8.8.2008 - Ponekad sanjam stvarnost
Nervozno ređam stvari na policu. Otvaram i zatvaram ormariće. Sve nekako radim automatski, nerazmišljajući, a znam da ću već idućeg dana mozgati gde sam šta stavila.
Nebo mi se spustilo do članaka, sve čekam kad ću u oblak da ugazim pa da kažem: eto i to sam uspela, zgazgila sam jastuk dugin.
Mislim, prečesto i predugo mislim. Setim se tako nekih događaja, pa ih prevrćim po mislima kao ljut bombon' i sve se naslađujem onim sokom, više slatkim nego ljutim. Mislim na tebe, na "one" dane i tako mi, baš zbog takvih misli, onako, samo od sebe dođe da se potpišem umesto svojim imenom, nostalgijom.
Ja ne smem o ovome da pričam. Nikome. Samo ćutim i govorim što me pitaju, a o tebi niko ne pita. Ponekad me samo savest pita gde li si, šta sad radiš a ja se nevešta pravim i odgovaram kako me ne zanima. Detinjasto je to, zar ne?
Rekla bih kao Meša da ovu svoju priču ne počinjem s nekim posebnim razlogom... I nema posebnog razloga, posebnog za druge, a za mene? Najposebniji.
Čudno mi je sedeti na ovoj terasi gde nikog ne znam. Gledam u nepoznato i čekam. Možda će stići koja kap kiše da spere pogled, možda ću čuti glas.
Samo se nadam: preživeću.
|
