Svi smo mi uvrnuti na svoj način.Razlika je samo u tome što neki uviđaju svoju sopstvenu uvrnutost a oni drugi, onih kojih se posebno bojim, misle da su ispravni, a da su svi ostali uvrnuti.
I baš te uvrnute oni, koji su potpuno ispravni, pokušaće da promene.
Upotrebila sam prejaku reč - bojati se.
Smeršno je bojati se takvih ljudi.Oni su pre za žaljenje.
Smešno je voleti ili ne voleti nekoga ili nešto što uopšte i ne poznaješ.
Da bi nekoga ili nešto voleo ili mrzeo moraš to i poznavati.
Niti volim niti ne volim.
Nešto mi se više dopada a nešto manje.
Što je bliže mojoj uvrnutosti to je bliže mome srcu.
I to je sasvim normalno po meni.
Zašto bih sedela na stolici koja mi nije udobna i koja me žulja ako već imam mogućnost da sedim na stolici koja mi savršeno odgovara.
Udarila mi je valjda ova vrućina u glavu pa opet tupim.
Hvatam umorne misli koje isijavaju na vrelom popodnevnom suncu, prebiram po njima, pokušavam da ih raslojim i odvojim.
Išla sam do video kluba da uzmem film Ostrvo koji sam dobila za domaći da odgledam( ruski film) i setila se Yineninog posta.
..One su iste, a nisu bliznakinje....
Ulaze ponosno u solarijum, diskretno bacajući pogled na kafić iza njihovih leđa da prebroje koliko ih je pogleda ispratilo u njihovom savršenstvu postojanja, verovatno razmišljajući o tome kako svet treba da je srećan što one uopšte postoje.
Juče sam saznala da nemam mozak.
malo sam mućkala glavom levo-desno.Onda sam malo kuckala po svojoj sopstvenoj glavi.
Razmišljala sam čak i da odem da snimim glavu.
A onda sam zaključila da je to nemoguće.
Mora da ipak imam mozak, e sada da li ga upotrebljavam ili ne..to je druga tema
Postoji vreme ćutanja. U tom vremenu svaka izgovorena reč izgleda nepotrebno. I moja i svačija. To je ono vreme kada posmatram stvari i pojave istovremeno vodeći sa sobom neki čudni dijalog u kome samo menjam likove i jezike. To je ono vreme kada mi svaki spoljni nadaražaj stvara bolno ježenje kože, svaki ton čujem kao urlik a svaku intonaciju kao iritantnu. Jednostavno padam u neku vrstu hibernacije...za spoljni svet. A u meni se vode beskrajne priče, oživljavaju događaji, prelaze kilometri... U tim periodima mrzim san i dopuštam mu tek po koji minut da me otrgne od mene. Mrzim i hranu... ona me usporava u mislima i opterećuje telo. Tada mi je dovoljna velika šolja kafe i paklica cigareta... I to je to...
Jednom, davno, u nekom vremenu koje sam odživela napisala sam
« psssssssssstttt ... probudićeš tišinu u meni.... jauk ili smeh... ne znam! Zato .... pssssssssssssst!»
....................
Danas, posle tog odživljenog vremena i mnogih ćutanja., shvatila sam da je ono postalo deo mene. I svako ko uspe da me stigne na tom mom čudnom putu i bude dovoljno lud da ga korača uporedo samnom, moraće da nauči da ja imam svoje «vreme ćutanja». Ne tražeći razloge za to niti pitajući da li to ima veza sa hiljadu stvari oko nas... jednostavno će morati da nauči. Ili će jednostavno, bezbolno, zastati. I ostati....
...................
PS. A koncert Oktobra tih kasnih osmdesetih u tadasnjem "Filmskom gradu" ostavio me je bez daha...
Долази ћерка код оца да тражи благослов за удају.
- Тата, ја сам се много заљубила, хоћу да се удам!
-Па у кога си се заљубила?
-У оног Рикарда што ради у твојој фирми и много се волимо!
-Знаш шта ћеро, морам да ти кажем да не можеш да се удаш за њега, знаш, ја сам некад давно имао везу, Рикардо је твој полубрат, али немој молим те да кажеш мајци.
Девојка се сва избедачила, туговала неколико месеци и кад је коначно нашла нову љубав, опет долази код оца:
-Тата, ја сам се поново заљубила, имам дечка много се волимо и хоћемо да се венчамо!
-Па у кога си се сад заљубила?
-У оног Мануела, што исто ради у твојој фирми.
-Знаш шта ћеро, мени је опет стварно жао, али ја сам својевремено имао још једну аферу, и Мануел је твој полубрат, не можеш да се удаш за њега!
Она се опет сва избедачила, није знала шта да ради и реши да се ипак пожали мајци.
-Мама, ја сам била двапут пред венчањем, али ме је тата спречио, јер су обојица били моја полубраћа из његових афера!
-Ћерко удај се слободно, није он твој отац!
Kad bi samo znao koliko se plašim, da ću te ipak naći, u nekom, skrovištu mi nenadanom, tamo gde te nikad ne bih tražila, u svom srcu ili nečem sličnom...
Reci mi, Veruješ li u ljubav Koja se rađa Dok čulo ti spava? Da li se pitaš Sanjam li to samo ili Ipak želim Da sve svoje podam Nekom tuđem? Veruješ li u Pogled Koji kaže sve I tišinu Koja spaja? Da li se pitaš Zašto ti se čini da nekog upoznaš čim vam se oči sretnu i da vaše duše pričaju priču davno već ispričanu? Da li veruješ U snagu Svojih misli Kada voliš beskrajno I leka ti nema? Koliko ćeš puta priznati sebi da ipak si grešan kad se ljubavi nadaš jer ako si dao, onda i tražiš; i nije li to nisko kad misliš da voliš a u stvari kad uveče oči sklopiš nemira nema; već tiha praznina koja te slama..
Postoji jedna razlika između mene i ludaka. Ja nisam lud.
Salvador Dali.
Danas sam saznala da postoje i oni koji su previše normalni. Hmhmh... U ludilo se ne razumem u potpunosti, jer me uvek drži neko prokleto zrnce razuma, koji prevlada u odsutnim trenucima. Kad se svi normalni gube, ja ništa, kada su svi ladna voda, ja pizdim, iliti ludim. Možda. Između ludila i nekih drugih ispoljavanja ličnosti tanka je granica. Po njoj šetam, sigurna sam, zavisno od situacije. Koliko mogu da budem glupava, bez treptanja, toliko umem da budem genijalna, bez treptanja.
Zbuni me to. Zateknem se na ničijoj zemlji povremeno. Blenem tako, oko sebe i u sebe, mogu i kroz mene, al` za to treba inspiracija.
Kroz sve to provlači se osećaj i misao koje podržava zrnce razuma da biću....
*
*
*
*
