Razčerečena duša na pijačnoj tezgi

Prolaze ljudi ,gledaju, probaju ,biraju

pa kome je šta po volji .

“Navali narode još malo pa nestalo,

priđite bliže ima za svakog po nešto.”

Svako meša po tezgi ,premetaju dušu

svako nešto traži.pipka ,odmerava.

“Ova sreća ti je malo bajata,

a i tuga ti ima baš gorak ukus

suze vam se jako teško gutaju,

a smeh vam je nekako usiljen,nikakav.”

Samo malo ,polako ,nikoga ja nisam silom doveo uz moju tezgu.

Sami ste svojevoljno  prišli

niko ko ne želi ne mora da guta moje suze,

niti da oseti gorčinu moje tuge,

a ni usiljeno smejanje nije obavezno.

“Ma  kakva ti je ovo duša uopšte

pa ovde nemaš ni trunke laži.”

Zaista mi je jako žao

ali  laži ćete potražiti na nekoj drugoj tezgi.

  Inspirisan  Kojakovim postom o mudracu setih se priče koju mi je ispričao davno moj deda.

Naime ovako u nekom carevstvu zbog prenaseljenosti car posle savetovanja sa svojim dvoranima donese odluku  da se svi ljudi stariji od 65 godina pogube .Pogubljenja će morati izvršiti njihova deca lično.A ko  odbije da to uradi carevi đželati će pogubiti  i njega i roditelje mu.Krenu redom da deca ubijaju roditelje.Ali jedan čovek koji je već bio ostao bez majke a oca neizmerno voleše nikako nije mogao da ga ubije.Ma koliko ga otac nagovarao ovaj odluči da će bolje obojica umreti nego da on to učini.Otac videvši mladićevu rešenost da to ne uradi a kako je i ocu bilo žao da mu pogube sina doseti se šta im valja činiti.”Znaš šta sine sakrićeš me na tavan i ja sa tavana više neću izlaziti.Ako poživim još koju godinu  a do moje smrti  kad budeš imao donećeš mi koji komad hleba i malo vode jedino tako ćemo preživeti obojica.”saslušavši plan složi se sa ocem i tako i učiniše.U kratkom vremenu beaše sve starije osobe pobijene  i kako ko puniše  65 godina odmah beše pogubljen.U carstvu nastupi strašna suša i velika glad koja do tada ne beše viđena.Ljudi pojedoše sve i niko se nije setio da bi trebalo ostaviti   malo žita da ima šta da se poseje u jesen.Dođe i jesen  niti ima šta da se žanje  a nema ni semena za  setvu.Kao i svaki vladar kome je stalo do svog naroda car napisa proglas da ko ne donese  20 zrna žita u carsku riznicu biće pogubljen. Bližio se dan kada je narod trebao odneti žito u riznicu.Onaj mladić pope se na tavan da se poslednji put vidi sa ocem jer nije mogao da sakupi žito.Čim ga otac vide shvatio je da nešto nije uredu.Poče navaljivati da mu ovaj kaže šta ga muči.Mladić mu ukratko objasni o čemu je reč a otac se nasmeja pa mu reče:“Sine iza kuće ima veliki mravinjak odi raskopaj ga i u njemu ćeš naći dovoljno žita da spasiš glavu.”Kao što otac i reče , tako i beše.Mladić napuni malenu torbicu žitom i krenu put riznice.Ispred riznice već beše dosta sveta ali niko nije nosio ništa osim našeg junaka.Brzo se proču da je on jedini doneo žito i odmah beše pozvan kod cara.Pristupi pred cara pokloni se a ovaj ga odmah poče ispitivati.Bez uspeha je mladić pokušavao da slaže cara naposletku mu prizna:”Čestiti care one godine kad narediste da se pogube roditelji ja sam sdvog oca sakrio na tavan i on mi je sada  rekao gde da nađem žito.”Pa sve potanko objasni caru.Svi mravinjaci sutradan su bili raskopani i sakupljeno dovoljno žita za setvu.Car je zabranio dalje pogubljivanje starijih osoba.A od tog vremena osta izeka:” Star čovek se čuva za lek.”

Ovu priču mi je ispričao moj deda  i puno takvih priča je znao , za lek.Nadam se da vam nije bila dosadna .

Dobro znam da sam vas možda sve smorio ovom  pričom ali moram da je završim.“E dete možda sam i ja pomalo kriva što smo ostali sami .Kad mi se Mihajlo oženio doveo mladu nisam trebala da zakeram toliko nego prikloni se mladima pa opet će sutra imati ko da te prigleda.A ja jok nego samo nalazim mane nemoj ovo nemoj ono..Deca sedeše sa name neko vreme  pa odoše pod stan u varoš.Bog da me ubije  i kad reč progovorih.”klela je sebe ,plakala nad sudbinom a ja slušao nemoćan da joj pružim bar ijednu reč utehe .Stigosmo u varoš  baba mi objasni gde da stanem da siđe.”Epa baba uzdravlju  se opet sreli.”pomognem joj da odveže onaj pojas.Pipa po vratima ne može da nađe ručicu da otvori vrata”baba sad ću ja da ti otvorim samo da izađem.”Otvorim moja vrata i neznam iz kog razloga nikad ne prelazim ispred vozila kad prelazim na desnu stranu već to činim od nazad.Prolazim zadnji deo, vrata na desnoj strani otvorena .Prilazim  bliže odakle mogu videti unutrašnjost kombija.Gledam i neverujem okrenem se oko sebe nigde ni žive duše.U kombiju nema nikoga.Ulica osvetljena dugačka ali na vidiku nigde nikoga.Sednem u kombi i produžim put dalje .Celog dana sam se nešto žurio.Čim sam toga dana stigao kući spremimo se  sa ženom i klincima i odemo do sela.Moji ne žive na selu ali dosta vremana provode tamo.Ponesemo sanke skije bar deca da se izigraju.Stignemo tamo majka me srete”Taman smo hteli da te zovemo.Nešto se ne osećam dobro.”Uđosmo u kuću popismo kafu ,majka leži deca oko nje se maze.Podiže glavu pogleda u Nevenu “Snajka ajde mi pomogni da odem do WC-a ne mogu sama nešto me noge ne slušaju.”Nevena je uze pod ruku i povede napolje.Gledam u oca on grči ramenima “Neznam šta joj je od juče mi se žali da joj nije dobro.”Taman sam hteo da  prozborim kad ču vrisak sa hodnika” DRAGANE BRZOOOO!!!!”Skočim sa stolice istrčim u hodnik majka leži na patosu u licu bleda kao da je nedaj bože mrtva usne bez boje .”Brzo vode “ proderem se otvorim joj usta izvučem jezik počnem da joj masiram srce koje nisam čuo.Zapušim joj nos i jako dunem u usta ,opet počnem da nalegam rukama na grudni koš.To je trajalo čitavu večnost dok sam gledao u majčino beživotno telo pred očima mi se ređaše slike iz detinjstva.Primetih da plačem .Čudno da u tim trenutcima nisam čuo nikoga samo jako zujanje u ušima.Kad sam ponovo mogao da čujem, deca plaču ,podignem glavu plafon hodnika se okreće .Ponovo počnem da joj masiram srce i dajem veštačko disanje.Otvori oči ! Povrati, brzo je stavim da sedne .”Sine daj mi malo vode”progovori jedva čujno.Krenuše mi suze pogledam u oca plače i on.Stavimo je na krevet Nevena joj pomože da se  presvuče.Uplašena deca priđoše počeše da je ljube.Ja ne mogu da prestanem da plačem.Spremimo se pa u grad u bolnicu.Lekari kažu da je to bio srčani udar neki blaži kako izgledaju oni jači verujte mi ne želim da znam.Majka mi je sad dobro naravno obilazim ih češće.U selo idu samo na dan dva.Posle nekoliko dana setim se one babe.Da nije bilo nje sigurno tog dana ne bih otišao da vidim svoje.Svraćao sam u onaj zaseok mnogo kasnije da potražim  babu .Meštani nikad nisu čuli za takvu osobu ni za muža Tomu,za sinove Mihajla I Nebojšu.Ni dan danas neznam koga sam vozio a nije ni bitno.

Neznam šta reći osim H V A L A.Neznam kome bi ovo trebalo da bude upućeno ali eto.

I danas povezem svakoga.

        “E sinko moj  krenula sam na pijacu da prodam malo mleka imam nekolko grudve sira i tridesetak jaja .Toma mi je bolestan a treba da mu kupim neke lekove neće sve od penzije .Ja nemam penziju .Nigde nisam radila u preduzeće.Toma je tridesetdve godine radio u onom prokletom rudniku u Boru.Oštetio pluća i poslali ga u invalidsku penziju.A ja ko svako žensko na selu čuvala sam decu .”kraičkom oka pogledam u siluetu one babe   popravlja maramu a rukom briše krajeve usana  gleda u mene da li sam budan pa nastavlja sa pričom.”Na selu nema samo čuvanje dece  nego dete u nosiljku na leđa pa na njivu.Šta sam tuđih njiva pokopala pogle mi ruke.”pruža ruke prema meni kao da ja vidim u onom maraku.”Kolko dece imaš baba?”pitam je da prekinem jadikovanje.”Dva sina dete ,dva sina odgajila odškolovala.Muško ko muško ode po nedelju dana ga nema a ja dok jeToma radio precrknem svaki put kad krene poštar ili me pozovu na telefon.Ništa vi mladi neznate.”Pa gde su ti sad sinovi mislim u sebi ,ali nesmeh to da je pitam a i brzo se ugrizo za jezik i ja kod mojih nisam bio ima više od mecec.”Stariji sin je u Beogradu dok je studirao upoznao Milenu studirali zajedno i oženi se tamo.Retko dolazi .”glas joj igra ,briše oči, plače.Meni stade neka knedla u grlu ne mogu da progovorim. ”Pa dobro baba ovaj drugi sin je sa tobom svi mi imamo svoj put ako je čovek našao tamo poso ,moraš da ga razumeš”savladah onu knedlu pa počeh da tešim babu.”Dete a šta misliš što ti mene voziš po ovom vremenu a ne moj sin?”Ćutimo oboje .Sneg stade a guma brisača poče da škripi po suvoj šofer šajbni.Ugasim brisače, žao mi što sam je uopšte i pitao a odakle sam mogao znati (ustvari mogao sam da pretpostavim).”I on nije sa vama jeli baba?”Teško joj, vidim “Ma dobri su oni meni ,da su mi živi i zdravi.Na ovog mlađeg sam malo ljuta tu je u varoš nema tridesetpet kilometara mogo bi da dođe.Jeste zauizet radi kod nekog privatnika, skupoća sve ja znam al više od mesec dana da ga nema.Pre dok čuvasmo stoku beše mi lakše čim mi pripadne muka za decom za unucima javim  im da  ćemo da koljemo neko bravče oni se skupe napune mi oko i srce a sad ispade da može da ih skupimo samo ako lipše jedno od nas.” opet briznu u plač. ”Dosta bre baba s tim plakanjem ,misliš da je nama lako radimo od jutra do sutra neznamo ni za praznik ni  za slobodan dan, traži žena, traže deca ,računi samo stižu kako bre baba da dođemo?”Okrene glavu ka meni pa onako hladno progovori”ama dete nećuja ti da mi dođeš nego moj Nebojša I Mihajlo sa ženama i decom.”Napokon krenu neko auto u susret pa iskoristih priliku da pogledam onu babu pošto ćemo biti osvetljeni  farovima dolazećeg vozila.Baba ko baba izborano lice seda kosa ,oči nekako blage.Verujem da bi vam ovo moje pripovedanje bilo zanimljivije da sam povezao neku crnku duge kose odevenu u bundu od nerca ispod koje bi imala samo svileni veš crvene boje. Ali stvarnost je uvek malkice  drugačija.Posle izvesnog ćutanja baba poče dalje da pripoveda……