Sinoć sam imala odličnu ideju za naslov, ali je ispario zajedno sa duplom vodkom koja može sve da utrne. I krila. U gospodoskom restoranu, sa gospodskim konobarima, gospodskim društvom, vreme se vuče kao crv na kori drveta. Sporo. Razgovori beznačajni. Da, da, svi klimamo glavom. Razumemo se. Jela sam morske plodove. Brljala malo po tanjiru. Bila sam sita. Svega. Često. Na uštirkanim okovratnicima uštirkanih gostiju, tragovi ruževa njihovih ljubavnica. Njihove supruge, o časne supruge, stisnutih kolena i usana, gledale su u moj dekolte. Crveno je boja ljubavi i strasti, sinoć je bila boja revolta. Dubokog, kao moj klividž. I srebrni nakit, a sve miriše na „Envy".No, sve u životu ima svoju cenu, pa i biti drugačiji. To je u biti, čini mi se, i najskuplje. Al' to ne biraš, sa tim se rodiš i to kotrljaš međ' prstima celog života, kao gromuljicu opuljka na starom džemperu. Crvenom.
A onda san posle tuša, vrelog. San ljuljav od vodke. Našla sam neki omekišivač koji mi stalno, svojim mirisom, donosi lepe misli. Ma šta lepe, vrele. Glavni sastojak: feromon-i. Obožavam ga. Da mi je od njega imati parfem, samo za internu upotrebu.
Put kratak i naporan. Ravnica je zimi strašno depresivna, ali je volim. Vratila me u detinjstvo u dvokoraku. Prelepi obrisi sivih oblaka koji idu nigde. Tu i tamo salaš, pa onda ravničarska sela. Nigde žive duše. Sastanak uspeo. Jela sam pirošku. Vrelu. Najvreliju i najmirisniju, i htela sam, božice mi, na sred šetališta tamo da stanem i uzdišem, božmeporsti, kao da mi je najlepše u životu. A jeste.
I onda jutro u mom najlepšem gradu. Ista maršruta, ista lica svako jutro. Samo čekam kad ćemo početi da se javljamo jedni drugima, kao da uvek radimo u istim smenama, kao da je dan mrmota. Malo je to skeri, znate? Svako jutro sretnem debelu Gospu u zelenom kaputu, pa jednog starijeg čoveka mrkog pogleda, pa jednog zgodnog studenta u tesnim farmericama i decu koju vode u vrtiće. Kod Limanske pijace, prodavačica futokoškog kupusa. Izribanog. Često me ponudi, al' ja žurim. I ne treba mi čitava vreća.
I eto me. Voila. Kancelarija topla. Miriše po zubarskoj ordinaciji. Na stolu ona činija s bombonama koje su mi se zgadile. Tako ja konzumiram stvari koje volim: dok mi se ne zgade, a onda novi krug. Doveka.
I baš nekako volim da živim. Danas. Za sutra ću vam javiti.
Sinoć sam imala odličnu ideju za naslov, ali je ispario zajedno sa duplom vodkom koja može sve da utrne. I krila. U gospodoskom restoranu, sa gospodskim konobarima, gospodskim društvom, vreme se vuče kao crv na kori drveta. Sporo. Razgovori beznačajni. Da, da, svi klimamo glavom. Razumemo se. Jela sam morske plodove. Brljala malo po tanjiru. Bila sam sita. Svega. Često. Na uštirkanim okovratnicima uštirkanih gostiju, tragovi ruževa njihovih ljubavnica. Njihove supruge, o časne supruge, stisnutih kolena i usana, gledale su u moj dekolte. Crveno je boja ljubavi i strasti, sinoć je bila boja revolta. Dubokog, kao moj klividž. I srebrni nakit, a sve miriše na „Envy".