Dobar dan Srbijo ovo nije karavan ovo su Koreni radija h , emisija o pro{losti, opomena budu}nosti.

Nekada su na{i dedovi, pradedovi `iveli u vremenu koje se sada nekako bri{e. A bila su tu i prela i posela, gde su se oni dru`ili u dugim zimskim no}ima kada i posledwi petli zaspu na granama drve}a. Uz vatru oxaklija gde su se pekli krompiri ispod sa~a, `ene prele vunu i {trikale xempere, ~arape, kape, dok su mu{karci uz kiseo kupus pijuckali nacionalno pi}e {qivovu mu~enicu, tada se obi~no pri~alo o nekim nadprirodnim silama koje su obi~no bile vezane za moravske vodenice, o budu}im radovima koji ~ekaju neko boqe vreme, veseli se prinovama u ku}ama, jer se uvek nekako u to vreme najvi{e i ra|ala deca, pa su i prijateqi svra}ali jedni kod drugih da obi|u najmilije svoje unu~i}e. Na poselima se i pevalo onako iz srca. Tu su bile `etala~ke pesme, pome{ane sa tu`nim qubavnim pesmama, mada su se pevale i pesme o Moravi, Lepenici, Solunskom frontu, ~uvenim bitkama iz bli`e i daqe istorije, o pojednim li~nostima. Na poselima je poneko od prisutnih i zasvirao na fruli, guslama, re|e na gajdama, pa se tako uve}alvalo op{te veseqe naroda koji se mo`e re}i pucao od zdravqa. Nije bilo ni televizije ni fabrika, `ivelo se jednostavno i lepo, bezobzira na tugu nevoqu jad. Narod je znao da se i smeje i veseli i tuguje jer je gledao sa ponosom i sagovornika i vreme u o~i, a ne kao sada kada svi u zemqu gledaju, a na licu im se samo jadikovka vidi i nema one vedrine. Tih zimskih no}i se}ali su se toplih julskih ki{a, mirisa tek poko{enog sena, qubavnog zova slavuja u prole}e, kreketa `aba u bari, dok se oko mu{kih glava viorio dim, jer i kako re~e Taras Buqba nama mu{kima je su|eno da se vije neki dim oko glave bilo od baruta bilo od duvana. Dok su `ene obi~no razgovarale o mustrama nastaju}ih rukotvorina, se}ale se svojih nevoqa u `ivotu, poneka se `alila obi~no na svekrvu ali na kraju svega sve bi to za~inila pesma.

Tako su se provodile duge zimske no}i, gde su po crkvenom kalendaru bile raspore|ene slave. Koje su bile najve}i praznici, kada su i deca dobijala malo vi{e slatki{a no obi~no. Sva deca su ~ekala kada nai|e baka pa im da po jednu jabuku i orah i po kocku {e}era iz maramice, {to ju je do tad ve{to skrivala u nedrima. Pa je radost bila prevelika, a taj doga|aj u se}awima dece ostajao je do kraja `ivota. Jer su ti skromni pokloni su imali velikog zna~ewa. Jabuke su bile obi~no crvene i jedre, orasi su se odnosili na ~vrstinu, a {e}er na to da su deca ne{to najlep}e na svetu. Tim poklonima se simbolisala `eqa da deca budu zdrava i ~vrsta kako bi mogla podneti teret budu}eg `ivota.

Slave i sli~na slavqa su imala za ciq da se rod ne zaboravi pa makar on i bio u desetom selu. Tada su bake i deke vodili svoju unu~ad da se vide sa ro|acima i da znaju ko je kome i koji rod, {to se po{tovalo kao najve}a svetiwa, ~ak i do sedmog kolena. Qudi su imali nekako vremena malo vi{e no danas i ako se oralo volovima ~ak i po tri meseca. ^ekalo se prole}e. U to vreme se znalo koja je porodica kakva, koliko je imu}na, koliko ima ~eqdi i drugo. Znawe i zanati su se prenosili sa oca na sina. Pa su i poneke porodice dobijale imena. Tako se u govoru obi~no govorilo a, to be{e sin onog i onog pintara, ili to je ~uvena kova~ka familija i tome sli~no.

Tako be{e nekada sada se samo retki prise}aju tih na oko te{kih ali lepih vremena.