... Ponekad sanjam stvarnost... - Arhiva (August 2008)

Ako se volite ljubavlju koja buja u samoći, od razdaljine, koja je više od sna nego od svesti, i po rastanku drhtaćete od miline, mognete li se još ikada sresti. Vi koji se volite ljubavlju isposnika, sa strahom od sagrešenja, koji kao ptica o kavez lomite krila, sećaćete se uvek jedno drugom lika. I po rastanku zamreti vam neće gušena htenja. Ako zbog nje patiš od nesanice i u ponoć hodaš budan po bašti, ako te lomi neutoljena želja luda, sećanja na nju nikad se nećes spasti. Onih s kojima se igramo oko vatre, a bojimo se da je dodirnemo, s kojima idemo kraj ponora nezagrljeni i nemi, sećaćemo se dugo ma i zavoleli zatim druge. Ako je želis bezgranično, a sediš kraj nje bez glasa slušajući bajku koja se u vama rađa, svanuću slično, pamtićeš je i kad se zima pred tobom zabelasa. Ako veruješ sedeći uz nju da je ljubav maslačkov puhor koji svaki dodir moze da strese, ako voliš u njoj san i dete, ako ti je bez nje pusto i gluho, misao na nju budiće te i kad se rastanete. Zauvek se pamte oni s kojima se grlili nismo, čije su nam usne ostale nepoznate, kojima smo samo s proleća, u snu, pisali pismo. Oni koji se kao reke ne mogu sliti, među kojima nema spojnog suda krvi i krvi vrele, a srca im se dozivaju ludo, zaboraviti se neće ni kad im duše budu posedele. Ako vam je ljubav nož u srcu, a bojite se taj nož izvući, kao da ćete tog časa umreti, pamtiće te on, setiće te se i umirući. Oni zbog kojih srca osećamo kao ranu, ali ranu zbog koje se jedino živi, u sećanje nam banu i kad zavolimo druge- i osetimo se nesrećni i krivi. Desanka Maksimović

Ti si moj trenutak i moj san i sjajna moja reč u šumu i samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si žudnja. Ostaj nedostižna, nema i daleka jer je san o sreći više nego sreća. Budi bespovratna, kao mladost. Neka tvoja sen i eho budu sve što seća. Srce ima povest u suzi što leva, u velikom bolu ljubav svoju metu. Istina je samo što duša prosneva. Poljubac je susret najlepši na svetu. Od mog priviđenja ti si cela tkana, tvoj plast sunčani od mog sna ispreden. Ti beše misao moja očarana, simbol svih taština, porazan i leden. A ti ne postojiš, nit' si postojala. Rođena u mojoj tišini i čami, na Suncu mog srca ti si samo sjala jer sve što ljubimo - stvorili smo sami. Jovan Dučić

...Kome da pričam ljubavi moja kako te volim kako me ljubiš i kako mi nedostaješ kome da otkrijem tugu kad ja nemam nikog na svijetu a sve mi tvoje u očima živi tvoja soba usne premazane medom naše jedino zajedničko buđenje naši susreti kome da ja pričam o tebi da razbijem suzu na tisuću komada da me netko shvati kome da tvoje ruke opišem kad nisam s tobom a s tobom dišem. Željko Krznarić

O Blogu

Only brave warriors fall down from their horses, what would a kneeling coward know what the fall is

Meni