U nedostatku pametnih tema za pisanje svi se vraćamo  opisivanju nama voljenih osoba.
Pa da i ja zamastiljavim koju reč na tu temu.

 
-Dobro jutro "nejaki junače" (kako je deda imao običaj da me zove)
Bila je zima napolju je sve bilo posuto snegom ,sve čisto ,belo.” Belo da ne poveruješ”(za ovu reklamu se nadam nekoj kinti ha,ha,ha,) Dolazio je svakoga jutra da obiđe mene i sestru dok su nam roditelji bili na poslu.Uvek nasmejan a nije uvek ni morao da razvuče usta u osmeh, dovoljno je bilo pogledati ga u oči i shvatiti da se on smeje.Oči su mu bile svetlo braon  boje (oči boje meda). Malo ljudi sam sreo da poseduju tu sposobnost a i kada bih vide takve nasmejane oči setio bih se dede.
-Nejaki junače imam predlog za tebe-ozbiljno mi se obratio ,posle čitavog spiska dobro poznatih pitanja koja nam je ionako postavljao svaki dan,tipa da li smo se umivali doručkovali namestili krevete,učili itd.
-Potreban mi je pomoćnik za sečenje drva,a kako si ti na zimskom raspustu mogao bi da mi pomogneš.Ali neću ja da mi pomažeš za džaba  2,5 din. ti plaćam sat.Pošteno.
Znao je on da bih mu pomagao bez para  ali je voleo da stvari koje su obične napravi  posebnim.U dvorištu je bila šupa za drva sa velikom nadstrešnicom pored šupe naslagana
metrova drva.Voleo je da kupuje bukova i bagremova drva.Puno puta sam ga pitao zašto ne plati da dođe čovek i cirkularom iseče drva ,nikad mi nije odgovorio ali mnogo godina posle odgovor mi je sam došao.Ispod  nadstrešnice smo ja i on provodoli jako puno vremena zajedno a mislim da mu je to i bio cilj.Postavili bi nogare između nas i na njega stavljali jedno po jedno drvo on na jednom kraju testere a ja na drugom.Napolju hladno zarumene nam se obrazi. U predahu bi pili čaj od lipe a miris bukove i bagremove piljevine mislim da osećam i danas u svakom mrazu.Tu pod tom nadstrešnicom 
sam slušao naj zanimljivije priče  koje sam ikada čuo.Umeo je stari tako lepo da pripoveda  da sam uveče odlazio na spavanje jedva čekajući sutrašnji dan i nastavak kazivanja  započeta tog dana.A pričao je o svemu o svom detinjstvu ,o ratu ,zarobljeništvu o tome kao se naselio u Vojvodini kao kolonista pa se opet vratio u zavičaj o devojkama o svemu.Ako budete dobri možda ću vam prepričati neku od dedinih priča ispod nadstrešnice.Cele zime bi mu ja pomagao a on bi svaku sezonu završavao istim rečima
-Još dosta zima moramo ovako seći drva da bi ti deda sve ispričao a i da bi ojačao svezao kosku.Ali ne dade mu bog zdravlja da vidi da sam svezao kosku.Sad se i drva seku na brzaka za dan dva i gotovo a nekad to beše svojevrstan doživljaj a za mene i privilegija......