Prica o mom prijatelju
Moj prijatelj je bio velik covek, sa malim zeljama. Uvek je bio veseo i krio svoju tugu duboko u sebi. Nekako sam uspevao da procitam to sto je skrivao, a eto kao da ga gledam i sada kako me pita ima li devojku? Ili mi kaze – vreme je da se zemis.
Znao je on da smo iste sudbine i da idemo putem istim. Na kraju krajeva od njega sam dosta toga naucio. Mada, sam imao tu cast da upoznam i njegove roditelje, rodjake i druge sa kojima je on bio u drustvu. Ali pre nego sto sam ih sve upoznao vodjen sudbinskom rukom u potrazi za damom na severu kako mi je Goca opisala u nekom od snova uspeo sam da upoznam njegovu sestricinu Violetu. Koja je podsecala na rano prolece, sa dugom kosom kao nemirno more. Eto nisam ocekivao da ce ona biti pod navodnicima ljuta u zadnjem vremenu na mene. Ali, sve u svoje vreme onako kako je to zapisano u knjizi vremena na velikom proplanku belim slovima na srnoj pozadini.
Osecao sam i to da moj prijatelj zna za sve to izmedju mene i Violete, pa sa mu poklonio svoju jos ne obajvljenu knjigu poezije Reci Istine, kako bi mu na nekin nacin predstavio istinu i to sta osecam. Bio je odusevljen i poneo je sa sobom u Austriju. Ponekada smo kao sto to prijatelji i cine podelili po neku tajnu u cilju poverenja i postovanja. I sada kada secam svega dok pisem cujem njegove reci dodjem ja u kucu gazda spava odem u obor stoka spava, pa dok ja po oboru dovedem u nekakav red odmor se zavrsi, a kada dodje ponovo drugi odmor ja opet ponovo isto. Ono gazda odnosilo se na njegovog sina koji je voleo da malo vise izbegava rad, mada nije nikada bio neki zloca. Ponekada bi se zaboravio necega i imao obicaj da kaze kako ima dosta, a ja eto ponekada mu za neki posao kazem neku malo vecu cenu a on uzbvrati recima – bre Triko ti kad nemas pare bas me deres. Sta cu drugo nego da se nasalim posle male odbrane- pa kada imas bolje daj meni nego drugima. Ja sam bar tu uvek na dohvat ruke kada treba. I zivot bi isao dalje. Doslo bi vreme oko Bozica i moj prijatelj bi dosao na zimski raspust. Sa ponovnim problemima.
Nije on zelo nista nemoguce, hteo je samo da u jednoj njivi nedaleko od sela da sagradi svoj mali ranc. Gde bi sa svojom damom provodio penzionerske dane u igri sa svojim unucicima koji su rasli kao iz vode. A oko te njive priroda je bila kao u prici. Okolo brda puna suma i ptica, livada i opojnih mirisa, sveze izvorske vode. Masta o je on da na tom rancu zasadi razno voce, verujem i cvece.
Jer je uvek bio pun ljubavi i sve sto je pokretao kao da je u to ulivao Boziji dar ljubav i ono je zapocinjalo svoj novi zivot, podsecajuci na budjenje sunca u zoru.