trebamisvakidan

28/5/2007

mi

...izmedju nas mi
stojimo jaki
u svojim slabostima
tvrdoglavi u oprostima
oslobodjeni stegama
odlučni u neodlučnostima
pretvaramo kamen u dah
pokušavajući
da se prisetimo
kada smo ti i ja
postali mi
izmedju nas....

15/2/2007

.....

15/11/2006

kraj?

Знаш шта ми је највише недостајало? Разговор са тобом.

Пустио си ме да лутам између твојих тишина, да ударам о зидове твога ћутања, и да тако окрвављена проналазим излаз или следећа врата до следеће тишине...

И сада... Рекао си ми да сам у праву и да није тачно да ме не волиш. И шта ја сада..?..

Рекао си то по приципу узми или остави, такав сам,...

Да преломим све у себи и да те загрлим најјаче до сад, јер толико те волим и тако ми недостајеш, и да чекам следећи тренутак да се појави звер и растргне ми утробу тамо где се налази душа, или да скупим снагу и заувек одем од тебе, јер другачије не могу да одем, ако то није физички... Да заборавим...како, пред лицем су ми стиснута уста и ледене очи из којих сече мржња...зашто толика мржња, зашто према мени, како је то могуће, неко ко ме толико воли додиром, погледом, у следећем тренутку убија алкохолом ископаном мржњом...одзвањају одвратне, оштре, готово смртоносне речи и забијају ми се у мозак и одсецају сва она места где су се шћућнуле речи прошапутане кроз косу која пада на те усне, усне вољене, нежне и проклете, хладне и ужасне, на те усне које ме опет данас љубе а ја се осећам као да ме додирује ледени челик.... И где ја сада са свом овом тугом? Где...

Право теби у наручје да ми пружиш утеху од себе самог или негде, далеко, где те никада више нећу видети, да полудим од бола, да заледим срце, да умрем да бих живела, где...

Зашто не говориш, зашто ми не кажеш нешто, било шта, да почне разговор, да смењујемо речи, мисли, као што складно смењујемо додире, када склопим очи, могу да те замислим једино физички, не видим твоју душу, твоје мисли,.. то је закључано, за мене, заувек... вероватно тамо дубоко унутра живи она звер која жели да ме повреди, вероватно би изашла и она... Шта драги мој, шта човече коме сам се отворила, поклонила, дала себе сву, шта, шта ја сада да радим са собом и овом душом и овим срцем и овим глупим осакаћеним животом у коме сам добила све и изгубила све, у коме више не знам ни ко сам ја, ни ко сте сви ви остали... шта са тим отпатком од себе ја да урадим, када умиру емоције, а толико су јаке да ме убијају...... Згужвао си сву моју љубав, згвужвао је и бацио ми је у лице....

А онда запалио цигару и наставио да гледаш ТВ....

9/11/2006

8/11/2006

Moja zemlja

ljudi tumaraju ulicama,

otvorena grla izbacuju

krike, suze i strah.

Ćutim i posmatram.

Grad vrišti i moli i preti.

Zemlja na kojoj stojim

poznaje me.

Svaki moj korak je

duboko u njoj.

Dete sam ove zemlje.

Čovek sam ove zemlje.

Starac sam ove zemlje.

Postojim u vremenu

kada je teško ćutati

a još teže slušati.

Slušati otvorene rane.

Postojim u vremenu

izoštrenih čula.

Može nas pogoditi

zalutali metak

ili flaša ili petarda

ili lanac ili kamen

ili reč ili pogled

ili nam neko može

podmetnuti nogu

ili ćemo se jednostavno

saplesti i pasti.

Stojim i posmatram.

Ćutim i posmatram.

Pričam i posmatram.

Grad vrišti i moli i preti.

Nebo plače.

Zemlja nas posmatra.

8/11/2006

....

......i kao cvet

širila se

a nije znala

da latice

opadaju.....

7/11/2006

Zvala se Ivana

6/11/2006

Molitva poslednjeg FLY

Prljavština na mislima
zardjale ruke
pokreti škripe.
Pocepani postupci
beskrajna tuga
uz histeričan smeh
i strah od sebe.
Sa nogama u blatu
čučim
pognute glave
sa kosom u ustima
i travom medju prstima.
Kraj mene stranac
i čovek
i životinja
i neprijatelj
i niko ništa nigde,
priča,
valjda samnom
ali ja ne postojim
on troši reči
na pogrešnom mestu
u pogrešno vreme
na pogrešnoj planeti.
Čučim a letim
i pašću.
Pružam ruku
hoću da se pridržim
da se uhvatim za ruku
tog stranca
ne znam šta mu je ruka
možda će i on pasti
a možda ću ispustiti
svoju utopiju
i svoje "sve je OK"
zavijeno u parče papira
sa kartonom na kraju.
On diže ruku
i svojim rečima
lakira moje
i one se lepe
i postaju krute
i tako stoje
u vazduhu i mojoj glavi.
Sklapam rimu glava-trava
i smejem se kricima
koji izleću iz mojih očiju
svesna da samo glava i trava
u tom trenutku postoje.
Stranac ustaje
ja ne mogu
on ima godine mog oca
i tražim zaštitu
a on odlazi.
Blato pruža pipke
i čvrsto drži moja stopala,
strah pušta kandže
i kida me
i rovari po meni
pretvaram se u strah
i blato
i kandže i pipke
i plačem.
U glavu mi ulazi belina
i strah i košmar
košmar u prostoru
prostor u kosmosu
kosmos u glavi
glava bez tela
nemam više telo
ja sam samo glava
samo oči uši mozak
i poneki pokret usnama
bez reči
kao ljubav bez reči
sa obe svoje strane
kao smrt bez reči
kao život bez reči
kao reč bez slova
tako sam glupa
i prazna i laka
a tako teška
i ne želim to
ali hoću opet
i još
i još i ne znam dokle
do kraja valjda,
ali svaki kraj je i početak
i onda stvarno
do kada
do kog uspona ili pada
do kog neba
do koje krize
krize tela
duše
krize života
ili tržišta
ili para
do kog pepela
pepeo pepelu
sotona sotoni
život smrti
to je nepravda
sve je nepravda
i to što je stranac otišao
i to što je uopšte i bio
i to što čučim
a trčim
i letim
i padam
i plivam u svojim suzama
i svojoj prljavoj
i bolesnoj krvi.
Grč tela
kao posledica grča osećanja
i grčevitog držanja
smotuljka odvratne nebeske trave
sa nekog nebeskog djubrišta
odavno ubrane
za andjela i braću
i poklon Sotoni
zamotuljak sa dušom
i ljudskim
meni ostaje
blato
i kosa u ustima
i krik
da bi se stranac vratio
a neće.
Ovde sam sama
u nekom blatu ovog grada
a niko ne zna da sam ovde
zna stranac
ali ni on više ne zna
on trči kraj reke
i možda će se udaviti
i onda niko neće znati gde sam.
Znaće Sotona
ali njega nije briga
on je dobio moju dušu.
I šta mi ostaje
ovo prokleto parče kartona
i kosa u ustima
i žive rane
svugde.
O Bože,
spasi me
pomozi
ako ništa drugo
lupi me po ruci
i uzmi me sebi
ovakvu
blatnjavu
sa kosom u ustima
prljavštinom na mislima
i zardjalim rukama.

4/11/2006

Sama...

3/11/2006

Naši razgovori

3/11/2006

govorim

3/11/2006

Moraš biti gluv da bi razumeo