Ijao! Nas dve pre neki dan se našle na nekom cvetnom vašaru u našoj maloj varošici! "A, šta je ono?... PENA? Kupi mi penu, Hoću penu...!"
ajde... ja, detetu od 3 godine kupim šećernu vunu!... Hm, ma da li je uopšte potrebno da vam pišem završetak ovog posta...?
KATASTROFA! Pene je bilo i po mojoj kosi, i po njenoj, rukice su joj se skroz ulepila, a i ja je držala za ruku... malo je nestašna, pa da mi ne pobegne... Šteta što je nisam uslikala, da je vidite tako izlepljenu, ali imam nešto iz svoje arhive njenih sličica za vas... Pazi ovog akrobatu:
....HEHE.... Ja je naučila BRE! Ko bi drugi... 
...Trenutno NAJVEĆI problem u mom životu
E pa ovako... Jednom, pre oko 4 godine, ne znam kako, ali mojoj mami je sinula ideja da mi budemo hraniteljska porodica nekom detetu iz doma. Protivila sam se tome, jer sam sebična, jer sam se plašila da će pažnja biti posvećena NEKOM više nego meni i mojoj sestri. Nakon obuke, na koju se moja mama prijavila prošlo je skoro godinu dana... Pozvali su je iz centra za socijalni rad i rekli da sutra u toliko i toliko sati dodjemo po dečaka koji je Romskog porekla i koji ima nešto više od godinu dana. Uprkos mojoj ljubomori, priznajem, ova vest me je oduševila. Sledećeg dana, dečak je već bio kod nas. Bio je presladak. Nije još ni pričao, a hod.... puzao je. Otac mu je bio zatvorenik a majka nije imala uslove da ga izdrzava. I na samom pocetku su nam rekli da će ga otac uzeti nakon pola godine kada izeđe iz zatvora.
Vezali smo se za njega, baš, baš... Gledali smo njegove prve korake, učili ga prvim rečima, a moje roditelje je zvao mama i tata. To su mu bile prve reči u životu. Voleli smo ga i gledali kao svoje... Krstili smo tog malog andjela... On je uneo radost u naš dom. Bio je kao naša omiljena igračka: svuda smo ga vodili sa sobom i hteli svakom da ga pokažemo.
Igračka... stvar za koju se svako veže, ali ti je niko ne može uzeti... A njega...
Nakon navršenih pola godine... došli su isti ti ljudi koji su nam ga i doneli i odveli su ga svome ocu... Kod mene je tada sve umrlo! Moja mama nije progovarala ni reč danima. Sestrine i moje ocene su oslabile... A o tati da i ne pričam – on mu je bio kao sin kojeg nikada nije imao... Nikada više ništa nismo čuli za njega...
Posle 3 meseca ljudi iz centra za socijalni rad su nam doneli jednu devojčicu. Nakon samo par dana napravili smo joj prvi rodjendan, a onda i drugi... Ona je med medeni, i naravno ublažila je tugu koju smo osećali za dečakom. Pre nekoliko dana proslavili smo joj i treći rođendan. Svi je obožavamo... Luckasta je, slatka, kovržava i nestašna. Njoj se posvećuje sva pažnja ovog sveta! Ne postoje reči koje je mogu opisati, zato...
...stavljam ovu sliku.
~!Preti nam opasnost da će i nju da odnesu, i to na usvajanje! Je*** ti taj naš zakon po kojem moja mama, kao njena hraniteljica, nema pravo da je usvoji! Proces za usvajanje još nije počeo, a i ako počne, trajaće duže od godinu dana... Iskreno se nadam da će toliko kasniti, da će malecka tada već mnogo bolje pričati pa da se izjasni kod koga bi želela da ostane... Jer ako ne bude tako........ 
