trebamisvakidan

15/11/2006

kraj?

Знаш шта ми је највише недостајало? Разговор са тобом.

Пустио си ме да лутам између твојих тишина, да ударам о зидове твога ћутања, и да тако окрвављена проналазим излаз или следећа врата до следеће тишине...

И сада... Рекао си ми да сам у праву и да није тачно да ме не волиш. И шта ја сада..?..

Рекао си то по приципу узми или остави, такав сам,...

Да преломим све у себи и да те загрлим најјаче до сад, јер толико те волим и тако ми недостајеш, и да чекам следећи тренутак да се појави звер и растргне ми утробу тамо где се налази душа, или да скупим снагу и заувек одем од тебе, јер другачије не могу да одем, ако то није физички... Да заборавим...како, пред лицем су ми стиснута уста и ледене очи из којих сече мржња...зашто толика мржња, зашто према мени, како је то могуће, неко ко ме толико воли додиром, погледом, у следећем тренутку убија алкохолом ископаном мржњом...одзвањају одвратне, оштре, готово смртоносне речи и забијају ми се у мозак и одсецају сва она места где су се шћућнуле речи прошапутане кроз косу која пада на те усне, усне вољене, нежне и проклете, хладне и ужасне, на те усне које ме опет данас љубе а ја се осећам као да ме додирује ледени челик.... И где ја сада са свом овом тугом? Где...

Право теби у наручје да ми пружиш утеху од себе самог или негде, далеко, где те никада више нећу видети, да полудим од бола, да заледим срце, да умрем да бих живела, где...

Зашто не говориш, зашто ми не кажеш нешто, било шта, да почне разговор, да смењујемо речи, мисли, као што складно смењујемо додире, када склопим очи, могу да те замислим једино физички, не видим твоју душу, твоје мисли,.. то је закључано, за мене, заувек... вероватно тамо дубоко унутра живи она звер која жели да ме повреди, вероватно би изашла и она... Шта драги мој, шта човече коме сам се отворила, поклонила, дала себе сву, шта, шта ја сада да радим са собом и овом душом и овим срцем и овим глупим осакаћеним животом у коме сам добила све и изгубила све, у коме више не знам ни ко сам ја, ни ко сте сви ви остали... шта са тим отпатком од себе ја да урадим, када умиру емоције, а толико су јаке да ме убијају...... Згужвао си сву моју љубав, згвужвао је и бацио ми је у лице....

А онда запалио цигару и наставио да гледаш ТВ....

07:05, 15/11/2006 Poslao Ellectra

Obicno se uzdrzavam od davanja sopstvenog misljenja kada su ovako osetljive stvari u pitanju, jer verujem da svako od nas mora samostalno odluciti i spoznati sta je to sto zeli, hoce, moze... ali... ovaj put me je nesto u tvom postu isprovociralo da prekrsim to nepisano pravilo. Bezi!!! Dok jos mozes. Ako mozes. Skloni se, jer niko, ma koliko voljen bio, i ma koliko bio dobra osoba negde duboko u sebi, nema pravo da ti ugrozava pravo da budes srecna.

10:03, 15/11/2006 Poslao 10sanja20

...nekada moraš umreti da bi nastavila da živiš....
koliko dugo ćeš moći da se boriš?

13:21, 15/11/2006 Poslao snena

Naucila sam da ljubav nikada ne treba da boli i da ona nije agonija osecanja vec nesto predivno, mirno i srecno pre svega. Zelim ti snage da istrajes i da odgovore pronadjes u sebi jer ces samo tako pronaci svoj mir.

15:57, 15/11/2006 Poslao yin

Ja jedino znam da smo svi mi niko i nista...i da je sve prilicno komplikovano u medjuljudskim odnosima.

17:04, 15/11/2006 Poslao Lady

Da je lako, već bi davno otišla.Da je jednostavno ne bi dušu cepalo. Odogovor je u tebi...

22:33, 8/5/2007 Poslao lazarica

Пустио си ме да лутам између твојих тишина, да ударам о зидове твога ћутања, и да тако окрвављена проналазим излаз или следећа врата до следеће тишине...



Рекао си ми да сам у праву и да није тачно да ме не волиш. И шта ја сада..?..

Рекао си то по приципу узми или остави, такав сам,...

Da li oni dobijaju recept dok odrastaju ?

22:35, 8/5/2007 Poslao lazarica

prvi komentar je dovoljan
Beži, glavom bez obzira
Prošla sam pakao jer sam mislila da moja ljubav može nešto izmeniti
Izmenila sam se ja i to me je umalo uništilo