prikovan za stolicu, umornih nagrizelih od slanosti oci, dok mi se pogled gubio u nekoj tacki koju sam mogao da vidim samo u svojoj glavi...bezuspesno sam pokusavao da se pomerim..da ustanem, da predjem put koji sam toliko puta vec  presao. mogao bih i ociju zatvorenih...pod uslovom da je ne sretnem na tom putu...istog trena sapleo bih se o jednu od bezbroj pukotina ispred mojih nogu koje svaki put uspesno izbegavam...za sada...kolena mi klecaju i kad samo pomislim. iako mi je nevidjena promaja u glavi,i oduvalo se i ono malo pameti, njena slika se toliko urezala u lobanju mojih zelja za njom da je projektujem u svakom svom uglu beskonacnosti...

borim se sa trepavicom u desnom oku. da moze sve jednom suzom da se izbaci, to bi bio tako savrsen put kroz ovaj sasvim obican smrtan zivot, medju mnostvo unakrsnih puteva do samog ponora koje do poslednjeg daha ljudsko bice pokusava da izbegne.

pisao bih joj pesmu, ljubavnu pesmu..onakva pesma gde se dvoje vole dok se u ponor ne spotaknu. pisao bih joj..i recitova istu...da se put pred mojim stopama u cvor do nje nije svezao. do dana danasnjeg jos nisam nasao pravu rec da joj docara koliko se duboko u moje srce zavukla. ni rec za osecaj srca kad u njemu pocne da skace...cini mi se...da takve reci nisu sudjene da budu napisane, jos manje izgovorene. ..da budu nosene u naletima severnog vetra...

mogao bih ih napisati ocima, znam da bih mogao, samo da imam sad snage da ih pred njom otvorim...al cu joj onako zmureci ispruziti svoj dlan, oko prstiju umotana mi dusa...kao u leptir mashnu vezana...poklon za nju, da ga otvori, kad pozeli...