta, pa joj se uvek crni ispod  nokta na palcu leve ruke, što ona vešto maskira crnim lakom za nokte“. 25 Lilith: „Obožavam visoke, tanke štikle. Mogu da se pretvaram da mi je fizièki izgled nebitan koliko hoæu – lažem. Posle prošetanih ovakvih i onakvih – volim, brate, kad ne moram da se sagnem da bih mu stavila glavu na rame. Premda pokazujem interes – nemam apsolutno nikakav kontakt sa biæima ženskog pola. Razmažena sam. Jako. U svakom smislu. Moje pojavno, društveno biæe je najèešæe u teškom neskladu sa unutrašnjim, privatnim Ja“.

„Svako dete zna da jedan i jedan nisu dva. Nema istorodnih stvari veæ je jedan, jedan i jedini, uvek samo za sebe. Ne možeš od dve jedinice napraviti jednu dvojku, nije fer prema jedinicama. Postoje retki trenuci kada jedinice lièe jedna na drugu toliko da skoro postanu jedno. No, one to nikada ne postaju i ispostavi se da su takvi trenuci najveæa laž. I dugo je taj èovek stajao pred izborom. I dugo je prièao sebi. U laži æu ponekad biti sreæan – rekao je. Doduše lažno sreæan jer iz laži se ne može izroditi nešto istinito. Sve što iz laži proistekne lažno je ali bolje i lažna sreæa nego nikakva. Ni u samoæi nema puno istine. A šta je istina? I šta æe mi? I izabra èovek laž“.

"Seæam se te planine. Tamo se sneg držao do aprila. Voleo sam januar u tim visinama. Mrzeo sam sebe i svoje vreme, koje sam uzaludno mrvio zalaðenim bukvama, klizavim planinskim putevima, mokrim snovima i izlizanim seæanjima, premotavanim previše puta. Voleo sam i februar tamo. Voleo sam sva godišnja doba na toj planini, verovatno zato što sam ih prvi put proživljavao. Imao sam dvadeset i jednu, a nisam imao ni jednu. Priznao sam sebi to jednom prilikom, dok sam stajao na klizavoj stazi, koja se sastojala od nabijenog kamena i leda. Ni jedna godina nije bila moja, koliko god da sam ih imao".

„Uzalud je bilo tražiti da posmatram stvari u kontekstu vremena, da obratim pažnju na tadašnje društvene prilike i norme. Ma dajte, molim vas, koja društvena etika?! Da li se to ikada menja? Ako se ja dobro seæam podataka iz istorije, ne postoji ta epoha u kojoj jedni nisu živeli potpuno dekadentno, drugi potpuno moralno, a treæi ni tu ni tamo. Ako raspolažem dovoljnom kolièinom podataka uvek je bilo tako, ljudi su uvek živeli isto, samo su se lica, uloge, smenjivale. Razlika u odnosu na ovo danas i tad jeste da je danas sve to mnogo javnije i labavije, nego preko ne znam ni ja koliko godina. I da, sve je na tom nekom globalnijem nivou“.

„U kasno ljeto pred Vilkov odlazak u vojsku, iz puke dokolice sam ga u sjeni hrastove krošnje na ljetnoj terasi naše omiljene birtije upitao kako se zamišlja za, recimo, petnaest godina. Pogled mu je bio zaiskrio, poskoèio je u stolici, nalaktio se na stol i zagledao se, blago stisnuvši oène kapke, s osmijehom u kutovima usana, prema nagovještaju sumraka iza mojih leða. Ti i ja æemo sjediti ovdje uz Chivas i pivo. Ja æu ti prièati o svojoj zadnjoj predstavi, o albumu kojega snimam i filmu za koji sam dobio ponudu. Govorit æu ti o Nives i djetešcetu, o novoj dogradnji naše kuæice pod Sljemenom, ti æeš meni prièati o dami èarobnoga osmijeha koja te osvojila na šalteru banke...“

„Nataše jesu lepa pojava u Karamehmedoviæevom životu. Bilo ih je dosta, neko bi reko i previše, od njih se nikada nije oporavio, ali im je sve oprostio. Jer ih je voleo, i još uvek o njima ponekad razmisli. I one mu navuku blagi osmeh na lice. Sad, Karamehmedoviæ ne može nikog da krivi što nije bio jaèi, odluèniji, uporniji, osim sebe samog. No on to ne želi. Bio je ono što jeste, nije im se takav svideo, otišle su. A Karamehmedoviæ je nastavio da bude ono što jeste. Karamehmedoviæ se vrlo malo menjao. Zapravo on i ne voli promene".

"Otok Taquile prilièno je velik i na njemu živi oko 350 obitelji u selu na vrhu otoka. Tu je vrijeme stalo u vremenima Inka u svakom moguæem smislu. Svi ovdje žive u skladu sa strogim zakonima carstva Inka - ne laži, ne ukradi, ne budi besposlen... Kuæe nemaju brava niti kljuèeva, a od Srednjeg vijeka ne pamte se zloèini, niti prijestupi. Nekad bi rijetke prijestupnike èekala najteža kazna-izopæenje i protjerivanje, što je znaèilo ne samo tešku moralnu osudu, veæ je egzil znaèio i sigurno smrt bez hrane i vode. I danas je tako. Ipak, odnedavno su obitelji u najbolju prostoriju kuæe poèeli stavljati brave, u skladu sa željama turista koji požele boraviti par dana u ovom prirodnom vremeplovu. Stranci nikako ne mogu bez zakljuèavanja i teško se navikavaju da im domaæini ulaze u sobu kad požele".

"Danas se uhvatih u raspravu sa sobom o pojmu karme i beneficijama verovanja u istu. Za neupuæene, glavna stvar  se vrti oko sledeæeg: Šta god da uradiš, dobro ili loše, vratiæe ti se tri puta toliko. Ovo mi se uèini jako poznato u prisetih se nekih studija koje sam radila u mlaðim danima povezanih sa Paganskom religijom ili onim što bi anglo-saksonci nazvali Wicca. U celom tom procesu brainstorming-a koji se odvijao u mojoj glavi, razmišljala sam o posledicama svojih postupaka. Pokušah èak da se setim koliko puta sam na svojoj koži iskusila pravilo karme".

„I nisam izdržala. Jest’ da je bilo kasno. I jest’ da su me gledali kao da sam pala s Marsa. I jeste da sam do æoška i nazad proklela tri put vremesku prognozu, meteorologe i sebe zaboravnu bez rukavica ali sam izašla. Sneg noæu najlepše pada. Zato što je tako tiho. Neæe potrajati, pesimistièno sam zakljuèila, plašeæi se da mu se ne poradujem pa razoèaram, dok sam se spuštala u krevet. Jutrom me je doèekalo iznenaðenje. Belo. I i dalje pada. Neugaženo. Kako neugaženo? Lepo. Ovde i pet cm snega uzrokuje kompletan kolaps u saobraæaju te je odavno usvojen zakon po kom ljudi nisu u obavezi da idu na posao kada sneži“.

„''Taj poster mi neæe uæi u spavaæu sobu!''- ''Jel? Pa ako nema postera nema ni svadbe!''-Odvrati sav zadihan i crven pout mene u obrazima. U potpunom šoku razgoraèenih oèiju gledamo jedno drugo nemo i posle nekoliko sekundi poèinjemo da vrištimo od smeha. Zagrljeni poèinjemo jedno drugo ubeðujemo istim intezitetom, ja njega kako je to divan poster samo mu treba promeniti ram, a on mene kako, ipak nije toliko èudno nositi knjige iz struène literature u krevet i osmehivati im se sliènim žarom kako što sam se smejala na našem drugom dejtu prepuna pobuðenih hormona. I tako još jedan dan, jedan izbor izmeðu smeha i ljutnje,sebe i nas, gluposti i tolerancije i bezbroj dualiteta koji èekaju pojedinaèno da se ostvare kroz naše odluke“.

„Otvrdnula je duša Karamehmedoviæeva. Posle toliko godina samoæe on jednostavno više ne reaguje na ljude, niti ih smatra bitnim za njegov život. Ono malo ljudi što svakodnevno s njim kontaktira, on i uspeva da istrpi. Doduše i oni njega trpe. Kontakti su kratki, razgovori su poslovni, rutinski, ne oseæa ništa, niti ga išta privlaèi. Reklo bi se bezoseæajno. Omiljeno voæe Karamehmedoviæevo je jabuka. U toku dana može pojesti tonu jabuka, slatkih, kiselih, nije bitno. Ajdare, šumatovke, delišes, greni, petrovke, ma daj ljudi nije bitno, Karamehmedoviæ uživa u jabukama! Karamehmedoviæ poznaje jednu divnu devojku“.

„Rad na održavanju sajta i blogova postaje sve zahtevniji. Zbog nedostatka finansija, a otkud nama tinejdžerima novac, potražili smo donatore i sponzore da nam podmire odreðene troškove, koji se plaæaju svake godine, kao što su: zakup domena, servera, kao i pristup internetu. Naišli smo na razumevanje internet provajdera. Mislimo da potencijalni donatori ili sponzori treba da pomognu uèenièke radove ako na njih nalete, jer sam ubeðena da saradnja može da bude obostrana, a ulaganje u decu i znanje je ulaganje u buduænost“.

„Opet, druga jedna jabuka našla se með grèkim boginjama i napravila opštu pometnju. Jabuka na kojoj je pisalo "Najlepšoj". Prièa vam je sigurno poznata, i samo æu reæi da sujetne boginje problem nisu uspele da reše með` sobom, veæ zatražiše pomoæ mudrog Parisa, koji podeli jabuku na tri dela. Prosto. Tako da nažalost propade taj izbor za Miss, pre nego je poèeo. Jabuka koja pade na glavu Isaku Njutnu, dok je jednoga dana opušteno lenèario ispod drveta, napravi eto, sluèajno èitavu revoluciju u opažanju fizièkih zakona“.

„Iz sveske iscepan list papira, vidno potrošen i star, datum 30.3.1994. sreda, od izvesnog Nebojše, kojeg se nikako setiti ne mogu. Gledam u datum i raèunam, tad sam bila drugi srednje, derle dibidus, izgledala kao da sam sedmi razred – maksimum! Pa onda razmišljam, koga li sam inspirisala takve stihove da mi napiše? Definitivno nije mogao biti niko od deèaka iz moje generacije. Ah, ti srednjoskolški dani… U svakom sluèaju, papir je veæ poèeo da se cepa. Blog je ipak dugotrajniji, da ne kazem veèan, ako se ne briše“.

"Mislim da mi je bilo 8 godina kad se otac jedne veèeri vratio sa puta noseæi pod miškom veliku belu kutiju sa providnim poklopcem. Sestra i ja smo skakali oko njega znajuæi da je sadržaj iz kutije baš namenjen nama. Spustio je kutiju na sto i pomerio poklopac ispod koga je bila hartija sa slikom deèaka i devojèice. Kad je pomerio reklamnu hartiju u kutiji su bila dva crvena telefona. Pravi pravcati  telefoni  sa brojèanikom na okretanje i crvenom lampicom koja je svetlela kad te neko zove".

„Kad god bi bio suoèen s neminovnostima svršetaka svojih brakova ili epizoda koje bi ukljuèivale njemu iz bilo kakvog razloga važne odnose, Vilkov bi pogled bio izravan i miran. Govorio bi gledajuæi me najèešæe u lijevu zjenicu. Kao: gledajuæi me u lijevu zjenicu, obraæa se mojoj desnoj, kreativnoj, polovici mozga, a što je, pak, meni dodatnim razlogom da ga nazivam blesavim tuljanom. Bilo kako bilo, kad se govorilo o prekidu komunikacije s Crvenokosom, njegov je pogled bio krajnje nefokusiran. Èas bi bio na mom desnom oku, pa na bradi, pa negdje iznad moje glave, pa na lijevom uhu, pa na tlu, na pepeljari i najèešæe negdje neodreðeno, s moje desne strane, u nedoðiji“.

„Niko od nas nije tražio èudo, ni oèekivao isto (sem ako pod èudom ne podrazumevate fer šansu za start). Niko nije oèekivao raskoš i peèene ševe koje sa neba direktno uleæu u usta. Ni petosobne stanove. Ni limuzine. Ljudi ne ulaze u nauku radi novca. Barem ne oni koje sam ja imala èast da upoznam. Neku stabilnost. Neku šansu da se ne živi sa mamom i tatom do 30 godina i pored obavljenih školskih obaveza i faktièke osposobljenosti za samostalan život. I onda je poèelo. Nisam prva koja je otišla. Prva sam koja se vratila. I otišla ponovo, teškog srca, ovaj put da se ne vratim“.

„Pustio sam da vreme prolazi, ni jednog trenutka se ne osvrnuvši na ono što sam mesecima radio, na život koji sam oèito živeo, a nisam ga bio svestan u potpunosti. Odjednom je postajalo hladno, sve više me nije zanimalo ono što se dešavalo van mog potkrovlja, trebalo mi je, kao matorom, istrošenom psu, da ležim danima, njuškom nabijenom u grudi. Trebala mi je ta æutnja. Da se prisetim nepovratnog, da prikupim uspomene, da ih uklopim i razumem. Nisam voleo zimu, nisam voleo bilo šta što je na bilo koji naèin bilo jaèe od mene, a ista me je savladala i osudila na tri veèna meseca samoispitivanja“.

„Ne verujem da je moguæe zaboraviti sve lepo što ti se dogodilo u životu, pa ipak nisam još uvek sreo èoveka koji se prvo ne žali na svoju zlu sudbinu, na loše ljude oko sebe i vaseljensku nepravdu prema njemu. Ne verujem da je moguæe zaboraviti lepe dane zabavljanja sa nekim, pa ipak još nisam sreo èoveka koji se prisetio tih dana; mnogo èešæe sreæem one koji ogovaraju svoje supružnike koje su sami izabrali. Ljudima nije dobar posao koji imaju, žene koje su odabrali, deca koju ne vaspitavaju, država koja ih ne štiti, prijatelji koje su sami birali“.

"Prošle godine baš na današnji dan 27.01.2008. napravili smo video klip na YouTube -u, tada jedini sa Svetosavskom himnom i sa slikama hrama Svetog Save u Beogradu. Napisala post istog dana, a nešto malo ranije, sat ili dva, uploadovala sam klip na YouTube. Obradovala me je èinjenica da je klip za godinu dana videlo preko 20.000 posetilaca mog kanala. Èinjenica je da su ipak Sveti Sava i Svetosavska himna nešto znaèajno u našem narodu".

„Salak je vrsta palme koja raste u Indoneziji i Maleziji koja donosi vrlo dekorativne i ukusne plodove. Postoje dva najèešæa tipa a to su salak iz Džakarte i salak sa Balija. Ja sam dobila sa Balija. Naziva se još zmijsko voæe  zbog  karakteristiène kore koja podseæa na zmijsku kožu. Rastu u samoj osnovi palme, grupisani  jedan do drugog. Ukus je zanimljiv. Vrlo lako se ljušti i ostaje voæka sastvaljena  iz tri režnja. U svakom režnju se nalazi po jedna koštica. Nekoliko sam saèuvala da zasadim. Videæemo šta æe biti“.

„Njegova opsjednutost dovršavanjem nedovršenoga mi ponekad doslovce izaziva grè u želucu. Jer znam da je neke prièe nemoguæe završiti, ma koliko se trudili, željeli, ulagali vrijeme, energiju... Prièe nisu ništa drugo do ljudi, puki zbrojevi sekunda provedenih u povijestima koje se stope u - iskustvo. A mnogima, premnogima, sekunde ostaju samo sekunde, povijesti ostaju samo niz zbivanja u vremenskome slijedu i jedini prihvatljivi svršeci postaju svršeci koji podsjeæaju na tri toèke s kraja reèenice...“

„Od malena samo bio meðu najvišima u društvu. Kada bi preskakali zid doma Davidoviæa, u nameri da krademo pa slasno jedemo ringlove, ja bih svima postavljao “lopovske” jer svi bejahu ubeðeni da æu svojom visinom savladati sam visoki zid. Èesto sam ostajao prikovan za zid dok je gospodin Davidoviæ, sa šibom u ruci, koraèao ka meni. Udarao bi me a ja sam s vremenom shvatio kako ne trebao da trpim batine i bol bodljikave šibe pa sam se deranjao iz sveg glasa još kada bi ga video kako sa vrata kreæe ka meni. “Požar, požar!”, vikao bih“.

„Samo koju reè i da se izgubim:  Neprimetno je postala malo grublja, neprimetno drugima ali ne i meni. Nekako naleæe na mene, više to nisu prisni kontakti niti nežni kao što bi prilièili meni i njoj . Ima nekog besa u njoj, malo nerazumevanja i bunta. Nekako je odsutna, nedostupna klasiènoj komunikaciji zapoèetoj obiènim pitanjima. Izlije malu doziranu grubost i onda se povuèe u sebe, zagleda u televizor i samo nehajno odgovara: ne znam.“

"On ima oko èetrdeset. Sitan trgovac. Doselili su se iz Crne Gore pre dvadeset godina i od tada je Kure Srbin. Kad prièa, zastaje, pali cigaru za cigarom. Oèi mu sijaju od uzbuðenja, mlati rukama dok prièa. Ne, nije on kriminalac, on je samo jedan priprost èovek-,,koji punu zna". Oèima šara-reèima vara. Vernik je, ima zlatnu kajlu oko vrata. Ne, ne nosi trenerku uvuèenu u pantalone, ali ima fensi duks sa kapuljaèom i usku trenerku  da bi istakao svoje "dobro izvajano telo", ( metar i žilet visine, odlazi u teretanu tri puta nedeljno)".

„Dragi moji prijatelji, dugo me nije bilo pa reko' da se javim, da vam mahnem. Ali da se i pohvalim. I mene je pre izvesnog vremena (ako vreme može biti izvesno) uhvatila "pisaèka groznica" te sam se bacio na malo ozbiljnije pisanje. Èuo sam da je "in" napisati roman, a ja sam èovek koji prati modu, posebno duhovnu modu. Sedim dakle veæ neko vreme i pišem roman. Ali ne obièan roman! Kako bi vaš drug mogao napisati obièan roman?“

"Kralj Pajaca Vam preporuèuje kratki roman "Repriza reprize" koji se upravo ovih, januarskih dana pojavio u štampanom obliku. Zašto vam preporuèuje? Izmeðu ostalog i zato što je on pisac pomenutog romana. "Repriza reprize" bi uskoro trebalo da se pojavi i u beogradskim knjižarama. I, na kraju, evo jednog odlomka iz romana: Delove beležaka povremeno postavim na Net, tako da se sve odigrava pred oèima javnosti. Nema preterano zainteresovanih da prate moju avanturu. I ne shvataju je, na pravi naèin. A, opet, ja time kao da ispunjavam svoju misiju".

„Kada je prvi put došla da kupi cipele sa nestvarno visokim potpeticama, gledala me je drsko, zauzevši bespotreban gard. Bespotreban ali razumljiv. Sa njom su bile dve prijateljice, koje su takoðe nekada bile muškarci. Ona je nekako dominirala nad njima. Svakim delom svog biæa. Sve tri su preterano insistirale na seksipilu i ženstvenosti. Zanimljiv prizor koji sam sa interesovanjem posmatrala. Na tren su nam se sreli pogledi. Primetila je kako je blagonaklono gledam, dok sam razmišljala  o tome kako mora biti da je užasno teško živeti u Srbiji takav život“.

„Moji su dani nabijeni i tesni. Kao televizijski program sa povremenim vestima (u unapred odreðeno vreme) koje me obaveštavaju srdaèno o novih hipotetièkim bolestima i manama. Noæ briše informacije iz seæanja kao predugi blok reklama. Moji su dani hladni i spori. Moji su dani sivi i tmurni. Kao da svakodnevica bledi  iz èarenog u crno-beli realm onda sivilo i jedno veliko ništa. To jezivo lièi na nemaèke i ruske  niskobudžetne filmove o pankerima i izgubljenim generacijama".

"Boli me koleno. Doktor je rekao: Znate šta, istrošila Vam se hrskavica, pa se kost tare o kost. Tako Vam je to, Vi ste mladi, ali svako ima svoju slabu taèku. Oèajan, pomislio sam: Evo još jednog bola koji neæe prestati. Bio sam tužan, a onda mi je, u pijanstvu, došla misao: èoveèe. Pomešane sa tim bolom, još æeš ti neke od najlepših orgazama doživeti. Ludi èoveèe, rekao sam sebi, pijan, budi zahvalan, dobio si svedoka koji æe te stalno podseæati koliko je život lep".

"Od praistorijskog ubijanja golim rukama, ili eventualno kamenom, civilizacija nam je donela najveæu tekovinu, možda znaèajniju i od vatre, toèka i atomske bombe! Od trenutka kada mu je bilo gadno da oseti tuðu krv na sebi, pa makar bila i od èlana protivnièkog plemena sa kojim se bori za hranu ili ženu, èovek je, od najranijeg postojanja, poželeo da se distancira! Distanciranje, kao civilizacijska tekovina, evo dostiže vrhunac preko interneta. Jednostavno, lako, i za sve koji više žele da „ubiju“ no da pobede, internet je obezbedio prvo potrebnu anonimnost, zatim potrebnu ubojitost! Reè je najveæe oružje!"

„Definicija tambure je vrlo jednostavna, tambura je najlepši instrument na koji postoji. Najstarija „panonska“ tambura je samica iz koje su se kasnije razvile sve današnje tambure. Na prvoj jugoslovenskoj tamburaškoj konforenciji struènjaka 1958. u Novom Sadu prihvaæeni su jedinstvena partitura i nazivi instrumenata. Prim, basprim(brac), E basprim, èelo, kontra (bugarija) i bas (berde). Ne mora se napominjati da je tambura zaštitni znak naše ravnice. Kod nas se svira od davnina, ima pisanih tragova da se svirala na vizantijskom dvoru“.

"Karte za Iron Maiden, Depeche Mode, EXIT09 su veæ u mom džepu, nadam se da æu uskoro nabaviti i karte za AC/DC ali koncertna 2009. godina je za mene veæ poèela. Ovo nije bio prvi koncert grupe Charlie B kojem sam prisustvovao ali je svakako bio jedan od najboljih a i povod ovog koncerta je svakako nešto što me jako raduje! Charlie B su izdali novi album pod nazivom "Reè" a izdavaè je PGP-RTS. Promocija novog albuma je održana u novosadskom klubu Irish Pub".

„Ne razumem ljude oko sebe, suviše su optimistièni. Pod tim ne mislim na životnu radost, uverenje da je ovaj svet najbolji od svih svetova ili nadu da æe se sve ipak dobro završiti. To je neki nazovioptimizam, zgrèeni osmeh na licu i æutanje pred zlom. Ljudi oko mene dobacuju se kucama i macama  na Fejsbuku, razmenjuju slièice životinjskog carstva, govore jao što je lepo i jao kako je slatko, a pored bola i zla prolaze zaèepljenih noseva  i sklopljenih oèiju“.

„Volim kad sretnem nekog na ulici a on se smejulji, osmehuje, kezi. Kad više ne može da se suzdrži od misli, slika, dodira. Pogléda u stranu, u ploènik, u poneko lice takoðe i nasmeši mu se široko. Naiðe na èuðenje. O, tako retko na osmeh. Iipak, svejedno je, jer je, taj, nasmejani, potpuno intro i samo ga vazduh u mehuriæima i gravitacija u tabanima drže za zemlju. Volim kad sretnem tako nekog na ulici i smišljam njegove okidaèe, kaleidoskope njegovih misli stvarnih taèaka i nestvarnih predela koji se rastapaju iz njih“.

„Nije li èudno kako u vrijeme velikih pospremanja ili selidba, iz najskrivenijih dijelova polica, ormara, zaboravljenih kutija ili davno proèitanih knjiga iznanada ispadnu, naprosto izlete ili se nadnaravno stvore drevni predmeti, prašnjavi papiriæi s poznatim rukopisom kojega je nemoguæe proèitati, prastare fotografije? Ili, recimo - pismo, danas gotovo arhaièan pojam? A upravo se u premiještanju tih prašnjavih knjiga koje godinama ne gledam, a kamoli da ih diram, na polici preda mnom stvorilo Vilkovo pismo iz '81. godine. Iz vremena kada smo bili samo vojnici“.

„Nije baš toplo, ali nema veze. Svlaèim se i hrabro bacam u valove. Jedan sam od rijetkih plivaèa i skoro mi je neugodno bez daske za surfanje, jer tu nitko ne pliva. Sušim se na vulkanskoj stijeni i promatram surfere. Popodne odlazimo u razgledanje jednog od dva najpoznatija muzeja u Limi - Muzej zlata. Naravno, kao i sve što vrijedi, u privatnom je vlasništvu s više od 8.000 vrijednih zlatnih izložaka naroda Inka, Chavin, Mochica, Chimu i Nazca iz predkolumbovskog perioda. Oko muzeja je sve u cvatu“.

"Ne volim da sam "doðoš". Ne volim da su Oni "meštani". Kaže deran: "Postoji Plava krv, a postoji i ona druga. Znaš ona... Tebra, kontaš šta ti prièam..." Radim u štampariji veæ 12-13 godina. Štampao sam. Nekad u koloru, nekad u crnoj, plavoj, žutoj, crvenoj ili srebrnoj i zlatnoj. Jedared sam odsekao palac, na æoškari. To je ona presa što udara nož po æoškovima džepnih kalendara, vizitki i sliènih reklamnih zajebancija koje vole da imaju zaobljene æoškove. Prsnulo mi je nešto u oko, zažmurio sam. Kad sam otvorio oko, video sam da je crveno".

„Šta je to osmijeh danas kada jedini grad kojeg volim dole, daleko, leži i dalje u ruševinama golim i rijekama svojim krvari ka moru. Mora da ga boli dok prièam kako je nekada bio lijep. Ali ja to moram, da ga zauvijek ne bih izgubio. Bez njega ostajem stranac. Ove ulice nikada neæe biti moje. Hladne, sive, sumorne, ledom okovane. I na proljeæe ostaæe iste, jednako mi strane. A dole, u morskim kapima južnih kiša, uzdiše on. Mržnjom porušen, krvlju zagušen, na dvoje rasjeèen. Kao srce što je voljelo previše“.

„Èitam jutros po drugi put u kratkom vremenskom razmaku, kako æu opet èekati Novu godinu ali ovaj put ne u Blicu, veæ na plakatu koji je zalepljen ispred prodavnice. Mesna zajednica organizuje veèeras doèek Nove godine na našem centralnom trgu, program bogat, nema šta a doæi æe i predsednik opštine da uvelièa sveèanost. Iz kratkog teksta koji zainteresovanima daje osnovne podatke, izgleda da æe se ove godine slaviti nešto skromnije. Umesto vola na ražnju, biæe vepar“.

„A lepo mi je govorio da æe mi poznavanje jezika jako trebati  i moram priznati  bio je u pravu. U to nisam  poverovao sve dok me sudbina nije bacila u taj Grèki vinograd, te davne 1993. kad sam video nju. Dijanu, lepu Ruskinju. Ja taman pristigao iz  inflacijom razorene Srbije a ona je tada dve nedelje prekoraèila vizu. Prvi posao koji sam našao tamo bio je rad u vinogradu. Ništa teško samo se uhvatiš za kolica i guraš. I tako gurajuæi ta kolica  izmeðu redova gde su bile rasporeðene žene koje su brale video sam nju“.

"Objašnjavam da ja, kao prononsirani ljevièar, idem novim putevima revolucije: prvo sam išao na Kubu, pa u Vietnam, a sad u posjet zemlji maoistièkog pokreta Sendero Luminoso. Iz Hrvatske nije baš jednostavno doæi do Južne Amerike: iz Zagreba letimo za Zurich, a zatim presjedamo do Madrida, odakle kreæe najveæi broj letova za Latinsku Ameriku. Tako barem glasi slogan najgore aviokompanije na svijetu, španjolske Iberia. Doèekuje nas vrelina i pritisak zraka na izlasku iz aerodromske zgrade. Tu, na Južnoj hemiferi, upravo poèinje ljeto".

"Vilko je tip koji je od najranijega djetinjstva bio ono što smo u našemu malome društvu pogrdno nazivali osjetljivim kreativcem.  Vilko je, pak, bio zaljubljen u Marinu, prelijepu klinku o kojoj je maštala cijela naša mala družina i o kojoj smo smišljali stihove družeæi se na klupi u parku ili se mahnito njišuæi na ljuljaèkama zamišljajuæi kakav je osjet uopæe "taj poljubac". Marina Vilka nije niti primjeæivala. Štoviše, bila je zaljubljena, koliko to desetgodišnjakinje mogu biti, u Grubog, najveæeg dripca u našemu razredu, a koji ju je maltretirao gdje i kada god bi to bilo moguæe".

„Iskljuèila sam se. I ne želim ponovo da se ukljuèim! Ne dok ne proðe ova zimo, prazno, klopo i alko-manija! Da li igde postoji narod koji toliko robuje hrani i piæu kao ovde u Vojvodini? A sve pod izgovorom društva radi, da se skupimo, sastanemo, proslavimo kako dolikuje! I mrzim što sam blizu tolike rodbine! Svi mi se bre roðendani, godišnjice i raznorazni jubileji, pored Nove godine i Božiæa, onako zaverenièki smestili baš u decebar i januar! Samo da živa izaðem iz svega! Ma živa hoæu, ali i ugojena!“

„Kako to gordo zvuèi, doðe mu kao neki jubilej! Kome da ga posvetim? Poglavici, možda,  koji me je primetio tek kad sam napisala 100-ti post, do tada je verovao da æu se otkaèiti i prestati da davim njegovo pleme. Možda bih trebala biti zahvalna onom ko me je doveo na blog, ili onom ko je ustrajno tražio da biram izmeðu njega i Blogoya. Možda onome koji mi je za Novu, mesec dana posle mog dolaska, poklonio londonski autobus na sprat, tvrdeæi da je autobus kao moje srce, ima mesta za sve. Možda piscu koji mi zabranjuje da pišem smajliæe i tri taèkice. Ili da ga posvetim crnoj ovci Blogoya, bez koga Blogoye ne bi bio to što jeste?“

"E taman kad sam pomenula majku, imam nešto da kažem u vezi nje. Rekla sam joj za moj prvi poljubac. Njen odgovor me je zapanjio: "Pretpostavljala sam, ali sam èekala da mi sama to kažeš". Onda me je ispitivala kako se to desilo, kako sam se ja oseæala. Rekla mi je: "I bolje što si s njim u Sutomoru isprobala poljubac, jer da si to uradila u Nk-u, svi bi to znali, a ta vest bi stigla i do tvog oca..." I upravu je. Tata bi me odalamio 100% ". Izzy i Lady imaju zajednièku taèku. To je Naruto.

„Mojim venama teèe ista krv. Možda ga ne bih razumeo da nisam u godinama kada i sam imam potrebu da sednem neroðenog sina u krilo i pokušam da dam smisao svemu onom što æe ga verovatno u životu zadesiti. Želeæi da ga bar neko od zala koje sam pogledao u oèi, zaobiðe. Nešto u meni polako hvata koren, nedefinisana konstanta koja æe me možda prikovati ovde gde sam, jer kad je bilo vreme da se preðe na nešto drugo, nije bilo naèina. Ne osuðujem više glupe tradicionalistièe izlive nacionalne (ne)svesti, æutim na zatucani patrijahlni sindrom u sopstvenoj duši, trese me odvratna metamorfoza koja je možda jedini naèin da doèekam spremno jalovost srednjih godina“.

„Hladna soba, premeštam se u dnevnu gde mi se èini da je još hladnije. Mama gde si? Sigurno je u prodavnici, tata na poslu. Zima mi ulazi u kosti. Mama od nekud donosi kvarcnu grejalicu. Sedam pored nje i razmišljam a šta ako nestane struje. Gledam u sijalicu, èini mi se da i ona ne svetli kao predhodnih dana. Verovatno je pao napon. Seæam se lajt šoua sa stujom, ne tako davno gde mi je stradao hard disk. Zazvoni telefon, javlja se neka "brižna" roðaka, pozvala sa pitanjem da li imamo gasa, kao utehu mi reèe da je u Bugarskoj još gore".

"Aboridžini veruju da živimo u dva prekrasna paralelna sveta-"svetu vremena" i "svetu snova" i moj kolega Mihajlo kaže da je to jedna od najlepših istina koja egzistira u raspravama o znaèenju snova. Oni su sastavni deo našeg života. Ja pripadam onoj grupi ljudi koji veruju u znaèenje snova i njihovo ostvarivanje. Nikada tome nisam pristupala studiozno, ali poštujem svoje vreme provedeno u snovima i imam neku teoriju da nisu džaba tu svake noæi, ma koliko ona kratka ili duga bila".

„Jednostavno je nešto osjetio, reèe, po prvi puta nakon milijun godina. Pa je poèeo maštati da je pronašao 'soulmate' (o, moj Bože...), da je to postalo središtem njegovoga postojanja, pa da ga je nadahnula, da ju je poèeo doživljavati kao muzu, pa je poèeo sumanuto stvarati te svoje štatigajaznam umotvorine, pa da se preselio u novi stan zato jer je oèekivao neki novi poèetak, pa da je provodio sate u razgovorima o bitku, o svemiru, o ljudskim energetskim interakcijama, o ovome i onome, bla, bla, bla. A jesi li ti, prijatelju dragi, tu ženu pritisnuo, ono, uza zid s rukom na, a?„

„Odlazim bez velikih pozdrava da bi imala oseæaj da æu se uskoro vratiti. Veliki pozdravi u mom mozgu stvaraju sliku daljina i vremenskih distanci, tako velikih da se i glas poèinje zaboravljati. Idem tamo, stotine kilometara pravolinijski, smer zapad. Idem tamo gde me èeka jedan osmeh i ruka ispružena ka meni. Tamo gde jedan èovek živi u ritmu moga srca. I to je to. Ni manje ni više. Polovinu srca ostavljam ovde i na toj putanji, kojom idem, polako se puni da bi na konaènom cilju bilo opet celo. Jednostavno ne možeš imati srce i po. Jednostavno ne možeš“.

"Kažu da za Božiæ valja nešto malo poraditi, da cveta posao èitave godine. E pa izmeðu ostalog ja èaènuh malo i po BlogOye-vom kodu. Kao što možete primetiti, levi stubac na naslovnoj sa postovima je malo redizajniran, a pored toga dodao sam i jednu novinu, od sada ispod svakog posta možete videti koliko je komentara ostavljeno. Eto, nadam se da vam se dopada". A poklone oèekujte sutra!

"Sanjiva se udaje u subotu. Uzbuðenje je pregolemo. Devojaèko veèe je prošlo u najboljem redu, bez muškog striptiza, ali sa dosta potencijalnih, koje smo mogle da u toj ulozi zamislimo. Postalo je dinamièno kad smo se umešale u masu. A masa starija! Na opšte oduševljenje, ne oseæasmo se kao neèije tetke, strine ili nedajbože profesorke. Kad sam ugledala one prosede u separeu na ulazu, došlo mi je, došlo mi je da im sednem u krilo, od radosti, reèe Udata. Prevrnut je svaki detalj planiran za subotu, a raspredalo se i šire, onako ženski..."

„Bilo koji, bitno je da ima automat sa èetiri migavca. I da rade migavci. Mada nije ni to baš od presudnog znaèaja, rade li svi, važno je ukljuèiti. Onda si obezbeðen bilo gde, gde ti padne na pamet da se zaustaviš. Ukljuèiš nek trepæu migavci i brigu na veselje. Ma nije bitno, šta sad pešaèki prelaz, puna linija, tesna ulica, raskrsnica, požarni put, most. Ma šta ima veze, rade migavci i lepo govore, oprez, zaustavljeno vozilo, vlasnik otišao po cigarete. Ili recimo, vozaè èeka ženu, pazari na pijaci“.

„Ok, izvolite novi shoutbox. Konaèno imate moguænost registrovanja nick-a, tako da niko više ne može da se predstavlja u vaše ime. Klikom na opcije otvoriæe se novi prozor, potrebno je samo da unesete željeni nick i 2x istu lozinku. Napomena: Registracija nika ne radi kako treba u Internet Exploreru, tako da bi bilo dobro da koristite neki drugi browser prilikom registracije, dok dotièni bug ne ispravimo. Preporuka, Firefox. Ukoliko eventualno primetite još koji bug, ostavite komentar“.

„Pokušavam tuðom porodicom da nadomestim svoju. Deèjim smehom da izazovem seæanje na to kako je izgledalo smejati se. Optimizam me je skupo koštao. Ne mogu. I neæu više da plaæam. Ipak ostajem u tišini. Bezbojnoj. Gluvonema i zazidana. Polako mi se sa dlanova i iz misli ispira ideja o spasu. Bajke ionako ne postoje. Ne u realnosti. Mojoj. Spasti se samo sama mogu. Ali ne znam više šta je to spas. Kada je ovo sve što može. Ne može više ni dalje. Ni gore ni dole, ni levo ni desno. Zaglavljena. Zazidana, ponavljam. Sopstvenim oseæanjem dužnosti“.

"Otvaram. U 170 i kusur visini mog nosa samo vazduh. Spustim pogled teškom mukom, kao kranom, tamo Prle. Èuènem. Oèi nam u istoj ravni. Ozbiljni oboje. "I have a secret", kaže važno i tek tada vidim da nešto drži èvrsto stegnuto u ruci. "A secret!?", odradim to sa sve iznenaðenom facom, radoznalim pogledom i jasnim upitnikom iznad glave. "Look!", kaže i otvara je. Zavirujem. U njoj nešto što lièi na kamenèiæ. Sitnurija neka. Bela. Ništa spektakularno. Na prvi pogled. Dok mi do mozga ne dopre saznanje šta je zapravo taj beli kamenèiæ u ruci. Zub! Prvi!"

"Ovo je bila godna vredna života. Koliko slatkog èulnog zadovoljstva! Koliko pesama, koliko salse! Zaljubila sam se èetiri puta. Èetvri put srce mi je zaigralo za prostorom. Prenaseljenim štrokavim zatalasinim šarenim mozaikom od grada, u srži Meksika, koji od svog nastanka tone sa èokoladnom smesom žilavog domorodaèkog i prekog evropskog stanovništva. Zatim, muzika. Otkrila sam divan, muški setan ropski glas Nine Simon, džez iz trube Majlsa Dejvisa, i nesputane, ponavlajuæe, kobajagi udaljene zvuke elektronike koja vijuga u nepoznatom pravcu".

„Tu æeš, onda, negde ugledati i moju rešetku, i prepoznaæeš je, sigurna sam. Ugledaæeš i onaj jasan deo u kom ja ne pripadam, jer nisam stvar, ne može me niko posvojiti, kupiti. Videæeš, lepo piše: ja, mazzapsycho, slobodno sam i posebno biæe, odvojeno od drugih, ali povezana, sa svojim takoðe slobodnim saputnicima koji naiðu usput, možda se po volji i zadrže. Mi delimo stvarnost. Svako je u Toj stvarnosti slobodan da se predomisli, ode, ne deli više“.

Za sve na Blogoju i one oko Blogoja èestitku je napisala Lazarica. Kolja je svratila da vam poželi svako dobro. Èega æu se seæati? Seæaæu se svega. Prednovogodišnji hit: „Svet u kojem su oni daleko je od vaših svetova i ima samo dve boje –  njenu i njegovu“. U njen post ne mogu stati sve njene želje. Ako je ova bila dobra, neka sledeæa bude bolja. Novosaðankina želja je da se svi zapitaju koga vole i zašto. Malivoja èita jutros kako je sutra Nova godina, pa razmišlja kako æe konaèno ovaj narod da se dobro najede. Za novogodišnju noæ napravite Minjine Gingerbread kolaèiæe. Jelkicu je malopre okitila. Meni je najsreæniji trenutak bio kada sam u maju 2008. došla na BlogOye. Nova godina kuca na vratima Daniloviæa. Sila navike da se kreveljimo oko 31.12. je nepobediva. Svako dobro želi Vam silence. Sretne praznike žele vam Svetlost, Prošlost  i BlogOye tim.

„Jedne noæi ugledao sam sazvežðe; tako malo, da ti se èini da može da stane na dlan. Nazvah ga „Palèica“. Jednom, kada mleènim putem doðem do riðe šume, savladam njenu vatru i stignem do središta tebe, šapnuæu ti tajnu kako se uramljuje zvezda. Legao sam na krevet ispod i gledao put tavanice. Sledio sam putokaz. Pitam se da li smo videli istu zvezdu“. „Pogledala sam u knjigu po èijim su listovima oni koji me znaju napisali sve o meni. I nijedna rijeè nije bila istinita. Zauzvrat sam se povukla daleko od njih. I bila ono što jesam tamo gdje se to ne vidi“.

„Sat kasnije poèinjem da uèestvujem. Zaista uèestvujem. Seæam se koliko je lako prièati sa njim o svemu i koliko je divno informisan i zainteresovan za najrazlièitije stvari. Slušam putopis iz tih divljih zemalja koje ga toliko privlaèe. Postavljam pitanja i zaista želim odgovor na njih. Ne mogu da se setim kada sam poslednji put sedela sa nekim i zaista želela da èujem šta ima da kaže, mislim, mogu: pre godinu i sedam dana i onda još par puta sa par prijatelja. To je jadni bilans mojih ovogodišnjih ispunjavajuæih konverzacija za 2008. godinu“.

„Dete iz udesa, sad je na slikanju. Još jedan udes, otvoreni prelom na stopalu. Krvi kao u klanici. Hodnikom ostavismo tragove, kap po kap lepljive crvene teènosti. E pa dragi moji, dobrih saveta nikad dosta. Obzirom da sinoæ provedoh noæ u društvu pijanih mladiæa, od kojih je jedan baš gurao prste u kalorifer, iz zabave, pa još nekoliko njih koji voze alkoholisani preporuèujem: prespavajte u kafani, kod prijatelja, ne sedajte pijani za volan".

„Dakle i naša vlast voli da ima svoj Menhetn. Smešno poreðenje jer onaj pravi ima sasvim drugaèiju konotaciju od ovog našeg buduæeg. Ovaj naš bedni srpski Menhetn ima dodirne taèke samo utoliko što se nalazi blizu vode. To im je jedina zajednièka nit. Interesantno je kako æe taj Menhetn da zaživi. Tu ima dosta da se radi na izmeštanju pruge i svih ostalih objekata koji prate železnièku prugu u srcu Beograda. Tek kad se oslobodi svih tih objekata Beograd æe imati slobodan pristup rekama i pristup ovako lepoj zamisli“.

„Poštujem savaku veru, i svakog èoveka koji veruje u nešto više od obiènog preživljavanja od danas do sutra. Koristim ovaj dan da èestitam Božiæ svim hrišæanima katolièke veroispovesti". „Svim posetiocima bloga, koji veèeras i sutra slave, želim sreæno Badnje veèe i èestit Božiæ! Želim Vam da praznike provedete u krugu voljenih, a ljubav neka Vam ispuni srce". Èestitkama se pridružuje BlogOye tim.

"Bližimo se 2009.  Vreme je da sumiramo rezultate i napravimo malu hronologiju dogaðaja koji su obeležili još uvek tekuæu 2008. Poèetkom januara, BlogOye se posle gotovo 2 godine rada i seljakanja po raznoraznim servrima konaèno preselio na svoj vlastiti. Poseæenosti našeg blog servisa raste iz meseca u mesec. U prvom kvartalu godine pokrenuli smo Agregator blogova, BlogOmer. 2008. je donela još jedan servis, BlogCaffe, koji je zamišljen kao mesto gde æe ljudi da se zabave, upoznaju, èatuju, igraju online igrice... I za kraj godine pustili smo još jedan servis, Forum Hosting, omoguæivši svim zainteresovanim licima, da na jednostavan, besplatan i brz naèin naprave svoj forum".

"Danima smišljam koje  poklonèiæe da spremim za praznike, dragim osobama. I konaèno mi je pala na pamet ideja sa igraèkama. I to ne samo za male nego za sve. I za velike i za male. Svi æe dobiti po igraèku za koju verujem da æe i me se dopasti i po mojoj proceni odgovarati onom kome je namenjena a  možda æe ponekad naæi mesto na jastuku zaspavanje. Za muški deo "populacije" sam smislila male lepe automobile, marke baš one kakve bi voleli da imaju. Za ženski deo neæe biti tako jednoobrazno".

„Popunite sva predviðena polja, u prvo polje ide iskljuèivo jedna reè! Ime foruma kao i opis može sadržati i cele reèenice. Izaberite kategoriju u koju æete ga svrstati. Upišite validnu email adresu. Unesite verifikacioni kod sa slike i štiklirajte kvadratiæ. Potom klik na završi i time ste kreirali svoj forum nakon èega æe se pojaviti pozdravna poruka sa linkom do vašeg foruma. Kliknite na link. Link za pristup administraciji se nalazi u dnu. Kliknite na njega, nakon èega æete morati još jednom uneti šifru i eto vas u administrativnom delu. Svaka opcija je objašnjena, sve je prevedeno na srpski“.

„Kreæemo danas u beta testiranje nove usluge na BlogOyu. U meniju na naslovnoj strani nalazi se nova opcija Registracija Foruma. Klikom na nju otvoriæe Vam se nova strana za registraciju. Proces je brz i svodi se na jedan korak, odnosno popunjavanje osnovnih informacija. Nakon registracije foruma, imate sve administrativne moguænosti oko ureðivanja istog. Zamolio bih sve vas koji imate bilo kakvih iskustava sa forumom da uzmete uèešæa u testiranju BlogYe-vog Forum Hostinga kako bi eventualno u hodu mogli da ispravljamo greške. Sve sugestije su dobrodošle".

„Veæini je potrebna idilièna slika kada kroz tamu svetlucaju lampioni, mraz slika po prozorima. Tako zaneseni ostvarujemo san uklapanja u sliku kolektivne idile. Okiæena jelka (nadam se sa busenom) šepuri se u dnevnoj sobi, još samo da se debeli deka spusti kroz odžak i pod nju stavi sve ono što ste cele godine tako žarko želeli a nekako vam je izmicalo. Da li ste  protekle godine bili dobri?! To je pitanje na koje treba sebi da odgovorite, meni ne morate. Debeljuškastog to uopšte ne zanima, on Vam je veæ uzeo karticu ili keš“.

„Samo što je izašao iz štampe. Još uvek miriše na boju! Najpre se prosleðuju blogerima koji su prošle godine iz neopravdanih razloga izvisili za iste. A ukoliko ima zainteresovanih blogera  mogu poslati svoju adresu na mejl marketing@blogoye.org i dobiæe kalendar. Tiraž je ogranièen i šaljemo ih dok imamo zaliha. Pored ovog stonog kalendara sa pravoslavnim motivima, uradili smo još jedan sa motivima prirode, tako da obavezno naznaèite koji motiv želite. Što se tièe vaših podataka - privatnost je 100% zagarantovana".

„Tako me opet uhvatila apatija, razmišljala sam kako su svi bolji od mene, svi imaju neke planove, svi idu nekuda, svi æe biti tamo gde žele da budu. A ja bih najviše volela da prespavam taj doèek, ove, kao i prošle što sam želela, kao i pretprošle. Verovatno æu svake godine to želeti, dokle god ne naðem neki razlog za radovanje. Juèe su mi rekli i da previše kukam, umesto da menjam nešto. A šta da menjam i kako? Ne mogu iæi po ulici, hvatati svakog tipa koji mi zapadne za oko i muvati ga, mislim, mogu, ali bi bilo malo bezveze“.

"Exe Net Hosting je deo kompanije Exe Net i za razliku od servera raznih domaæih firmi koje nude hosting, naši serveri se nalaze u Srbiji a ne u inostranstvu. Zato je ovo idealno rešenje za osobe ili firme koje traže hosting sa veoma niskom latencijom u celoj Srbiji ili prevedeno: Vaši sajtovi æe se otvarati mnogo brže sa domaæih internet provajdera! Naši serveri su multi-procesorski i multi-jezgarni serveri poslednje generacije što æe omoguæiti stabilnost u radu Vašeg sajta".

„Zamisli sad... Samo zamišljaj jedan proseèan radni dan ispunjen obavezama mislima, planovima, projektima. Konstrukti, konflikti, ideje, strukture koje ti crtaju vertikalne linije na licu i daju izraz napetog, zabrinutog, umornog. Zima je a zimi brzo padne noæ, seæaš se? Popiješ s prijateljem toplu èokoladu gustu kao puding a onda sedneš za volan. Sama si i voziš 60mph. U momentu kad promièe poslednja ulièna svetiljka na izlazu iz grada stopiš se s noæi uzme te i voziš u nju".

„Selo nam je malo, a mnogo je besnih ljudi. Pobesne za èas. Valjda ne puštaju ventile tam di treba, neg æute... Ima kod nas azil za zaštitu životinja. Tamo mož videti ko si. Tamo æe da ti se obraduje ker bez noge kad te vidi, tamo æe srna kojoj su ubili mater u lovu da ti plaèe u kavezu, tamo æe zgažena sova da plaèe zajedno sa tobom ako si ikada imao želju da poletiš. Dolaze tamo razni triperi. Ima i ovih egzotiènih frajera gradskih. Kupe iguanu, pa je isteraju na balkon, a na balkonu mraz...“

„I onda æu, trèeæi niz stepenice, dok oblaèim jaknu i kaèim minðuše, u zubima držeæi skripte, zažaliti što sam uopšte i krenula, jer æe me po izlasku iz zgrade, nemilosrdno isprskati neki vozaè. Ipak æu naæi neko opravdanje za njega kada me proðe prvi bes, a sigurno se neæu vratiti gore da se presvuèem, nego æu smisliti neku prièu, zašto sam ovakva došla i ako poènu da mi se smeju, napraviæu od toga modni detalj. Smejaæu se sa njima i ponavljaæu kako volim decembar, jer tada svi polude, ali ja ih baš takve volim, nasmejane, luckaste“.

„Postoji dakle planina. Na toj planini postoji kuæica - obièna brvnara. I ta brvnara nema posebne sobe, ni predsoblja. U njoj se odeæa odlaže kaèenjem na zidove. I to je jedina kuæica u kojoj bi obuæa mogla biti rasparena. Ta kuæica naravno ima kamin. U njemu pucketa vatra. Unutra mora biti prilièno toplo, jer napolju je mnogo hladno. Napolju je mraz da drveæe puca. Jele su potpuno prekrivene snegom, ali krupne pahulje ne prestaju da veju. I tu nema televizora“.

„Ako ne znate, ili ako ste zaboravili kako je biti tinejdžer, verujte mi kad kažem da je teško. Princ na belom konju ne postoji. Romantièni filmovi postoje samo da bi upropastili naš ljubavni život. Sve se promenilo. Ljudi su se promenili. Deca. Svi. Današnji deèaci i devojèice su skroz drugaèiji. Pre svega deèaci. Tako su postali bezoseæajni i grozni. I o èemu samo misle? O sexu. Da li je vreme ljubavi prošlo?“

„U dvorištu mi se sklupèala, negde izmeðu tramboline i ljuljaške, rezidencijalna lisica. Posledica života u „elitnom“ kraju je ta da neka imanja drže lisice koje, opet, neposlušno ponekad odlutaju u naš, malo manje rezidencijalni kraj i pritom obožavaju trambolinu u našem dvorištu. Prvih dana sam cvikala od nje. Sada veæ, ujutru, pre svitanja je osmotrim kroz prozor svoje sobe i zabrinem se ako je ne nazrem kako, njuške pažljivo ušuškane u rep, drema. London je u magli a ja odbrojavam dane, još samo tri, samo da se povuèe magla“.

„Dolazi u obliku tableta, èesto sa znakom nekog brenda poput Nike, Plejboj zeèice i sl. Javlja se oseæaj samopouzdanja i energije, mirnoæe, empatije, bliskosti sa drugima, a javlja se i fiksacija za zvuk i sliku, vrtoglavica, zamuæen pogled, hladnoæa ili znojenje. Korisnici èesto igraju do iznemoglosti što dovodi do dehidratacije, hipertermije i poveæanja telesne temperature. Ovo može dovesti do otkazivanja mišiæa , bubrega ili jetre. Kardiovaskularni problemi izazvani ekstazijem se mogu završiti fatalno. Posledice: anksioznost, gubitak pamæenja, problemi sa snom, depresija“.

„Ozbiljno, moraš da se pitaš: kome su još potrebne balade rashodovanih remorkera? Rashodovani remorkeri, šta su? Pa znaš: to su oni mraèni, zguljeni i izraubovani tegljaèi što praznih paluba i krma, zevajuæi svojom neprisutnošæu, stoje duboko zaglibljeni u prljavim rukavcima moæne reke. Bezdušno iskorišæeni. Sada nepotrebni. Samo za staro gvožðe. Èekaju testere i brusilice za seèu i rashod“.

„Jednom mi se dogodilo, dok sam živeo u Beogradu, da sam postao beskuænik. Zašto je i kako do toga došlo, nije važno. Dovoljno je da kažem da se beskuænik krije u svakom od nas, i èeka svoju šansu. Ja to ovako tumaèim: postao sam isuviše težak za bilo koji socijalni sloj, i propao sve do dole, do samog dna! Meðu teškaše, u super-tešku kategoriju društva. Sudbina je htela da se to dogodi u najgorem mesecu u godini za borbu u super-teškoj kategoriji: u januaru“.

„Juèe sam na TV èula prièu vezanu za izložbu i takmièenje golubova koje je  održano u Šapcu. Vlasnik goluba pobednika, reprezentativca u kavezu, je ponosno isprièao kako je njegov miljenik brzo preleteo 600 km  i prvi stigao na cilj. Naime, pre takmièenja u kavez  gde je bila pobednikova golubica stavio je drugog mužjaka, što je oèigledno bio motiv da ovaj golub obori sve rekorde i stigne što pre do svoje  golubice. Nije mi se to svidelo, kao što mi se nisu  svideli snimci golubova u kavezima. Ovim „mojima“ je bolje“.

„Ponedeljak se strmoglavio na novosadistièke ulice u obliku kiše i dobot iste. Po asfaltu, krovovima i olucima. Nebo se spustilo, pa mi se jutro èini kao tesna sobica u potrkovlju života. Sat zvoni: snooz 1, snooz 2, snooz 3. Mrzim da ustajem. Bosim nogama gazim po toplim ploèicama. Veæ se vidim kako se smrzavam na ulici hodajuæi do posla. Eh, da mi je Božica uslišila želje i pustila me da budem dete, možda bih sad još uvek spavala? Rutina“.

„Dani lièe jedan na drugi, pozorišta i bioskopi su prazni, no su zato pune kladionice, peèenjare, kafane i klubovi. Državne službe pune mediokriteta koji se kriju po æoškovima, duæani sa robom koja, em što je oskudna, em je skupa. Loši putevi, ljudi koji uglavnom lièe jedni na druge, posla nema, slabo se ko vata za džep kad treba nešto da plati. Samo u provinciji je dobra rakija i vino, samo se u provinciji dobro klopa. I samo još provincija može nedirnuta da preživi ovu svetsku krizu. Jer ne zavisi od sveta, veæ živi svojim ustaljenim životom koji se sporo menja i ne haje za novotarije. Osim interneta. Njega nije mogla da odbije“.

„Zamislite da se mogu neke ljudske kvalitete konzervirati, na taj naèin im produžimo vijek trajanja, spremimo ih u male posudice i primijenimo postupak, koji sprjeèava njihovo kvarenje. Posegnula bih za osobinom koju cijenim iznad svega – iskrenost“. „Ljudi se plaše iskrenosti i zato je ne praštaju. Kad je neko pametan i iskren veæina ljudi to doživljava kao opasnost i atak na njih. Pametan èovek æe je prezentovati u punom njenom svetlu, a to je previše. Veæina ljudi živi u lažima. Sopstvenim i tuðim“.

„Znam, znam da je pubertet period u kome istražujemo svet oko sebe i samog/samu sebe. Znam da tada tragamo za identitetom i da smo velika deca. Znam da smo pomalo izgubljeni i da želimo ono što ne poznajemo, a u stvari ne poznajemo ni ono što želimo da želimo. Èitala sam jednu knjigu veèeras. Da li zaista postoje ovakve sudbine? Da li je bolje biti sveæa ili buktinja? Da li su ta jaka oseæanja stvarna, i šta je zaista, ono što svako od nas želi u životu - da bude sveæa ili buktinja?"

„Veæina onih koji su makar jednom posetili Coolinariku znaju da se svakog meseca bira novi Cool Chef od strane Uredništva Coolinarike. Ovog meseca, na moje veliko zadovoljstvo, izabrali su mene. MinjaB majka je troje djece za koje svakodnevno priprema nove kreacije jer joj mašte i inspiracije ne nedostaje. Osim zbirke recepata i slika  koje marljivo nadopunjuje iskazala se i prekrasnim èestitkama koje sama izraðuje i njima èestita roðendane korisnicima Coolinarike“.

„Samo se iznenada pojavila na vratima, za razliku od ranijih dolazaka kada se uvek najvljivala. Zagrlila me i okaèila mi je oko vrata. Ovakvu. Kao na slici. Pravu. I poljubila u obraz... Bila je to jedna od onih teških godina kada su se dinari raèunali u bilionima i sliènim numerièkim vredostima. Došla je i pitala da li da ode. Iz situacije u kojoj smo se svi nalazili uèinilo mi se nekako nemarno ne pokušati. Tako sam i rekla. Ako je trebala da bude podrška, bila je. Ako je trebalo da u nevolji budem utoèište, ponudila sam. I tako je otišla. Svi su otišli“.

„Alfapop je bend koji prži veæ neko vreme po klubovima. Ne samo po Beogradu. Upoznavši ovu ekipu shvatio sam da se treba smejati što èešæe i da ne treba odustajati. Takoðe, ubedili su me da u maloj Srbiji fanovi bendova postoje, pesme se i dalje uèe napamet, prvi red je i dalje za prvu gitaru a lepe žene i dalje vladaju. Alfapop je u supersoniènom studiju u Novom Sadu. Vajaju se buduæi hitovi. Veštost benda sa posebnom doradom  zvuèaæe dobro“.

„Prsluk je najèešæe šiven od crnog štofa, somota, pliša ali je bilo i prsluka i od šarenog svilenog brokata. Stariji muškarci su nosili samo prsluke crne boje. Momci su nosili prsluke spreda bogato ukrašane srebrovezom ili zlatovezom. Kao ornament najèešæe se javljaju biljni motivi, potkovica, inicijali i godine. Bogato ukrašeni prsluci trebalo je da pokažu bogatstvo momka koji ih je nosio. U Banatu i selima severozapadne Baèke momci su kao ukras nosili  toke preko grudi“.

„Èovek je, opet ako vele, u poèetku verovao da je duša u ljudima, duša u životinjama, u bilju i u predmetima. Èoveku je sve bilo živo, kiša i let ptica bili su tajno pismo, èovek je razgovarao sa svetom. Pa je poštovao svoje sahranjene, pa je i zvezde oživeo, naselio je kosmos silama i bogovima, imao je èarobnu sliku sveta. Danas svi znaju koliko su daleko zvezde, kakvu upotrebnu vrednost ima Sunce, i zašto se ptice sele ili ne sele. Nauèno je dokazano da nema duše ni u èoveku, a kamo li u kamenu“.

„Nisam te poznavao dovoljno dobro, da bih mogao da govorim kako te znam. Kada neko ne govori, to ne znaèi da æuti. Ja sam tebe gledao. Kada bi ljudi pamtili poglede, imali bi mnogo veæi fond reèi. Ja sam æutao, zato što sam ti krao poglede. Gutao sam ih. Oèima. Želeo sam da uvek budeš tu, a dobro sam znao da æu te veèno pamtiti. Zbog toga nisam treptao. Zbog toga sam æutao“.

„Batrganje je reè koja sasvim fino i precizno opisuje naše pokrete. Ribe na suvom, poslednji trzaji. Ljudi pod vodom. Zlo nam se previše ukorenilo. Milijarde Kineza, Indijaca, Mesopotamaca, socijalnih sluèajeva, anti-socijalnih i ludih, nesreænih sluèajeva. Za svakoga po groš. I zveckanje. Noæu, u snovima, lanci i novci su isto. Davimo se u prljavštini sopstvenog gnojiva. Robujemo. Noæ odavno mili po našim dušama“.

"Kada je Senka upoznala Ganeta oboje su bili u kasnim dvadesetim. Ona nije posedovala ništa osim maštanja o konaènom begu iz rodnog Apatina u veliki grad i udaji za princa iz bajke u drugaèijem, bogatom svetu, daleko od otužne malograðanske sredine gde je ponikla i kojoj je pripadala. Za razliku od nje, on je imao sve: razraðen voskarski zanat, razgranatu prodaju sveæa po manastirima. Potpuno sam i slobodan, bez ijedne žene u vidokrugu Gane je bio prilika za udaju koja se ne propušta".

"Iron Maiden ponovo u Beogradu 10. februara 2009. Na prošlom sam koncertu bio blizu prvih redova a verovatno æu posetiti i ovaj koji je najavljen za sledeæu godinu u Areni. Oèekujem dobru svirku, atmosferu i scenografiju kao i prošlog puta. Fanovi Maidena se veæ, verujem, raspituju kada æe poèeti prodaja karata, neki planiraju da kampuju ako treba da bi kupili kartu na vreme, a mene brine samo da li æe to biti radni dan i kako da tada ne radim".

„Stara borova šuma dobro poznatog mirisa pored obale mora. Pula. Peraja su mi bila velika, ali imala su elastièni kaiš. Dao mi je nož u futroli koja se veže oko noge, masku, cevku i peraja. Velika morska trava tada mi je lièila na džunglu. Široko otvorenih oèiju ronio sam istražujuæi morske dubine na metar od obale. Prolazili su tu i veæi komadi riba. Bio sam siguran. Laf je stajao na obali i posmatrao. Bio je lep pogled sa njegovih ramena dok smo šetali gradom“.

"Kažu da je držati se nekih vrednosti odlika jakog karaktera, jakih liènosti. Odgovaram da je to odlika kukavica. Jer, samo kukavice moraju imati èvrst oslonac da bi koraèale kroz život. Potrebni su im visoki bedemi da bi ih zaštitili od vetrova. Ne želim da se i od njih štitim. Žao mi je, ali volim da ih osetim na koži i kad me miluju i kad me bièuju, kad me klešu. Možda i ispadne od mene èovek jednog dana zahvaljujuæi njihovom radu. Ne bih da budem karikatura. Muka mi je od takvih likova".

„To je jedan siromašan narod, ali mesto gde niko ne umire od gladi, niti se zimi smrzava. Voæa na svakom koraku, svih moguæih ukusa, mirisa i boja. Ogromno šarenilo, koje privlaèi jako mali broj turista. Tamo ljudi odlaze radi posla, ili posete nekom svom. Zanimljiva je hrana, koja je mešavina slatkog, slanog i kiselog i sve to pomešano. Ko nije navikao, bolje i da ne pokušava. Uz svako glavno jelo, ide voæe, bez obzira šta se služi. Moji prijatelji kažu da je to prilièno lenj narod a ja se uverila u to“.

„U mom malenom mestu nije bilo knjižara, bila je stara biblioteka, sa drvenim podom saèinjenim od grubih dasaka, premazanih debelim namazom neke crne masti èiji naziv ne pamtim. Pamtim da je smrdela i da sam zbog nje morala dobro otvoriti slikovnice, a kasnije i knjige i bukvalno nabiti nos u njih, da bi mogla osetiti njihov miris. Bibliotekar je bio poprilièno nervozan i stalno je zveckao nekom sitninom u džepu. Vremenom je shvatio da ne šetam knjige od biblioteke do kuæe i obrnuto, èisto radi zabave, pa mi je ukinuo ogranièenje broja knjiga, a kad sam porasla dovoljno dobila sam i èlansku kartu“.

„Oduvek me je privlaèila ulica. Moj hud, kako da kažem. Ne previše zanimljivi likovi ali kada smo mi, klinci porasli postali smo mnogo zanimljiviji. Svako od nas ima ogromnu manu. Istu onu manu koju je svako od nas imao kao klinac ali tada dok smo kupovali konzervans majkama za ajvar, krali bi žvake-kusurke. Danas je drugo vreme. Retko gde, danas, uz patlidžan, mleko, peršun, prašak i Domaæicu dobiješ žvake-kusurke umesto kusura. Promenilo se. Moja ulica je dugaèka i poprilièno dosadna. Ja sam na njenom poèetku. Broj 9“.

„Juèe sam se, posle dugo vremena, na Vavedenje Presvete Bogorodice, praznik koji je inaèe slava manastira Hilandar, setio posete ovom svetom mestu 2001. godine. Bilo je prelepo u konacima ovog manastira na èijim je zidovima ispisana istorija Srba i ovog podneblja. Našao sam se tamo èetiri godine kasnije. Saznanje da nema više onog Hilandara a da æe za obnovu ovog biti potrebno najmanje sedamdesetak godina, obeshrabrilo me je. Nisam oèekivao da me tako duboko pogodi, ali jeste“.

„Nekako sam jutros nostalgièno raspoložena, pa mi u misli doðoše neka mesta koja sam nekada posetila. 5 zvezdica za Pariz. Pre toga smo u nekoj studentskoj razmeni proveli mesec dana u Izraelu, radeæi u kibucu i obilazeæi tu neverovatnu zemlju. Onda je došao red na malo drugaèije destinacije: Bocvana. Ostala sam nekih 3 meseca. E onda sam ja krenula u samostalna krstarenja Evropom. Atina, Sevilja, Barcelona, Coimbra (Portugal), Prag, Brisel, Švedska, veæi deo Italije, Poljska i jos štošta“.

Tri složene reèenice: „Kako to gordo zvuèi: Tmina, i ko bi se usudio da kaže: Ona nije, i ko bi porekao da je ima, i ko bi joj odrekao pravo da vlada? Ali Pakao, nije Tmina, pakao je veseli orkan strasti i svetle patnje i dima, dovek, i jedino u paklu možeš ostati ono što si sada... Slatka Tmino, zato mi doði, umoran sam suviše da bih ostao èovek“.

„Miæa i Darinka su jedno sto godina u braku. Með’ prvima su se, od sveg društva, uzeli. Onako, po starinski. Prvo je ona zatrudnela sa prvim detetom, pa je sa stomakom do zuba, posle tek završene srdnje škole otišla u njegov dom, koji je on, by the way, nasledio od svog starog, advokata. Poznatog. Darinka nije imala drugih bogova do Miæe. Miæa je dobar ljubavnik, Miæa dobro kuva, Miæa je divan sa detetom, Miæa igra tenis, Miæa peca, Miæa vozi motor i brza kola. Miæa je studirao dok je ona raðala decu. Troje. Miæa je po ugledu na svog oca postao pravnik. Poznati. Dakako“.

„Neko vreme se baviš pitanjem smisla. Onda prestaneš zato što te bude baš briga. Živ si i to je to. Smislom neka se bave drugi. Onda te život opet malo ili mnogo saplete i žulja te i grebe. Pa bude naporno. Tada nije loše potražiti smisao u ispijanju prve jutarnje kafe. U onom prvom gutljaju koji budi celo telo i um. U èinjenici da poseduješ najcrvenije èizme na svetu. I jednu mekanu crvenu kapu“.

„Kad sam imao 8 godina moji su bili u krizi, opremali su kupatilo. Sa 9 i 10 smo bili u krizi, zidali smo  neku  kolibu u vinogradu. Sa 11-12 smo zidali garažu. Sa 13-14 smo srušili staru pa zidali novu  kuæu. Školsku krizu neæu ni da pominjem. U 17oj sam bio u debeloj ljubavnoj krizi. U 18-19 sam bio u ratnoj. Posle rata sam bio u krizi zbog toga što nisam mogao da naðem posao.Tražeæi posao našao sam prvu ženu. Posle sam zapao u braènu krizu. Bio sam uèesnik i monetarne krize. Sa 23 sam otvorio radionicu i bio u krizi sa komšilukom. Samo mi još nedostaje velika svetska na sva zvona najavljivana“.

„Poèelo je neobièno, baš na blogoyu. PP, broj mobilnog,  poziv na kaficu. A ja kao seoska mlada. Šta æe misliti o meni ako odmah pristanem? Vidiš, neæu nikom reæi ko si, ni kako izgledaš, ni da mi se dopadaš. Izaæiæu sa tobom ako me ponovo pozoveš. Zašto se kriješ? Neka veza na blogu? Ja sam ljubomorna, to svi znaju. Volela bih da gledam ponuðenu predstavu u Madlenijanumu, Ožalošæena porodica. Popiæeemo kafu sigurno, ali bolju nego što ja kuvam. Onaj Srk, što popismo, bio je suviše sladak".

"Sinoæ sam imala odliènu ideju za naslov, ali je ispario zajedno sa duplom vodkom koja može sve da utrne. I krila. U gospodoskom restoranu, sa gospodskim konobarima, gospodskim društvom, vreme se vuèe kao crv na kori drveta. Sporo. Razgovori beznaèajni. Da, da, svi klimamo glavom. Razumemo se. Jela sam morske plodove. Brljala malo po tanjiru. Bila sam sita. Svega. Èesto. Na uštirkanim okovratnicima uštirkanih gostiju, tragovi ruževa njihovih ljubavnica. Njihove supruge, o èasne supruge, stisnutih kolena i usana, gledale su u moj dekolte".

"Umetnost postoji radi umetnosti, a ne radi ljudi. Ljudi je samo obezvreðuju. Kada umetnik sedne da stvori delo, on to èini zbog novca ili da bi iživeo lepezu svojih oseæanja. Pri tome najmanje brine šta æe neko reæi o njegovom radu, a posle toga ionako više nema veze sa onim što je naèinio. Tada njegovo stvaralaštvo dobija sopstveni život, biva uzdizano do zvezda, pa zatim provlaèeno kroz mulj kritike, ili obrnuto, svejedno, i na kraju postaje nevidljivo, iako oèigledno, a èesto se desi da ga bace u jamu zaboravljenih velièina iz koje ga tek ponekad upeca neki dokoni kritièar amater, da bi ga još malo oglodao. To je prava istina o odnosu ljudi prema umetnosti".

„Da se nismo pobrinuli na vreme, a drugima kao takvi dojadili, juèe bismo slavili 90 godina od osnivanja najpre Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Mnogi se s tugom seæaju države koja se podrazumeva pod imenom Jugoslavija - SFRJ, èak jedna grupacija državljana i danas slavi 29. novembar kao Dan republike. Postoji i virtuelna Jugoslavija (web sajt). Prema reakcijama, reklo bi se da Jugoslavija nedostaje Srbima, jednom delu Hrvata, Bosancima i - i nikome više". "1. decembar. Za neke je to Svetski dan borbe protiv HIV-a. Za neke dan stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca a za mene lièno dan kada sam potrošio platu ovu što sam podigao juèe".

"A mene hvata groznica! Još 29 dana! Uzbuðenje je uhvatilo zamah. I zato što ova godina za toliko izmièe, i zato što me hvata kupoholièarska groznica, i zato što jedva èekam da okitim jelku! Ljudi se raduju Božiæu, nekim svojim intimnim svetkovinama, a ja kao dete skakuæem zbog Nove godine! Nauèilo to od malih nogu da se raduje, da uživa, da deli, da dobija. I da se ukrašava! K'o novogodišnje drvce! Živeo praznik nadanja!"

„Mi tonemo kao grad, uskoro æemo propasti, postaæemo selo! Naravno sve to zaèinjavajuæi njegovim stavom da je za sve kriva lokalna samouprava. Tema mi nije prijala jer je to trebao biti opuštajuæi izlazak, i koliko god sam sebe zauzdavala da ne progovorim, ženski jezik ne da se spreèiti pa se upustih nepotrebno u raspravu. Naravno, zalud sav moj trud da mu dokažem da naš grad, kako ga je on nazvao, odavno to nije i da ne èini politika, industrija, broj stanovnika „gradski feeling“, veæ tradicija, kultura, ljudi i njihov duh“.

„Nije kasno da se ukljuèite! Poziv važi za kreativne ljude, ljude koji imaju neki svoj hobi, zanat. Ulaz je slobodan za izlagaèe. Taj dan mogu izlagati svoje radove i prodavati ih a zauzvrat nakon završetka da prilože poklon za decu koja se nalaze u domovima. Za sad je veæ prijavilo uèešæe oko 50 izlagaèa iz cele zemlje. Svi æe doæi da predstave svoj rad i da pomognu humanitarnu akciju. Ako ovde postoje ljudi koji bi uèestvovali, molim Vas da me kontaktirate. Bazar æe se održati 06.12.2008. u galeriji Narodnog univerziteta „Božidar Adžija"  od 10h do 20h".

„Ovih dana evo veæ dve godine kako boravim na raznim blogovima. Pisao sam i ovako i onako, èitao i ovo i ono. Trudio sam se da mi na prvom mestu bude da nikoga ne povredim i svojim prièama i svojim komentarima. Nije mi se dogaðalo da doživim velike uvrede. Ipak s' vremena na vreme pojavi se uglavnom anoniman komentator koji bez povoda kaže, nekad  zlo, nekad ružno, nekad bezobrazno. Onda se pitam šta je to u njegovoj glavi, šta ga tera da bude loš“.

„Posle višesatnog èitanja prièa i pevanja uspavanki na svim jezicima na kojima se moglo pevati i èitati a da svi prisutni to razumeju – dogovorimo se da je vreme za spavanje. Princeza posluša. Prle i Tihi sa malim odocnjenjem ali opet sve u granicama normale. Dvoje odraslih obeæaju da „neæe dugo“ i ja se mirno prepustim svojim noænim aktivnostima. Dva sata kasnije trgne me šuškanje, bacim pogled – pacov! Dal’ da vrisnem i razbudim ceo kvart? Dal’ da bacim šolju sa kafom na njega?“

"Ljudima se dešavaju razne stvari: dobijaju na lutriji, dobijaju sijamske blizance, dobijaju AIDS, metak u nogu, roze plišane medvediæe na ulici, ili pisma, poruke i mejlove od devojaka koje upoznaju na ovaj ili onaj naèin. Otuðenost, radoznalost, moderna vremena, znate veæ. Ni ja nisam izuzetak. Pisao sam devojkama, ili su one meni pisale, neke sam i upoznao, a druge nisam. Jednu sam povredio, neke sam zavoleo, i onda sa njima lutao po parkovima, knjižarama, ulicama... Išao na koncerte... Manje ili više spretno vodio ljubav ili pokušavao da sa njima budem samo prijatelj. Devojke su, mahom, pisale poeziju i prozu, kao i ja".

"Nikome se nije posvetio potpuno; ni ženama, ni deci, ni rodbini, ni prijateljima. Retko ih je viðao, tek povremeno im se javljao. Stekao sam utisak, ne da nije hteo, veæ da nije umeo. Ko zna? Sem njega. Jednoga dana, na ulici, srce mu je zadrhtalo. Sirene, kola hitne pomoæi, bolnica, kraj. Sluèajno sam saznao da ga više nema, kao i to da kada su ga pitali kome da jave šta mu se desilo i pored  mnogobrojne rodbine, troje veæ odrasle dece, poznanika, svih onih kojima nije dao da mu budu na leðima rekao je nemam nikoga. Valjda je dobro odmerio".

„Krèala su mi creva, ceo stomak mi se prevrtao kao prazan bubanj veš mašine kada sam ušla u Palacio Nacional. Ogromne stepenice sa obe strane, a iznad njih preko celog zida ispisana celokupna istorija meksika bez ijedne reèi. Boje koje dreèe, skaèu, tuku se i maze, koloritni sklop koji evropsko slikarstvo do tada nije videlo prièa prièu jednog naroda. I neosvareni san samog umetnika o komunizmu koji æe osloboditi radnièku klasu. Umesto potpisa. I kako neko da se ne zaljubi sad“.

„Opet èitam dalje, koliko se mi razlikujemo od tog normalnog sveta... U Japanu je izvesni Mnabu Micuta  u tamošnjem ekspresnom vozu iz konzerve izvadio crva i pokazivao ga putnicama... a kako je kasnije izjavio u policijskoj stanici, to je uradio, '' jer je hteo da vidi kako se žene plaše i tresu nogama...'' Mislim se svašta! Kada bi našoj ženi kojoj se tresu noge, izvadio i pokazao crva ona bi se valjala od smeha“.

„Kako se stiže do Loznice?! Pa, na primer, šinobusom. Krene se iz Rume u kasnopopodnevnim satima. U kupeu, društvo ti prave brkata baba sa unukom i cigarom koju sve vreme ne vadi iz usta, i sredoveèni muškarac koji tegli neke kokoške ko zna gde i zašto?! Povratak je isto šinobusom u pet ujutru, samo je društvo u šinobusu drugaèije: neispavani radnici... Šta æu ja u Rumi?! Moj dolazak u taj sremski grad nije povratak nikome i nièemu! Nikakva posla tamo nemam! Za razliku od Setwaha koga èega topli roditeljski dom...“

„Usled silne želje i potrebe da makem decu sa vrata i odmorim mozak od njihovog konstantnog zapitkivanja, napravih silnu grešku - rekoh im da æe sa prvim snegom doæi i Deda Mraz sa sve svojim èarobnim saonicama, zvonèiæima, irvasom crvenog nosa i najvažnije - poklonima! Ijao, te radosti! Pa neæe im doæi samo Deda Mraz, veæ i Rudolf! Ushiæenju nikad kraja. Beše mi simpatièna ta njihova radost i ni na pamet mi nije padalo da razmislim malo o svojim izjavama...“

"Danas, ali ono... baš danas sam do daske proud sister! Brat diplomirao! Sa desetkom! Tema diplomskog rada je Izbori u Srbiji u periodu 1992-2008. godine. Krajnje pretenciozno, moram priznati. Isto to je rekao i profesor Stojiljkoviæ, koji je prvi poèeo da prièa o radu, ali kad je poèeo da mi hvali batu i da istièe kako mu je vrlo drago što je on to lepo odradio, što se nije izgubio i što nije zapao u ponavljanje i brojne zamke koje jedna tako kompleksna tema postavlja. Nije zdravo koliko mi je bilo drago! A srce?! Da se još malo poveæalo prepuklo bi".

„Nakon dugo vremena gospoða Hildegard je trudna. Ona i njen suprug su željno išèekivali dijete. Po struci je ljekar. Kada je rodila dijete bila je u 34. god života, dakle žena u punoj radnoj snazi. Nakon mnogo godina samousavršavanja, odluèila je da napusti posao i potpuno se posveti djetetu. Navikli smo pouèeni životom naših majki optereæenih emancipacijom, obrazovanjem i femi idejama da žena treba da se ostvari u svakom polju. No kada æe doæi ta svijest taj „luksuz" misli da se kao ostvarene, zaista ostvarujemo kao žene kada postanemo majke?"

„Jednom sam napisala nešto što je imalo smisla, sad mi se èini da sam ponovo na poèetku. Na poèetku potrage za smislom. Zvuèalo je dobro, no ponovo me vuèe isto pitanje. Èemu težimo uzaludno pronalaskom nekog sliènog nama, ili smo u veèitoj potrazi za samim sobom? Ponekad mi se uèini da odgovor znam, da bezuslovno mogu reæi ko sam i šta mi to nedostaje. A opet, posežem rukama u daljine, u prazno“.

„Jutarnja kafa i cigareta, topla stopala i maglovit pogled. Par standardnih, egzistencijalnih pitanja koja oblijeæu oko glave uklanjam fokusirajuæi se na samo jednu taèku. Kažu da æe snijeg. Ništa mi ne smeta i sve se odigrava onako kako želim ili je iskljuèivo subjektivni osjeæaj, postaje nebitno. Osjeæam se ispunjeno i sigurno. Povod i nemam. Ramišljam o fenomenu ukrašavanja grada pred Božiæ i Novu. Deprimirajuæe, kako dobar opijat za depresivne i bose. Boje olakšavaju život a slatki kiè guta vrijeme. Kažu da æe snijeg“.

„Želim da kupim sebi jedan helijumski balon. Kao klinka oduvek sam želela jedan veliki, u obliku srca. U istom danu otišla bih, sa istim balonom, da gledam zalazak Sunca na železnièkoj stanici. Posmatrala bih boje - sve žute i narandžaste što plamte poput vatre, u kombinaciji sa plovidbom tromih, sivih i belièastih oblaka po nebeskom svodu. Sunce bi pružalo svoje zrake i podelilo nam malo svoje svetlosti. Pozlatilo bi puteve i omoguæilo izvoðenje tajanstvene igre senki. U istom trenutku, pustila bih balon".

"Sa velikim ushiæenjem mi je pokazao svoju ideju. Iz ogromnog praznog zida štrèe tri male police. Izmeðu njih zašrafljena plazma. Radnog stola, na kome sam insistirala, nema. Kaže, ne treba mi, imam laptop. Kuhinja lièi na ogroman pandurski štit. Kombinacija metala i pleksiglasa. Na podu dnevne sobe razapeta oderana krava. Crno-bela, grešna. Iza kravlje prostirke leži sofa od crvene kože na koju komotno može da se smesti èovek od petipo godina, pod uslovom da nema više od 17 kila".

"Kad smo bili mali, dozvoljavali su nam da crtamo sve i svašta po papirima, blokovima, zidovima i betonima ispred obdaništa, škola, zgrada a danas sve to je krivièno delo. Taèno se seæam da je tog 27.05. bio Tamarin roðendan, da smo nabavile sve što je trebalo za žurku. U njenoj sobi smo te davne osamdeset i neke u naletu dosade i trenutne inspiracije oslobodile najveæi zid, izbacivši neku ormanèinu i da, tog dana se manifestovao naš prvi grafit".

„Da li ste èitali roman “Dama s' kamelijama” koji je napisao Aleksandar Dima Sin? Jeste, niste, nema veze, svejedno, upravo u tom romanu inspiraciju za libreto Travijate našao je Franèesko Maria Pijave. Pariz, XIX vek, ljubav, raskoš, tragedija... Ako ste iz Novog Sada ili ako ste u poseti Novom Sadu, svratite do Srpskog narodnog pozorišta i pogledajte operu koja je na repertoaru više od 60 godina. Travijata veæ danas ponovo na repertoaru SNP, velika scena æe biti puna zato doðite bar pola sata ranije“.

 „Gledala sam na tv-u prethodne noæi neki film sa Demi Mur, gde neki lik daje milion dolara za noæ sa njom. Valjda sam zato narednog jutra startovala na nekom chatu lika sa nickom milioner“. „Ponekad sam dobijao neopisivu želju da zaspim, u sred radnog vremena. Moj posao je u suštini idealan: malo odgovornosti a dosta moæi. Valjda to znaèi zamenik. Mogao bih da odsurfujem koji sat. Na serbiancafeu gužva, kao i obièno. Šta da stavim kao nick? Kucam milioner“.

"Kada je vreme na izmaku i ti se nalaziš u vorteksu traæenja istog atmosfera je potpuno  prikladna za sve dobre pesme koje davno nisi slušao. Kada ukljuèiš plejer da vrti nasumièno bendove koje nisi ni znao da imaš uhvatiš sebe kako po prvi put zaista razumeš reèi... Minuti prolaze kosmièkom brzinom ili stoje u mestu dok se ti pitaš koliko je zaista vremena prošlo od kako si izgubio sebe u poricanju".

"Nemoj ti meni "a vi gospoðo". Ja sam potpukovnik Jelica Markoviæ, pomoænik naèelnika za unutrašnju kontrolu u MUP-u Republike Srbije, znaš. Sad ja tebi, pošto si veæ tako bezobrazan, da kažem nešto, ne daj Bože da se ti i ja sretnemo, dobro se neæe završiti. Ovaj put smatraj da si dobro prošao i kontroliši malo te psovke". Ja oklembesio vilicu, oklembesio i pandur, pa poèe nešto u stilu: "Izvinite, pa što niste rekli da ste koleginica, pa..."

"Kada neko ima prijatelje umetnike, kao što je to moja sreæa, onda dobije briljantna rešenja za naslovnu stranicu knjige, te ovu F cover izložbu domaæih umetnika-dizajnera predstavljam poèastvovana njihovim nesebiènim trudom i neiscrpnom maštom. Ova izložba æe propratno ulepšati i promociju knjige, s tim što od poštovanih èitalaca, uz kritièke komentare oèekujem i glasanje za izbor najboljeg rešenja koje æe krasiti knjigu, o èemu se ovih dana konaèno odluèuje".

„Šta je sve bilo u ukusu našeg poljupca: jabuka martini, seks on d bich, žvake od jagode, kampechana sa lukom, zelena salata i pohovano meso, slatkiš od kozjeg mleka, èaša ruma... Ležali smo spojeni usnama i dlanovima, a kroz meksièke roletne je ulazio dan. U hodniku se èulo zveckanje tanjira i papuèe koje se gegaju na doruèak. To je bio trenutak koji bih prostrla preko cele veènosti, ili ovog njenog ogranièenog dela koji nam je svima odreðen. Pa ipak sam se tiho obukla i zatvorila vrata. Fiesta je bila gotova još sinoæ, a ja sam zapravo mogla da zaspim jedino u sopstvenom krevetu. Sama“.

„Èitati kako svi ti „nežni oblici života“ kukaju svuda. Na blogu, sa prijateljima, porodici. Bože, pa to još i nazivaju umetnošæu. Umisle da su neki „pisci“.  Najveæi pisci su zapravo izgoreli od bola, i što je još važnije, bili su dovoljno jaki da to i prevaziðu. Pogledajte oko sebe. Zatvorili ste se u nekoliko kvadratnih kilometara, prihvatili ste sva glupa pravila ovog sveta. Prema tim pravilima ste odredili šta je dobro i šta loše. Neko vam govori šta je moda, šta je zdravo, gde je lepo iæi na letovanje, koji jezik da govorite. Plaèete èim vas neko ne voli, jer vas baš mora svako da voli, a vi sebe baš i ne volite“.

„Srbija broji 4.800 sela. Za petnaest godina u Srbiji æe nestati svako èetvrto selo. Biæe hiljadu dve stotine zauvek zatvorenih bunara, ambara koji ne mirišu, dvorišta kojima se ne ori deèija graja. U ovom trenutku, neko napušta svoje selo. U dve stotine sela nema više nikoga za udaju ili ženidbu. Nikoga ko bi raðao. Nikoga kome bi se njiva ili šuma ostavila. Nikoga mlaðeg od 20 godina. Ako svako pokloni po jednu knjigu, do kraja 2010. godine svako srpsko selo imaæe svoju biblioteku. Pri crkvi, pri školi, pri nekom ognjištu koje još uvek tinja èuvajuæi srpsku zakletvu. Darujmo reè– neka reè spasi Srbiju“.

„Može li nešto loše ikada biti dobro? Pregazila sam sve svoje zavete istini, iskrenosti, poštenju, sve što sam ikad zagovarala, trubila, vikala sa planine. Sve je palo u vodu pred silinom te ljubavi i iz nje roðene želje. Skoro sam takoðe napisala, da nema ljubavi nad istinom. Da li je to onda bila ljubav, ako nije bila okrunjena istinom, sa moje strane? U poslednje vreme, sve teže mi pada misao o tome koliko je to što sam uèinila pogrešno, sa duhovne taèke gledišta“.

„Zašto veæina žena, kada trebaju muškarca da suoèe sa istinom radije bježe, povlaèe se i tjeraju ga da pomisli Bog zna šta, a onda kada same sebe satjeraju u mišiju rupu, osuðuju ga za nerazumijevanje? Povlaèenje, bježanje, nije li izraz samo sopstvene slabosti? Ako mene neko ne razumije, zapitaæu se prvo koliko sam sam kriv za to. Nezrelost, razmaženost, nedostatak samokritiènosti i hrabrosti, i sve to podmazano neosnovanom sujetom i ponosom - to su glavni uzroci svaða i nesporazuma izmeðu dva pola".

„Blog Kuhinjica je nominovan u kategoriji Best Foreign Language Blog tj. u kategoriju najboljih blogova van engleskog govornog podruèja. Sa leve strane na blogu, nalazi se baner Blogger's choice awards i klikom na njega odlazite pravo na glasanje. Pošto znam da Kuhinjica jeste Vaš izbor, bilo bi lepo to i da potvrdimo. Kada (ako) glasate možete ostaviti i komentar. Hvala!“

„Pognute glave ka zemlji, teških misli, šetam po dvorištu, detaljno proèavam šta je sve zub vremena nagriz’o i procenjujem kada æe sve samo od sebe da se sruši, povremeno zastanem pogledam u nebo a ono veliko, èumiæansko, smeši mi se i daje mi neku nadu. Ipak, oseæam se dobro. Ne samo zbog èistog vazduha, ne zbog jakih mirisa, nije ni zbog širine i prirode nego, znam, taèno znam i oseæam, dobri duh predaka. Priznajem, ima tu i lepih uspomena ali, prvi put mi pada na pamet da doæi æe dan kada æu doæi u Èumiæ i sve ispraviti i popraviti“.

„Ako ukucate u google Kibitz Fenster, izaæiæe vam silne firme iz NS-a. Skroz nejasan nick. Makar meni. Ako je to neki lik iz nekog romana - ja nemam pojma. Ako je ime nekog poznatog pametnog èoveka - ni to nemam pojma. Jednostavno, nisam nikad èula Kibitz Fenster. A onda se ona pojavila sa tim nickom. I opet je promenila nick. Godinama umesto frizure menja nickove a ja samo menjam frizuru".

„U nemoæi da se imalo potrudim oko sebe, uèinim sebi trenutke slobodnog vremena punijim, sebe poboljšam, jer sam po prirodi površna letim sa misli na misao ne obraðujuæi je dovoljno, pa je ostavim na pola. Kao i ovaj post koje je to stanje, i kakav je poriv da stanemo baš na pola.  Iskljuèimo logièni zakljuèak manjka koncentracije po mom mišljenju, negdje mi lièi na autodestrukciju“.

"Kuckajuæi ovde poèeo sam da se plašim i da nemam neku degenerativnu bolest nervnog sistema jer mi se èesto dešava da pratim jedan tok misli u glavi, a da kada proèitam šta sam napisao jednostavno shvatim da se plavi totalno drugaèiji tekst. I išèitavam par puta postove pre nego što ih objavim i verovatno mi se tu i tamo potkrade neko plavetnilo kojeg nisam ni bio svestan. Ma sve je to samo do haosa i ništa više..."

"Evropski  Tai Ði Æuan i Æigong  šampionat održan je ove godine u Linköpingu, u Švedskoj od 7. do 9. novembra. Uèešæe je prijavilo preko 200 takmièara iz 17 zemalja iz cele Evrope, kao i veliki broj iskusnih i poznatih uèitelja i trenera. Srbiju su na ovom šampionatu predstavljali takmièari iz beogradskog kluba Hua Kang. Sa ponosom možemo reæi da su naši takmièari opravdali poverenje i dostojno reprezentovali zemlju na ovom važnom meðunarodnom takmièenju. Dokaz za to je pet osvojenih medalja".

"Glišo je ostao sam s maloljetnim djetetom, svojom jedinicom Mašom. Od imovine, bio je tu stari projektor i stotinjak rola filmova, te poluraspadnuti auto, sve što je ostalo od nekad uspješnog Kinostudija Rosenbaum. On i dijete obilazili su sela u zabiti, prikazujuæi filmove na zidovima zadružnih domova. Nisu to bili novi filmovi, ali publika je svejedno bila zahvalna na svemu što donosio. Dok je premotavao film na projektoru, Mašenjka je naplaæivala ulaz, a plaæalo se svakako, jajima najviše, pa hrane nije nedostajalo".

„Nije ni slutila koliko æe biti teško posljednji puta prijeæi prag tadašnjeg života i krenuti u novi, nepoznati svijet još jedne žrtve braka i društvenog morala, ali i u svijet borbe za svoja prava, za više ciljeve mnogima nerazumne, prizemne i uzaludne. Cijeli tjedan je pomno pripremala odlazak. Sve je znala predvidjeti, dobro organizirati, a možda je u svojoj nesreæi imala i sreæu nadživjeti trenutke koje mnoge žene nisu, nažalost...“

"Najpre izaberite neki od foto servera na kome æe te upload-ovati fotke. Kada upload-ujete fotku na neki  server dobijate nekoliko linkova. Vas zanima samo direct link. Iskopirajte url pod direct link-om a zatim u blog editoru kliknite na ikonicu na kojoj je drvo, otvoriæevam se novi prozorèiæ, primetiæete gornje polje (specifiraj URL) u njega  kopirate direct link. Klik na "Postuj sliku" i za par trenutaka  fotka æe biti u blog editoru. Ukoliko želite, Vašu fotku jednostavnim manipulacijama mišem možete da umanjite, uveæate ili pomerite u samom blog editoru".

„Prehlada i kašalj su veèni pratioci jeseni i zime. Sa kašljem je prvo je krenula Viktorija, pa Filip i na kraju David. Mami ništa drugo nije preostalo, nego da  krene u borbu protiv kašlja. Napravila sam im domaæi sirup koji je i meni moja mama spremala. Moja ga deca piju bez problema, ali moram da priznam da mojoj mami nije bilo baš lako sa mnom. Potrebno: crna rotkva, med, èaša i štapiæ za ražnjiæe“.

„Volim ljude. Generalno. Ne volim možda sa njima da provodim vreme, družim se, prièam, sviðam, mrzim, bijem, mazim... Generalno ljubav je ljubav i nema veze sa navedenim radnjama. Nije da pokušavam da se sklonim, nema tu straha, neke veæe nelagode... ali ne moramo puno da se gledamo,  sreæemo i zato biram vreme kada æu biti tu. Posle ponoæi? Jedan, dva sata? Ne. Suviše fensi. Moje novo iskustvo je zora“.

„Èesto se u dodatku Politike pojavljuju ovakvi enterijeri kao nekakav uzor, šta li, našim ljudima ovde u Srbiji. Ovakvi enterijeri zahtevaju dobro i jako grejanje, jednako tako i hlaðenje, jer veæ na prvi pogled opažamo da su prostorije velikih gabarita. Dalje vidimo puno staklenih površina, znaèi predviðeno je za prostore gde nema dovoljno sunca. Arhitekte ovog prostora ne vode uopšte raèuna o našem prostoru veæ usvajaju automatski neka dostignuæa koja pripadaju drugim prostorima i prirodnom klimatu drugaèijih osobina“.

"Nijednom nije isticao svoje muke, niti se žalio na njih. Razgovarati s njim bilo je kao èešljati sadržaj enciklopedije koja ume da se šali intelektualno, a bogme i malo bezobraznije. Sasvim onako kako treba, dakle. Ovekoveèili smo se u fotografiji, Nenad i ja, da se pohvalim. Njegova je supruga, kolokvijalno Mungosija, draga žena, oèigledno zašto pripadajuæa Mungosu, boravila u Pirotu. Donela mi poklon od Nenada. Knjigu i raketovaèu. Držala se junaèki".

"Ovaj post ima za cilj da afirmiše ljude koji žele da se iskažu u odreðenoj tematici, kao što je to sluèaj sa blogom Minjina kuhinjica, koji je u celosti posveæen gastronomiji. I zato neka vas ne èudi broj poseta. Svaki profilisan blog imaæe daleko više poseta od, da tako kažem, liènih blogova (dnevnika), a kao nagrada Vašem trudu je pre svega velika èitanost ali ne samo to. Svoje pisanje možete dobro i da unovèite ukoliko želite".

„Mislim na njega èak i kada ni o èemu ne razmišljam. Kad gledam u planinu koja se u obliku sedla izdiže iznad grada, kada pijem vodu posle ljutog meksièkog sosa, kad sretnem neke duboke živahne oèi, kada promašim stanicu, pravac ili ulicu. Kada zadivljeno zurim u  Zalazak sunca na Dnjepru. Kada pokušavam da uhvatim pirinaè štapiæima. Kada èitam Le Klezia, kada èitam Ef Si Ficdzeralda. Kada gledam blještave reklame na Tajms Skveru. Kada kupujem lap top, kada se svaðam sa Meksikancima. Kada probam ružièastu trenerku. Kada vezujem kosu u rep. Kada sanjam, kada polu sanjam. Kada poleæem, kad gledam treptava svetla aerodromskih pista".

„Posmatrajuæi ponašanje životinja ljudi mogu mnogo toga da nauèe, prvenstveno o životu i njegovoj surovosti. Ali, nekima do toga nije ni stalo jer misle da su životinje nesposobne za mnoge stvari. Jesu, ali su mnogo izdržljivije i pametnije u nekim sluèajevima od nas, naizgled „savršenih“ biæa. Volim da posmatram živi svet oko sebe. Poèev  od veverice pa do slonova“.

„Forumi sajtova èije èlanstvo traži druženje, seks i srodnu dušu su bili daleko poseæeniji i imali su daleko veæi broj registrovanih korisnika od foruma sajtova koji su se bavili umetnošæu i nekim drugim delatnostima. Internet - forumi su ogledalo naše kulture komunikacije i frustrirane svakodnevice. Nalièje naše usamljenosti, vapaj našeg ucveljenog, nedoreèenog biæa naše nepatvorene otuðenosti i bola mesto jeftine razbibrige i džak za boksovanje, podijum za laž“.

"Setwah tvrdi da je u reèi "èitalac" prenaglašeno ono receptivno. Pred knjigom èitalac pada na kolena, tako da èitanje poprima ritualni karakter. Meðutim to nije prava istina! Prava istina jeste da su knjige te koje nas napadaju! Mi smo od roðenja veæ u oboru, i knjige pružaju svoje džinovske papirnate ruke, i odvode nas na šišanje. Poenta Setwahovog poreðenje èitaoca sa ovcama jeste u šišanju. I ovce, kaže dalje Setwah, odlaze na sajmove knjiga, hvataju se za novèanike, i kupuju knjige... Èitave naramke!"

"Ne znam odakle ljudima mišljenje da su jedina biæa sposobna da vole. Preèesto su jedina biæa koja ostavljaju jak utisak da ne umeju da vole uopšte! Ali oduvek je postojao soj ljudi koji se trudio da drugima da ono najbolje u èoveku. Zbog njih sve dobija nekakav smisao. Na zidu Doma vojske, par golubova razmenjuje gestove nežnosti. Ljubav je svuda. U vazduhu. Nošena krilima, u tom malom letaèkom srcu goluba. Èak i tamo".

„U poslednje vreme mi se dešava da ne mogu da se stim nekih svojih reèi, dogaðaja i ljudi. Trebalo bi da uzmem Memoril, verovatno i Koenzim Q10 po moguæstvu sa beta karotinom, sve vrste vitamina i minerala. To košta. Ponekad mi se desi da sam bez  uoèljivog razloga razdražljiva, setna ili ponekad egzaltirana. Možda bih mogla pronaæi nekog dobrog psihoterapeuta to je tako „in". Ali i to košta. Želela bih saznati i nauèiti toliko toga. Za to su mi potrebne knjige, udžbenici, enciklopedije, i... to košta. A onda sam se setila!"

"Evo lepe vesti, firma Comodo koja je stekla popularnost po svom besplatnom i jako dobrom firefall-u, pre dva dana izbacila je na tržište besplatan paket zaštitnih programa pod nazivom "Comodo Internet Security". Pored firewall-a u paketu se nalazi antivirus i deffense+ aplikacija. Za svaku od ove 3 komponente imate obilje opcija za detaljno podešavanje, ali ukoliko ostavite i na podrazumevane, Comodo Internet Security æe se sasvim dobro uklopiti u vaše postojeæe windows okruženje i setovati se automatski".

"Dva klovna sede na bankini. Na leðima im kamperski ranèevi. U njima sve što imaju. Cirkus, u kojem su im klinci stiskali crvene, gumene, okrugle noseve a ovi ispuštali zvukove koji su oponašali sirenu automobila je izgoreo. Nedaleko od njih, žena sa bradom sedi u obližnjem restoranu i pije èaj. Prehladila se. U kamp prikolicama je bilo hladno jer vlasnik cirkusa nije imao novca da plati struju. Koristio je agregat koji je ukljuèivao samo tokom predstava. Trenirajuæi lavove za prolazak kroz zapaljeni obruè, dreser je nesmotreno srušio zapaljeni obruè".

„Groblje se vremenom širilo svojom stoièko-neumoljivom ozbiljnošæu, tako da su spomenici novijeg datuma odmah pokraj puta. To su, mahom, moji profesori, poznanici i drugovi. Gledam ih dok hodam, a gledaju i oni mene. Ponekad mi se èini i da im se oèi pomeraju, i da me prate pogledom. Dok tako piljimo jedni u druge, mislim se: dobro je, živ sam, hodam, ipak se ne bih menjao sa njima, mada im je sada u neku ruku lakše. Onda me preplavi neki oseæaj sreæe, kao posle nekog mangupluka kada povuèete Svevišnjeg za bradu i proðete nekažnjeno“.

„Taj veliki paralelopipedni oblik koji je krasi kao sam izložbeni prsotor i nije nešto.  Zamislite jedan veliki dugaèak hodnik i to je sve. Nikakva novost u oblikovanju izložbenog prostora koji su u svetu uvek izazov za arhitekte. Ovde se arhitekta dosaðivao. U tekstu se kaže da ovakvo rešenje budi pozitivnu emociju, ja se pitam samo kome budi pozitivnu emociju? Dugaèak hodnik koji visi u prostoru i deluje kao da æe pasti na glavu sluèajnom prolazniku? Dajte molim vas, idejno rešenje okve institucije bi trebalo da je lepše".

"Microsoft je na specijalnoj konferenciji namenjenoj programerima konaèno predstavio svoj buduæi OS. Radi se naravno o ranoj verziji novog Windowsa. Prièa se da æe korisnièki interfejs novog operativnog sistema pretrpeti najviše radikalnih izmena, poreðenja radi zadnji put tako nešto desilo se prelaskom sa Windows-a 3.11 na Windows 95. Da ne bih prevodio, ukoliko Vas zanima detaljan opis posetite sledeæu web lokaciju".

„Nikad se nije udavala. Koliko se seæam imala je i ona, kako se to kaže, jednu veliku ljubav, ali je tu nešto izgleda propalo. Posle fakulteta je bila rasporeðena da predaje srpski u osnovnoj školi u Zveèanu. Izvela je generacije uèenika i mnogi su je sve do smrti redovno poseæivali. Volela je svoj posao i volela je knjige. Ja sam volela nju. Dala mi je mnogo dozvolivši mi da se bez imalo ustruèavanja služim njenom bibliotekom. Nadam se da sam joj se odužila nastavivši da volim i cenim pisanu reè“.

„Danas je Sv. Petka. Uvek se, na današnji dan, setim jednog dogaðaja koji se zbio kada sam imao oko 5-6 godina. Elem, tih godina sam imao problem sa zdravljem, stalno neka poboljevanja, pa mene moja baba Ruža dohvati za ruku i, sve potrèkujuæi od brzine odvede do crkve Sv. Pantelejmona. Usput me je stalno požurivala da deda ne doðe kuæi (deda je bio èlan Partije, kakva crkva!). Usput je nosila u mrežastoj, plastiènoj kesi staklenu flašu ulja „Dijamant“. I kada smo ušli u crkvu, doživeo sam prvo mistièno iskustvo...“

"Nekako je èovek uskraæen za taj vid kretanja, jednostavno mu se nije dalo još od postanja i od onog kratkog boravka u Edenu. Dedalu je kojekako uspelo, ali sin mu Ikar neslavno poginu kad je probao isto. No, to su krila, a ljudi nisu ptice. Ljudski rod ne leti èak ni kad paraglajduje, ili se iz taèke A avionom premešta u taèku B. Neko æe reæi da postoji i fenomen astralnih projekcija, što je u redu, svako ima pravo da kaže svašta, eto, postoji i onaj magazin "Treæe oko". Dosta za uvod. Ja sam leteo".

„Kaže Jovana da su ljubomora i zavist èudo. Ja bih da me i jedno i drugo, ako je ikako moguæe, zaobiðe. Svaki svoj uspeh sam krvavo zaradila i ništa mi sa neba nije palo. Zato ih i volim. Zato što su samo moji. Zato se i ne hranim tuðim padovima. Naprotiv, èeznem da nas vidim na krovu sveta. Zato se i ne plašim konkurencije, veæ je volim, jer me sve to èini boljom i tera me da se razvijam, da radim na sebi. Nemam ja ništa ni od èijeg spoticanja, ali imam mnogo toga od tuðeg uspeha. Kako? Lepo. Što su oni uspešniji i zadovoljniji sobom to æe mene pre i bolje ostaviti na miru, a to je sve što tražim“.

„Diploma, neko èudno božanstvo, neki ga poštuju, neki ne, neki ga imaju neki ne. Lièno  mislim da vrednost onih koji imaju to božanstvo, jedno, dva, deset i nije neka naroèita. Isto tako mislim da i oni koji nemaju diplomu vrede manje ili više. I jedni i drugi znaju neke stvari, neke ne znaju. Ima ih sreænih i sa i bez diplome, kao i duboko nesreænih sa obe strane. Nema èoveka bez vrednosti, kao što i nema diplome koja garantuje sreæu“.

„Ne znam da li baš da krenem da trèim svom snagom negde levo ili desno. Pih ovo Banovo Brdo sve uzbrdica ili nizbrdica, a nije mi baš èasno kotrljati se u stilu ‘rolling odbegla mlada’. Zvoni mob! On je! Gle samo kako je uporan, hoæe da me navata na foru, kao voli me i tako to! Tu sve cile mile, a vamo kuje kako da me okuje i otrgne od nesvrsishodnog života neudavaèe! Ne! Nisam ti ja naivna momak, jeste sad kao gledaj ti suknje, sutra æe biti kuvaj sarmu ili ti nema crtanog filma „Marti Misterija“ na Studiju B! Sve sam na vreme provalila!“

"Bilo je lakše otiæi kada znaš da æeš se vratiti. I na kraju sveta, kad zatvoriš oèi oseæaš miris ruža i sveže pokošenog travnjaka. Znaš da je tvoje, i da te èeka. Kada se vratiš poseèeš trnje, povadiš iz podruma stare zemljane saksije, zasadiš u njih šarene muškatle i asparaguse, zaliješ grm ruzmarina da zamiriše, zagrizeš tek ubranu  jabuku  i osmehuješ se jer znaš da je to utvrðenje nemoguæe srušiti. Drugaèije je kada znaš da odlaziš zauvek".

"Pored Setwaha i Deèka, delove Romanèiæa na Netu komentariše i izvesna osoba koja se potpisuje sa: Gost. On èesto zna da bude zao i zlonameran. Oseæam mržnju te osobe kako prema sebi, tako i onome što pišem. Èovek bi rekao da smo se nekada i negde upoznali, možda i posvaðali, i otud njegova mržnja prema meni. Ili je neki paraonik, bolesnik, zatvoren u ustanovi za umobolne (pretpostavljam da u ova, moderna vremena i takva mesta imaju Internet) koji mrzi ceo svet, a ne samo mene!"

„Muzika, kao savršeni medium, naleti nenajavljeno, uvek u pravom momentu, kad ti je potreban neki jaèi stimulans o viðenom, znanom, onome intezivno proživljenom, u nedostatku sopstvene forme ispoljavanja tog unutrašnjeg doživljaja. Èim te dodirne, razoruža, te joj automatski dozvoljavaš da ti isprièa note. Èujes oseæaj koji poznaješ, dok ti se èakre vrte kao lude. Prepuštaš se da te nosi. Do nekog krajnje zadovoljavajuæeg unutrašnjeg doživljaja, baš tog, koji ti je nedostajao“.

„Živim u gradu koji se nekada zvao Marezi. Više nije Marezi iako lepše zvuèi nego sadašnji naziv. Lenja sam da se potrudim da saznam šta je to sve znaèilo, ali jednom. Ima vremena. Ja svoj grad ne poznajem. U njemu volim samo tragove sopstvenog života, kuæu u kojoj živim, jele koje zasadismo kad su se deca rodila, trotoar kojim hodamo, klupe u parku sa urezanim imenima, zgradu koju je pravio moj otac, njive oko grada, onaj sumrak kad se pogled zamagli i sve ti lepo...“

„Svi zainteresovani koji žele sebe da obraduju knjigom „Dve karte za Beè" pisca Voje Radovanoviæa, od danas to mogu uèiniti ako posete 53. Meðunarodni sajam knjiga u Beogradu. Adresa štanda gde možete pronaæi ovu hit knjigu je: hala 14 – štand 1527, SKOR (Savez Književnika u otadžbini i rasejanju). Svi oni koji propuste ovu jedinstvenu priliku, neka ne oèajavaju, uvek im ostaje moguænost da istu naruèe na moj e mail".

"Apelujem na blogere, ukoliko nekada poželite da izbrišete blog, razmislite pre toga dobro. Pre ili kasnije æete se pokajati, a pomoæi više nema. Ako i nakon dužeg razmišljanja ipak poželite da obrišete blog, razmislite o opciji privatnosti na BlogOyu. Imate moguænost skrivanja svojih postova i time praktièno postovi postaju nevidljivi za ostale posetioce, odnosno, dostupni samo Vama. Ako nekada poželite da ih vratite javnosti, uvek to možete da uèinite sa par klikova mišem. Sve je na Vama".

"Taj uglancani izlog, u kojem se ogledam svako jutro na putu za posao, stoji kao èudo u nizu jednoliènih, prljavih izloga bez sjaja. Èekam da rijetki prolaznici proðu, a ploènik pred izlogom bude prazan kad stanem pred reflektirajuæe staklo i promotrim vlastiti odraz. Znam da možda pravim budalu od sebe, ali si ne mogu pomoæi. Èemu zastajkivanje pred izlogom bez reklama, izložene robe, ikakvog natpisa koji bi odao što se krije unutra?"

„Nekako je i logièno da kada doðete u izvesne godine, poželite da se odvojite od roditelja, da živite sami. Pošto novca za stan nemam, šanse za kredit su minimalne, a iskreno ne bih se „zakopavao" dvadeset do trideset godina, ko zna da li æu ga i otplatiti, moji su mi dali kuæu koju bih ja želeo da preuredim. Ako neko zna za forum ili sajt o ureðenju prostora, gde bih ja mogao da ostavim nacrt te kuæe sa merama i dobijem savet o tome kako je najbolje preurediti, ostavite mi adresu, bio bih veoma zahvalan".

„Bili smo u èetvrtom osnovne i svi smo bili zdrava, lepa i negovana deca. Bilo je to „jako odeljenje“, a ja sam bio jedan od boljih u razredu. Ta godina je bila jedno fino, detinje zezanje, bajka, trèanje i šala. Sve nam je išlo od ruke. A onda je jedna devojèica sa lošijim uspehom na kontrolnom iz poznavanja prirode i društva odvalila da je stjuardesa nešto kao kofer, da se nafta nalazi po putevima i da je razlika izmeðu èoveka i majmuna u tome što èovek ima perje, a majmun nema. Uèiteljica je to proèitala pred svima“.

„Punio sam osam ili devet i sa svojim, tada veæ davno razvedenim roditeljima, šetao šumom, sa igraèkom u ruci, na svoj roðendan. A onda opazismo gusenicu, džinovsku, crnu, narandžastih pruga, dlakavu, nemu i fascinantnu. Stajala je tako, moæno i gordo. Majka upita: „Da li je živa?“ A æale krenu da to proveri žarom cigarete. Ona mu reèe: „Ne!“, a on, mršteæi se, nevoljno povuèe ruku. Tada sam u njemu po prvi put osetio izvesno zlo“.

"To mi je bila jedna od životnih želja, otiæi u Amsterdam, u Van Gogov muzej. Upiti što se više može, osetiti dodir genija, ako je ikako moguæe, pa taman cena bila, seèa mog uva. Ali Amsterdam... taj grad kupuje vas na jedan, na pola prvog pogleda. Ja sam bespovratno, celoživotno zaljubljena u sva njegova ludila i šarenila. Sve što možete da zamislite, što volite i ne volite tamo æete naæi. Opet u pohode Van Gogu i drugarima. Rembrant, Vermer, Rusi, Roden, èitava plejada holandskih slikara, ma èudo ljudi, èudo!"

„Radna terapija prija i telu i duši, jer radeæi besmisleni posao doðete prosto do zakljuèka da je sve ono što inaèe mrzite da radite sasvim prihvatljivo, jer ima cilj, za razliku od moje gore navedene aktivnosti. Elem, divila sam se samoj sebi na istrajnosti i dobro obavljenom poslu i nekih pola sata uživala sam u rezultatima muènog posla. Nakon pola sata provedenih u kuæi, nestašni pokvarenjak vetar se potrudio da uprska sve što sam sa mukom postigla“.

"Samo æu reæi definitivno album godine po mom ukusu. Inaèe iza projekta Bon Iver stoji momak po imenu Justin Vernon. Zanimljiva je prièa kako je nastao album. Nakon što mu je pukao prethodni bend, izgleda da je i sam Justin nakon toga pukao. Uputio se u nedoðije Severne Amerike, taènije Wisconsin-a, osamio se u studiju tri meseca, meditirao, snimao s vremena na vreme, dok bi u pauzama odlazio u lov".

„Èini mi se ponekad u životu da konstantno balansiram na tankoj žici, a u ponoru podamnom gladni krokodili, pirane i ostale živuljke jedva èekaju da kiksnem pa da me gricnu malo. Artisti u cirkusu me s toga ne oduševljavaju naroèito, kada u toku jednog dana moram da budem i klovn i krotitelj lavova, i balerina (koliko god mi bilo teško da se zamislim u onoj tananoj haljinici i helanèicama) i žongler, i domaæin i gost u isto vreme...“

„Nije imala hrabrosti za takvo obeæanje, a i bila je teška "na obeæanjima". Odluka, ispostavilo se kasnije, je bila ispravna. Na žalost. Bila je okrnjena kao biæe, ali zadovoljna i dobro sama sa sobom. Mogla je da zamrzi mnogo ljudi i situacija, mogla je da nosi bes celog života u sebi i da zle namere prenosi drugim ljudima, ali nije, smatrala je to za uspehom, pobedom. Ono što je Tanja oduvek tražila je mir. Sada je znala da dolazi vreme spokoja, bez obzira na životne okolnosti, na iskrivljenost situacije, bez obzira na prièe koje je slušala. Vremena nije imala za gubljenje“.

„Lepa vest i za sve one koji vole talase, a nisu ove godine mogli sebi da priušte da odu na more: Od srede se oèekuje da nas zapljusne novi talas poskupljenja. Poskupeæe: gas za grejanje, meso i fiksna telefonija. O opremi za letovanje ništa ne pišu. Modni struènjaci tvrde da æe ovu jesen obeležiti pantalone sa širokim nogavicama. Nisam neki modni struènjak, ali mislim da æe ovu jesen obeležiti prošlogodišnja garderoba sa širokim praznim džepovima“.

„Na njenu muziku naišla sam sasvim sluèajno. Prva pesma koja me je naterala da skinem nekoliko njenih albuma sa interneta bila je At last. Dok sam slušala meni nove pesme jedne od kraljica soula otišla sam na google u želji da saznam što više o ženi sa ovako fantastiènim glasom potpuno nepravedno zapostavljenom. Meni samo ostaje žaljenje što se nisam rodila u nekom drugom vremenu i nekom drugom svetu“.

"Razgovor za posao je drugi naziv za uštirkano dosaðivanje. Jedna malverzacija obièna. Pozovu te, ti doðeš. Oni te poslušaju, “otvori usta, reci aaa”, zagledaju ti nokte, zanoktice, navode te da upotrebiš baš sve poštapalice koje koristiš, pronalaze ti mane i rupe u tvom CV-u, prièaju o svojoj kompaniji svesni da æeš ti to nekome isprièati, da æeš ih na taj naèin izreklamirati. Iskusno, daju ti bar nedelju, dve da o tom poslu razmišljaš, da se nadaš, da o njemu prièaš, poseæuješ njihov sajt, upoznaješ se sa njihovim proizvodima i uslugama. Reklama za džabe".

„Pošto je ova borilaèka veština ipak u suštini odbrambena, te je samim time pretežno duhovne kategorije, može se izuèavati èak i uz knjige pisane na tu temu. Teorija karatea, naravno, i ono što se karateom zapravo želi reæi a da se ne svodi na golu demonstraciju poteza i udaraca koje svaka budala može da savlada, tehnièki gledano. Budale su oni koji plaæaju da bi nauèili kako da nekome polome koske. Karate uèi kako da spreèiš da nekome polomiš koske, i oni koji to ne prepoznaju naprosto su protraæili vreme iako im to nije jasno“.

„Pijem pivo i ne mogu da budem sam ni jedno celo pivo. Koliko treba èoveku da ispije jedno konzervirano pivo? 10-15 minuta. Tražim li puno? Otišao sam po još jedno pivo. Radovao sam se samoæi i tom hladnom Beck’s-u. “Ti si smradina. Ja bih došla odmah da me ti pozoveš. Sama sam i oseæam se loše!”, pištalo je ponovo. Iskljuèio sam telefon, otvorio konzervu i zapalio cigaretu. „Sam æu popiti ovo pivo a onda æu sam da odem na neku poslasticu sa roštilja pa sam na èamac da pecam. Moram da kupim mamce“, razmišljao sam“.

„Da nema pijace i samoposluge ja bih umrla od gladi. Mnogo je teško uzimati hranu iz prirode. Posle mog iskustva sa lukom, krenula sam da berem šljive. Raèunam, to je lako, uzmeš korpicu kao Crvenkapa i za èas je napuniš. Šipak! Prvo, one šljive uopšte nisu pri ruci, drugo i one zafrkavaju. Neke se zalepe drškom za drvo, ne možeš ih otkinuti. Onda ja navalim na èupam drugu, a ona prezrela, gnjecava, zalepi mi se za kosu, majicu, prsne na lice...“

„Pa tako èitam da je Generalna skupština UN usvojila nacrt rezolucije Srbije, u kojoj se traži mišljenje meðunarodnog suda pravde da se izjasni o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Predlog je prošao na glasanju sa 77 za naprema 6 protiv i 74 uzdržanih“. „Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremiæ izjavio je da bi crnogorsko priznanje jednostrane nezavisnosti Kosova i Metohije u ovom trenutku predstavljalo zabijanje noža u leða Srbiji“.

I tako, došla Kristi sa mužem kod zajednièkih nam prijatelja na Novi Beograd, stoji pored prozora u kuhinji i onako u pola glasa dodaje: „Gledaj, dragi, mravovi!" Naravno, pustinjski krajevi Beograda obiluju tim veæ domaæim životinjama, ali je za Kristi to bilo zanimljivo. „Ne kaže se mravovi, nego mravi..." – ispravio je muž! Kristi je malo æutala, a onda mu teatralno okrenula leða: „Uopšte nisi zanimljivi i prevrtljiv si. Kada sam rekla u ZOO vidi sloni, rekao si da se kaže slonovi. Sad kad kažem mravovi, ti kažeš mravi. Odluèi, èovek!"

„Zaraditi para bez rada ne ide bez popularnosti. Na putu samopromovisanja sebe moramo iznaæi brz i jeftin naèin dobavljanja popularnosti, slave i prepoznavanja nas samih od strane ostalog nepoznatog življa“. Ili budite ovakvi: „Naša Jeca i zvanièno prva na WTA listi. Eto ti sad. Nije samo Ana bila u moguænosti da oseti taj ukus slave, veæ se i Jeca pridružila“.

"Ponekad imam utisak da se na globalnoj mreži ništa ne dešava. Suoèim se sa statiènošæu Interneta. Otvaram nove stranice, ukucavam reèi za pretraživanje, meðutim sadržaj prosto sklizne pored mene. Ne vidim, ne konstatujem, ništa osim ravne površine monitora. Tekst na ekranu ne poseduje nikakvu dubinu, trodimenzionalnost. Kao da sam otkrio Ahilovu petu Interneta".

„Otkud to nezadovoljstvo sobom i svojom nesavršenošæu? Da li se to zove, možda, drugim imenom? Koliko god bila okružena voljenima ili, eto, vama  nepoznatima, ostaje jedna po mene poražavajuæa èinjenica: usamljena sam. Samoæa zna, ponekad, da bude i delotvorna i zdrava i okrepljujuæa. Ali, u dužem periodu, ubija. Osamljenost oseæam kao nedostatak prave komunikacije: niti ja mnoge više razumem, niti oni pokušavaju mene“.

„Okružen sam polupismenim, ogranièenim ljudima. Sa ljudima koji govoreæi o sebi ne govore o sebi. Zamišljajuæi sebe kao nekog drugog, ostvarenog ili poluostvarenog èoveka, prièaju o tuðim ispravnim postupcima, svetloj buduænosti i lako ostvarivim planovima kao o svojim. Pravo svojine ne zastareva, stari je postulat. Samo, da bi se pozivao na svojinu, moraš nešto steæi. Tuðe reèi, razmišljanja i prepisani obrasci ponašanja te ljude uèine prihvatljivim, èak primamljivim, svakome ko ih ne poznaje. Meni, odbojinim. Sve više“.

„Kraða vremena? Pogrešno postavljeno. Nedostaje mi vremena da budem unutar situacija koje volim. Postavljanje koncepta ume da bude naporno. Neko tamo isisava moje vreme za uživanje. Koristeæi  zakomplikovani sistem zarade i potrošnje. Još gore  je što svoje uživanje moram da trošim na uravnotežavanje nezadovljstva koje nastaje nedostakom vremensko-prostorne dimenzije. Ako kasnite na posao slobodno me citirajte, isto ako i ranije  zbrišete sa istog“.

"Peti po redu Queer Beograd festival je trajao od 18. - 21.09. Uèestvovala sam na otvaranju i uèinilo mi se da organizatori preteruju s tajnovitošæu održavanja programa i strahom za bezbednost uèesnika i posetilaca. Drugog dana festivala, stigla je vest o nasilju ispred kulturnog centra Rex. Desetak maskiranih nacista je fizièki napalo manju grupu uèesnika/ca iz inostranstva, od kojih je jedan završio sa polomljenom šakom, a ostali ugruvani, u modricama. Jedan od napadaèa je uhapšen. Atmosfera festivala je bila narušena, ali je on uspešno okonèan i pored toga".

"Kaiser Chiefs sam propustio u Bg Areni a kao da sam ih propustio i u Zagrebu.  Na koncertu sam, zbog neverovatne gužve bio svega nekih pola sata ali video sam Zagreb a nisam ga video 19 godina. Lep je još uvek, možda i lepši nego što je nekada bio. 4 autobusa iz Beograda i 3 iz Novog Sada je krenulo na Tuborg Green Fest, mislim da pola nas nije ni bilo na koncertu, sretali smo se po Savskom bulevaru, na Trgu Bana Jelaèiæa, po klubovima i pabovima Zagreba. Doživeo sam kulturni šok".

"Najzad gotovo. Krivo mi je što za sad ne mogu da objavim fotografije koje vernije prikazuju sobu pod UV svetlom jer je tada soba ono baš, baš (zbog efekta fluorescentnih boja). Sa zidovima sam baš zadovoljan jedino je nebula na plafonu raðena na brzinu pa æe saèekati sledeæu godinu da je oslikam. Za najveæi portal sam spremio 300 led dioda ali æe i to malo morati da prièeka, bar do decembra".

"Dolazi vikend i predstoji mi neka pijanka sa buduæim kumom na gostujuæem terenu sa snajkinim bratom. I moram reæi da me to malo plaši iz više razloga. Davno su prošla ona vremena kada je moja jetra bila sposobna da se neverovatno brzo oporavi posle dvodnevnih studentskih bahanalija petkom i subotom. Sada su kolièine alkohola koje utièu na moje rasuðivanje znatno manje, mamurluk neizmerno duže traje i teže mi pada, a ova dvojica se baš naoštrila da ispitaju i svoje, a i moje krajnje granice".

„Iz naopakog neba ispali smo naglavaèke moj prijatelju. Zato nas u svakom trenutku prièe boli svaka kost. Rðamo i rðavimo kako smo matoriji. „Ne poznajem te po koraku, veæ po škripi tvojih zglobova“, moj limeni druže. Za stalno prizemljeni: krila su nam odavno spala i spaljena što se nije pokazalo kao loše, sa njima bi imali vraških problema. Vreme je da poènemo misliti na aerobik, tai chi... Ili na antidepresive i painkillere. Vreme je za komplekse vitamina, omega kiseline ili za alkohol“.

„On tvrdi da u svakodnevnom životu ima više mašte nego u našim snovima, i da ljudi odavno koriste razne stvari kako bi dosegli ono što im nije nadohvat ruke: kuke, štapove, motke, druge ljude, telefone, raèunare, viljuške, zvuk, pismo, jezik, noge... Po njemu, prvo pravilo magije jeste da je iskrenost istina, drugo da u životu ima više mašte nego u snu, a treæe i poslednje da je samoæa tajna otkriæa..."

„Malo dalje od moje kuæe niz ulicu, stajao je  èovek pored automobila, podignute haube nagnut i nešto èeprkao po motoru. Prava prilika za mene. Konaèno da se pokažem i dokažem kako sam najpametniji i kako sve znam. Valjda je to i  želja svakog deèaka u tom dobu da dokažeš da si neko. Priðem èoveku i poènem da mu objašnjavam gde radim i kako sam proèitao mnogo knjiga o motorima. Kako tu na njegove oèi mogu sad da mu rastavim i sastavim motor“.

„Ne možeš a da ne žališ ljude koji se pretaèu iz ništa u novo ništa. Ne možeš da ne zažališ ponekad što o ljudima znaš više nego što bi voleo. Više nego što je potrebno za lagodno ljuljanje na iluzijama meðuljudskih odnosa. Što se ispostavi da su ti procene dosta dobre za sve ono što je loše. Meðutim, tako se stvari postave jednom kada izgubiš roze naoèare. Umesto roze naoèara dobiješ rendgen. Prokletstvo ili dar? Kako se uzme i kako kad“.

„Mogla bih danas pisati o tome kako mi je Raša Popov pomogao da naðem neke Mikine (Mika Antiæ) knjige  koje "jurim" godinama. Baš tako, godinama se ja i Mika "jurimo".  Ponekad kad me pitaju šta radiš, kažem: "Opet jurim Miku". Živa istina, ostalo je još malo knjiga. Mogla bih pisati o tome kako je poèela proslava drugog punoletstva i kako sam juèe po kiši tražeæi èizmice naletela na komplet Mikinih knjiga i to po sniženoj ceni. Kao i obièno zahvaljujem se æaletu i mami".

"Recesija me proždire. Imam 200 dinara u džepu, dug od 50-ak evra, želju da se dovuèem do Povetarca, èudan zvuk u desnom prednjem krilu kola, istrošene paknove, rðu u rezervoaru, opasan bol u desnom kolenu od stare sportske povrede koja se aktivira na kišu, nervozu, uveæanje telesne težine, na slano, slatko, kiselo, ljuto... Sve ostalo mi ne smeta. Imam još i dosadnu maèketinu, dug za dve kazne zbog pogrešnog parkiranja, kratak fitilj, napornog komšiju koji se ne skida sa mog zvona veæ 2 sata..."

"Madona je napravila pravi spektakl sinoæ na Jazu!!! Svi smo se uverili da zaslužuje titulu pop-kraljice. Ma ona je èudo od žene! VIP lože su bile krcate, kao i ostatak Jaza. Bila sam malo dalje od bine ali sam ipak uspela da vidim Madonnu. Pošto je bila gužva veæinom sam gledala u veliki monitor koji je bio postavljen da bi ljudi videli šta Madonna radi na bini. Koncert je trajao od 21:30 h do ponoæi. Vratila sam se kuæi tek u 3:00 h ujutru jer je bilo veliko zakrèenje na putu".

„Sekundara hipnotièki kruži, a soba odzvanja protokom vremena. Dugim posmatranjem te sinhronizacije pokreta i zvuka, kružno kretanje se lelujavo pretvori u spiralno i poèinje polako da me uvlaèi u sebe. Lebdim u tom misaonom viru, dok veæ u sledeæem trenu „odletim“ u „prostor“ i „vreme“ za kojim žudim. Dokle god mogu da ne trepnem, èarolija traje.  Moja dokolica je moæna. Imam svo vreme ovog sveta. Samo ne ono provedeno s tobom“.

"Ona ima 5 i po godina. Snažan karakter. Ume da se svaða bolje od mnogih koje znam. Ume i da pogleda svojim krupnom crnim oèima tako, da te razoruža. Uvek istera svoje. Voli da je njena prva i poslednja i zna naèin kako to da ostvari. Voli da je glavna, govori teèno dva jezika, treæi uèi. Surfuje po netu sama. Nekad se zapitam ima li stvarno toliko godinica koliko joj piše na krštenici. Danas je tako otišla na YouTube i pronašla Red Hot Chili Peppers i ceo dan slušala pesmu Californication. I sada hoæe da joj se nasnimi ta muzika".

"Kada se vratiš sa puta, a pri tome si i baksuz, onda je jedina stvar koju možeš da oèekuješ... da je nešto crklo. Ljubitelji životinja mogu da odahnu, kuænog ljubimca nemam zbog svog nomadskog naèina života, tako da crkavanje (pardon, uginuæe) takve vrste otpada. Crkavanja koja mene saèekaju su obièno tehnièko-mehanièke prirode. Za razliku od normalnih žena koje bi verovatno potresao kvar veš-mašine, pegle ili usisivaèa, ja na svoj užas ustanovih da mi je poslušnost otkazao web counter, ona mala moæna spravica koja vam kaže ko je na blog svraæao i sa kojim namerama".

„Ima jedna iritantna pojava, aka Mariah Carey. Njen vrisak ježi me. Panièno menjam kanal, ili stanicu ili nešto veæ u šta je prodrla. D. mi je parafrazirao njenu izjavu neki dan. Kaže Maraja: Jako mi je žao dece  u Etiopiji... nije da ne bih volela da budem mršava kao oni, ali ipak mi ih je žao. Ewan McGregor, blistava zvezda Trainspotting-a, uputio se na 24.000 km Dug Put Nadole. Od Škotske do Kejptauna. Dokumentarac o Africi. Malo dele pomoæ Unicef-a, jedu sumnjivu hranu, spavaju pod šatorima, ponekad se okupaju, prièaju s obiènim ljudima, žive avanturu dugu tri meseca. On je, takoðe, napravio izbor. Mašina te melje samo ako joj dozvoliš“.

„I tako... srkuæem kaficu, èitam Blic, grejem staraèke kosti pored grejalice i razmišljam kako æe uskoro oktobar. Pa se tako setim kako smo nekad jedva èekali da se dogodi 5. oktobar i da æe nas posle toga sunce ogrejati a onda su nam rekli da peti nije dovoljan nego mora da se dogodi i šesti i tako podgrevali lažnu nadu. Sad èitam da veæina jedva èeka 15. jer æe tada poèeti grejna sezona“. „I opet jesen, po ko zna koji put. I ne znam zašto uopšte skreæem pažnju samoj sebi i drugima na to. Bar sam joj rekla da je mrzim, da je ne želim onako hladnu i vlažnu, onako smirenu i sporu. Zlatnu kraljicu!“

"Programèe je lepo na oko i naravno besplatno. Konkurencija na ovom polju je vemo jaka tako da imamo dosta kvalitetnih a besplatnih rešenja. Dobro kod ovog program je što možete da mu zadate niz poslova i da odete. Fina optimizacija je takoðe prednost. Brzina je relativna vrednost za ovu vrstu programa, subjektivno rekao bih da je od onih bržih. Uredno složen interfejs je nešto što nam se verovatno svima sviða, nema mnogo lutanja kroz izbornike. Probajte ne može da škodi".

„Leto je i škola se nalazi preko puta moje zgrade. Nas 5-6 skupimo se i popnemo se na krov škole, tada su krovovi još uvek bili ravni. Smisao te akcije ne znam ni dan-danas, no nije ni bitno, višak energije, valjda.  Kad si na krovu, lako naðeš razlog zašto si na krovu, a tu je bio i Straško, stražar koji je èuvao školu od ovakvih kakvi smo mi bili. Odjednom krene da zvoni školsko zvono. Pogledam, moji drugari se nagnuli preko krova i èine nešto što tera zvonce da zvoni. Raspust je i nema razloga da se zvono oglašava. Ali se oglasilo. Najzad drugarima dosadi ta radnja, pa se pomere, a ja priðem“.

"Još kao beba, pokazivao sam otpor prema brzim ritmovima i veselim pjesmicama. Na put propasti povela me jedna moja otkaèena tetka- stara cura, koja je imala punu kuæu ploèa Billie Holiday. Tako je poèelo. U njezinoj kuæi nikad nije bilo djeèjeg smijeha, veselja, svaða. Po cijele su se dane na gramofonu okretale vinilne ploèe moje propasti na 33 okretaja. Njezin me glas u Gershwinovoj 'Foggy Day' još kao èetvorogodišnjaka bacao u oèaj. Ne, nisam plakao, nisam èak ni jecao. Samo bih šutio, spustio glavu i teško, preteško uzdisao".

„Samo je pitanje trenutka kada æe vaši hard diskovi postati apsolutno nepotrebni. Sistem na raèunaru æete podizati verovatno sa nekog medija tipa fleshke a sve što biste od podataka èuvali skladišæete online na net-u. Sa zadovoljstvom vam predstavljam servis Oosah, koji verovali ili ne nudi 1 TB i to potpuno besplatno. Jedina stvar u èemu ste limitirani je da ne možete aploudovati veæe video fajlove od 200 MB, odnosno fotke veæe od 50 MB i mp3 fajlove veæe od 9 MB. Takoðe ne možete aploudovati arhive i .exe fajlove, servis je namenjen za multimedijalne datoteke (video, fotke, mjuza)“.

„Nekad je to zaokruženo A napisano crnom farbom na beloj fasadi škole predstavljalo naš èitav svet, borbu protiv iskvarenog sistema, pedera, kurvi, snobova, (kvazi)konzervativaca i sveg onog zla globalizacije. Svi oni bili su zli a svi mi bili smo dobri i sve je bilo onako idilièno crno-belo kao simbol na fasadi obraðen u negativu. Oni su iznova kreèili a mi smo iznova pisali na tom našem ratnom frontu uz nagli naboj adrenalina. Kad se sad vratim tamo nema nièeg zanimljivog, najobiènija crna mrlja na najobiènijem zidu. Pomislim kakva antiumetnost!“

„Znamo se, što se kaže ceo život. Još jednom Kanada dobija, Srbija gubi. Žena mu ide tamo za 6 meseci, opet Kanada dobija. Jeja æe posle skoro 4 godine doæi sledeæe godine. On dolazi 2010. godine. Za neke i ne znam kada dolaze, ne pitam, to mi je light varijanta. Kada me spopadne nostalgija ili poènem da kukam što ih ne viðam kažem sama sebi: Muèi B, dobro im je tamo, svima. Ne èekam nikoga na aerodromu, ne ispraæam, samo uspem da izmucam: Èuvaj se..."

„Ne možemo živeti bez drugih ljudi. Iskreno, zar bez nekih uplašenih bljutavih kreatura koje se njišu i tek tako pa i ubrzano dišu  te neki èak i nazvaju èovekom, zar život moj i tvoj, bez njih takvih, ipak, ne bi bio lakši? Mislim, lepši. Mislim bolji? Nije ogorèenost u pitanju. Ni sud. Samo konstatacija na viðeno, proživljeno. Koliko puta na dan ti se desi da jednostavno vidiš da ne funkcioniše? On-ona kao svesno živo biæe. Jednostavno ne. I ti onda? Šta radiš? (sa sobom) Do kojih granica ideš?"

"Sasvim sluèajno, žena mu je u kompjuteru pronašla slike nepoznate plavuše. Nije to bila pornografija - tek obiène slike obiène djevojke u svakodnevnim životnim situacijama. Obuèene, ne gole! On i ona i prije su imali braènih problema, ali sad je iz nje provalila ogorèenost i frustracije dugogodišnjeg braka na rubu propasti. Negdje usput, izmeðu dospjelih rata kredita, borbe s bolešæu i malom, provincijalnom sredinom, njihova se strast izgubila. Nije da su baš nešto poduzimali da poprave stvar..."

„Ovo  mi je davno rekao jedan prof. na Isntitutu za onkologiju i radiologiju: Ljudi koji nemaju hrabrosti da dignu ruku na sebe i izvrše samoubistvo, ljudi koji ni sebi ne mogu priznati da su u  dubini duše nezadovoljni svojim životom, u jednom trenutku potièu svoj mozak da aktivira æeliju samoubicu. I tu se upravo nalazi tajna zašto neki ljudi idu ka izleèenju a drugi ka sigurnoj smrti. U svetu kakav danas jeste Odloženo samoubistvo izgleda postaje kolektivna dijagnoza“.

„Nekim danima mi se èini da imam pedeset godina. Konstantno sam umorna. Nisam izašla ima veæ dvadeset godina. Bez seksa sam toliko dugo da me ne bi èudilo ni da je ukinut. Šta ako u mojoj umrlici bude pisalo da sam bila neuspešna skoro u svemu što sam radila? Živim sa majkom i babom, kojima je Željko Samardžiæ mnogo draži od mene. I nemam orman velièine omanje sobe. Zemlju æe verovatno da uništi neki meteor i ne mogu da podnesem to što imam na sebi. Kosa mi je kovrdžava i ne da se nikako ispraviti“.

„A da, zaboravih, ako pokušam da se izvuèem na one proste fore da moja æerka mora da telefonira kaže mi kako je nevaspitana, što baš mora sad da telefonira, ako kažem da oèekujem neki poziv - neka me zovu na mobilni, zvoni mi neko na vrata - saèekaæe da vidim ko je, moram do toaleta - ajd' saèekaæu te... Ne možeš da se izvuèeš sve dok ona ne reši da je kraj. I kad završi sa onim: ''Ajd' èujemo se...'' - doðe mi da kažem - nemoj kad te molim. Zovi nekog drugog al' odæutim, šta æu, sestra sam“.

„Pozdrav dragi igraèi, posle letnje pauze ponovo smo sa vama. Kako doðe jesen osim škole i zimnice tu nam je pva udarna sezona igara. Šta reæi, ako ste napunili baterije krenite u igranje vaše omiljene igre. Kišni dani su pred nama. Šta raditi u slobodno vreme osim odigrati neku dobru igru.  Ako još niste nabavali neku od next generation konzola mislim da je vreme da veæ razmišljate o tome. Od sada smo svakog vikenda tu sa novim updejtom zato nas poseæujte i budite u toku“. Igrice možete igrati i ovde.

„Primetiæete da je od danas u zaglavlju na svim blogovima, po automatizaciji, postavljen mali meni po uzoru na "blogspot", koji ima za cilj da animira sluèajne posetioce vaših blogova da i sami naprave blog. Tu je i komanda "prijavi se" koja æe svim registrovanim blogerima ubrzati proces prijave, jer od sada možete ma na kom se blogu nalazili direktno da se ulogujete na svoj kontrolni panel. Razmišljam da dodam i opciju pretraga blogova. Ukoliko ima nekih primedbi, izvolite".

„Znaš ono kad se ne primetiš samo u ogledalu, veæ registruješ neku privlaènu moæ, magnetnu rezonancu. Pa se tako prosto zalepiš. I ne, ne okrzneš se površnim pogledom tek tako kao što to najraðe uvek èiniš, lenjo prolazeæi onim hodnicima sa velikim ogledalima. Nekim sluèajm, ovog puta staneš tako i ošineš se samo,  jednim malo dubljim pogledom. Primetiš da ti zenice pulsiraju. Zagledaš. I vidiš neobièna prelamanja svetla i boja. Prostranstva. I tu je i onaj sjaj za koji kažu da je ogledalo svesti. Duše. Svetli".

"10.09.2008. godine poèela je nova era nauke. Ispaljen je prvi snop u LHC Large Hadron Collider akceleratoru. Ubrzanje èestica. 27 kilometara dug akcelerator. Zezanje sa gravitacijom, masom, ubrzanjem i sudarima èestica. Ako se kojim sluèajem odjednom naðete na visini od nekoliko hiljada metara a pri tom pogledate oko sebe i vidite još puno ljudi u istoj situaciji, kola i autobuse koji lete, delove zgrada i komade planina, nije to ništa. Možda, a možda ako se uštinete pa se probudite bude to samo jedan od onih snova. Ako štipanje nema efekat buðenja onda je gravitacija pobeðena i samo mašite rukama. Jako".

„Ali, nakon izvjesnog vremena, probudio me njezin miris u nosnicama, toliko živ da mi se uèinilo da nije umrla, da je živa i ležimo pripijeni kao dvije žlice. Njezin me miris prati u liftu, iznenadi u jutarnjoj vrevi na ploènicima, zbuni u restoranu nabijenom raznoraznim teškim mirisima jela, ljudi i kasnog ljeta. Pokušavam ga se otresti uzastopnim tuširanjima, mirisnim osvježivaèima prostorija, èak i namjernim umakanjem ruku u blato i naftu. Ništa ne pomaže. Konaèno odustajem od neuspjelog egzorcizma i odlazim potražiti profesionalnu pomoæ“.

„Organizujemo veliku humanitarnu žurku èiji je cilj pomoæ deci u Domu za nezbrinutu decu u Negotinu. Veèe je humanitarnog tipa i pokušaæemo da sakupimo donaciju koja æe da nam pomogne da obradujemo decu, jubilarni 10 put po redu od oktobra prošle godine. Takoðe pomoæ u vidu garderobe, obuæe, knjiga, uèila, igraèaka je dobrodošla. Naravno da može polovna garderoba, obuæa i igraèke. Doðite i Vi. Oèekujemo Vas 18. septembra, od 22h u Stefan Braun klubu“.

„Imaæeš strpljenja. Za zakasnela odobrenja. Zbrkane zadatke. Kratka uputstva. Neodobrene budžete. I zaboravljene odgovore. Pisaæeš prave briefove. Radne zadatke taèno i jasno. Svakom u timu posebno. Upustva jednostavno. Izveštaje smelo. Ii neæeš puno daviti. Kada pogrešiš reæiæeš pogrešila sam. Neæeš lagati. Kriti. Neæeš biti savršena. Biæeš dobra. Bolja od veæine. Ponekad najbolja. Biæeš ti. Rezultati kampanja crvene strelice. Sve na gore. A crveno uvek nekako zvoni na opasnost. Neæeš dobiti unapreðenje“.

„On kaže: žuto + plavo + crveno. To je To bre. Ja lažem da znam da spektar sadrži beskonaèni broj boja, ne zna se da li zaista postoje, ali se poznaju njihove zakonitosti. On kaze: Sve što vidiš, dišeš, oseæaš, ima svoj bio-hemijski i likovni izraz. Ja malo mislim, opet lažem da znam sve boje napamet.  On kaže: Pa nije to tako loše kako ti bojiš, razlièita si. Ja se onda brzo napravim na pametnu pa kažem: Bazièna koloristika  je tautologija reèi 3 + 4 = reèi 7. On kaže: mašta, matematika, hemija,  bio-hemija, tehnologija, one nisu u sukobu, one se dopunjuju. Kao vetar i krošnje".

„Zbog niske otkupne cene kukuruza, ( i zato što im neko stalno gura klipove pod toèkove)poljoprivrednici najavljuju da bi ove godine mogli koristiti kukuruz umesto ogreva. I njima je izgleda dogorelo do prstiju. Beograðani sve èešæe svoje probleme rešavaju razvodima, a prošle godine se èak 2000 parova razvelo. Ovo je jedan koristan podatak za nas što se još nismo oženili, koji sigurno neæe uticati na našu konaènu odluku da li se ženiti ili ne".

"Brzo je promenio temu pokazujuæi mi kutiju bombona. Pogledom "hoæeš?" potpuno me je zbunio, pa brzo odmahnuh glavom. On spusti kutiju na sedište, uze jednu bombonu i poèe da odmotava papir lagano, kvarno se smeškajuæi. Bila sam tako sigurna da æe tu da padne, da æe stavljajuæi je u usta napraviti neki jeftin, blago lascivan pokret usnama ili jezikom. Nije. Strpao je brzo bombonu u usta, imitirajuæi dete koje se plaši da æe da mu je otmu i onda je imao onaj "mljac" izraz na licu, i ja sam nekako znala po tome da je bombona od èokolade".

„Uspomene udaraju nisko. Ispod pojasa. Branim se. Slaba vajda. Nedostaje mi pažnje u tom regionu ali ne baš toliko i ne od bilo koga! I ona udara nisko. Kao da zna. Ne javlja se. Najbolji alibi i nenadjebiva strategija. Ako se buniš, bila je zauzeta, ako se ne javljaš, ni ti nisi ništa bolji. Æutanje niko nije nadmudrio. Brzo hodam ovih dana. Nervozno. Napetost je dobila broj cipela. Tako neæu pobeæi od stvari koje moram da procesuiram i razumom i srcem. Znam to. A nakupilo se“.

„U zadnjih nekoliko dana dolazim na ideju da je na blogoju  potrebna rubrika „izgubljeno – naðeno“. Ne znam da li je to posledica rasejanosti ili je jednostavno naišao takav period kad svi gubimo po nešto. Gube se: momci, devojke, simpatije, živci, strpljenje, vid, prijatelji, novac, vreme, vera, lepo vaspitanje... Da ne nabrajam više, od gubljenja nije  izuzet niko, gubimo svi i gubimo sve i svašta“.

„Da ne preteram, 70% tih ljudi je poèelo da prati tenis tek od kako su se Ana, Jelena i Novak pojavili. I sad su svi struènjaci! Al ajde što su struènjaci za tenis, nego se još i u psihologiju razumeju! A tek u marketing, odnose sa medijima i kuæno vaspitanje... I kako vas nije sramota da komentarišete ponašanje njegovih roditelja?! Bilo da ih branite bilo da ih kudite! Pustite èoveka da radi svoj posao! Pustite ga da igra tenis! Samo ga pustite da igra i komentarišite tenis, za Boga miloga, a ne njega!“

„Iz mnogo razloga, a da mi sada nijedan ne deluje dovoljno jak i ubedljiv, jednoga dana otišao sam trbuhom za kruhom. Napustio jedno lepo i toplo gnezdašce i završio u jednom doduše veæem, ali mnogo hladnijem i dosta sivljem. I drobilica je krenula da radi. Isprva nisam ni shvatao šta se dešava i èemu sve to vodi. Nove obaveze, još novih obaveza i još novih obaveza... Jednog trenutka kao da više ništa nije postojalo osim posla. Retki su trenuci bili kada sam imao vremena da budem iskreno sreæan, a i u tim trenucima je glava radila 2000000 na sat - mora postojati neko rešenje, mora postojati neko rešenje...“

„Znaš – poèeo je svojim izmešanim jezikom, po malo otupelim splitskim govorom i gomilom engleskih reèi - kada san vidia svog starog onda kad san bija prošli put, tražija mi je da iz bavula izvadim brtulin... Morala sam ga zamoliti da mi prevede. Iako volim taj govor, nisam razumela previše. Da iz njegove mornarske škrinje izvadim nožiæ,  pa da mu iseèem jedno kuhano jaje i donesem pola èaše bevande! Ali ja to nisam uradio! Nisam mu mogao dopustiti, kao lekar, da jede jaje i pije razblaženo vino, nije se slagalo ni sa lekovima, a nije ni smeo..."

„Ovo je tekst moje prijateljice koja je novinarka. Ustupio sam joj prostor u taverni mi, jer bih da se odmaram, a ona ima nameru da vas ovim hitom zabrine, ukoliko imate empatiju. Iako je veoma blizu Pirota, na tek devet kilometara od grada, selo Basara ima samo dva stanovnika. Leti se ovo prelepo mesto napuni ljudima, koji obilaze svoja imanja i planduju, a zimi se sa æudima planine bori samo braèni par Pešiæ – Jagodinka i Vladimir. Podno obronaka Vidlièa i Basarskog kamena, na samo devet kilometara od Pirota nalazi se selo Basara".

"Verujem da je veæina korisnika Firefox-a prešla na novu verziju 3, meðutim sa pojavom nove verzije lisice pojavila se i jedna nekompatibilnost sa blog editorom na BlogOyu. Naime, bilo je nemoguæe linkovati tekst u postu. Problem sam konaèno rešio, linkovanje teksta sada radi i na Firefox 3 bez ikakvih problema, na radost svih korisnika nove verzije Firefoxa".

„1. septembar... a za mene to znaèi samo dve stvari. Danas æe deèica krenuti u školu i da je do mog roðendana ostalo još šest dana. Sve ostalo su manje bitne vesti, što ne znaèi da ih ipak neæu prokomentarisati. Kad veæ pomenuh deèicu, posle afere sa udžbenicima gde država preporuèuje roditeljima da još jednom kupe udžbenike jer su oni koje su kupili od privatnih izdavaèa nevažeæi, mislim se kako je dobro što je kod nas školovanje besplatno a i korisno je. Sad i roditelji mogu nešto da nauèe kupujuæi ðaèke knjige".

„Èudno, da li je moguæe da boja kose utièe na život? Ne, ne verujem, nije moguæe, postoje toliko važnije stvari na ženi od boje kose. Blago naivnima... 49 sati sam bila crvenokosa. Kao plavuša, navikla sam da ljudi smatraju da sam glupaèica, još kad vide boju oèiju! Neki put to i vreða. Ipak ja mogu da preðem ulicu da me ne zgazi auto, znam da se ide na zeleno. Patila ja tako, patila, i ni sluèajno nisam htela da budem crnokosa, i ofarbam se ja u crveno".

„Mila majko, mislila sam da to neæu nikad doživjeti, da se ja zimi radujem. Ja koja bi kad prva bura odere najraðe u hibernaciju kao medvjed. Još radim, posla je manje, ljudi su izuzetno dragi, ili izuzetno glupi. Recimo doðe Èehinja i drži u ruci magnetiæ sa slikom Cavtata i ladno me pita: „A co to je saftat?" Ili se posvaðam s nekom engleskom babom u pokušaju da je uvjerim da Cavtat nije otok, iako je došla brodom iz Dubrovnika, nego dio obale na jugu Hrvatske. Odo sad, èeka me još i ruèak za moj èopor divljanera kad se vrate iz škole. O ne! Poèela je škola".

"Verujem da veæina vas koristi za rezanje neprikosnoveni Nero. Meðutim kako je Nero vremenom postao glomazna svaštara, preti da u bližoj buduænosti njegova instalacija pojede nekoliko gigabajta prostora na vašem hard disku. E pa postoje i dobre zamene. Njihova prednost je što su apsolutno besplatne, rade samo ono što i trebaju da rade a prilikom instalacije zauzmu par megabajta na vašem hardu. Jedna od njih je i programèiæ pod imenom BurnAware".

"Znam ja da roman treba da bude fikcija. Otprilike 99 % svega što sam èitala bila je fikcija. Zaista malo sam èitala istinitih prièa, biografija i autobiografija. Volim da kad èitam uðem u neki zamišljeni svet, da upoznam izmišljene likove i da izaðem iz stvarnosti. No, bez obzira no to – mora, ali prosto mora, da bude uverljiv. Èak i najbljutavija romantièna prièa mora bar da izgleda kao da je mogla zaista da se dogodi. Likovi moraju da budu realistièni i stvarni. Možda mogu da urade po koju neverovatnu stvar, ali ipak realno objašnjivu".

"U veæini sluèajeva sedi na klupi i propušta najbitnije trenutke utakmice. Ukljuèuju ga u igru onda kad neko od glavnih igraèa treba da 'dane dušom. Doèekuju ga mlakim aplauzima uglavnom sauèestvujuæi u iscrpljenosti glavnog igraèa. Služi da popuni brojno stanje i zlu ne trebalo. U izveštajima ga pomenu uglavnom kao broj. Onaj ko poène karijeru kao rezervni igraè uglavnom je tako i završi – rezervisan za rezervu".

„Da li je na Blogoyu ikada bilo organizovano okupljanje blogera!? Ovde sam poodavno, ali jedan poduži period vremena sam bio neaktivan, da ne kažem odsutan, tako da ne znam šta se sve u meðuvremenu izdešavalo. Na "Mojblogu" smo imali nekoliko okupljanja i sa njih  imam samo lepe uspomene. "Blogoye" ima, ako se ne varam, daleko više "stanara" od mojblog.co.yu tako da verujem da bi ti susreti bili još poseæeniji, uspešniju i zanimljiviji. Dakle, ima li ko neku ideju, predlog?"

"Ako ste na brzaka bacili pogled na priloženu fotku, verovatno prvo što Vam je palo na pamet, da je u pitanju screenshout PhotoShop-a. Greška! U pitanju je fenomenalan, besplatan program za obradu fotografija koji je odlièna zamena za PhotoShop. Ne samo da je po izgledu klonirani PhotoShop nego i po svim ostalim funkcijama i alatima, èak su i preèice na tasturi identiène. Moj prvi utisak je više nego fantastièan i preporuèujem ga svima koji nemaju zahtevne dizajnerske potrebe".

"Prvo su u bombardovanju porušili stari Maršalat i onda kao kupili taj plac za jeftine pare od Šutanovca, njihovog drugara i onda nameravaju da podignu odvratno utvrðenje kao Fort Apache u njihovoj Americi i to æe onda nazvati amerièka ambasada u Beogradu. Onda æemo iæi na Dedinje po pasoše i vize za Ameriku. Verovatno æe dole na poèetku ulice veæ da nas legitimišu pa do gore možda još jedno dva tri puta. Biæe i teže praviti demonstracije jer mora da se popneš gore".

"O3one raspisuje konkurs za umetnièke projekte iz oblasti savremene umetnosti i dizajna, koji æe se realizovati u 2009. godini, u prostoru O3one-a. Konkursni projekti treba da nose visok stepen inovativnosti i da doprinose unapreðenju savremene umetnièke scene". Maryjane prenosi još jedan konkurs: "Predmet  konkursa je izrada idejnog rešenja rekonstrukcije enterijera Šabaèkog pozorišta".

"Kupila sam "Lovca na zmajeve" ne oèekujuæi ništa spektakularno, još bestseler, po meni to nije preporuka, ali, ali, ali... Nije uzalud bila preko 100 nedelja prva na listi pomenutih, i to u USA, gde svakih 15 tak minuta iz štampe izaðe nova knjiga. Ostanete bez teksta, glasa, a dobijete èitave svetove, dobijete dobrotu i istinu na dar. Dobiæete ljubav, ogromne kolièine najrazlièitije ljubavi i neæete moæi a da se ne zapitate, zašto imamo toliko predrasuda o životu, toliko nepoverenja u njega samog? U same sebe, u obeæanja drugih? Zašto najmanje volimo, ili bar najmanje pokazujemo da volimo one bez kojih ne bi bili ono što jesmo i koji nas èine boljim..."

"Prezentujuæi delove romanèiæa na Netu dobijam odreðene savete od èitalaca. Jedan od njih savetuje mi da uspostavim saradnju sa nekim lokalnim filozofom ili književnikom-specijalistom i putem face-to-face debate pokušam da razrešim nedoumice koje imam, i koje se javljaju tokom pisanja romanèiæa. Nisam nešto raspoložen ni za "face to face" druženja po beogradskim kafiæima i sliènim mestima. Ništa pogubnije od kafanske atmosfere za istinski stvaralaèki èin".

"Cirkus ovdje ne gostuje. Imamo samo loše izvježban igrokaz sa jednim èinom i 2 lutke popucalih šavova. Dekadentna sam u neumjerenostima. Potièem te na halucinacije, koje uspješno prisvajam pa te od njih odgovaram sve dok se ne stvori ovisnost. Imam poneku šutnju za svaku tvoju strepnju. I lavinu odgovora za sve tvoje neizgovorene objede. Znaš da sam neprocjenjiva i jeftina, koncizna i savršeno nedoreèena. Lascivna sam. Prijestup za koji se ne odgovara. Nisam kažnjiva. Samo sam plod svih tvojih nagona. I u to sam te savršeno uvjerila".

"Moram priznati da sam tek skoro èuo za njih i to iz novina kad sam proèitao èlanak da su se njihovi èlanovi okupili na planini kod Bora, a onda sam malo istražio po netu. Osnovani su  1972. u SAD. Svake godine imaju godišnja okupljanja u prvoj nedelji jula i tada se mole, meditiraju ili se u tišini koncentrišu na Svetski Mir. Sad, sve to deluje simpatièno, ali kad se neko šeta go, a da to nije nudistièka plaža, prvo što se pomisli je da nije normalan ili da izražava neki protest jer želi da privuèe pažnju, što su oni i uèinili, pa su neki i dobili batine od ljutih seljaka jer su se šetali goli ispred manastira".

„Patnja je emotivna kategorija rezervisana za žene. Muškarci pate jedino kad im gubi omiljen tim i kad nema dovoljno piva. Al' dobro, valjda ne postoji druga reè koja bi opisala šta im se dešava. Ono što je vidljivo je da zadnjih godina naši mili muškarci nose neke strukurane košuljice (i u roze i u ljubièastoj boji), idu u solarijum, na manikir, pedikir, hodaju nekako kao da lebde a ja, hodajuæi iza njih, vrlo èesto nisam sigurna ko ide ispred mene. Mislim, osoba kog pola“.

„Ušæe. Ipak ne bi trebalo dati da se to organizuje ovako. Ispod nivoa Dunava je. Ovako je moglo da se organizuje i u Pržogrnjcima. 1. Prašine ima na izvoz. 2. Cirkus. Vašar. 3. Kontrole kvalitete nema. 4. Izbor muzikanata je škart. Veoma loše. Veoma. Ocena jedva 2. Ocena je ovako dobra zbog novih piva i zbog vatrometa. Pivo sa ukusom maline je hit! Cena mu je malo visoka“.

„Plastika i delovi motora se razleteli na sve strane. To je tako puklo da je ova cura koja je sedela iza mene vrisnula od straha. Momak sa motora (koji je inaèe vozio bez kacige) je veæ na nogama i skakuæe po ulici držeæi se za koleno. Za to vreme Buzga pod punim gasom nastavi vožnju. Pogledah u skuteraša kome veæ pritrèaše neki ljudi i polako ih sve proðoh, a onda udarih po gasu da stignem onog buzdovana, svestan da iza sebe ostavljam komentare tipa: “Vidi džukelu taksistièku, ni da stane da pomogne èoveku...” Vidim Buzgu daleko ispred sebe kako prolazi kroz crvena svetla i pokušava da se što pre udalji...“

„Kad sam veæ spomenuo fiæu razmišljam brate da se žalim nekome za uskraæivanje slobode kretanja. Jova se nasmeši pošto je moj zbunjeni izraz lica sigurno bio jako komièan. “Jovo kako molim te od paradajza preko fiæe stigosmo do kršenja ljudskih prava?“ Sad ti objasnim bratac, ja moram da prodam paradajz da bih uzo kintu ali paradajz moram da dopremim do pijace a to moram fiæom. E tu se meni ogranièava sloboda kretanja. Ja ne smem fiæom na pijac. Fiæa ti je za našu saobraæajnu policiju kao crveno maramèe za bika. Razvuèe kez Jova a ja sam veæ umirao od smeha. Pa stvarno kad svi traže svoja prava imam li ja pravo da odem do pijace a da ne mora da me dribla policija“.

„Nikad me nisu voleli klinci jer sam uglavnom bila zastrašujuæa i hladna i nikada se nisam glupirala i debilisala samo da bih zaradila njihovu pažnju, simpatije ili priliku da držim neku slatku bebu dok ista tako slatko bljuje po meni. Nikada me nisu volele prodavaèice, konobarice i sva ta bagra muško-ženskog pola jer sam izvoljevala i otežavala im posao i nikad se nisam smeškala i pozdravljala ih, nikad se nisam trudila da pepeo upadne samo u pepeljaru ili da lažem da mi ne treba mnogo više leda ili šeæera nego što sam dobila“.

„Pazi... nisam ti ja neki feminista, ili korektnije, feministkinja. I užasava me insistiranje na poženstvljavanju jezika, po svaku cenu. Kao da to garantuje poštovanje ièijih prava, pa i ženskih. Nonsens. Odbijam da se izjašnjavam kao psihološkinja, koje je, èuh, usvojeno, nisam sigurna koliko zvanièno. Zvuèi kao neki jevtin tinejdž èasopis. Ima još nekoliko varijanti: psihologinja, psihologica, psihologuša... što dalje ideš, uvredljivije zvuèi. Bar mom sluhu. “

„U avionu sam gledala slike Engleza i kupila sam britansku zastavu da me pozdravlja kad se probudim, i nisam htela da mu se javim odmah jer mi je samo jednom pisao za deset dana, a ja èim sam videla Guitar the best guitar magazine in the world, odmah sam se setila njega i njegove kretenske gitare i kakve li ironije, ne, kakve li simbolike, juèe sam ušla u galeriju SANU, a levo od vrata, na niskom postolju, crna, vitka i nesreæna kao ja sada, sa rukom preko oèiju, leða izvijenih u savršani luk tuge, gola i glatka stajala je, sedela je ona, i zvala se Ostavljena ili tako nešto. Prvi put sam èula za Ðoku Jovanoviæa“.

„A ja, ja sam krenula na ono mesto, gde se isto snalazim nekako neobièno. Možda intuitivno. Dok je tu, gde sam krenula, moj jedini vodiè seæanje. Valjda. Kretaæu se ulicama kojima više ne znam èak ni ime, ali  po inerciji znam taèno gde i kako da se kreæem. Plan rodnog grada odavno više nije tako snažno memorisan, kao nekad. Seæanje su emocionalna zamka ako ih stalno gledaš. Njihovo brisanje je samo jedan prirodni proces koji se dešava nezavisno od nas samih. I vreme, kao savršeni suradnik seæanja. Više ne posmatram vreme kao nešto apstraktno, veæ kao prijatelja. Onda ti baš pomaže“.

„Šta je izumitelj bloga zamislio kao osnovnu ideju samo on zna. Ljudi koji otvaraju blogove prilagodili su blogovanje svojim potrebama. I to je sasvim ok. Šta æe ko pisati na svom blogu njegova je lièna stvar. Nama koji èitamo tuðe postove, opet, naša lièna stvar. Neko piše iz dosade, ubija vreme, neko beži od realnog života, ljudi se upoznaju, nauèe nešto, neko se reklamira, neko nam daje recepte, neko piše svoj lièni dnevnik...1001 razlog za blogovanje“.

"Mlaða deca su se vozila na malom, a starija i odrasli – velikom, šarenom ringišpilu sa drvenim sedištima-korpama i lancima kao branicima od ispadanja. Trenutak kad smo sa malih prešli na veliki ringišpil bio je èas koji je obznanjivao da smo, ozbiljni i ponosni, ušli u svet odraslih. Iako, kao i u životu, nismo svi u isto vreme smeli ili umeli da sednemo na sedišta velikog ringišpila. Pa da nas onda neko pored nas uhvati za korpu. Zanjiše i zaljulja. Zadrži, pa onda  jako, jako gurne. I, konaèno - pusti!"

„Ako usvojimo, kao aksiom, da se svaka vrsta kretanja bazira na sili privlaèenja/odbijanja, za njeno postojanje preduslov je postojanje polariteta. Polarizacija izaziva razlièitost u okviru istog, koja zavisi od položaja posmatraèa. Sugestija kretanja ka unutrašnjosti podrazumeva postojanje barijere, koja odvaja jedan segment neèega od neèega drugog, ili èak svega ostalog.To bi znaèilo privlaènost nekog intimnog sardžaja u odnosu na neki drugi, spoljašnji, dakle vidljiv i opipljiv. Unutrašnji je sakriven barijerom, granicom, membranom, zidom ili nekom drugom preprekom, koja njegov saržaj èini tajnim. Sakrivenost izaziva radoznalost, skreæe pažnju“.

"Budva, Jaz, Crna Gora, ja i još 15.000 ljudi, mahom ženske populacije, Leni raspoložen, njegov prateæi bend skoro savršen, ozvuèenje sasvim dobro, rasveta solidna, bina podosta velika sa pet video bimova, cuga preskupa, voda za dž, prašine kao na Egzitu, komaraca kao u Vijetnamu. Ma sve u svemu: odlièno! Nakon završetka koncerta tonci su pustili nekoliko stvari od Depeche Mode. Fenomenalno a istovremeno i opomena ovim našim šabanima  da je konaèno došlo vreme da DM dovedu u Srbiju".

„Nedugo zatim, ispred nas se ukaza more. E, to je totalno druga prièa. Koliko god mi onaj krš bio ružan, toliko me more uvek ostavi bez daha. Prosto ne znam šta mi je toliko privlaèno i magièno u svom ovom plavetnilu. Prostranstvo pretpostavljam, a verovatno i podsvesna želja za nepoznatim i avanturom. Doduše prvi put posle ne znam koliko vremena sam u poziciji da me neko drugi vozi i da opušteno razgledam okolinu, pa je valjda i zbog toga celokupan utisak još jaèi... Jutro. Plaža, i na plaži ja. Beo za opkladu. Gledam onu vodu i zatrèao bi' se k'o nekad al' me stra' preseæiæe me, pa se polako ušunjah u istu. Ostarilo se, prijatelji, ostarilo".

"Ne mogu da objasnim šta se meni, do zla Boga organizovanoj, dogodilo pa da liènu kartu ostavim u zadnjem džepu farmerica, a potom i operem na 90 C. Inaèe, ko tvrdi da su bile loše izrade (l.k., ne farmerice) vara se. L.k je ostala gotovo neošteæena, sem jednog detalja. Sa fotografije je opran samo gornji sloj, i ostala je bela površina, uredno prièvršæena i inaèe neošteæena. Štampa, peèat, sve je tu, samo je slika blank. Da se nekom drugom desilo, bilo bi mi urnebesno smešno".

„Kako se oseæate kada pogledate u unutrašnjost svog novèanika? Sreæno, zadovoljno ili pak uznemireno, zabrinuto? Da li imate tendenciju da planirate na šta æete sve potrošiti svoju platu/džeparac, da bi pravilno raspodelili troškove? Da li mislite da èesto nemate novca za sve što želite? Živimo u vremenu koje nas nažalost uèi da je od neprocenjive koristi kada ti je najbolji prijatelj i pomagaè veliki kožni novèanik pun šuškavih papiriæa koji tako mnogo znaèe. Ime im je isto - novac, i na nesreæu, ljudi se uglavnom dele prema tome u èijem je vlasništvu veæa kolièina pomenutih papiriæa“.

„Ono što je poèelo kao vizija i zamisao jednog èoveka, istinskog ljubitelja i poštovaoca rok muzike, dobilo je svoje otelotvorenje u sada veæ tradicionalnom festivalu Rock Village, koji se ove godine po èetvrti put održava u Banatskom Sokolcu. Sada i danas, želimo pomenuti ono po èemu æe se ovogodišnji festival razlikovati od prošlogodišnjih, a to je otkrivanje spomenika velikom imenu i legendi svetske muzièke reggae scene, Bob Marliju. Datum održavanja ovogodišnjeg festivala je 22. i 23. avgust“.

„Ova mala prznica, doðe da joj namestim jastuke, zatraži da je èeškam, ja èeškam i èeškam i èeškam... Kada je dosta baci mi se u zagrljaj i kaže mi kako me puno loli, pa èeka da joj saopštim da i ja nju puno volim, do neba i nazad i na sve strane, i dok ruèicama pokazuje kuda se prostire to sve, grli me i ljubi i obe znamo da je to zauvek. Ili se zatrèi sigurna da je èekaju raširene ruke, puno srce i duša, zilioni poljubaca i zagrljaj koji bi da je zaštiti od svog zla. Kada se prišunja tuga ili teskoba, ona to nekako zna, pa vièe moje ime koliko snage ime, da mi da porciju ljubavi, za taj sat".

„Samo jedan. U mom životu. Taj Jedan koji ume i može. I ne zato što je objektivno tako veæ iz èiste deèije naivnosti koja ga je u jednom trenutku postojanja proizvela u viteza i dodelila mu svo postojeæe ordenje izdigavši ga iznad obiènih smrtnika da im se s visine podsmeva svojim pravom da može i neæe. Onda smo dugo æutali. Tako. U mraku. I u toj tišini, u tom gledanju, zurenju u drugi par oèiju na istom jastuku rekli smo jedno drugom sve što je ostalo preæutano bez ijedne reèi smo rekli. Da je sada konaèno ok. Da je u redu biti Jedan i biti Jedna a ne biti Jedno“.

„Zvuci su to na kojima smo odrastali ali države više nema i mi prihvatamo nove državice i njihove zvukove kao nešto što pripada jugoslovenskom kulturološkom modelu i dalje slušamo to jer govorimo sliènim jezicima, izgledamo isto i nadam se da æemo biti ponovo jedan kulturni prostor. Svi postovi æe sadržati štampane medije, fotografije i filmske iseèke iz poznatog nam prostora bivše Jugoslavije i ovih današnjih njenih naslednica. Državice nastale raspadom one moæne Juge su u svakom sluèaju realnost i toga æemo se držati“.

„Trebaju mi reèi. Da mirišu na okrutnost i lukavost. Da motre na moju insomniju. Treba mi pogled. Da upije lutanja. Ožiljke. Neizvesnot. Istinu! Ali svaka misao koju pokušam da izvajam u skulpturu koja æe lièiti na reè, ostane da lebdi iznad kreveta. Lebdi kao neuhvatljiva eskadrila šarenih zmajeva i æuti. Svetluca u mraku. Želim da menjam taj krajolik, jer promene su dobre. Neminovno dobre! Želim da naše slagalice konaèno dobiju ime. I oblik“.

"Aleksandri Arsiæ iz Gornjeg Meðurova kod Niša, kojoj su drugarice tokom svaðe išèupale oènu protezu i povredile vratne pršljenove, nemaèki lekari æe krajem avgusta ponovo ugraditi veštaèko oko. Lekari u Tibergenu, u Nemaèkoj, zakazali su Aleksandri novu operaciju krajem avgusta, a za leèenje i put neophodno joj je 8.000 evra. Humanitarnoj akciji prikupljanja pomoæi za malu Aleksandru, koju je organizovala Organizacija saveza slepih grada Niša, prikljuèili su se poznati niški slikari, uèenici Gimnazije "Svetozar Markoviæ" i Aleksandrini školski drugovi. Brojevi žiro raèuna za pomoæ su ovde".

„Veæina ljudi barem u jednom periodu svog života ima svoje mesto. U prostoru i vremenu. U mislima. Oseæanjima. Sistemu. Ma kakav on bio. Neki vremenom ubede sebe da im je nepotrebno jer se lepše i raskošnije živi bez korena, bez sputavanja (mesta traže odanost i vraæanje). Postoje i oni koji vreme potroše ne odbacujuæi, ali nesposobni da sasvim prihvate. Oni najèešæe celim biæe žele pripadanje ma kome i ma èemu, samo da osete prihvatanje“.

„Ja ne znam ko je te noæi imao veæu frku, ja koji sam ga napravio, bio u masi i sve to posmatrao ili on koji je bio na stejdžu i kome je ovo bio prvi koncert u životu. Gledajuæi njega gledao sam sebe sa nekih 16 godina. I da ne dužim, momci su se okupili pre nekih mesec dana, napravili bend pod imenom "Carpe Diem", vežbali danononoæno i prošlog vikenda imali svoju prvu svirku u sklopu kulturne manifestacije "Pod Krilima Arhangela". U svakom sluèaju, probili su led".

„Doðeš tako u fazu neizgovorivosti. Kada se pitaš do koje mere èovek može biti glup i lud i blesav i naivan i... Kada ti je nejasno zbog èega ti je dato da otvaraš usta i usnama oblikuješ reèi. Kada jednu reè moraš u sebi da ponoviš više puta ne bi li joj uhvatila smisao a svakim ponavljanjem reè postaje sve više to što jeste – puka kombinacija glasova, a  sve manje ono što želiš da bude – odgovarajuæi opis sopstvene suštine. I tako i dalje æutiš a to æutanje prestane da bude pasivni bojkot spoljašnjeg sveta i polako se uvuèe i inficira svaki deo biæa“.

"Moj boemski stan u potkrovlju postao je utoèište svih kvalitetno nesreænih duša u Mitrovici, svratište uvreðenih, inteligentnih, maštovitih, neshvaæenih umetnika. Naravno da ne umem da budem sam. Moje zanimanje su bili ljudi. Shvatanje njihovih problema, kurtoazno altruisanje radi shvatanja proste psihologije i prenošenja te iste na papir. Ja sam umetnik. Ljudi su moj neiscrpni izvor. Ljudi te uèe životu. Ljudi te gaze i uzdižu. Od njih zavisiš, ma koliko to ne prijalo sujeti. Nisam crtao ništa veæ mesec dana".

„Stanem na improvizovanom prelazu, blatnjava, oteèena, dozlaboga mrzovoljna, dakle, grizem. Prolazi mladiæ kolima. Mili pored mene i osmehuje se. I mislim, dakle režim, u sebi: šta se, bre osmehuješ, vidiš da je rano i da sam namæorasta i da sam se do kolena uvalila... I on nekako skonta da sam namrštena ili šta sam sve veæ mogla biti u trenutku, sve osim ljupka, pretpostavljam, i promeni lice u izraz br.17 „pa šta je sad bilo?" I ja zamislim sebe, pa pogledam njega. Filmski smešna situacija i osmehnem se i ja a onda opet i on i ode i sve to u pet i po sekundi. Ali zaista je ponekad dovoljan samo jedan osmeh (a bio je i dobar tip)".

„Nauèila sam da èujem tišinu. Noæu, kad izaðem na terasu, prostrem neko æebence i spustim se u turski sed. Æutim, slušam, gledam... Lepo mi je. Posebno je dobro oko tri posle ponoæi, kada se sve flaše izbace u kontejner, kada svi automobili napuste predeo oko crkve, kada svaki razgovor i smeh, svaka svaða, ali i svaka škripa starih, rasklimatanih ili novih, a nekvalitetnih kreveta utihne. Kad svaki uzdah zadovoljstva ili oèaja zamre. Kada se èak ni maèke ne kolju niti vole. Lepo je".

„Bila sam veæ starija, sada sam veæ mislila da je vreme za udaju. Doðe jedan iz Kule, lep mladiæ lepo obuèen, samo je bio paor. Brat Milenko je bio udovac i dolazio je kod nas na ruèak. On dovede tog momka kod nas. Kad smo poèeli ruèati, taj momak ubrisa salvetom koji je bio pored tanjira viljušku. Moja mama koja je bila jako èista  žena, opazi to i ni da èuje da se ja udam za njega, uvredila se tako i njega odbiju. Posle se javio jedan iz Kikinde, bio je mehanièarski kalfa, lep mladiæ“.

„Poèelo je negde u treæem osnovne. Sedela je u klupi iza mene i jednom me tužila uèiteljici. Svake nedelje, taènije svakog petka trebalo je da napišemo dnevnik, a onda smo èitali napisano. Mrzelo me da ga napišem, nego sam mislio da na blef, sa otvorenom sveskom, direktno iz glave izvuèem neki dogaðaj od prethodne nedelje. “Uèiteljice, njemu je prazna strana u svesci!” “Jeste, jeste, prazna mu je!”, pridružila se guska koja je sedela pored nje, a onda i guska koja je sedela pored mene. A meni blentavome uopšte nije bilo palo na pamet da otvorim neku stranicu s napisanim dnevnikom, nego sam baš okrenuo novi list... Tu sam poèeo da se zaljubljujem“.

„Otišla kod doktora danas. On mi rekao da mu je želja da sedne sa svojom suprugom u fini ambijent, a ja da mu pevam. Obeæao mi je da æe sledeæeg puta biti uporan da vidi kog je spola moje buduæe dete. Rekao mi da pazim na pritisak, pomalo i  na ishranu, a da, kad me spopadne jaka glad uzmem parèe stare srpske slaninice, i da žvaæem. “Videæeš”, kaže, “dok pregrizeš sve žile, proæi æe te volja, a ti neæeš zaboraviti šta valja u životu.” Umalo me nije rasplakao“.

„Internet je nepregledno more informacija i znanja. Godinama slušam o manje  ili više neverovatnim sluèajevima kada je net pomogao ljudima da naðu posao, zarade pozamašne kolièine novca. Sve u svemu, Internet im je, navodno, potpuno promenio život! Mora da sam, da 'prostite na izrazu, kurate sreæe jer lièno, ako se izuzmu  sakupljene planine informacija, nikad nisam, za svih 10 godina on-line, imao bilo kakve opipljive koristi". Beogradoholik konaèno ima priliku a Voja je došao do kraja Interneta.

„Koliko ja shvatam iza ove gnusobe od objekta, koji nema nikakvu dušu niti izgled koji pleni pažnju, stoje investitori iz lanca hotela Kampinski. Vlasnik hotela su bili do sada kompanija Alpe Adria i onda su naprasno odluèili da prodaju ovaj hotel. Alpe Adria kupuje nekretninu za male pare, prodaje je za velike pare (lokacija je jedna od dve tri najlepše lokacije uopšte u Beogradu i okolini) i time dobija posao izvoðenja radova. Bedno zar ne? Ali zašto samo u Beogradu ispadnu ovako ružni objekti iako su u njih uloženi veliki novci?“

„Koliko ima godina neko ko ide u obdanište? Nemam pojma, toliko sam  ih imao. Seæam se vaspitaèice, seæam se ruèka, seæam se Branke koja nije htela da se igra sa nama zato što smo muški i seæam se sebe. Upali su jednog jutra sa kamerama i mikrofonima. Prvo mi je nazula "patofne", koje sam nosio kao što to moja prababa Evica radila, kao papuèe. Krenula je da me upasuje i da me èešlja, kad je neki od likova sa kamerama rekao: „Ne! Ostavi, ostavi...“ Vaspitaèici nije bilo ništa jasno a kamerman se oduševio. Još uvek se seæam tog dana. Dana kada su me svi terali da mislim da sam u avionu, a ja sam razmišljao o pticama. I Branki, koja nije htela da se igra sa nama jer smo bili muški“.

„E znate šta,  doðe mi da haknem svaki blog na kome se piše o izvesnom dogaðaju! Gotovo je! Bogu hvala. A smem da se kladim da 75% mladih ljudi  nema pojma zašto sve to i kako. I da, slažem se - bilo je zloèina. Treba da odgovara! I on i onaj drugi. No, da li su samo oni èinili zloèine? Prièate mi o pravu i pravdi. E gospodo, još na prvoj godini Prava je jedan profesor, inaèe proevropski orijentisan, nama rekao: „Pravda je selektivna. Zapamtite to“. Zanimljivo, ona to i jeste“.

„Svako od nas, slikovito reèeno, vozi svoju trku. Obojica pokušavamo da naðemo vezu izmeðu književnosti i Interneta. Povremeno, uspostavimo èvršæu saradnju, delujemo kao ekipa, tim, i to su lepi dani. Problem je što je Internet, uglavnom, mesto za ego-akciju, i povezivanje ne donosi previše. Taènije: ništa ne donosi! I, tako, Alen na neko vreme išèezne sa Neta, ja se i dalje neuspešno batrgam. Èekam da se nešto znaèajno dogodi. Èekam da se bilo šta dogodi! Dobro, loše... korisno, beskorisno...“

"Èitam dalje da su svetska èuda i pojedini spomenici kulture koji su pod zaštitom UNESKO – a ozbiljno ugroženi. Pa tako pišu da Venecija sporo ali sigurno tone. Za poslednjih 100 godina celih 15 cm... O nama kao zemlji èuda gde je sve moguæe još nema zvaniènih podataka, ali cenim da i mi propadamo (bar pola metra dnevno, kao parametar sam uzeo skupštinske prenose)  i polako ali sigurno tonemo... E sad da li bi tu UNESKO mogao nešto da pomogne, nisam pametan..."

„Od juèe me sramota što nikad nisam èuo za ovog èoveka. Volim da mislim da svašta znam. Ne mogu da odluèim da li je samo moja greška ili je možda greška i sredine što ovakvi ljudi ostaju nepoznati. Ulica nula, trgova nula ... Elem, ovo je moj mali doprinos da Jozef Šulc postane poznatiji. Vi slobodno možete da me opljunete za neznanje. Na juèerasnji  dan, 1941. godine, nemaèki vojnik Jozef Šulc odbio je nareðenje da puca u zarobljene partizane. Istupio je iz streljaèkog odreda i svom nadreðenom oficiru rekao "neæu da pucam". Skinuo je šlem, oznake i pušku, te svesno stao meðu zarobljene, da bi nekoliko trenutaka kasnije bio pokošen zajedno sa njima“.

"Deliæ ovogodišnjeg BELEF-a. Ovako ovih dana izgledaju Knez Mihailova i Trg Republike, ukrašeni sa 1200 skulptura! Ovoj izložbi na otvorenom prostoru, pod nazivom "Terratorija" doprinelo je 125 autora. Nažalost, uspela sam samo tri imena autora da zabeležim. Koliko sam primetila svi su oduševljeni. Što se mene tièe, želela bih da ostanu tu gde jesu zauvek. Hvala svim autorima za ovaj praznik umetnosti".

„Najvažniji deo ženskog tela u muškom rodu. I tako smo mi rasle s velikom dilemom dati il’ ne dati i kome ga dati. Ja sam imala još jednu - što li se rodih s tim kad veæ bez toga treba da ostanem? Mislim, taj himen ima status slepog creva. Mož’ da živiš sa njim a možeš i bez njega, s tim što kad ti izvade slepo crevo  ne dobiješ etiketu da si moralno posrnula. A mnogo, mnogo godina kasnije kad je došlo vreme da poprièam sa svojom æerkom o tome… e tu nisam uopšte bila pametna“.

„U grudima postoji jedno mesto. To je ono mesto na koje èesto stavljamo dlan. Možda zato što tu „živi“ duša. Niko ne zna kako duša izgleda, niko sa sigurnošæu ne može da tvrdi da postoji a ipak, tu na tom mestu u grudima neèeg ima. Nièim se ne mogu zabeležiti procesi koji se tu odvijaju. Ne postoji ureðaj koji æe oèitati informacije koje sa tog mesta dolaze“. A Mazi se Manu utisnuo u dušu: „A duša je smeštena u udubljenju iznad grudne, na završetku kljuène kosti, i uz malo sreæe, oblik duše odgovaraæe obliku ulegnuæa. Dakle, utisnuto“.

„Znaš, ja sam tražio takvu osobu u stvari, tražio sam odista pravu veru. Ja nisam vernik, ne verujem u mantije, ne verujem u leviske, usisivaè mobilni telefon, sklapanje poslova u vezi trgovina sa kolima i sreðivanja svetih odaja Svetog Vasilija. Ne verujem da je dotièna liènost postala sveta samo da bi jednoga dana bila izložena neumoljivom jednoliènom zvuku  svakoga evra koji padne na dno kutije na uzglavlju. Ja verujem u devojku što osam kilometara preðe bosa".

„Ne želim da se jednom prijatelju ostvari želja da ima kæer koja bi bila kao ja. Bila bi lutalica, bila bi nemirnog duha, bila bi veèno dete i veèiti starac, androgeno biæe... Bila bi teška osoba. Borila bi se da savlada emocije, jer veruje samo razumu. Emocije dovode do rupa u memoriji. Emocije zaglupljuju èoveka. Emocijama se prepuštaš samo pred papirom i prazniš se. Životom caruje racio. Plan. Kompulsivnost koja je ukroæena i pretvorena u nešto korisno. Koja te tera napred. Koja èini da se ne vežeš za još jedan grad, za još neke ljude, jer... to je usputna stanica, ideš dalje. Samo negde dalje. Bilo gde. Povlaðuješ lutanju“.

„Èovek koji je odrastao u podrumu možda je slep, ali je u svojim vizijama opet „možda“ video svetlo. Roðeni smo da gledamo i svetlo i tamu. Ako nam ipak neko zakine svetlo, mi æemo ga se seæati, ili ako ga nikada nismo videli – zamišljaæemo ga. Isto kao što svako od nas zamišlja slobodu. Svako od nas „savremenika“. Slobodu koju nikada nismo videli. Isto tako nas je opisao taj mit, koji su nam razne mesije preprièale kao da je bajka. Onako „ljudski“... Za istim stolom u kafani. A zatim nestali. Nafatirani i neuprljani. Nevini. Mitovi baš o njima govore. Svaki narod ima taj mit“.

„Kada reè prestane da postoji i pretvara se u stih, svaka naredna misao koju bi nametanjem pokušali da pretoèimo u pesmu, bila bi jednaka silovanju. Veæina mojih pesama nastale su u dahu i u duhu u odreðenom (vrlo kratkom) vremenskom periodu koji se javio iznenada, sam po sebi. Nikada do tada nisam pisao a svaki pokušaj nakon toga bio je ravan nuli. Iznutra prazan èovek nije ništa drugo do balon od sapunice. Zato je fer reæi sebi,  .:Z:.  udari taèku".

„Svaku treæu ženu partner fizièki zlostavlja, a svaku drugu psihološki. Mnoge žene budu ozbiljno povreðene ili èak ubijene. Nasilje se dogaða nezavisno od prihoda, socijalnog položaja, obrazovanja ili vere. Opasno je ako se nasilje ignoriše. Veæ je prva situacija nasilja razlog za zabrinutost, jer se ono po pravilu ponavlja. Nasilje je zakonom zabranjeno, smatra se kriviènim delom i postoje zakonske kazne za njega. U ovoj brošuri možete naæi informacije i adrese institucija koje vam mogu pomoæi“.

"Bolje da nosim kratku kosu... Manje prašine bi bilo na mojoj glavi jer ono što se desilo na nastupu Pekinške Patke je totalni haos, delirijum, desetine hiljada ljudi u neviðenoj pank-rock šutki kakva se doživi jednom ili nijednom u životu. Sex Pistols... Žao mi je što nisu mogli svi da ih vide i èuju, gužva je bila neopisiva a Roten je bio ekstra raspoložen. Nakon svega uspeo sam da se probijem na Fusion Stage i stignem na kraj nastupa Eda Maajke. Sada mogu da kažem: bilo je to najbolje veèe na ovogodišnjem Egzitu i jedno od najboljih u ovih 9 godina".

„A on mi piše pisma ispod bosanskih šatora, sluša jadikovke nabreklih pevaljki kad se noæ obavije oko zavièajnih šuma i drumova, cuga i verovatno merka neke cure, smeje se svojim uvek vlažnim usnama i pokazuje im onaj zamalo pa savršeno pravilni niz zuba, i ljubi me sa tri taèke na kraju... Veæ par dana ne oseæam njegov miris gde god da krenem, a i shvatam da nije sve tako ozbiljno kao što se na prvi mah èini...“

„Još uvek želim da mi u glavi odzvanjaju neke pesme od noæas... Aljaska od Eve Braun. Paul Weller i hitovi koji ostaju za sva vremana. Primal Scream, sa pesmama Rocks i Movin' On Up su me podsetili na nezaboravne trenutke provedene u Atrijumu i DB-u. Neverovatna gužva je bila gore na Fusion Stage za vreme nastupa Gentleman-a. Za kraj, LET 3 shodno imenu poèeli su svoj nastup u 3 ujutru“.  „Ako nekog vidite u crnoj majici da sam skaèe again that s me. Zakazujem omanji blog skup, main stage, levi stand sa pivom, midnight“.

„Ne komuniciram baš sa ljudima tako da ni ne razmjenjujem mišljenja niti gradim neko iskustvo i bazu podatka koji su potrebni da bi èovjek poslije mogao spikati na neku temu. Sve što znam je stara baza podaka, skriveno na hard disku negdje u malom mozgu. Isto tako nemam pojma šta se dešava u zemlji i svijetu. Ustvari znam. Ali te informacije su sa neta, mnoge sa blogova, tako da mi je bezze otvarat' teme koje je neko drugi veæ otvorio. Problem je što ja znam o svemu pomalo a ni o èemu dovoljno“.

"Atlas je znao, zato što nije bio glup i zato što je imao svo vreme sveta, da njegovom obrazloženju nešto nedostaje. Razumeo je to onoga dana u susretu sa Herom, kada je brao jabuke. Od tada je toga bio svestan kao neèega što buja u njemu. Granice. Žudnja. Prevrtao je reèi kao kamenje. Reèi su i bile kamenje suve i negostoljubive kao regolit sa Marsa. Ništa iz tih reèi nije izrastalo. Njih je morao da razbije i skrši da bi postale plodno tlo. Trebao je te reèi da zaliva i pazi, da bdi nad njima i isèekuje prvi znak života. Njegov lièni Mars. Tu je sada živeo. Vrata nije bilo".

„Nadam se da se neæemo sudariti glavama jureæi poljupce. Biæu tu, a ti budi ono što jesi. Prièaj mi šta misliš. Ne stidi se i ne sakrivaj ono što oseæaš. Budi, budi ti... kao što znaš da kažeš... Svaki put je prvi put. Ne znam odakle smo poèeli, ni kuda idemo. Kraja sigurno nema. Uèimo da se prepuštamo ovim strujama. Glupost je i pomisliti da ih možemo kontrolisati. Ležimo na leðima, ležimo izukrštani i isprepleteni. Putujemo daleko. Sve dalje od oèiju, sve bliže srcu“.

"Okreæemo novi list. Juèe, danas, sutra. Ispisujemo poglavlja koja na kraju krajeva niko i ne èita. Samo se mi vraæamo na delove koji nam deluju primamljivo i èitamo ih iznova i iznova. Zavaravamo sebe verujuæi da pravimo pomak. U stvari cupkamo u mestu dok vetar okreæe stranice. Dok se osvestimo i pogledamo na sat shvatimo da je mnogo vremena prošlo. Prošlo je ostavljajuæi za sobom poneki prazan list.  Neke stvari trebaju ostati nedoreèene. Tako je, uostalom, najbolje..."

"Sanjala sam pre par veèeri da sam nešto strašno zgrešila, tamo negde u nekom devetnaestom veku, u nekom primorskom mestu i da su me odveli na puèinu da izmuèena od sunca i žeði, a opet u vodi, umrem. I sanjala sam da sam se nekako spasla. I sanjala sam žabe i trsku, i da se Žarko bolje izborio sa strujom, jer je bolji plivaè, i Banjsku (manastir), koja je drugaèije izgledala (sve je bilo drugaèije, i bila je negde na primorju), ali je to bila Banjska i to je bilo blizu KM i bio je Petrovdanski sabor... i sve to u punom koloru! Opet imam lude snove".

„Jednom reèju - korektno. Nema strasti. Dobre su to pesmice, pojedine su nekad bile hitovi. Danas gledajuæi možemo se prisetiti tog doba. Asocijacije i slièice iz mladosti. Realno, kao da sam gledao folksvagen bubu iz 1975. godine. Ni tad mi se nije nešto naroèito sviðala, a sad je to old tajmer. Lep i kulturan svet se okupio na Ušæu ovo veèe. Organizatori treba malo da dovedu nove grupe, a ne tek kroz 20 godina. I da ugrade klimu za sledeæi put ili bar lepeze".

"I tako sam ja odluèila da se borim za njega, i to oružjem kojim sam mogla da pobedim, i njega, a sto posto i tu njegovu devojèuru. Odluèila sam da mu napišem pesmu. Ali to nije nije smela biti bilo kakva pesma, to je moralo da bude moje najbolje delo, jer je po prvi put imalo jasnu svrhu. Pesma posle koje æe se on besnadežno i potpuno zaljubiti u mene, ostaviti devojku, oženiti me i moliti da mu što pre rodim sina. I ceo sledeæi dan sam lupala glavu, u amfiteatru, u vežbaonici, na Slaviji, u Srpskih vladara, kod Moskve, u svom krevetu, u telefonskom razgovoru. Mnogo sam razmišljala, pesma mi nije dolazila".

„Boza je popularno fermentirano piæe u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Crnoj Gori, Makedoniji, Rumuniji, Srbiji i Turskoj. Pravi se od brašna, gusta je i ima niski sadržaj alkohola, oko 1%. Kiselkasto slatkastog ukusa. Bogata je vitaminima i ugljenim hidratima. Oker boje, a može biti i bela. U 17. veku Sultan Mehmed IV zabranjuje alkoholna piæa. U tu kategoriju je ukljuèena i boza i zatvorene su sve Bozarske radnje. Boza se koristi i poznata je i kao lek. Boza, navodno, ima moguænost za poveæanja ženskih grudi“.

„Gužvu apsolutno više ne podnosim, miris kokosovog ili maslinovog ulja, ne podnosim ni napadnost kako dobro oblikovanog a još više loše oblikovanog tela  bilo kojeg pola. Mrzim suncobrane, dušeke, kantice i ostale ðakonije koje se obièno kaèe za sve izboèine moga tela jerbo sam savršeno vuèno sredstvo na relaciji soba - plaža. Ove godine je nešto drugo. Ove godine je letovanje po mojoj meri. To ustvari i nije turistièko mesto, to je vikend naselje, divljina, van tokova klasiènog turizma. Kuæica samo za nas. More na dvadesetak metara, borova šumica".

„Krenemo juèe svi skupa do grada i kad doðosmo do vrata stana, kad ono obaveštenje iz pošte o prispelom paketu i to ni manje - ni više, nego iz Japana. Ko bi to mogao biti, kontam ja, ne znam nikog tamo, da nije koji od mojih drugova tamo završio pa mi šalje utiske, i sve gorim od nestrpljnja da saznam šta je unutra. Okrenem informacije, saznam broj pošte i zovnem za svaki sluèaj, jer nekoliko dana nismo bili tu, pa mi se paket možda i vratio. Službenica proveri i reèe mi da je tu“.

„Kuda ideš èoveèe? Nikud. Gde si bio i šta si radio? Nigde, i ništa nisam radio. Vraæaš se... odlaziš? Da bih se vratio, morao bih, pre toga, negde da odem, ja ne idem nikud. Negde si morao biti, možda se ne seæaš? Nemam svoja seæanja. A želja? Sigurno ih imaš. Gde bi želeo da budeš? Daleko, to je jedino što znam. Da li si živ? To ne znam. Ponekad osetim kako krv struji mojim žilama. Znaèi oseæaš? Da, oseæam ponekad. Sme li se znati šta? Oseæam sneg i kišu na licu. Oseæam da sam ti prijatelj. Ko te je stvorio? Ti... i samo dok se okreneš, prestaæu da postojim“.

„Kakav je ovo èudan blog? Pa eto, èudan je utoliko što ima za cilj da pomogne studentima da reše neke od komplikovanijih zadataka iz ovog predmeta. Biæe tu i zadataka koje æu ja da postavim studentima koje æe oni moæi sami da rešavaju i tako dalje. Nacrtna geometrija je moje polje rada i svi koji vole (ili poštuju) ovaj predmet mogu da se jave. Mogu da prièaju i svi oni koji ne vole taj predmet ili oblast matematike. Svi ste dobrodošli“.

„Sinoæ sam se kasno vraæala kuæi iz grada. Na sajmu je u autobus ušao stariji èovek sa belim štapom. Uhvatio se za šipku pored vrata i tu stao. U deliæu sekunde pogledala sam oko sebe, ustala, uhvatila ga za ruku i rekla da sedne. Zahvalio se jer nije znao da ima slobodnih mesta. Ima jedno, odgovorila sam. U trenutku sam bila besna na sve one muškarce i mlade koji su okretali glavu i pogled, a onda, shvatila sam da nemam prava da se ljutim. Razlika izmeðu mene i njih je samo u Izboru. Ja sam izabrala  da ustanem, a oni da sede. I shvatila sam nešto u tom trenutku, za mnoge stvari u životu mi se ljutimo na druge. Nemamo prava, mi smo napravili naše a oni svoje izbore".

"Obièno ujutro iskoèim iz kreveta, pljusnem tri puta hladnu vodu po licu, umiksam 2 narandže sa 5 kocki leda, otrèim izmeðu 4-5 km na traci, uðem  pod poluhladan tuš i tako krene dan. To potencirano prohladno nema veze sa godišnjim dobom, više je mehanizam obuzdavanja nekih unutrašnjih vatri. Kontrola otapanja. Ponekad je potrebna motivacija za održavanje rutine. Mrzim je, ali poštujem njenu neophodnost. Savršen spoljašnji sklad".

„Onaj Fellini… pa, to je èista psihoanaliza! Uz malo skepse u 137 minuta trake snimljene 1965., odluèila sam da je momenat za gospoðice Crvene. Umalo da zažalim dvostruko. Prvi Fellinijev film u boji, kojem se izgleda radovao kao dete, pa je taj kolorit potpuno iskoristio, da ne kažem zloupotrebio, u svrhu prenaglašavanja likova, šminke, kostima, scenografije. Lica stvarnih ljudi, koje sve èešæe vidi u senci, a lica onih drugih u svoj svojoj šarolikosti sumnjivog psihièkog statusa. Ok. Dobio me“.

"Ali kada smo moj drug Kaèa i ja postali pankeri, otišli smo kod Zvonka sa slikom Johnny Rottena. Mislili smo da jedino on može tako da nas ošiša. Dali smo mu fotografiju. Nekoliko trenutka je posmatrao pevaèa Sex Pistolsa, a onda nam je rekao: "Znate kako se pravi ova frizura? Napunite bure vodom, potopite glavu pa je izvucite i imaæete istu frizuru!" Posle ovoga, razoèarani, vratili smo se u Frizersku zadrugu kod Mitketa, starog frizera sa Dedinja, Makedonca koji je obožavao boks i prièe o gradskim mangupima. On nije imao pojma o panku..."

"Podigoše u selu spomenik junaku iz I rata. Nikad pre toga nisam za njega èuo. Bitno je da je bio dobar povod za pijanku, besomuèno opijanje. I šatru. I pesme. Ugradiše u spomenik i èesmu. Da ima raja vode kad treba da se okrepi. Tekla je voda taj dan, umivala su se napaæena lica, slana od alkoholnog znoja. Proðe nekoliko dana od sveèanog otvaranja spomenika i pijanke. Klinac je jeo sladoled, pa se sav umazao. Setimo se mi da ima èesma na novosagraðenom spomeniku, i sve radosni što æemo moæi da operemo malo prase, pocupkujuæi pojurimo ka njemu. Posegnemo za slavinom, kad ono nema vode".

„Danas, kada èujemo reè Internet, prvo što nam padne na pamet su igrice, blogovi, chat-ovi kao i mnogi drugi zanimljivi vidovi zabave. Preko jedne i po milijarde ljudi na svetu koristi Internet u slobodno vreme, u školi ili na poslu. Kreæu u neko putovanje i sve više se zadubljuju u neki imaginarni prostor izmeðu jave i polu sna, oseæaja koji se stvara u mozgu prilikom blagog gubljenja iz realnog sveta. Danas u veæini država u svetu postoje centri za odvikavanje od Internet zavisnosti. Èudno zvuèi kada èujete da nešto što je predviðeno da èoveku olakša posao i zabavu, život uopšte, postane na neki naèin štetno po njegovo mentalno zdravlje“.

"Ovo je film sastavljen od fotografija snimanih tokom perioda od dve godine. Kasnije je na njih pisana prièa, uglavnom sastavljena od unutrašnjih monologa. Na poèetku je postojala sumnja, koliko može biti zanimljivo gledati slideshow fotki sat i po vremena…  Ali utisak je da èuješ tuðe misli. A kad su misli, onda je to šapat. Za svaki sluèaj, da se ne èuje spolja, ako se veæ po licu primeti. U Godini nokta (Año uña) u Meksiku… ma nikad ne preprièavam filmove, i uvek zaustavim drugog kad krene isto".

"I sada moram da kažem nešto o svom imenu. U svakom odeljenju bilo nas je bar dve, a svaki dan raða se bar još jedna, stranci ne mogu da ga izgovore a kamoli upamte, mada bi, da nije toliko ispucalo od prebacivanja preko jezika, bilo zaista prelepo. Mnogo puta kada su ga optuživali da je izdajnik i antisrbista, moj tata bi ponosno isticao "A kako sam æerku nazvao..." Iako naglašam da bih sebe više volela kao Višnju, svaki deèko koga upoznam kaže da imam najlepše ime na svetu i onda mu po sred grudi vidim ožiljak kao potpis neke moje imenjakinje. Avaj, moje ime i ja, nikako se ne volimo".

"Ako ikome fale beogradske devedesete možete uvek svratiti ovde. Podsetiæete se. Što se mene tièe, ja sam ovde odrasla, ali... ne, neæu se vratiti. Do danas sam možda imala i želju da završim studije i da, ipak, doðem ovde da živim, uprkos svemu. Danas... danas sam shvatila da ne želim da budem na ovom Divljem Zapadu i ubuduæe. Da doðem na par dana – okay. Da provedem raspust kod kuæe – okay. Nešto više – nikako. Doterah cara do duvara i... moj crni kralj je pao, predadoh meè. Poèeæu da vuèem poteze na nekoj drugoj tabli. Na ovoj nemam više nijedan slobodan korak".

„Mislim o tome. Šta smo mi prema univerzumu, što bi rekao pred skok jedan lalinski samoubica. Mislim kako je veæ deplasirano reæi da je sve u ovom gradu a što je bilo dobro i što je ovaj grad èinilo ovim, odnosno onim - nestalo. Otišlo, otputovalo, zbrisalo, pomrlo ili se zaglavilo. Nasukalo se na obalu evropske kanalizacije i tu u miru, pomrèini i smradu, ispušta svoju dušu. Još samo postoji svest o agoniji. Eh, moj Beograde..." „Kad je grad bio veliki imao je velike ulice. Kad se smanjio?"

„Ukoliko vam je monoton vikend, preporuèujem vam da intezivnije poseæujete BlogCaffe, a za razbijanje dosade ubaèene su i nove igrice, kao i uvek pažljivo odabrane i zarazne do bola. Ako koristite Mozillu Firefox za surfovanje, evo da vas obradujem. Za 4 dana, taènije 17. jun-a, zvanièno izlazi finalna verzija 3. U meðuvremenu ako ste nestrpljivi možete ovde skinuti pred-finalnu verziju Firefox 3 RC3".

„U nepoznatoj sobi se ne budi Boris Valon veæ Anri Roben. Pisac je odluèio da se ponovo vrati junaku sa poèetka romana - Anri Robenu, inženjeru iz Bresta. Tu je i èetrnaestogodišnja kæerka Žoel Kast - Žiži. Pravo ime devojèice jeste Ženevjev. Roðena je 12. marta 1935. godine u Berlinu. Nadimke koje koristi jesu Žinet i Žiži. Nosi majèino prezime: Kast. Otac: nepoznat. Èetrnaestogodišnja Žiži je zabavljaèica u kabareu Die Sphinx u Šenebergu. Napustila je školu, i voli da laže“.

„Šetamo danas sa jednim detetom kojim nas je kosmos blagosiljao, i kaže ti meni voljeni kako bih mogla da razmislim o tome šta bi moglo da se skuva. Dobro, velim, videæemo neku supicu... Dobro, veli i on. Iju, pomislim, da me ne èuje, kako sam samo prirodno odreagovala. A majkemi jesam. Ono, baš zabrinuto. Posvetila se rešavanju problema. Zamisli ti koliko je to prirodno kad postaneš odgovoran za svaèiji zatvor. I detetov, i muževljev, i Župljaninov... Od tebe zavisi, èoveèe... ženo!“

„Ako sluèajno nabasate na podatke iz šarene štampe, saznaæete da se peglanjem u odnosu na ostale kuæne akcije, troši najveæi broj kalorija. Posao zapoèinjem u sitne, jutarnje sate, kako ostatak familije, što još blaženim snom spava, ne bi, kojim sluèajem, èuo kada mi se, nenamerno ili ne, omakne težak uzdah samosažaljenja ili vapaj. Pa, zašto, možda se pitate? Pa zato, što je to jedino, moje vreme, kad sa sobom zborim! Ništa lepše, nego kad u miru doma svoga, bez prisustva ostalih i zaostalih, peglam svoj veš i svoje misli“.

„Ko dugo noæu bdi, nauèi ponešto o njoj. Recimo kako da tiho tapka po kuæi a da ne probudi ukuæane, kako da otvori frižider a da to niko ne èuje. Mi smo deca noæi i noæni grabljivci, naša lovišta su špazevi i ostave. Ližemo prste umoèene u džem, ne paleæi svetla. Èula su nam oštra, veæ sasvim dobro vidimo u mraku i mrak nam prija. Da, svaka noæ je prava“.

„Neverovatno je kako vreme brzo proleti. Kao da je bilo juèe kada smo nesigurni i sa ogromnim strahom ulazili u školsko dvorište sa torbama na leðima koje su skoro bile veæe i od nas samih. Držali smo za ruku roditelje i blagim pogledom tražili nekog poznatog meðu decom koja su dolazila. Plašili smo se svega nepozatog što nas je u tom trenutu snašlo. Meðutim, ubrzo je sve to nestalo. Doèekani smo sa velikim osmehom na licu od strane uèitelja i trema je ubrzo nestala. Poèeli smo sklapati drugarsta...“

"Danas pred kraj radnog vremena èujem da se zatvara odeljenje konkurentske firme. I pored toga što se centrale ne "mirišu", naša dva odeljenja u Srbiji su dobro saraðivala. Volela sam da se družim sa par ljudi iz tog tima, izlazili smo i kolektivno dok njihova direktorka nije poèela da organizuje turnire u kuglanju. Ne èudi me da nisu mogli da održe nivo profitabilnosti, ta žena je imala previše vašarskih ideja u glavi. Mojra Orfej je malo dete za cirkus koji je napravila od te nekada pristojne firme".

„Nisam ranije bio, ali od sad jesam. Fan. Jer trebalo je to èuti na pravi naèin. Nik je definitivno veliki lik na svetskoj muzièkoj sceni. Održali su koncert na najvišem profesionalnom nivou. Sviraju precizno, uigrano bez greške. Poèeli su koncert porukom da trebaš biti spreman na sve. Muzika koju šalju u talasima veoma moæno zvuèi. Jaka ritam sekcija sa dva bubnjara, basistom i dairistom sa zveèkama. Nik ima moæan glas, u trenucima metalno hrapav, širokog spektra. Zreo pevaè, razvijenog raspona i sigurnog glasa. Svirali su dva puta bis. Koncert je trajao dva i po sata. Fantazija prenesena zvukom je uspešno daunlodovana“.

„Roðen u januaru. Isuviše praktièan i razuman da bi osluškivao svet oko sebe. Prosto ga je sekao, krojio, koristio, jeo ako je morao, preraèunavao, definisao. Stvarao i održavao ogromne sisteme u njemu. Upravljao. Mape crtao, malo od sebe skrivao, mnogo od sebe tražio. Rešen da, u meðuvremenu, jednoj Vazdušastoj prizna neobiènost. Mapama je hodio, svet obeležavao, koordinate ucrtavao i raèunao, merio, meridijane pomerao, vremenskim zonama se igrao, jer je mogao. Svet je voleo ili prezirao, zato je svet bio previše bljutav ili previše zaèinjen. Nije ga osluškivao. Jer da jeste...“

„Ni ove godine neæu videti èuvenu Letnju izložbu. Poèinje devetog juna. Šteta. Ovo mi je jedini slobodan dan u Londonu. Kada ideš na put poslovno onda se oni koji ga planiraju dobro potrude da si zauzet bar 20 sati dnevno da ti se ne bi dopalo. Ako ti se dopadne tražiæeš da ideš i kada ne moraš. A to košta. Trebao mi je ovaj dan, a sad ne znam šta bih sa sobom. Besmisleno je tumarati sam po Londonu... Volim da pešaèim po tom delu grada. Idem od Hyde Parka prema Harley St. Namerno zaobilazim široke ulice, volim da se petljam po belosvetskim sokacima. Zalutam gotovo uvek“.

„Pogled mi se u prepunoj sali "Njujorka" zaustavi na konferencijskom stolu za kojim su sedeli Saša Popoviæ, Vuèko "Press", Isidora Bjelica, Boško i Sale "Blues" Ignjatoviæ. U momentu mi postade jasno odakle sav ovaj poznati svet na jednom mestu. Èoveèe, pa Grand stoji iza cele prièe, zato su i sva ova nazovi džet set lica na okupu. Pazi, na prošloj promociji knjige (o kojoj sam svojevremeno pisao) bilo je poznatih faca, ali ni približno kao ovde. Ovde ih je onako, k'o za opkladu. Možda malo i previše za moj ukus. Èudno se proseèan èovek (kakvim sebe inaèe smatram) oseæa kada se sasvim sluèajno naðe u jednoj ovakvoj prièi".

„I tako mi pade na pamet da bih mogao ovako, na internetu, da stvorim takvo jedno virtuelno društvo ljubitelja životinja. Evo, ja nudim dva šteneta na poklon. Ko hoæe da ih prihvati, može da mi se javi. Ali, mogu da se javljaju i drugi, koji takoðe imaju životinjice s kojima ne znaju šta bi, ili oni koji hoæe da imaju životinje, a ne znaju gde da ih nabave. Ako se okupi dovoljno veliki broj zainteresovanih, možemo da napravimo ozbiljniji sajt, berzu kuænih ljubimaca, a jednog dana i pravo društvo za zaštitu životinja. Za poèetak, još samo ovo: da bih vas lakše ubedio da ih prihvatite, napravio sam nekoliko slika i filmèiæa, koliko da steknete predstavu o tome koliko su umiljati, i koliko bi vam radosti pružili. Evo, pogledajte ih ovde, pa odolite ako možete“.

"Ispit se polaže pismeno, sastoji se iz devet esejskih pitanja od kojih moraš da odgovoriš bar na pet da proðeš i polaganje traje tri sata. Ispisala sam jedanaest listova, ruka me veæ boli. Prošlo je više od dva ipo sata a ja i dalje pišem... Pet minuta pre isteka vremena stavljam poslednju taèku i podižem pogled. Amfiteatar je potpuno prazan. Samo profesor, sedi negde u poslednjem redu, igra se telefonom i ja... «Završila sam», kažem. On se smeška, uzima moj rad, stavlja ga meðu ostale i izlazi. I ja idem za njim".

„Bez vas ne bih uspela da budem sada i ovde ovakva kakva jesam. Neke praznine nikada i niko neæe nadoknaditi ali postoje tolika neistražena polja i toliko osmeha koji treba da se razdele, ljubavi koja treba da se razmeni da nam ni tri života ne bi bila dovoljna. Juèe vas je dosta stalo u jedan dan, naizgled sasvim obièan, a na kraju kojeg shvatih da ma kakvi bili jedni smo prema drugima iskreni. Ne umem drugaèije, trika nema, tu sam otvorena knjiga. Tako je dobro, sjajno, èudesno, imati vas toliko razlièite“.

„Volim jedrenjake, predstavljaju sve ono za èim romantièna duša èezne; ljubav, nadu, strast, avanturu, more sa svom njegovom neukrotivom ljepotom. Ali slijedeæi put æu dvaput promisliti prije nego uzmem crtati kojega. U smokve suhe i svi konopi i žice i jedra i jarboli i koznaštojoš! Izgubila sam totalno živce, sve mi se izmješalo! Sigurno ima viška konopa na jednu bandu, a manjka na drugu. Briga me, gotovo je“.

„Nismo mi kriminalci, gospoðo, izgovorio je Ð., dok je, za svaki sluèaj, maltene rutinski, brisao naše otiske sa kvake na razvaljenim ulaznim vratima stana u koji smo provalili. Pitao sam se danas sa èim bih mogao da obeležim svoj povratak na Blogoye, pa kad videh da moj drug Sabahudin bez blama piše o svojoj tuzi za Suzanom Nacionale na svom blogu, reših da podelim jedan od svojih (blamova), pa mi pade na pamet onaj koji sledi (a svi moji blamovi su mi, kao deca, podjednako dragi). Nego, da se vratim na prièu..."

„I onda uskoèim. U momentu kad utoneš sve se promeni. Kao da si upao u drugi svet. Promeni se pokret. Zvuk dubok i otegnut. Slika gusta. Boje, oseæaj na koži, milion mehuriæa koji ti klize. Potpuno drugaèije stanje uma. I kome onda trebaju droge. Kada bih samo mogla da dišem pod vodom. Taj oseæaj potonuæa... Nezamenljiv. Uvek priželjkujem da mi se niko ni zbog èega ne obrati i ljubomorno èuvam taj trenutak samoæe, jutarnje tišine i tu vodu. Taj svet. Drugi neki. Posle se još malo izležavam na suncu i gotovo. Taj dan ima smisao“.  „Živi najbolje što možeš“.

"Moja dva èudna ljubimca. Jednog više nemam. Ugino je. Koliko brige, posebne ishrane, pojenja na pipetu ali nije vredelo. To su one životinjice koje dobijete i onda kada ne znate šta æete sa njima zavolite ih i negujete. I postanu vam ljubimci. Kada odu osetite bol gubitka. Za malim dragim stvorom èiji je život zavisio od vas. Uèinili ste sve što znali ali to nije bilo dovoljno. Da mi je neko rekao da æu prstima uzimati crviæe i tako hraniti kameleona rekla bih da je to nemoguæe. A ispalo je moguæe. Itekako".

„Dakle drugari, ovom prilikom æu vam isprièati kako se to desilo, i kakvu sam glupost napravio. Elem... sve je te veèeri bilo èudno“. „Probudila se ranije tog dana. Dugo nije mogla da razluèi san i javu. Dnevna rutina po mehanizmu i automatizmu. Kiša. Ali ne ona unemirujuæa, nego ona što te podseæa, ona što miriše na neke trenutke, milon, bezbroj malih trenutaka. Rasula se u tim trenucima. Kao kada maslaèak sazri i èeka da krene svoje novo putovanje. Onda je dunuo blag vetar... deo po deo nje je poèeo da pluta vazduhom. Kohezija se raspala“.

„Osmehnula ti se sreæa, ovaj, ljubav. Drhturiš od radosti obuèena sva u belo. Budi nasmejana i lepa! Žuljaæe te cipele, izuj ih, pa bosa na sto! Takva se prilika ne ponavlja, osim ako ne odluèiš da utvrdiš gradivo. Veæ sutra èekaæe te gomila raèuna, nabavka i kuæni poslovi. Trudi se da ostaneš negovana i lepa. Nasmejana i uslužna kada primaš goste (posebno pažljiva prema familiji, njegovoj), seksipilna dok masiraš stopala umornoj glavi od kuæe. Supruga par ekselans. Proèešljaj sve kuvare koje si dobila kao svadbeni poklon. Napreduj u karijeri, ali ne previše. Podseæaj se redovno da je sve i poèelo zbog seksa. Rodi dete. Jedno za poèetak“.

„Na ostrvu Hinan, glasi vest, možete se podvræi ''ribljoj terapiji ''. Naime u ovoj banji sa toplom vodom, dok se bezbrižno brèkate, jata sitnih ribica æe vam uklanjati slojeve površinskih mrtvih æelija. Mislim se nešto, nije to za nas. Ipak su to za nas sitne ribe. Na ostrvu Srbija, gde dok se vi bezbrižno davite, oko vas plivaju neke krupne ribe, koje nikako ne vole blizinu æelija, i za njih je ovaj sistem banja. A ja lièno, kad poželim da primenim riblju terapiju, obièno potražim neku ribetinu“.

„Podne je. Centar grada. Preko puta mog ulaza su tri kontejnera za smeæe, što nije neki lep prizor, ali navikla sam. Pored kontejnera su ostavljena kolica. Gledam i ne verujem. Prava pravcata invalidska kolica. Svašta sam zaticala pored kontejnera, ali ovo nikad. Zastajem ispred svog ulaza i buljim u njih od preko puta ulice. Lepo sklopljena, umotana u najlon kesu, ko nova, blistaju srebrnim sjajem, neošteæena, dva velika toèka, dva mala, platno za naslon i sedalo izmeðu njih. Deluju ispravno. Ne smem da im priðem u strahu da bi me neko od poznatih mogao videti i zagledam ih sa distance“.

"Ovako je bilo na Slaviji danas oko 18 sati. Punih petnaest minuta je pljuštao grad pomešan sa malo kiše, praæen olujnim vetrom koji je pretio da polupa prozore. Posle nevremena, ostao je sloj leda debljine nekoliko santimetara, reka ledene vode koja se slivala ka Slaviji i uništeno drveæe i cveæe na terasama. Kasnije na televiziji, èujem da je nevreme bilo u pravom smislu lokalno, zahvatilo je samo Slaviju. Odmah posle nevremena granulo je Sunce".

"Sve je u tom maju. Maj, maj, maj... zaslužan i kriv što postojim, zaslužan i kriv za sve ono važno i nevažno što mi se dešava. Glavni krivac, sudija i tužilac na kantaru mojih dana koji meri ko sam, šta sam, gde sam stigla i dokle æu otiæi. Maj... ne znam da li da ga volim ili mrzim, baš kao i sve osalo u životu, jer kao sve drugo ima i svoju lepu i ružnu stranu. Zavisi samo od taèke gledišta i od toga kako stvari želiš da tumaèiš".

"Dozvolim sebi da treperim, ali ne i njemu da vidi koliko. Duboko dišeš miris krošnje dok preplavljuje te plavetnilom i gospodski ti ljubi ruku na rastanku. Ima nešto posebno u tome kad poèneš da privlaèiš deset, dvanaest, šesnaest godina starije muškarce. Vrlo atraktivne, poželjne muškarce. Koji te pritom ne posmatraju kao klinku, veæ kao ozbiljan izazov. Osetiš kako je tvoj seksipil sazreo, da puca, prska i curi. Zavališ se i posmatraš. Rodilo. U tome možeš iskljuèivo da uživaš. Da budeš plen i da budeš lovac, nebitno. Sve dok se mreža njiše".

„Možda su mi se žièice izmešale u glavi pa varnice izleæu sa svih strana nièim izazvano. A možda sam i jednostavno došla do stadijuma kada više nemam gde da pakujem zgomilana razoèarenja i frustraciju. Umorna sam od velikog broja ljudi koje poznajem i koje ne poznajem, ali sam mogla da ih upoznam. A najviše od onih koje sam upoznala da bi se ispostavilo da ih ne poznajem. Do sada sam izbegavala da iznosim svoje mišljenje o kvalitetu i kvantitetu blogova verujuæi da ima neèeg u onoj staroj De gustibus...  Pa ni sada neæu da sudim. Svakom svoje. Samo mi se ni najmanje ne dopada kud smo, ovako kolektivno, krenuli“.

„Juèe je bilo taèno 104 godine od roðenja Salvadora Dalija. Nije baš neki jubilej, mada su mi zanimljivi brojevi deljivi sa 4. To što su juèe bili izbori, sasvim je sluèajno. Splet okolnosti. Èetvorka koja se i tu pojavljuje kao dužina trajanja mandata samo je dokaz da brojevi imaju èudan smisao za humor. Juèe je umrlo maèe od nekih mesec  starosti. Istovremeno, pa i nešto kasnije, leševi od skoro 100 godina  izlazili su na glasanje. Jutros zove razredna mog mlaðeg brata da pita za rezultate izbora. Negde oko 8 sati izjutra. Zar da zove izjutra i to onda kada je sat deljiv sa 4?!“

"Vidiš samo neke od scena koja ta osoba redovno mota. Nije da ti je baš dobrovoljno dozvolila da uðeš u tu salu i odgledaš njegov film. I to tek tako. Ne, to se manifestovalo u onim trenucima, naleta besa i nemoæi... slabosti. Kad ti sujetno pripiše neke scene a ti, ti èak ni u snovima nemaš veze sa tim. A osoba ti je draga. Pustiš deo svog filma, otvarajuæi u potpunosti srce. Svesna rizika. Pustiš da zaviri u nadi, da æe shvatiti. Dobrovoljno zaboraviš znaèenje reèi rizik".

„Prof. Vladeta Jerotiæ je u èetvrtak, 5. maja 2008. godine, na poziv Prve kragujevaèke gimnazije, održao predavanje na temu „Metamorfoza ljubavi“. Organizator je bio iznenaðen brojem ljudi koji su došli da èuju predavanje. Ja sam dobro znala šta da oèekujem, pa sam došla dvadesetak minuta ranije i uspela da zauzmem sedaæe mesto. I ovaj put sam ponela svesku i olovku. To zahteva naèin njegovog izlaganja, asocijativan i zgusnut, a još više moj doživljaj predavaèa kao Uèitelja.  Bilo da je u TV- emisijama ili uživo, Vladeta Jerotiæ je isti: pre svega, jedinstven, mudar i radoznao, istovremeno zagledan spolja i unutra“.

„U autobusu sam razmišljala šta da radim s tim deèkom, ponekad bih potonula u san gde smo se iznova ljubili, a onda bi se on promeškoljio u sedištu i prenuo iz slatkih misli o njemu. Tek na deset minuta do Beograda mi je uzeo broj telefona. Tada je veæ uveliko sve prestalo da ima smisla. Otišla sam malo do mora da iskuliram tu prièu sa deèkom, tim nevaljalim æutologom koji bira reèi i koristi ih iskljuèivo za ono za šta su nam date, za sopstveni izraz, ali pijana od vina i piva, koje sam prvi put probala to poslednje veèe sa deèkom, dok me je masirao neki tamo na ogromnom braènom krevetu nekog crnogosrkog apartmana, utapao svoje šake u moja leða, meni je samo kroz glavu prolazilo ime tog deèka, znate ono ime... slovensko jedno...“

„Ona gleda hipnostisano u dva kofera na podu. Gleda u onaj nesreæni limun koji kao krivac stoji na sred sobe. Poèinje da je iritira. Pokušava da ga pomeri. Uspeva da ga, centimetar po centimetar izgura iz kuæe. Pretežak je. Pomera ga bes. U normalnim okolnostima onaj æup ne bi mogla da pomeri ni za pedalj. Umiva lice hladnom vodom. Dok sedi na rubu kade oseæa se kao posle oluje. U životu nauèiš sa koje strane duva loš vetar. Jezvo je kada se pojavi iz neoèekivanog pravca. I jezivo je kada bi sve dao da možeš da zaplaèeš. Ne oseæa ništa“.

"Mama, tata, sestra, brat, deda i baba nisu mogli ni da predpostave da æe dobiti æerku, sestru i unuku baš, na slavu. Prièali su mi kasnije da su plakali od sreæe na današnji dan. Zbog male upišulje. A mi, mi smo se kasnije našli u èudu da je deda, onaj, što je odlièno znao da igra šah odluèio da ode sa ovog sveta, isto baš na današnji dan. Plakalo se. Od sreæe i tuge. Lep dan. za poèetak i kraj. Za život i smrt. Za susret i rastanak. Za život. Èak i za ubistvo jedne Aždahe".

"Dugogodišnja praksa nauèila me je da se distanciram, da ostavim pacijente ispred vrata svog doma, iako je u samom poèetku to bilo gotovo nemoguæe. Saživela bih se sa njima, smatrajuæi da je jedini naèin da im pomognem taj da se potpuno unesem u njihove probleme i osetim ih stvarnim. Neretko, takvo ponašanje vraæalo bi mi se kao bumerang; želeæi nekako da mi se oduže davali su sebi za pravo da se upliæu u moj privatni život i remete teško steèeni mir. Dugo mi je trebalo da ih odviknem od toga, da im objasnim da taj deo svog života ne mogu da im podredim, da mogu sama da brinem o sebi".

„Ubedljivo i bez konkurencija najlgluplji "predmet" ikad, obavezan u petom, šestom i sedmom razredu osnovne škole. Da se u praksu sprovodi ideja kojoj je za cilj bilo upoznavanje sa pravilima o tome kako treba rasporediti aparate u stanu, kako se kuva i èisti, odnosno kako funkcioniše moderno domaæinstvo, to razumem - tako je nešto verovatno bilo potrebno našem još neurbanizovanom narodu pedesetih godina, u doba velikih migracija selo/grad - ali da osamdesetih godina ne samo devojke, buduæe žene, nego i nas, ironiène, mas medijski svesne, visoko urbane momke, još u pubertetu, poduèavaju kako se koristi razboj, meša zaprška i prave palaèinke sa šlagom...“

„Ne znam šta doista misliš ako to lijepo i jasno ne sroèiš. Stoga, baš me briga za tvoju hermetiènost/okolišanje/nepreciznost, jer time mi daješ do znanja da ne želiš dijalog, nego monolog. I posebno me baš briga za govore koji poèinju sa "mi", a trebaju sa "ja". I najviše me briga kada konkretno pretvaraš u apstraktno (generalno). Pošten èovjek zna da nije sve crno-bijelo, ali postoji crno i postoji bijelo“.

„Prljavo, zapušteno i polusrušeno pozorište, negde na periferiji Beograda. Ponoæ. U publici sede visoki zvaniènici Evropske Unije i Ujedinjenih nacija. Njih, cirka, sedam. Jedu semenke i gunðaju. Predstava, u predpremijernom izvoðenju, po obièaju, kasni. S vremena na vreme, na bini se pojavi režiser. Mrtav pijan. Zamoli publiku za strpljenje i odtetura se, negde, iza zavese. Orkestar, iz pozadine, bez prestanka, svira "Posmrtni marš". Raštimovano. Odjednom, svetla se ugasiše i predstava, na jedvite jade, poèe“.

„Imati blog, biti bloger, koristiti taj pojam, danas je na domaæoj medijskoj sceni postalo dovoljno fancy, pa se "blog" trpa svuda i sve i svašta se naziva blogom. Ta mi se ta situacija sviða više od one donedavne u kojoj su svi na spomen bloga nezainteresirano (neinformirano) odmahivali rukom, a na moje se bavljenje blogovima gledalo kao na mlaæanje prazne slame. Ipak, to što mi se popularizacija pojma blog sviða, to ne znaèi da nemam primjedbi na to što se sve po tim pojmom podrazumijeva".

„Gates je izjavio da su on i njegova žena Melinda odluèili ogranièiti vreme koje kæi provodi za raèunarom - 45 minuta radnim danom i sat vremena vikendom, plus vreme koje je potrebno za izradu domaæih zadataka. Vista, Microsoftov novi software, roditeljima omoguæava da kontrolišu koje web stranice poseæuju njihova deca, a mogu se kontrolisati i poruke koja deca šalju ili dobijaju. „Da budem iskren, do odreðenih je godina vrlo važno da roditelji kontrolišu šta to njihova deca gledaju na internetu i da s njima o tome razgovaraju", smatra Gates".

„Dakle, zašto ne možemo da oseæamo istovremeno strast prema više partnera, šta to Priroda želi da postigne sa nama? Ako malo promuækam  glavom, dolazim do sledeæeg logiènog objašnjenja: mi oèigledno ne spadamo u životinjske vrste kod kojih se sposobniji spermatozoidi u telu ženke bore sa slabijima oko oploðenja. Izgleda da mi spadamo u one kod kojih ženka sama svesno odluèuje koji je partner bolji, pa u skladu sa svojim umnim sposobnostima ona se opredeljuje za bolji genetski materijal. Zvuèi logièno? Dakle, žena sasvim svesno, glavom a ne srcem, bira boljeg partnera“.

„Mislim da nikada nismo prièali o sudbini. Dok smo mogli. Sada ne možemo, jer si ti mrtav. Ali mogu o tome da prièam ja. Znaš, ja pojma nemam da li postoji sudbina. Iskrena da budem i ne zanima me. Davno sam prestala da se bavim tako "velikim" pitanjima. Sa radošæu ih ostavljam onim sveznajuæim likovima i beskrajno uživam posmatrajuæi ih kako se lože dok pokušavaju da dokažu nešto. Šta god to bilo. Dakle, kao što rekoh, za sudbinu ne znam ali ima perioda u životu koji bi možda mogli biti to nešto što ljudi nazivaju sudbinom. Da sam mogla da biram... birala bih drugaèiju noæ. Ali nisam“.

„Disidenti su zahvaljujuæi "Bijeloj knjizi" postali enormno popularni meðu èlanovima nacionalnih udruženja književnika, aktivistima zavièajnih klubova i studentkinjama iz unutrašnjosti: bili su jedina kategorija pismenih koja je uživala popularnost meðu obiènim svetom. Tiraži i apetiti su im zato neprestano rasli, pa su krajem osamdesetih na kraju trijumfovali nad svojim bivšim partijskim drugovima. Disidenti su tada postali predsednici država, oèevi nacija i nišandžije u artiljeriji, u zavisnosti veæ od svojih liènih afiniteta i ukusa“.

„Kada sam bila mala, stavljala sam na lice samo Nivea kremu pre nego što poðem u školu. Sada više ne. Tad mi je koža bila meka. Nikada nisam koristila šminku u neumerenim kolièinama. Sjaj i gotovo. Možda kada idem u grad, malo pudera, maskare i kreona. Užasavam se kada na neèijem licu vidim tonu šminke. U redu je prikriti nedostatke na licu. Sve je to ustvari samo maska. A šta se krije iza nje, to niko ne zna, pošto je zacementirano debelim slojem šminke. Kao da smo na maskembalu".

„Ponekad mislim da sam loša osoba. Ne, ozbiljno. U tim trenucima mi zaista doðe da napravim ogromnu promenu u kojoj æu biti najbolja prema svakome. Èak i prema onima koji to, zasigurno, nisu zaslužili. Sada to ne mogu. Previše sam besna. Na ljude, na svoje roditelje koji se konstantno krve meðusobno, na svoju sestru od tetke koja ne štedi na svojim uvredama, na najboljeg druga koji mi je sinoæ rekao da želi da napusti fax, jer mu je dosadno. Na mnogo ljudi sam besna!“

„Uèeni smo da je ovaj dan zajednièki praznik svih zemalja, takozvani podsetnik na žrtve pale u Hejmarketovskim demonstracijama, nakon što je 1. maja 1886., više stotina hiljada amerièkih radnika otpoèelo protest, zahtevajuæi jednako osmoèasovno radno vreme za sve. Prvog maja 1776. na svoj roðendan, u zemlji Bavarskoj, izvesni Adam Vajshaupt - jezuita, profesor kanonskog prava i "obožavalac Lucifera", osniva red Iluminati u prevodu sa latinskog – prosvetljeni".

„Nije dovoljno to malo prostora ovde. Potrebno je da prstima dodirneš sve èetiri strane sveta. I dok na jagodicama još oseæaš istok i zapad, okreneš se i dodirneš sever i jug. Onda dodirneš svoje lice. Umiješ se u okretu prikupljenim lepotama. Sunce spakuješ u veliku torbu, pa kad poželiš u nju pogledaš i oèi ti budu zlatne. Pa dugo, najduže na svetu ljubiš nekoga. Ostaviš mu u kratkoj kosi sve èetiri strane sveta i na obrazu zlatan, topao pogled. Da ga pusti da odleti, da ga stavi u džep košulje do srca. Ili da uèini sa njim šta mu je volja“.

„Peèenje se lagano u rerni krèka, ofarbana jaja položena èekaju još samo na finiš glancanje. Zlato trèkara oko stola, izbegavajuæi u krevet da krene. Mmm, praznici pred nama“. „Jaja treba složiti. Svako po svom ukusu i oseæaju. Nisu nabacana jaja ista kao kad ih lepo složiš. I jel se zapitaš kako je jajima kad samo razbacaš onako bez reda. Prethodno ih ofarbaš. Pa sad, šta se naðe pri ruci ili šta pripremiš. Pa ih onda oglancaš. Softli. Nežno“. Dele uskršnja jaja. Naravno svojim biraèima, neæe valjda protivnicima. Hristos voskrese!

„Za sve to vreme nisam prestala da mislim o jednoj svojoj sestri koja je onako, fino, doživela da roditelji ne žele da èuju za nju, jer je porodicu odluèila da zasnuje sa oko 30ak godina starijim bizMismenom koji je zbog nje napustio troje dece. Ne prestajem da mislim na to, jer znam da bi moji odreagovali na isti naèin – za njih bih bila mrtva. A onda, nameæe se pitanje – koga ona voli, tog èoveka ili džipove, avione i slièno? Ne, ne osuðujem je. Moguæe je da taj èovek ima nešto što njoj prija. Moguæe je da je pazi ako malo vode na dlanu. Moguæe je mnogo toga, ali i dalje ne razumem – jer, može otac da joj bude, ali dobro – ko sam ja da sudim?“

„Kada tražite Pravog, naðite Pravog. Nemojte stati na pola puta, pa mijenjati gotove mamine proizvode. Ako njegovi roditelji nisu mogli napraviti dostojnog muškarca od njega, zašto biste vi pokušavali istesati nedozrelog djeèaka? S druge strane, nemojte uzimati muškarce koji vas vole onakve kakve jeste. Svaka kvalitetna osoba se mijenja. Èesto iz temelja. On vam mora dati mnogo prostora da rastete i granate svoje identitete. Ne vjerujte muškoj politici da na braku treba raditi, jer ona u praksi uglavnom podrazumijeva da vi morate raditi“.

„Odlazeæi na Paliæ i konferenciju o E poslovanju i trgovini, imala sam za cilj da vidim da li i u kojoj meri to funkcioniše kod nas. Program je ekstremno zgusnust, toliko da jedva doèekate pauze i jedino da se klonirate možete sve èuti i videti. Problem koji me ne napušta jeste što mi se u takvim situacijama stvara hiljadu i jedna ideja, što me toliko toga zainteresuje, a nemoguæe je saznati i realizovati. BlogOye je pokazalo se poznat i u ovim krugovima, što mi beše naroèito milo a i drago. Otišla ne oèekujuæi ništa spektakularno, vratila se potpuno oduševljena, kolièinom energije, entuzijazma i želje ljudi da se zaista radi posao, i to posao koji neæe zavisiti od politike, veæ na osnovu, znanja, mukotrpnog rada i usavršavanja“.

„Kao i u sluèaju Božiæa, postoje obièaji vezani za Uskrs koje ne nalazimo u Bibliji (npr. uskršnja jaja, zeèevi itd.). Ti obièaji takoðe potièu iz paganstva. Obeležavanje Uskrsa zapravo je poèelo davno pre roðenja, smrti i vaskrsenja Isusa Hrista! Obièaji vezani za Uskrs potièu od proleænih paganskih svetkovina u vezi kulta plodnosti. Mnogi paganski narodi verovali su da božanstvo plodnosti umire svake zime i ponovo se raða na proleæe. Pošto su paganski narodi veæ održavali svetkovine u èast smrti i vaskrsenja svog božanstva, prilikom formalnog primanja hrišæanstva mnogi od njih su zadržali svoje paganske obièaje koje su sada primenjivali na smrt i vaskrsenje Isusa Hrista“.

"U petak je život bio krasan. Da sam u petak umrla, bilo bi to sa osmehom na licu. Neoèekivana zasenjujuæa sreæa, kao i tuga uostalom, nagoni na preispitivanje ispunjenosti dosadašnjeg bitisanja. I ja sam bila spremna da umrem. Videla sam Pariz,  položila sam i taj šugavi preteški ispit ovog prelepog aprilskog petka. Taj Pariz je bio mnogo manje francuski nego što su nas uèili i taj ispit na kraju je ispao prilièno lagan, i, mada sam zbog njega prestala da pišem smatrajuæi da je svaki sklop reèi nad tim njegovim prosto besmislen, shvatila sam da Kiš iako nedostižan, ipak nije savršen".

„Kod nas u kuæi svako pije kafu iz drugaèije šolje. Tata voli malu, belu porcelansku i grozi se toga da zapoène ritual ispijanja kafe a da pred njim nije uredno postavljen tanjiriæ, šoljica i minijaturna džezva koja sardži savršenu meru njegove jednokratne doze kofeina.Mamina omiljena šolja je srednje velièine i nešto je elegantnije, krhkije izrade od tatine robustne minijature. Ona po sebi ima plave cvetiæe i bledu sivu borduru. Moja omiljena šolja je najveæa. Megalomanska. Crvena i duguljasta“.

"I ove godine 22. aprila, po dvadeseti put za redom u èitavom svetu biæe obeležen Dan planete Zemlje. Na taj dan, 1970. godine su u SAD organizovani prvi masovni protesti za zaštitu životne sredine. Dvadeset godina posle, u takvim protestima uèestvuje više od 200 miliona ljudi širom sveta koji su shvatili da zaštita životne sredine mora, konaèno, postati opšta javna briga. Nauènici tvrde da æe planeta Zemlja, ukoliko ljudi ne budu posvetili veæu pažnju oèuvanju životne sredine, ubrzo postati nepristupaèna za život".

Posveæeno velikom prijatelju, èoveku koji je uvek putovao a nikada putnik nije bio. Kako je govorio... "Ako se ti i ja, i ostatak sveta, na kraju ipak složimo da postoji poèetak, onda æemo ovo sada, ono onomad i ono što æe biti, ubiti najobiènijom glupavom prostom reèenicom, a nešto ovako veliko, veæe je od znakova, zvukova i nas prostih ljudi, koji još samo za kraj znamo. Suviše je, prijatelju, jedna takva reèenica prosta za "ovo sada", te možemo samo da dokažemo koliko smo mali govoreæi o nekim poèecima ili završecima. Mi smo samo ljudi, mada retko kad to sebi priznajemo... Verovatno je to i razlog zbog kojeg nikada ni neæemo poleteti i postati deo svega toga."

„20.4.2008. u Mudrakovcu (predgraðe Kruševca) odigrana je prvenstvena utakmica pionirske lige. Rezultat je bio katastrofalan 9:2 za Jedinstvo. Teren je bio užasan za više od 10 ogromnih bara koje su bile velièine oko 20 kvadratnih metara. Treneru i igraèima nije bilo jasno kako taj klub tu ima treninge i kako izdržava ove uslove. Kad lopta padne u neku baru ona se jednostavno zakopa i jedva se može šutnuti. Svi igraèi su bili skroz mokri i prljavi. Sloga iz Æiæevca je najmlaði tim u toj ligi".

„Dva reda svele beživotne loze, koja više neæe raðati. Iza debelih zidova te oronule švapske kuæe u talasima dolazi teški lelek. Za nekim ko je bio daleko. A sada još dalje. Tako daleko, da se ne vrati, nikad više. Uglavnom gledamo u prljave, izlomljene, plavo bele ploèice na podu, dok nas podilazi jeza. Da li postoji Nešto iza Ništa koje preostaje? Morala sam na tom mestu biti. Potom sam morala sa tog mesta otiæi. Potpuno. Udahnula najdublje, pa otpustila u jednom izdahu nagomilanu lepljivu smešu od užasa, tragedije i sirotinje. Sela za volan dok mi aprilsko sunce miluje desni obraz i otisnula se u prostor pretežno nepoznat i pogodan za osvajanje“.

„Juèe je bilo vreme rezervisano samo za nju, pevajuæi pesmicu razmišljam o tome koliko mi mnogo znaèi taj osmeh jer istinski potièe sa mesta u èoveku koje mi svi godinama polako gubimo. Deèije srce, kako je ono nežno i iskreno. Kako je vidljivo i lako èitljivo u oku kada zaiskri od sreæe, sreæe tako lako dokuèive sa samo jenom sveæicom na torti i pesmicom. Danas pravimo žurku za klinèadiju. Prvo idemo na „Vrbicu“ pa odande pravo na maksimalno iskorišæavanje æaletovih kapaciteta. Uloge su podeljene: Sele – princeza, mama - menadžer žurave i tata – batler“.

"Ne, ozbiljno... bih ja da mogu. Ali doðu tako momenti kada upadneš u gužvu. I svi idu u jednom pravcu, a ja u mantilu, na nosu crne naoèari i idem u suprotnom pravcu. Znam gde treba da idem, pa valjda znam kuda treba da idem. Ponese te gužva u nekom momentu, misliš možda si pogrešio pravac. Razgledaš lica, pomalo zbunjeno, ali samo na trenutak. Onda shvatim. Samo je pitanje percepcije. Znam ja sigurno gde sam krenula, bez obzira na stihiju. Osmeh na lice, novine bacim u prvu kantu, moju svesku i penkalo pod ruku, slušalice  u uši, a  u ruci foto aparat. Za danas sasvim dovoljno. Zadovoljština".

"Još uvek sam u Prologu. Nikako iz njega da iskoraèim. A možda ga i ne treba napuštati? Možda postoje èitaoci kojima je gornja granica prolog, i da sam ja jedan od njih? Možda se takvi èitaoci zovu prološki èitaoci? Da se predstavim: ja sam Prološki èitalac. Zaista ne znam, nemam ideju, šta bi to trebalo da znaèi?! Do sada nisam upoznao nijednog Prološkog Èitaoca. To znaèi da sam jedan od onih èitalaca koji èitaju samo prolog u odreðenom književnom delu. Onda knjigu odložim, vratim u biblioteku iz koje sam je pozajmio... Uzmem sledeæu..."

„Ako želiš da me udaraš iz superiornosti, onda udaraj dok sam na nogama, a ne na tlu. Oborenu protivnicu udaraju samo inferiorni. Ako želiš da me nauèiš lekciju, moraš mi nakon nje pružiti ruku da ustanem. Ne smiješ èekati da to uradim sama, jer se inferiorni ne dižu sami. Superiornost se stalno iznova dokazuje, stoga moraš uvijek biti pripravan. Svaka tvoja i najmanja slabost upotrijebit æe se protiv tebe, odmah, neizostavno. Tebi se ništa neæe oprostiti.  I ne smiješ zastati da predahneš, jer æe te odmah izazvati. Superiornost je breme teške odgovornosti. Precijenjena je. Ako ju želiš, uzmi. Ja sam veæ pomalo umorna“.

"Sloveniju preskaèem jer tamo nismo nikog bitnog sreli, a  jedini važan projekat koji smo tamo imali je da, kao narkomani drogu, balon sa vinom struèno zakamufliramo. Bili smo toliko uspešni da se nekoliko presretaèkih patrola divilo mirisu iz balona. Bili su puni razumevanja iako smo mi za sluèaj da naiðemo na èvršæu opciju imali spremljenu briljantnu prièu da smo alergièni na vodu. Da ne verujete, u prolazu mi palo na pamet da se raspitam šta je sa Lezilebovichem, jer je opasno zapostavio blog u poslednje vreme, ali prolaznici što smo ih sreli nisu nešto delovali kao da ga poznaju".

„Ne moramo da se lažemo. Možemo da budemo iskreni. Ponekad. Vanish ne skida sve fleke. Ponekad bajke nemaju sreæan kraj. Neke basne uopšte nisu pouène. Neki romani su uzaludni. I beskrajno dosadni. Neke manekenke imaju celulit. Soja nema ukus mesa, šta god da joj uradiš. Krediti su skupi. A da, globalno otopljavanje je globalna pojava. Nije njima do Kosova. Više onako lepo zvuèi u kampanji. A i ljudi se prže na to. A da, nema tu puno tananih emocija. Lljubav. Pravda. Podrška. Rodoljublje. Nije medijima do informacijama. Dobar rejting. Ili tiraž. To je otprilike to. Ne mora tim redom“.

"Udobno je živeti linearno vreme. Baš zgodno razmišljati linearno. Za sve ostalo je potrebna mašta. U nekom linearnom vremenu, koje su spakovali u epohe, milenijume, vekove, decenije, godine, neke januare, februare, sate, minute, sekunde-rodiš se. Niko te ne pita. Jednostavno postojiš u odreðenom trenutku u odreðenom delu vremena. Rodiš se zbog sebe samog. Zbog vrste. Linearno odrastaš, uèe te da gledaš pravo u perspektivu, u cilj. Ali sa poèetkom samosvesti, poèinje da se raða i sumnja, crv".