Elektronsko izdanje knjige poezije
RECI ISTINE - MIODRAG TRAJANOVIC TRAJA
A ne samo mudar bijase propovjednik, nego jos i narod ucase mudrosti, i motreci i istrazujuci slozi mnogo prica.
Starase se propovjednik da nadje ugodne rijeci, i napisa to je pravo,
RIJECI ISTINE-
(knjiga propovjednikova 12:9,12:10)
| 01. O autoru | 16. Razumevanje | 31. Nasa ljubav | 46. JA | 61. |
| 02. Rec urednika | 17. Ponovno Vranje | 32. Pred ikonom | 47. Reci | 62. |
| 03. Ispred crkvenih vrata | 18. Kovrdzica | 33. Voz | 48. Osecanje |
63 |
| 04. Istina sna | 19. Znakovi moci | 34. Tebi istinu na dare |
49. Gorcina | 64. |
| 05. Izgubljeno poverenje | 20. Zal | 35. Gonjeni ljubavlju |
50. Jedina | 65. |
| 06. Prorocanstvo | 21. Pobednici | 36. Reci istine |
51. CIP | 66. |
| 07. Saputnik | 22. Nedostajes mi ti | 37. Pogled na istinu | 52. Majka Srbija | 67. |
| 08. Prazno | 23. Zasto | 38. Zalud | 53. MOj grad | 68. |
| 09. Lela Vranjanka | 24. Kraj | 39. Traganje |
54. Cilj kroz vreme | 69. |
| 10. Magla, reci, vreme | 25. Kada i smrt zaplace | 40. Govorim |
55. | 70. |
| 11. Dream | 26. Ne znam | 41. Sivo |
56. | 71 |
| 12. Slucajnom prijatelju | 27. Zamka | 42. U vihoru rata |
57. | 72. |
| 13. Satanak | 28. Sah | 43. Slika | 58. | 73. |
| 14. Osmeh | 29. Tisina | 44. Mozaicka groznica |
59. | 74. |
| 15. Nerazumem | 30. Vreme leti | 45. Sagradjeni most |
60. |
75. |
Leta Gospodnjeg 2003.ceg
K.K. Dusan Matic Cuprija
Edicija Mostovi
Kolo I knjiga 3
Reci istine
Miodrag Trajanovic
Izdavaci
Centar za kulturu Cicevac
K.K. Dusan Matic Cuprija
Za izdavaca
Suzana Stankovic
Borisav Blagojevic
Urednik
Borisav Blagojevic
Recezenti
Radivoje Packo Miladinovic
Borisav Blagojevic
Lektor
prof.Vera Milivojevic
Kompjuterska priperema
Miodrag Trajanovic
Stampa
Grafika Simic Krusevac
tiraz:
Stampanje nije jos zavrseno: 2003.
Ovom prilikom nezelim previse o sebi ja sam, nekim
licnim podacima, vec ce o meni dosta re}i ovo moje skromno delo. Ono ce
najvise sto moze uciniti i bez mog hvalospeva i biografskih detalja, za
koje smatram da }e vas optere-civati bespotrebno, O sebi znam - da sam
i drvetu i kamenu ravan, i da sam i drvo i kamen i vreme vecnosti sto
ne-umitno odlazi, da sam samo covek iz senke na putu znanja ili mo`da
samo iluzija- ko zna i samo vreme odgovore dace svima nama, a delo
izneti na videlo mnoga pitanja, odgovore.
I mnogi ce reci sudove
i osude, ali na kraju krajeva nadam se uvidece sve svoje zablude i kao
sto i Isus rece odreci ce se onoga sto rekose i cak sebe sama.
No neka i ova iskra pomogne vecnoj vatri da se ne ugasi i ne zgasne jer i Jovan rece u svetom jevangeliju:
U pocetku bjese rijec, i rijec bjese u Boga, Bog bjese rijec.
Ona bjese u pocetku Boga
Sve je kroz nju postalo, i nista bez nje nije postalo sto je postalo
U njoj bjese zivot, i zivot bjese vidjelo ljudima
I vidjelo se svetli u tami, i tama ga ne obuzme.
Posla Bog covjeka po imenu Jovana-
(Sveto jevan|elje po Jovanu glava prva psalam 1do 6).
Reklo bi se lepa rec i osmeh ne kostaju nista onog sto ih pruza, ali puno znace onom ko ih prima. pa tako i ja malo o sebi a delu mom ostavljam da da sud jaci.
Miodraga Trajanovica sam upoznao na Poetskoj pozornici
u Cupriji. Zapazio sam njegove pesme. Iskazane na njegov nacin delovale
su bledo i neuverljivo. Insistirao sam da promeni nesto u svom nastupu
i rezultati nisu izostali. Nije on jedini koga je izndrila Poetska
pozornica. On je jedan od plejade onih, kojima je ona ulila
samopouzdanje i snagu da nastave dalje.
Danas pred sobom imam
njegovu stihozbirku i vidim da nisam pogresno procenio i svrstao ga u
red onih koji tek dolaze. Mozda, ova zbirka nece izazvati potres na
ovom nasem bogatom pesnickom nebu, ali da se sigurno biti prilog vise
raspevanosti Srbije u njenima najtezim danima.
Zbirka je podeljena na priblizno jednaka dva ciklusa, ljubavne i
refleksivne, nad reci istine, poezije. U ljubavnom ciklusu on se stalno
sukobljava sa pitanjima, na koja ili nalazi ili ne nalazi odgovore, ali
namece zivotu da ih iskaze od Postajanja do danas. Njegove dileme ne
razaresavaju ni prostor ni vreme, koje cesto poziva ocekujuci odgovore.
Pitanja mnogo
Vremena nema za odgovore
Razumevanje, osecanja
Nosimo samo....
I u pesmama: O zasto, Sanjam, Reci i td. u nastupu patetike uzvikuje:
Da li je to to?
Korak od sna.
A kada je u neverici on se povodi za osecanjima, kada
je tuzan ili dok istrazuje veze koje ga vezuju za voljenu, kao i zabune
i zablude on pita:
Zar oboje moramo
Biti izlozeni
Istom putu kroz vreme?
I kada krene da put sna pronadje, on trazi sliku
simbola, koju je u etar isti san stvorio. U Kamenom srcu optuzuje,
analizira ali i konstantuje, jer zivot:
Dok daje daje, kad uzima uzima
A istina je samo jedna
I mi smo jedini, neponovljivi, isti....
U pesmi Iluzija, od zanesenosti do surovog saznanja,
spoznaje neumitnu cinjenicu prolaznosti stvari i zivota i prihvata
sudbinu koja se sa njima poigrava, svestan da su oni:
Glumci zivota na daskama smrti,
Koji menjaju maske nebi li prikrili istinu.
Drugi ciklus cine pesme posvecene vecim nivoima svesti
i bitisanja, pisan je po nekad nadre-alisticki, po nekad realis- ticki,
ali u osnovi one su pisane u modernom stilu, nesto suptilnije strukture
i leksike. U pesmi Pogled na istinu, dok Zvede stoje tamo negde, daleko
u prostoru i vremenu, on optuzuje Tvorca da je okrutan, pitajuci se
kakav je On stvarno. Vec sledecom pesmom Pobednici on je ponovo upitan,
tragajuci za Bozijom pravdom. U jednoj pesmi se su- prostavlja okovima
u koje je poezija stavila pesmu, zamenjujuci tezu da su forme tu da
udave pesmu, a ne da joj daju slozenost, tezinu i savrsenstvo formi i
oblika.
U mnogim pesmama ovog ciklusa on polemise sa Tvorcem,
mireci se sa Njegovim delom i spo-znajuci grske ljudske spojivsi
evoluciju sa Bozijim stvaranjem i ako jedno sa drugim ne ide.
Dok brodovi letese oko mene
U potrazi za ciljevima
Znam da se samo ljubavlju
Mogu otvoriti sva srca.
U pesmi Voz, koja je i svojevrsna slika vremena u kome se zivi u ocajanju on uzvikuje:
O zasto neko
Ne zaustavi ovaj voz
Pre sunovrata!!!
I tako iz pesme u pesmu zabrinut opominje i poziva,
opsednut ovim temama vraca se u mnogim pesmama. A u pesmi Ja, sebe vidi
kao setaca kroz vreme, koji hodi stazama beskonacno-sti, radjanja i
smrti u kojoj izjednacava sebe sa Feniksom, sa kojim cini bice jedno u
dva tela.
Na kraju posle detaljnog iscitavanja ove zbirke moae se
zakljuciti da je Trajanovic snaznim koracima zakorazio na put poezije.
Koliko ce to trajati njegovo putovanje i sta ce se na tom putu desavati
tesko je reci. Ja mislim da ce njegov put biti dosta dug, posut jos
boljim stihovima i novim, zbirkama. U to ime ja mu zelim da na tom putu
ostavi sto ubedljiviji trag.
28.05.2003.god.
Cuprija Radivoje Packo Miladinovic
Njih cetvorica sa vostanicama stoje
a oko treceg on sav crn
sa prelomljenim krstom oblece.
Njih cetvorica kao vitezovi
na levo koleno poklekli
i dalje ponosno stoje.
Dok plamenovi vostanica
kao barjaci slobode vijore na vetru.
Prvi se okrenu meni
i u njemu prepoznadoh Petra,
koji me ucase ponovnim
prikazom krstenja.
Govorase mi on svete reci.
Boze sjati, Boze krepkij,
svjati besmertnij, pomiluj nas
slava Ocu i sinu
i svjatome duhu
i njine
i prisno
i bo bjeki vjekov
Amin.
Ono sto me stezase
dok se ja krstih i molih
svetim recima
i nesta.
A ja bih ponovo slobodan
da idem putevima vecnosti
kroz vreme
u susret sudbine nase.
I dok me posmatraju sveci
sa neba
kako se lagano raspadam
postajuci nekakvo
celicno sivilo,
osecam jedino tvoje nezne ruke
sto prolaze kroz nekada mene
vracajuci me ponovo
u surovu realnost.
Ta tvoja iskonska ljubav
tera me da ponovo postanem
ono sto bejah od pre.
Ja nenam nikog svog
da za mene bije boj
sto bi mi pobedu dao.
Sada gasim svog zivota put
potpuno sam,
a vi samo sudite delima mojim.
Vi, umisljeno nesto.
Ali, molim vas, sudite im
nepristrasno.
Bar jednom budite ljudi
a ja cu iz senke vec
znati vas sud,
osudu i kaznu za decu moju,
sa bolom
i suzom blistavom
cekacu kraj.
Kada reci i snovi
postanu dela i slike
tad proteci ce suze.
I mnogi setice se tada
sta ucinise sami.
Kajanju mesta nema
jer pocinjene greske
behu prevelike
a buducnost bi kaznjena
patnjom, mukom.
I pocinioci behu kaznjeni
da gledaju dela svoja.
A mi sadasnjost, buducnost
kroz vreme moramo biti,
svesni greske predhonika.
I sinu svetlost sa neba
a zvuk se prostre prostorom.
Neprijatelj se sam od sebe
rastavi.
Gubinici slavu podelise,
jaci u vremenu nesta
a istoriji osta
da ponavlja vreme.
Da opominje narod sav,
od Boga jednog nad svime.
I prica osta
da se prenosi s kolena na koleno.
Dalje u beskraj.
Moj vecni saputnice
ti sto uvek korak si ispred mene,
ti sto na severu stojis
nemo poput vetra i smrti zajedno.
Znaj strpljenje i oci te izdaju
jer svi mi ponekada cinimo
razlicite gluposti
postajuci gluplji nego sto smo.
Dok ne postanemo i sama glupost.- Da
A kada san postane java
zelimo izgledati nevesti
na putevima sudbine
sakrivajuci sebe od sebe.
No sam zivot cini tad svoje,
pa nas postavlja sve blize
dok nas jednog rosnog jutra
na Suncu zauvek ne spoji.
Vise niceg nema.
Sve je nestalo
sem tebe u mislima.
I tisine.
Vise niceg nema
oko mene.
Da. Secanja samo.
Ti se lomis.
Ne znas sta bi
iako te izjeda bes.
Sigurna nisi sad.
Da, magla je oko nas
videti buducnost
ne mogu.
Ne ti ne zelis dati mi slobodu
I sve stoji,
ceka
ceka odluku tvoju.
Ispred magle
prazno.
Iza, iznenadjenje ceka.
Kroz vreme,
odgovori stizu.
Sunce proviruje za oblaci
poneki zrak me brkne u oko
a ja,
ja jednako bolan glem
i put me pogolem ceka.
Ene gi na njega
i sudjenice
i sudbina.
De se na cas nasmejuju
na cas tuguju na men.
A ja ete stojim, cekam i glem.
Glem gi
i vim tebe de cutis.
Ajde mori, pusti dusu
nek prozbori
ono sto gu je na zboruvanje
nek zaiska
ono sto gu je na iskanje.
Da bi iz njuma iskocilo
sve sto zelis da bacis
na dno tamnice
sas sindziri vrzano
tam da istrune i sunce nikad ne vi.
Ej, mome, budna li si
budna il jos snues
onaj sn.
Sto ti na dusu legna i stoji.
A ona boli, pati.
A ti sam cutis
i gles me tugaljivo.
Vreme magle dolazi.
Sa vetrom.
Sa kisom.
Mostovi izmedju nas
obavijeni njome stoje.
Na jednom smo i mi,
tako blizu.
Dodirujemo se
obavijeni zidom cutanja.
Ne usudjujemo se reci
jos nista jedno drugom.
Jos nista....
Neka nevidljiva sila
reci nam uze,
osecanja ostase samo
u nama nezna i duboka.
I neka tuga,
i ta magla na mostu
vremena, zivota,
reci nam uze.
Ostavljajuci nam samo poglede,
zelje, nade pune,
dok nemiri iscekivanja
rastu u nama.
Some time we dreaming our dream
Where everything is so nice.
Sample
Some time, this is dream is only dream
But and dream some time still right relay.
Wonder?
We wish some time much more
But can we do that?
Dream help us in this case.
He gave hope us.
And we can see better time
And we can feel the best of love
We can understand us
We can understand love, life
we can do much more good thinks.
Znam, prijatelju
da te je povredilo vreme,
rec ljudska,
i ako u pocetku
razmisljah povrsno
vreme mi ukaza
na zablude
pokaza tvoje pravo lice
pravo srce,
postavljajuci me
na put poverenja,
jer saznadoh tada
da si ipak, covek,
osecanja i ljubavi Bozje
pun u sebi.
I sada jedino sto zelim
da tvoja dela,o ti daju snage
da ponovo stanes
na stazu zivota
buducnosti radi.
Sastale se umne glave
a pred njima
nasred stola
lezi istina gola.
Kao po obicaju
tema bese obimna i vruca
zna se
pa tu lezahu zajedno peceni
i jagnje i prase.
Mada, istini za volju
pored svega pronadje se malo mesta
i za jednu omanju proju.
A, onda?
Zamarsirase ruke
kao u nekom stroju
i boj nasta
ali umesto krvi
narode moj
tad potece mast i loj,
a na kraju boja
Bog da prosti
ostase samo
ogladane kosti
i prica o naporu silnom
sto bese
a borci rumeni i masni
uz oprost sa puno bola
zakazase ponovni sukob
kod okruglog stola.
Osmeh, na lice majko, Srbijo
Pa Sunce u srce meci.
Ti, sqivin cvete
sto u pletenice
Zadenu Moravke vodenice
Pa radjas junake
Sa rukama bratskim.
Osmeh na lice!
O, nedaj, da te deca necastivog.
Slome.
Probudi se!
Ra|aj nove zivote
I skini, vec jednom
Te oblake tame i tuge sa cela
Nedaj laznom snu
Da te ponese
Vec osmeh na lice
I nek se tvoj rod
Od srca smeje
Budi nam jedna
Pa magde bila
Vecno zivela! Mjako Srbijo!
Stvarno ne razumem svet
sto bi od mene otirac pravio
Ne razumem
Kako misle oni, mali, pogani
vinuti se u visine,
krilima tudjim.
O, kako li, samo umisljaju
bljestati tudjim sjajem
i sve zasluge pripisivati
samo sebi samima,
i ako znaju da ce svako delo
izaci na videlo,
a oni sami primiti platu
po meri njegovoj.
Ne razumem
ni uzaludne borbe i ratove
kada u njima nema pobednika
stvarno,
jer se svet przi
u svom zlu odbacujuci
jednu i jedinu istinu
ko Sunce cistu
ciji smo deo i mi sami
pitajuci se istovremeno
ko daje pravo nekom
da je blati i ubija
kada je laz samo privid
zamka za sitne duse
sto nestaje poput magle, rose.
Da, da znam,
da gldne oci i prazan stomak
su vecno, a coveka je sve manje.
A ja, opet ne razumem vaskoliki
svet,
sto smrt seje
i zlu snagu daje
kada je ljubav lepa
kada je ljubav vecna.
Dok slusam misli
kako jece u meni
budim se
gledajuci u odmaklu
noc
razbijenu svetlima
novog jutra.
Shvatajuci
po ko zna koji put
istinu.
A jedino sto jos i znam
je to
da ce okrutno jutro
roditi jos jedan
dan zivota.
Koji prolazi mozda
uzalud.
I ne,
nemam snage da prekinem to
jer usla si i nastanila se
da zivis tu, u meni.
Znaj da nije lepo
gasiti plamen vecne vatre
koja nas sve vise zahvata
kada je sve jednostavno
poput zova sto me uvek
vodi tebi.
Sonce proviruje za oblaci,
poneki zrak brkne me u oko,
a ja?
ja ete stojim.
Put me golem cekam.
Ene gi na njega
i su|enice i sudbina,
kude se
na cas nasmejuju,
na cas tuguju
na mene.
A ja,
ja jednako bolan glem gi,
I ti sto odlucujes,
ete si pored njega
Mudrujes.
Ajde mori,
sta cekas?
Zar da sve bude nako
Inadzisko, pobrkano
sas muk,
da zlo tvori,
a...?
Pusti dusu
da sama zbori, iska
ono sto gu je milo
na zboruvanje, na iskanje.
Za ono sto neje blizu,
a zeli ga,
jer zna da istina
sm jenput zaboli
a od laz
laz cel zivot boli
i sama se krv od njuma razboli
I ete sg stojim, glem, cekam,
a ti nista.
E da cujem bar zbor tvoj
sto mi kazuje
ono sto je u teb zamandaljeno
sa sindziri vrzano
i u dno tamnice baceno
da trune i da ga vreme oplakuje.
Ej, budna li si mome
budna li si
il jos snujes
oni slatki sn
onu lepotinju
onoj vreme
sto ga u dan
prizeljkujes i vikas ga da se vrne
a njeg jos nema,
a daleko neje.
Bilo je toplo letnje vece
Kada smo se sreli
Ispod brezinih trepavica
Kovrdzice.
Darivali poljubce
Jedno drugom okupani mesecinom.
Zrikavci su pevali svoje ljubavne pesme
svici palili prve vecernje fenjere
a mi osecali ljubav u nama.
Znao sam za sve tvoje nestasluke i male tajne
kojima si htela sakriti istinu srca.
Kovrdzice, privijala si se tada
poput pijavice budeci jos vecu strast u meni.
Tiho sam ti saputao
kovrdzice moja, pa ti palis vatru u meni
i sav gorim, i osecam da te volim
volim te kovrdzice moja.
Gledala si me.
Milovala nezno,
ko lahor latice poljskog cveca
cutala, a zelela me jos vise
zelela da ti jos vece talase
rukama po kosi pravim
da te pred oltar na rukama nosim
zelela,
jedina,
a cutala, kao da su reci bile suvisne.
A da si jednu jedinu
mozda bi nam sudbina
saplela sidrenu uzad
pa nebi smo bili ko jedrenjaci bez luke
mozda?
Ali eto me ponovo
ispod istih breza
i ponovo je topla letnja noc
ispod istog meseca okupan mesecinom
u neko drugo vreme
u nekom drugom varljivom letu
gde neki drugi zrikavci
mame svoje dragane ljubavnim zovom.
Gde neki drugi svici obasjavaju noc.
Sedim na istoj nasoj klupi
koja je sada levo od mene prazna.
Jedino secanja naviru
paleci poslednju nadu
vodeci me tebi
Kovrdzice.
Sada sam bez licnih osecanja
usamljen
na putevima vremena
tu`an i pomalo izgubljen
hodim u mrkloj noci.
Tama svuda, niodkuda sunca
il bar zvezde Danice
samo
put iza mene
put ispred
i tvoja slika.
Kosa duga ko nemirno more
oci blage
gledaju nezno i duboko.
Stas visina
miris tvoj.
Pokoseno seno
u letnjoj noci.
Ruke, ceznja u tebi
sto stvara nemire u nama
vezuje nam reci
samo pogledi ostaju...
Zasto se boriti za neku vlast
koja mi sve ote.
I nedade mi nista.
Za zemlju koja je savacija i nicija.
Prazne li reci bez tezine!
Zar nije sve bez smisla
boriti se nizasta.
Zasto su jedni pobednici
uvek isti
pitam sud.
Zasto?
Imali smisla da jos neko
osim stalnih
ucestvuje u opstoj trci
za famoznim prvim mestom
kada je ono vec mozda dodeljeno
nekom unapred prvom.
Ko moze da se usudi
da kaze da je sve cvece osim ruze
ruzno cvece.
Jedino ona i uvek ona
po ustaljenom dogovoru, redu
bila i ostala prva.
Pitam se gde su onada
krinovi, lale, zumbuli, ljubicice.
Gde je svo ostalo cvece?
Zar nije svaki cvet
i lep
i mirisan
i prekrasan?
Je l’ je moguce
da je casni sud
slep, gluv, neosetljiv..
Iako je pravda slepa
ljudima Bog dade oci.
Nedostajes mi
U vremenu samoce
kada tuga mori osecanja moja
Tada u mislima
javi mi se slika tvoja
U smaoci tesko prolazi vreme
i nada jaca sad.
Ljubav je u nama
zelim te kao nikad.
Tvoje lepo lice
uokviruje kosa duga
sve to tako me mori
i zbog svega ubija me tuga.
Trazim osmeh vesli
na licima drugim
nema ga nema
a ja bih da te ljubim.
Sumorno je sve
teski ani dolaze.
Bez Sunca
puni tuge.
Neznam zasto
ali kada sunce
probije olovne oblacIne
svi mi bicemo tu.
Gde je sam izvor svega
nas dvanaest
na mestu moci
pokusacemo pokrenuti svet
i odvesti narod
putevima svetim
glasnici nasi
vodice nas putevima znanim.
Iza nas ostace sve.
Postacemo slobodni.
A uspomene koje cuvamo u nama
kao nozevi probadace nas
te rane bolece nas jako.
I nista
od nas ostat nece
jedino prasina na putu
vremena tog
secace na nas one iza.
Dok stojis na grobu mom
sva u suzama,
sva u crnom.
Sa cvecem u rukama
sto ga bacas
uz poslednji pozdrav
ovom mom telu.
Iz groba te gledam
tesim te.
Moje drugo ja
oko tebe kruzi
i utehu ti pruza.
Snagu ti daje.
Da prezivis trenutke te
ja ostajem
ti nastavljas dalje.
I ako mene nema
ostajem oko tebe
do kraja naseg.
Krvavo Sunce polagano
grabi na zapad.
Ljudi ubijaju i nadu i istinu
samo gledam taj bes
dok umire svet.
Da umire svet nas polagano nestajemo i mi sa njim.
Vreme lagano brise sve.
Suton nadjacava tama noci
odlazimo bez nade za svanucem novoga jutra.
Sadasnjost ubija buducnost,
a polumrtva istina nemocno cuti.
U nadstojanjima da potisne
dublje u tamu bes, strah.
Da svuda oko nas
smrt.
Barjaci tuge razvijeni
mrtvilo.
I samo se cuje u tamnoj noci
tihi jecaj smtri
za jadnim stadom
kome zavist i strah
ubise Boziji dar
Ljubav.
Dodjoh kroz vreme
stazama zivota
trazeci tebe
znakovima nasim.
Znakovima moci
tebi me u snu iznemogla
predadose tri `ene.
Koje poslednjom snagom
izlecih i zamolih da me
tebi vode.
I ti uvede me u ku}u
u snovima.
Pomalo zbunjena
predade me coveku bez lica.
Koji je voleo da sedi
pored prozora na Istoku.
I on me postavi u celo stola
pred kojim se nalazismo mi,
I tada se sve prekinu.
Sada moj duh tuzan
luta u nepostojecoj kuci
trazeci tebe sto osta
neodlucno na vratima.
Prepusti mi da tra`im sam
izlaz iz svega.
Ne mogu sada bez tebe
kroz vreme koje dolazi
pronaci vrata.
Znam ta tvoja paperjasta.
Zamka u vremenu.
Svuda je ona oko nas.
I ti se u nju uhvati,
loveci mene.
Jer te razum prevari
i ako te opomenuh na vreme
istinom svetom.
Sada u njoj lutamo odvojeni
Zidom magle cutanja.
A ti i dalje ubijas me.
Trazeci nemoguce
Dok se vrtimo u krugu.
Polja zivota, polja smrti
na tabli vremena stoje.
Svaka ne paznja, mnogo rada
svaka maska kupi vreme,
mogucnost daje.
Pogresan skok.
Dva da ustanes
tri da poletis.
Ako pobedu hoces
mudro samo
jer je i zivot sah.
Staza mnogo
samo jedna prava.
Zrno peska pustinjskog
sto ga vetri nose
zivota puno ceka vreme svoje
i dok ga za govornicom
meci izdajnicki pogodise
ono mahnu rukom
i tisina nasta.
Sam svet se raspade
i on tada vide damu u crnom
u suzama svu.
Sto na kraju razume sve
i sa velikim bolom i tugom
baca cvece i po koji grumen
zemlje ove
preko tela mog.
I ponovo tisina nasta
u svetu senki
gde cu te ponovo
cekati ja.
Rekoh ti juce kao prijatelju;
dok plesasmo pred ocima stranaca
-pustime.
I ne zaboravi da danas pronadjoh sebe
izmedju hrpe zaboravljenih stvari.
I da sam posle dugog vremena
stvarno srecan,
sa tobom.
Zaljubljen i zanesen.
i ostao bih u tom sjaju vecno
da me jutanje sunce ne probudi.
I kada odem tamo
u svet senki
gde ce me zauvek
prekrivati trava,
cucu samo reci ove
Ovde jedna umrla ljubav
samo spava.
Spava i sanja srecu sto na tren
bese tu.
Tada ce se skotrljati suze niz lice
zalevati i kamen i travu
pokusavajuci da sakruju bol
a ljubav predaju zaboravu.
Sve se obavi nekom
mozda ne gresim Bo`anskom
svetloscu neopisive boje.
Stara ikona ozive.
sam Hrist rowase krvave suze
i predavase mi reci molitve
koja stade u cetiri strofe,
sve duge.
Na kraju svake
bese Amin.
Zna li neko kuda
zuri ovaj voz
bez dnevnog reda.
Ma, gde li mu je
stanica poslednja.
I kuda putuje
narod ovaj
sto idole stvara
po danu odlazeci
u mrklu noc,
da mu mladost
istrune u tami.
Svi ce okriviti
skretnicare,
sve drugo
sem sebe
kako nije bilo
drugih sina.
Svi pogresise.
A mi?
Mi nismo znali.
O, zasto neko
ne zaustavi
ovaj voz
pre sunovrata!!!
Kada put nema kraja
i kada si puna ocaja,
osmehni se sebi samoj,
i zatrazi tad savet
od smrti svoje
koja ti je tu na dohvatu
leve ruke
levo od tebe.
I u trenui tom
osetices jezu duz ledja,
mir u dubini duse
kada se mostovi
pred tobom sruse
kad haos oko tebe bude
Okreni se oko sebe.
Sve to u sebe skupi
i u trenu tom pokreni
iz sebe volju svoju.
Pre|i vremenske bezdane
i zakoraci u slike
nekog drugog sveta
cija su vrata
tu ispred tebe.
Otvori ih samo.
A kada izlaza nema
uvek, zauvek,
bicu pored tebe
sve dok iz tebe
izbija toplina,
izbija neznost,
ljubav.
Sve dok se ti ogledas u meni
bicu pokraj tebe
pa ma gde bila tad
bez obzira na daljinu
vreme, prostor.
Bicu uvek pokraj tebe
ne znam zasto
ali ostacu pokraj tebe.
Gonjeni ljubavlju susrecu se pogledi nasi
stapajuci puteve
sto puta jace od zaljubljenosti.
Sada mi se smese ljupke oci toje
dok kradom ti trazis moje,
i ruka moja na stolu pronadje tvoju.
Ti se samo trgnes i dalje cutis
ocekujuci sledeci korak moj.
Reci istine nastase kroz vreme
dok trazih tebe.
One su put iz proslosti
i samo vreme buducnosti.
Svi putevi nasi ukrstaju se
ponovo smo jedno
ponovo smo ono nekad,
vatra sto gori.
Lik sto nastaje
daje sliku svega oko nas.
Znam, da pokusavas ono
sto i sam ucinih nekad.
Veruj mi ludost je to,
gubljenje vremena kog nema.
Reci istine su ono
sto nadjoh u dusi tvojoj,
koja bese povredjena.
Zato i ne smedoh dalje.
Reci istine iz vremena uzete.
Tebi su namenjene
Zvezde stoje uvek negde tamo,
tamo daleko u prostoru vremena.
Ponekada cine se tako sitne
ma u dzep bi one stale
ko i mnogo drugo sto sta.
Znamo mi, znamo
ali zavaravamo se,
ulagujuci se samima sebi.
Jadne li istine!
O, svete moj ubogi!
Cudan li si ti?
Prikrivas razumom istinu
stvarajuci lazni sjaj.
Zavaras sebe,
kaznjavajuci sopstvenu buducnost,
decu dece svoje.
Okrutanost u tebi lezi.
Cudno je sve to
kakav si ti stvarno?
Jos jedna neobjasnjiva rec
kod nas ljudi izvrnuta.
Dok se narodi biju,
gacaju u krvi i besu
njihove vodje sede
na brdu u hladu jasmina
posmatrajuci mirno
pokolj dole nize.
Slepi narod i u smrti
sledi svog velikog vo|u
dok on u raju sedi
i bajke prica.
Na zemlji ni kamen na kamenu,
ni travke na livadi.
Samo potoci krvi,
samo krente prvi,
eto mene za vama.
Meni presto,
vama vecna slava.
Slepi narode kore hleba
prividnog li mira vaseg.
A i vasi mladji opet ce
isto sto i vi sad.
Teske li kazne
slepi narode kore hleba
kome jos i pokajanje treba.
U potrazi za istinom
ljudi kroz vreme hodise
ali tek jedno zrno nadjose.
I njega razumeti ne mogahu
i ako im ispred ociju bi.
Razocarani, nemocni
posvadjase se
oko nedeljivog,
oko neshvatljivog,
razum od toga stvori
svemocni Graal
za kojim traganja pocese
na putu smrti.
I cena bi prevelika.
Ni oko cega
Oko neceg razumu
neprihvatljivog
sveta, onakvim
kakav je on stvarno.
Govorim vama sto me u domu
Bozijem i nasem napadoste.
Da, bas vama saljem reci ove.
Pogledajte u oci moje duboko
i videcete sebe same.
Pascadi,
vi sto lajete
na mesec,
na vetar,
i hulite na Boga.
Tvorca naseg i svetitelje njegove.
A On svima nama daje jednako,
njegovo najbolje ljubav.
Vi ru{iste i Njegov i dom nas
a On nas sve ucase jednakosti, pravdi.
Dok se Vi boriste i borite
oko oglodanih kosti na uzici,
kazem Vam grizite meso
al ne pijte krv.
Budite bar jednom ljudi
sa verom u Boga jednoga,
tovorca svega nad svime.
Da, bas vi budite nepristrasni
suci i tvorci
sebe i dela svojih.
Stvorenom ulivajte Boziji dar
a Vasa buduca dela neka odisu
ljubavlju, dusom i lepotom.
I neka blistaju kroz vreme
noseci duh i sunce
buducim pokolenjima nasim.
Sve mrtvim snom spava,
u sivilo
i u crnilo
pretvorilo se.
Narodi bez duse ubijaju
sopstvenu buducnost
zarad laznog sjaja.
Sam strah njegovim srcem vlada
a stomak mu je gospodar.
Uspavani razum ne oseca.
Da sve je utrnulo u sebe.
Jadnog li jada,
cemernog li naroda.
Sve sami prazni oklopi bez viteza.
Usnuli spavaci pogledajte
jutarnje sunce
svojim snenim ocima.
Ne dajte da vas lazni san zanese!
Gledam more
polako podizuci pogled na sunce.
Znajuci da je sve to oko mene
deo ura|enog i nikada zavrsenog.
U vreme napada ratni brodovi
letese svud i nagnase ludski rod
da se zamisli nad delima svojim.
Posmatrah nemo taj stravicni zvuk
sto unistavase evoluciju
dok se razleze kroz prostor.
Sam znam da su to pogresni principi.
I dok brodovi letese oko mene
u potrazi za ciljevima,
znam da se samo ljubavlju
mogu otvoriti sva srca.
Znam da sam i drvetu i kamenu ravan.
I da sam i drvo i kamen,
vreme koje prolazi i nestaje.
Znam da sam i vecnost i prolaznost
i neminovnost koja dolazi.
Ili tihi sumrak sto ga obavija tama.
Znam sve sam i nista sam...
Svemu sam ravan,
sve je ravno meni
pa i moja smrt
sto kraj mene u prikrajku cuci.
Cekajuci vreme
da me ponovo rastoci
i vrati na pocetak.
Mozda......
Jer jos sam u svemu
i sve je u meni.
Znam da je ovo sve
pa cak i sam ja
samo iluzija
u svemu.
Dolazim i prolazim
kroz vreme vecnosti
hodajuci
putem znanja
putem srca.
Nestajem i nastajem
ra|ajuci se ponovo i ponovo
iz pepela davno ugasene vatre,
trazeci sebe sama kroz vreme.
Ono sto bejah ja.
Dvanaest od jednog
Jedan od dvanaest
Sa i od cetiri strane.
Tazeci u vremenu pronadjoh vas cetiri
vetra u noci.
Prvi deo nestao sa mene
pronadjoh dosta brzo i blizu
ostala dva teze i dalje
cetvrti deo pronadjoh
predskazanjem treceg
iako najblizi bese
poslednjeg ga pronadjoh na putu vremena
mirisi njegovi otkrise ga meni.
I dalje hodam putevima vecnosti
na stazi znanja
dodirujuci sve,
neuzimajuci nista za sebe.
Ne. Ne dodjoh po nagrade
jer mi najvecu vec dodeliste,
Sagradjenim mostom
koji gordo stoji u nama.
Njegovi temelji su dela nasa.
I nose poruku buducnosti
zavet vecnosti.
Spajajuci dve obale,
spajajuci ljude velikog srca
sa rukama bratskim.
Mi graditelji vredni ispunjavamo
svet najvecim darom svojim
od Boga datim.
I dela nasa odisu njime,
a mostovi nasi svetlucaju
kao iskre u moru tame.
Ja, jedan od dvanaest
Ja, drugi
Ja, dva.
Setac kroz vreme
stazama beskonacnosti.
Ra|anja i smrti,
beskonacnog kruga zivota.
Feniks, iskra ugassene vatre
sto se rasplamsava u tami.
Nemi posmatrac filma
okruzen vama cetiri.
Strane sveta
vetra u noci
stuba oslonca
snage i moci.
Nabrajam reci
slike puteva nasih
sto se ponovo
i ponovo spajaju
cineci jedno bice
u tela dva.
Permalink | Obavesti prijatelja |
Komentara
(0) | Pošalji komentar
Pošalji komentar