TAKSISTA

* ДЕЦА СУ ЗА СВЕ ЉУДЕ ЊИХОВ ЖИВОТ * ( Еурипид )

Деца са 14 година постају кривично одговорна, са 18 пунолетна. До када су деца деца? Правимо ли разлику између сина и ћерке? Девојчице и дечака?

ОДРАСЛИ, ПОДСЕТИТЕ СЕ И ПРИХВАТИТЕ СВОЈЕ ОБАВЕЗЕ И ОДГОВОРНОСТИ ПРЕМА ДЕЦИ!

ДЕЦО, УПОЗНАЈТЕ СЕ СА СВОЈИМ ПРАВИМА!

Водич кроз права детета

(клик на линк)

SKIJANJE

Ako je neko trapav na snegu, i ne samo na snegu, to sam ja. Potsećam na žene koje obuju visoke pete, pa hodaju kao po jajima., ili ono “planinski hod”.  Panično se bojim da se ne okliznam.

Svi mi se smeju, govore da se prenemažem i pravim interesantna. Ako, ako, samo neka pričaju…

Jedan Tip,  koji doduše nije prvak sveta u skijanju, ali kako on kaže, samo zato što nije hteo, obukao se fensi i počeo da izvodi bravura po snegu, sve neki stilovi boli glava. Mogla sam da pridavim sve one ženskice koje su ga gledale kao da je božanstvo. Trt, Milojko, skijaški trener…baš je faca…I nije mi stalo…

Ali…

Ma, samo što nisam umrla od ljubomore, ja trapava trapavica, a one mlade vrtiguze… Proključala sam, skoro da se sav sneg otopio, mogla sam da upropastim sezonu.  Sneg se nije otopio, ni ja.

-Idem i ja!

-Gde ćeš? Ti se bojiš, polomićeš se.

-Idem, iznajmi mi opremu.

Kad brže dodje, mislila sam još jedan dan života.

One blesave cipelčine, umreću, definitivno ću umreti. Stojim kao tvrdoglava mazga, polusavijenih kolena (gledala u Kranju), razmaknute noge (hvatam ravnotežu, možda poslednji put u životu)

Blista onaj sneg, provalija kilometarska, što nisam sad na Havajima?

 Borovi mirišu,

 Jele se savile pod teretom snega,

Tišina

Mir

Blaga padina pred mojim očima

Lepo

Stvarno lepo

Nekako svečano!

Osećam oči na ledjima koje me ispitivački bodu, a u meni: biti ili ne biti

-Možeš da odustaneš

-Meni kažeš?

-Ne, Kraljeviću Marku. Idemo na čaj.

Kad pomenu onaj čaj, meni se smrknu, otisnuh se. Kako? Ne znam. Znam samo da je mira i tišine nestalo, sve je počelo da juri, 1000km na sat, pravo na drvo, jedno, jedino na celoj padini. Ko li ga postavi tu?

Znala sam da nešto treba da uradim, samo nisam znala šta. I… osetila sam adrenalin… zatvorila sam oči… bilo je divno…

Tras-bum

Udarac

Otvaram oči… u snegu sam… drvo je čitavo. Ne smem da se pomerim. Šta li sam polomila? Mrdam ruke… ništa… noge… Šta je ovo?

Postala sam stonoga. Umrla sam, i postala stonoga…

-AnaM… ti si načisto šašava… ubićeš me…

Gledam kao tele u šarena vrata.

Od kud on tu?

Moj spasilac, to mu valjda ide u rok službe, sjurio se da me skrene, napravio fintu i završili oboje u snegu. Ja trapavica ostala čitava, a on siroče,virtuoz na snegu,  ima langetu. Pročiće za dvadesetak dana, a za to vreme, može da popije hektolitra čaja.

Gas... gas...

Gas gas.. ...

Neka ovo Badnje veče

Bude gasa da poteče

Neka naša zemlja cela

Ima topla grejna tela.

A mazuta kad nestane

I presuše vodne brane

Kad zalede grejna tela

I san usni zemlja cela

Tad viknimo svi u glas

Rusi dajte nama gas

Када снага 'оће, али душа неће!

Никад ме више нису нервирале смс поруке него током овогодишњих светковина. Заморно! Неуверљиво! По (не)пристојној навици. Како ли нам се „примила“ та навика? Мода? Опет сам демоде!
Нисам начисто да ли ми Божић Бата стиже путем таласа или треба још увек да га очекујем пред вратима?! Ако је судити по Деда Мразу невидљиве су силе шо нас вежу... мобилне! И нећу сада о духу на глас. Положајника данас требам...

„Колико варница толико парица...“   а не
колико парица толико варница!

Изгубисмо компас! Да ли смо изгубили и душу? ( Потражите моју у мејловима, некоме сам је сигурно послала.) Овде је нема?!

Недостаје ми моја баба (поново) и џарање. Недостају ми клинци за пијукање. Недостаје ми породица ушушкана међу орасима у слами. Недостаје ми жагор исте крви око вруће чеснице. Може ли сијасет прослеђених телефонских грљења да подгреје ону нашу, домаћу, мученицу? И када (опет) затрепере пламичци свећа хоће ли нам се душе, живе и мртве, сјединити? Хоће ли преживети нада да смо моћнији од судбине? Могу ли храна и пиће да испуне празнине? Надокнада за бол? За срећу? Фамилијо уштини се! Своје се месо не једе. Без киселог осмеха, тихи загрљај погнуте главе. Можда се душа пронађе. Сјајне су очи...

Стварно треба бити велики лицемер и претварати се да је све у најбољем реду. Нит нас има, нити гајимо кокоши. Само нас незаборав одржава у стању будности. И та по која отета суза. Игра без престанка.

А мени се спава покорни забораву.
Пробудите ме када стигну унуци, као родитељу ми никако не иде.

Мени неверници. Мени детету. Мени дрвету.
Мир Божји, Христос се роди.

ПС. чујем малца како добацује да је чудно када је само нама Божић,
и све мислим, једном ће се неко предати времену и спојити нас у том једном истом радосном дану.

Бадње вече

Зима

Срећан Божић

GOVOR SVIJETA

NEUSPJELA UPLOAD MJUZE KOJA JE SASTAVNI DIO OVOG MOJEG POKUŠAJA..PA ETO.U TIŠINI DIJELIM MISLI S VAMA SVIMA ......BUDITE SRETNI KAO ŠTO SE JA RADUJEM VEĆ TOLIKO TISUĆA GODINA...

Lek

Nedeljama sam jurila neke lekiće koje je trebalo prebaciti u drugo mesto.

Lek, vozač i papiri, tri kamena spoticanja, naravno i kola. Ne znam šta je bilo teže. Danima sam tražila da mi daju lek na kome nemaju zaradu, nego gubitak. Govorili su mi da niko ne radi da izgubi.

Onda sam jednostavno imala sreću. Pozvana sam u kabinet na kafu, onaj Baksuz što je sve kočio, došao da primi inekciju. Verovatno je kinuo, pa mu odmah treba primarijus, neće da se meša sa plebsom. Sestra  uhvati rastvarač, a ja nju za ruku

-Rastvorite aqua-om

-Boleće

-Neće, on je muškarac, nije dete.

Neki put, pogled mi je stvarno ledenica.

Baksuz primi inekciju, suze mu podjoše, a ja za dva sata dobih sve, i lekove, i papire, pečate, dozvolu za prelaz... važeću 24sata, u dane praznika...

Sad stvoriti kola i slobodnog vozača.... a vreme juri...

Dadoše mi neki landrover, grozan, menjač mu kao neko čudo, sve naopako. Sneg je, klizavo... moja kola imaju letnje gume...

 Panika...

 Kraljevstvo za vozača...

Idem na taxi stanicu. Ili neće da vozi tudja kola, ili traži, boli glava. Opet zovem Baksuza.

-Kolika je dnevnica? Treba negde da prenoćim.

-Koliko tražiš za sebe?

Meni odmah proradi kliker, Idea..

-Vozaču 500 EU, a meni koliko daš

-Mora da se uplati, daj broj...

Koliko sam se upetljala, jedva nadjoh broj računa... moja brljiva banka radi neko radno vreme da je uvek zatvorena...

Sad treba krenuti. Da nije ono parčence izmedju GMilanovca i Čačka, lako bih. Došlo mi da tražim pomoć od blogoya.

 Blogoye... poglavica... Niš... autoput... KLIK...  Znam da će poglavica da dodje ako mi bude potrebno...  Pronaći ću ga ako bude stani-pani...

Imam sigurnost... Uraaa... pravac Idea...

Sad znam šta deca vole, kupujem gomilu gluposti... grickalice... Coca cole... jogurtiće... čokloladice... žvake... CD... automobiliće... mede... crvena kapa sa krznom i crvena pelerina... Mrazica AnaM kreće... sa dosadnim lekićima...

Vratila sam se... ne mogu o detaljima... zabranjeno... samo znajte, sva deca sveta su ista. Svi se raduju besmislenim poklonima, zajapure se dok otvore paketiće neveštim prstićima, netremice gledaju... i osmeh... i onaj balavi poljubac...

Nisu važni datumi, ni kalendari, važno je samo ono što je u nama, kad i nismo svesni toga, VERA, i LJUBAV... neko će dodati i NADA... Došla sam izmedju dva Božića, kao AnaM Mrazica... i nije važno što ona ne postoji... Bio mi je ovo najlepši Božić, koristim priliku da ovaj najveći hrišćanski praznik čestitam vernicima pravoslavne vere

HRISTOS SE RODI

Moju prvu čestitku upućujem  Nekom ko je sa mnom proveo novogodišnju noć, doneo mi je sreću...

Migavci

O lepote!

Kako je lako. I pristupačno svakom.

Ko vozi! Mislim automobil. Bilo koji, bitno je da ima automat sa četiri migavca.

I da rade migavci. Mada nije ni to baš od presudnog značaja, rade li svi, važno je uključiti.

Onda si obezbeđen bilo gde, gde ti padne na pamet da se zaustaviš. Uključiš nek trepću migavci i brigu na veselje.

Ma nije bitno, šta sad pešački prelaz, puna linija, tesna ulica, raskrsnica, požarni put, most.

Ma šta ima veze, rade migavci i lepo govore, oprez, zaustavljeno vozilo, vlasnik otišao po cigarete.

Ili recimo, vozač čeka ženu, pazari na pijaci. Otvorio čovek novine da prekrati dosadu, čitucka, sriče krupne naslove, kad trube od pozadi.

Ništa on, ne obraća pažnju, pljucne u prste i okrene sportsku stranu.

Zagušenje saobraćajno, takoreći preti kolaps.

Čukaju mu na staklo.

Moliću vas, pomerite vaše vozilo, doći će do katastrofe.

Ali šta vam ja pa smetam, vidite valjda četiri migavca, izbiće vam oči.

Propisno sam se označio.

Ili recimo, ko može, nabavi terensko vozilo a ono ima ogromne migavce.

Onda moguće je popeti se na razne pločnike i ivičnjake, ma koliko visoki bili.

Uključiš one migavčine i odeš. Na kafu recimo.

Piješ i ne misliš, rade migavci, klik-klak, klik-klak...

Čitam stare novine...

Nišllije, Nišlije, opasni ste i kad niste!

Čitam u novinama neki Englezi pokušali da utrape falsifikovane evriće Nišlijama. Računali, verovatno, naši pojma nemaju kako evrići izgledaju. Ne znaju, jadni, da mi evriće prevrćemo milion puta pre nego ih pošaljemo dalje. Od dinara smo davno digli ruke.

Elem, ti Englezi, prodali 200 000 Eu prefarbanih crnom bojom, za 40 000 orginala. Nišlije ukapirale stvar, doduše posle tri sata, ali... i pojurili Engleze. Englezi, zaboravili šta je Balkan, pa računali pobećiće avionom...

E budala...

Nisu ni Nišlije sisale vesla... pojure ih, dobro isprebijaju i zatvore. Englezi isprepadani pozovu ambasadu, ovi pa policiju... cirkus..

Policija ih sve izdeveta, i strpa u bajbok...

Sad igraju poker, ali naši će da se brane iz slobode... a Englezi? Ko ih je zvao da dodju?

E, što mi milo...

Kažu sreli se preko interneta.

Lepo meni reče jedan pametan čovek, pre dve godine, ili beše tri...mani se internet poznanstva... ali da li to vredi i za Engleze... ko li će mu znati...

Srećna vam Nova, blogeri...

Kompjuteri  će mi doći glave, posebno lap-topovi, ko ih li izmisli?

Kako sam provela Novu?

Hmmm... pa ovako...

Dogovor je bio da se svrati po mene.

Spakovala sam torbu sa svim onim svetlucavim novogodišnjim cirkusima, milon  neophodno-nepotrebnih sitničica i napravila sendviče. Fotoaparat sam gurnula na dno torbe, pored 2kg šminke i pet pari cipela...

31.1. nije došao da kupuje samo Putin i  Obama, svi ostali su mislili da će smak sveta, pa da se obezbede. Neću pisati da sam prodala sve zalihe Viagre i Cialisa, i kad je nestalo jedan hteo da me bije da sam mu upropastila  Novu.

Bilo kako bilo, došli po mene, ja mrtva umorna. Otrčali po moju torbu i sendviče, ubacili ih u prtljažnik, i krenuli. Tri puta ja pitam

-Jesu li zaključana vrata?

-Daj, ne davi, sve je u redu.

-Sigurno?

-E, jesi davež, sigurno!

Na pola puta traže sendviče. Tip ode u prtljažnik da ih donese. Gricnu ih njegov drug

-Svaka čast AnaM, super ti sendviči, ti si prava žena, kako si samo uspela da strpaš sve stvari u onako malu torbu?

Ja ga mrko pogledah, kad idem na izlet od dva sata nosim torbetinu za svaki slučaj, koju ne mogu ni da podignem...

Cap carap, dodosmo do te famozne kućice, ali ne u cveću, nego u snegu, romantično valjda.

Sa romantikom sam se posvadjala još na vratima. Ledenica! Panjevi su bili vlažni, dimili su, ni slučajno da se razgore. Toplota iz kamina je posle dva sata duvanja i dimljenja, kao da sam šunka u pušnici, bila jedno +5, i to samo iznad vatre. Došlo mi da sednem na žar, ljubim ti moje centralno u oko.

Nema šanse da tu provedem noć. Krenusmo u hotel, moja drugarica se upicanila, a ja  u skijaškom kombinezonu sa čizmicama ala Apa Drapa.

-Gde je moja torba?

Svi se  gledaju, Tip pokajnički vadi crnu torbu, ali ne sa mojim prnjama, nego sa lap-topom. Mogla sam da ga zadavim.

Obučena kao idiot, muška košulja, kravata, preko pantalončina, a oko mene obavijene one srebrnaste tračice za jelku, to mi je kao nakit. Dobro da nisam imala pušku... Na kraju i nije bilo loše. One trakice su viorile i svetlucale na svaki moj pokret, nisam imala na žalost daire, kao prošle Nove, ali sam bila najzapaženija, najveselija, bilo mi je toplo i uživala sam svakog sekunda.

DD bila je ovo divna noć

LJUBAV, VERA I NADA

Šta je to vernost?
Biti verna sebi i prigrliti drage
onako kako zaslužuju,
ili onako kako ih volimo
i onda kada ne zaslužuju?
Vernost ne raste na drvetu,
ona se uči.
Još u genima.

Naučuila sam da gajiti vernost u sebi znači biti snažan i za slabosti drugih.
Kada se prožima sa njih tri, čiji je neizostavni deo  - svet se pokreće!

I u Novoj godini, drvo, jullie, AnaM

RAZGOVOR

čestitke, želje i pozdravi

sretna vam, zdrava, prepuna ljubavi svaka minuta svakog dana nove nam godine....voli vas Ja..

a di sam ja noćas...tu negdje...pozdravljam i mašem vam...

*klik ovdje gore..:-)

šumadisjki put III

Povezli su nas, muž i žena. Divni ljudi. Ja nas ne bih povezao. Ali ima dobrih ljudi.

Hoće do Tozine kuće da nas voze al, neće Mirko. Šetamo Aranđelovcom i iz jedne ciganske kuće dobaci nam jedan mlađi čovek:

-Bato, pošto kasetofon?

Ja vičem nije na prodaju a Mirko viče

-Oćeš da kupiš?

-Ako nije skupo, oču.

-Koliko nudiš?

-Kolko ti tražiš?

Moram da dodam da je kasetofon bio vrlo nov, ekstra kvalitetan i jako skup. Pri tom, ja sam mogao samo da maštam da imam takav a inače je bio zajdnička stvar Mirka i njegovog brata. I jedini muzički uređaj predviđen za doček. I Bio je ogroman. Ako se dobro sećam, jedno sedamdeset cm dužine. Srebrn sa mnogo dugmića.

-Ajde bato udži kod mene u kuču, da vidim dal radi, ne mogu dat' kupim mačku u džaku.

Ja počinjem da nagovaram Mirka da idemo dalje, da se već smrkava, da nas Toza čeka, da neću da ulazim u cigansku kuću.

-E pa sad' ćeš da vidiš kako radi, pa preko ulice pravo ka Cigi.

Uđemo u kuću, tamo još trojica, ustadoše kad mi uđosmo i ponudiše nas da sednemo.

-Može sok, ponudi nas jedan. Mirko ne progovara, rukom pokazuje da neće. Ja se molim Bogu da nas ne nudi rakijom. Posluša me Bog i Ciga vidi da je Mirko pijan pa kaže:

-Rakiju nemamo, popili mangupi sve a sok nečeš, ajde kaži pošto kasetofon.

Lupi Mirko neku cenu, dva nova bi kupio a Ciga odma reče:

-Kume, pa ti si bre neozbiljan, ja mislim ti bre ozbiljan prodavac. Već ga uključili na struju i pustili muziku. Zadovoljni, probaju sve dugmiće ali zameraju, jedno polomljeno. Za neko sitno štelovanje ali, fali. Nudi mu ciga dobru cenu, bukvalno precenio i pruža ruku, Mirko pruža i on ruku, pa je povlači, pa opet pruža, jednom rečju zeza se.

-Bato, ti mene zajebavaš u mozak?

-Ma ne zajebavam te, hoću da ga prodam al' malo nudiš.

Nemam ja baš toliko živaca, izletim iz kuće i pođem uz ulicu. Planiram da odem do ćoška i čekam ga a on sa kasetofonom nek radi šta hoće, njegov je. E sad šta će mu reći brat, i to je njegov problem. Znam da će me grditi, zašto ga nisam sprečio ali to ipak nije u mojoj mogućnosti

Istrčava Mirko sa kasetofonom, psuju ga cigani iz kuće, šta su pričali, nisam ga ni pitao

Stignemo kod Toze, on čovek živ se prepao, gde smo, zna da smo pošli u 10 ujutru, već pola pet.

-Eee, gde ste ljudi, ceo dan vas čekam. Dobro mi došli, srdačno se zdravimo. Tozina keva kaže:

-Gde si bre Mirče, živa sam se prepala, tri puta ručak podgrevala,a  ja u zemlju da propadnem. Lepo bi se vratio ali kako, nema više povratka. Toza prekide mučnu scenu:

-Kevo, podgrej četvrti put, idemo mi kod mene u sobu.

-Ljudi, oćete da vam pustim najnoviji album od Dugmića, juče sam ga kupio.

-Pusti, kažem ja

-Mirko, gde se bre tako napi čoveče?

-Ma uz put, malo se provodili.

-Malo a?

-Ajde, supa vruća, kroz otškrinuta vrata zove keva.

-Ja ne mogu ništa da jedem, kaže Mirko.

-Ne moraš kažem ja, ja mogu, ti Tozo, daj mu litar rakije, nek crkne i da završimo više sa tim.

Vidi Toza da sam se namučio danas i namiguje mi, idi ti sedi i počni da jedeš, ja ću da ga nagovorim.

Eto ih posle par minuta idu i sednemo da ručamo. Toza nam priča kako je našao jednog drugara sa autom koji će nas i piće i klopu da preveze do Garaša. Ostali će dolaziti kako se ko snađe, busom, kolima, stopom. Dok mi privodimo ručak kraju, divne sarme i proju, Toza telefonira, zove tog drugara.

Pakujemo sve u gepek i krećemo. Mrak je, nemam pojima kuda idemo. Tek na pola puta, pita Toza tog drugara da stane na neko njima znano mesto, lokalna seoska kafana, "na vruću".

-Ništa ne brini, svraćamo obavezno.

Ulazimo u kafanu a tamo, nešto što u svom životu nisam video. Zapahnu nas toplota i vazduh pun mirisa vruće rakije, pomešan sa mirisom  kuvanog kiselog kupusa. Sa plafona visi nekoliko sijalica ukrštenih sa od ćoška do ćoška pletenicom od krep papira, crvene i plave boje. Iz radija koga ne vidim a po zvuku znam da je stari lampaš čuje su neka narodna muzika, mislim da je bila Silvanina pesma "Šta će mi život bez tebe dragi".

Podrazumeva se da su stolnjaci bili karirani ali bili su i pedantno iskrpljeni sa istim takvim materijalom. U ćošku dve ogromne bubnjare, prosto se čuje kako bubnja vatra u njima. Na jednoj stoji lonac iz koga viri kutlača, na drigom ogromna šerpa sa poklopcem i baš kada smo ušli poče iz nje da kipi. Krupna žena u seoskoj odeći sa vezanim šalom preko pojasa priđe, otklopi šerpu i poče varjačom da meša .

Sednemo, ništa ne poručujemo, sama ona žena donosi tanjir seckanog kiselog kupusa, posutog tucanom paprikom i četiri čaše za vruću-sa drškama. Iz bardaka koga je napunila kutlačom iz onog lonca sa prve bubnjare usu nam u čaše, ostavi bardak da sami dolivamo, prijatno nam poželi i ode. Opčinjen sam bio, moram da priznam, razgledao po kafani, opazio da za dva tri stola sede ljudi i isto kao mi, piju vruću i jedu kiseli kupus. Obični ljudi, neke brkajlije, seljaci. Meštani verovatno. Kada smo ušli, pogledali su nas i dobroćudno klimnuli glavom.

Ja poželim da ovde ostanem i tu dočekam Novu Godinu.

Dok škripi kupus pod zubima a vruća se lepi za nepce, počnem da hvalim kafanu u nagovaram ostale da ostanemo. Uzalud, nisu bili opčinjeni kao ja.

 Kada smo popili vruću, pođosmo kroz vedru decembarsku Šumadijsku noć i ja onda pomislim, Bože, ovo nigde nema, samo u ŠUMADIJI.

kraj

Мађије мог драгог

Било би смешно да није тужно. Одмичу дани, јелка се већ накинђурена кочопери, а ја ништа. Застане ми поглед на њој и треном заискри ритмичном светлошћу... Ни радост није што је некад била! Постала је захтевна. Постала је принцеза на зрну грашка. А веровала сам да мени то не може да се деси. Та Нова ће година!

Пребирам по мислима обавезе које ми намеће та луда ноћ и питам се докле ли ће детиње да се дури и инсистира на својим жељама? Да ли да тренирам строгоћу и да је пошаљем у ћошак, или да јој још једном дозволим да истера свој мак на конац? Мој патуљак више не стаје ни у рођени кревет, а камоли у зимску бајку! Можда то ја још нисам довољно порасла?

Шушкала сам шареним папирима, сјајним машнама, овим што их (љубитељи налепница на сваком месту) зову „стикерси“ полепила све чега сам се дохватила. И опет је гледам. Нешто јој битно недостаје, само ја више не могу да се сетим шта. Петар Пан, Звончица или обоје? Деда Мраз је био, махнуо ми док су златни прапорци звезданом стазом нестајали ка Месецу, били су и комшијски ирваси, ево још стискам црвену капу која је у трку заборављена крај туђе капије. Из џака просуо пуфнасте ројеве, дует са кровова овог тужног града уденуо међу олињале прошлогодишње љубави. Грешком. Мачке се увек лукаво поигравају преплашеним мишевима несрећно изгубљеним на путу до безбеднијих рупа. Путеви, рупе, јуче, данас, лова, сутра, доле, горе, лево и десно, картица, кеш, почек, лажњаци, куртоазија, псовање, кркање, хајде да се...
Тако је лако изгубити орјентацију до сопствене јелке!

Појављује се назнака смеха на мом лицу, о ... добро је. Слутим... Добро је! Лагано дах одузима, с крвотоком се прожима, и расте ка себи.

Још увек стоји путоказ!

За празнике је потребна ЉУБАВ. И ништа више!

Zashto..

Zashto ne umem da mrzim?

Zashto i dalje volim sve ljude?

Zashto toliko mnogo prashtam?

Zashto moje srce nema granica?

Zashto ne umem da kazem zbogom?

Zashto ne mogu da shvatim kad je kraj?

Zashto tudje greshke bole mene a ne njih?

Zashto je potrebno vreme da bi proshlo sve?

Zashto mora tako da bude?

Zashto nisam kao drugi..

Поимање дражи

Уз Мораву ветар дува !