TAKSISTA

16/12/2007

Žurka "Press-a" a ja VIP, svaju ti ljubim...

Ništa meni bez drugara i bluesa.
Ustvari, ništa meni bez drugara Bg bluesa.
Evo, baš pre neko veče sedimo Deki i ja u elitnom kafeu lokalnog tipa negde u Blokovima, ljuštimo pelinkovac i ogovaramo ribe poznate i nepoznate  nam. Jednom rečju „ispravljamo magarcu uši“.
“Uz Maršala Tita junačkoga sina...“ melodija mi signalizira da bi neko ’teo da me čuje.
“Alo majstore, Sale ovde. ’Si živ bre, šta se radi?“ reče.
“Blejaža, klasična blejaža prijatelju. Deki, pelindžer, ja i brdo usamljenih riba oko nas, nego nismo nešto u formi da to startujemo, pa samo gledamo onako penzionerski. Ti ?“
“Ništa značajno, zovem te jer „Press“ u četvrtak pravi žurku u „Magacinu“, pa dodji sutra do mene ’ ti dam pozivnice za obojicu, bez njih nema trika da udjete. Aj vidimo se, nemoj da ispalite.“
Četvrtak veče.
Prva stanica „Promaja“, i Deki, ja i pobratim nam pelindžer, čisto da se ubije trema pred „enter“.
Sledeća stanica - „Magacin“.
Snajku ti ljubim, ispred mesta dogadjaja se videh i sa starim drugarom i bivšim komšijom Boškom s’ kojim se nisam sigurno pet godina vid’o.
Reče, kako je došao neki ISO sertifikat (ili tako nekako) Press-u da uruči. To ti je valjda ono kad si „pod libelu“, al’ da bi i ostali znali da si „pod libelu“ moraš da imaš uramljen papir na zidu. Razumeli ste valjda.
Pita otkud ja ovde.
Htedoh da mu kažem da i ja nešto kao žvrljam za Press, onako volonterski, al’ se suzdržah pa mu rekoh da mi stranka u kolima zaboravila pozivnicu, a ja k’o velim da ne propadne pa doš’o.
E baš mi nekako drago da sam ga vid’o.
Sve mi se probudile neke uspomene iz jednog malog sela na Zlatiboru nadomak Čajetine, gde smo kod čiča Mike ljuštili kajmak, suvo meso i ljutu rakiju u dudovom buretu godinama čuvanu, dušu joj ljubim.
Nego, da se vratim na temu.
Crveni tepih ispred „Magacina“.
Sa leve strane ispred ulaza stoji gos’n Djoka „the gazda“.
Pozdravih ga, iako ga ne poznajem.
Tako me vaspitali.
Onda on pozdravi mene, iako ni on mene ne poznaje.
Tako valjda i njega vaspitali.
Deki ulazi prvi i rukuje se sa D. V. zamenikom glavnog i odgovornog „the gazde“, i vidim, ovaj ga poznaje.
“Pa što si ti bolji od mene“, pomislim, pa se i ja rukujem sa zamenikom „the gazde“, i vidim, ovaj me ne poznaje, a i nema odakle kad me nikad i nije vid’o.
Doduše ponekad i on ponešto napiše na blog-u, tako da mi k’o neki kolega dodje, sunce ti.
Iza njega špalir, black&red obučenih, devojaka.
Ne zna se koja je od koje lepša.
“Gledaj pravo ne budi seljak, gledaj pravo ne budi seljak“, borim se sa taksistom u sebi.
Prolazim već nekako i sledeći na koje na moju veliku radost nailazim bejahu ovi moji – blogeri.
Sale (Bg blues) stoji sa Ivanom (Lemurom) i „gazda“ nam urednikom Nešom, a iza ledja se prikrada i Bane „Liverpul“ sa gospodjom mu.
Nedaleko od nas ugledah, još jednog drugara blogera, onog poznatog, prezauzetog da bi nam poklonio malo vremena, pa mu se i ne javih, čisto da ga ne deranžiram.
Ej, kako mi drago da ih vidim ovako na jednom mestu, a posebno što sam upoznao Ivanu „Lemura“ iako je (baš sam indijanac) nisam pit’o odakle joj to „Lemur“.
Hteo sam, al’ sam zaboravio.
Neki drugi put, jebi ga.
I tako smo svi stajali dole, sve dok Sale ne reče da se, s oproštenjem, svi popnemo gore, sem onog izdvojenog blogera koji je već uveliko bio „popet“.
Ovako reče:
“Gore je VIP prostor, i vi ste predvidjeni tamo da budete“.
E, a ja poč’o da se smejem, familije mi.
“Pa ’de ja VIP, da l’ si lud prijatelju“  zapitah uz osmeh, a Deki reče:
“Pa što brate, i ti, a i svi mi blogeri za džaba pišemo. Mislim, ako im već ne uzimamo pare, već pišemo iz ljubavi, red je bar da piće na nivou popijemo.
Pa jašta, i to što kažeš.
Ih, ’de si ženo sad da me vidiš kako sam ti u životu uspeo. U VIP sam uš’o i sad mi nema nazad, jok more.
Oseć’o sam se baš ko Džems Kegni i njegovo nezaboravno „Luk et mi ma, aj m on top of d vrld“.
“Slikajte me, ja sam VIP, slikajte me ja sam VIP“ pogledom tražim fotoreportete, al’ me niko ne jebava ni dva posto, da me izvinite“.
„Imali ste šansu, propustili ste šansu, sad odo’ pored šanka i nemoj posle da bi me neko slučajno slik’o bez pitanja“, pomislim i ustremim se ka destinaciji.
Naravno, odmah sam postao najbolji ortak sa šankerom, koji je u ime novonastalog prijateljstva piće za Dekija, Baneta, ženu (kako je inače Bane zove) i mene stavio na račun kuće.
Ma radim vas, piće bilo besplatno, Press se „otvorio“ baš onako muški.
Šmekerski od njih, nema šta, valjda će ovo da ponove još neki put.
I tako smo stajali i kurčili se što se u ritmu muzike klatimo na podijumu gore u odnosu na one što su ritmu muzike klate na podijumu dole.
Ponesena atmosferom moja drugarica se zapalila.
Ne figurativno bre, nego odistinski.
Okrenula ledja svećnjaku, mislim jebeš VIP ložu bez sveća, i pokušala crvenim džemperom da ugasi jednu od pomenutih.
Epilog - sveća je i dalje gorela a crven džemper je na mestu bliskog susreta sa svećom pocrneo.
“Šta je gospodjo, pališ se na ovaj VIP, je l’?“ onako seljački dobacim ne bih li joj skrenuo misli sa crne rupe na crvenom džemperu.
Kiselo se nasmeši, a ja nastavim: „Nego, jesi li raspoložena da ti donesem jedan od onih filovanih krekerčića sa stola ovih bumbara“.
“Jao, ja to obožavam, ali nemoj blam je“.
“Koga blam, libo me baš „Miško“, ’ su oni nešto bolji od nas? Nemoj da me nateraš da im otmem ceo poslužavnik, nego kaži koji ti se ovako na oko više svidjaju oni sa belim ili oni sa tamnim filom? Ma nema veze doneću ti oba.“
Prilazim i bez izvini uzimam krekerčiče ili kako se već zovu.
Pa šta, sad ću kao da im se izvinjavam, a do malopre sam ih gledao i, znači, pojeli su tri poslužavnika krekera, a piće im i nisam brojao. Pili su k’o za opkladu, doktori im vadili.
Naravno, kad je džabe i sirće je slatko.
Akciju sam uspešno ponovio nekoliko puta na veliku radost i crvene obraze prijateljice mi.
Ksenija Mijatović, zvezda večeri i pun pogodak organizatora daje sve od sebe uz svesrdnu podršku benda koji neverovatno dobro zvuči, tako da se gibamo lagano u ritmu nekih starih dobro poznatih melodija.
Tu su i Vesa „Trejd“, i Kole, i M.F. Milka, i direktor „ex Bastilje“ Aca, i Palma, i Floyd ali bez Cece, i ona lepa mala sa „Granda“, i Irina „voćka“, i političari Vlajko, Vučko, Vlaja i ostali, i advokati i menadžeri i biznismeni raznih profila  i sportista i voditelja.
Za moj ukus previše je gospodara sudbina i trendova na ovako malom prostoru, i stvarno je čudan osećaj kad se slučajno nadješ medju ljudima koji kroje kapu svima po Srbiji..
Ne, nisam bio fasciniran, ako to mislite.
Osećao sam se više k’o vanzemaljac, što u neku ruku i jesam u takvom društvu bio.
Iz cele te VIP mase definitivno se izdvaja Vlade, al’ bukvalno se izdvaja, da ne kažem viri. Gromada, Bog te.
Zamisli sad nas male koji se kao nešto propinjemo na prste, kad god poželimo nešto da vidimo, a on, k’o da se na stolicu popeo, i nadzire nas odozgo.
Koji je to trip prijatelji, a?
Nekako mi za ovo mesto deluje isuviše normalan i običan, a do toga se treba, uz Božju pomoć, izdići, je l’?
Kapa dole malobrojnima (a, da vid’o sam i Šoštara i  D. Udovičića) sa galerije kojima je pored Divca i mesto uvek na galeriji i to ne zato što se guzataju da ovde budu, nego zato što po logici stvari i zaslužuju da budu na tronu.
I dalje se kurčevito u ritmu muzike klatimo na podijumu gore u odnosu na one što se u ritmu muzike klate na podijumu dole.
I dalje smo lepi, i dalje smo pametni, i dalje smo fini i dalje smo najbolji.
I dalje nam zavide, i dalje nas mrze, i dalje smo lepi, i dalje smo VIP.
Momenat kada sam osetio umor u nogama nikada neću zaboraviti.
“Pa nećete valjda sad da me izdate“ pomislih, „Izdržite još samo malo. Držite se bre. Sad smo gore i nema nam nazad, držite se“.
Borim se sa bolom koji se pretvara u grč.
Ne dam se, ne dam galeriju. Ne dam teškom mukom stečeno mesto medju mojima, lepima i pametnima. Ne dam VIP, ne daaaaam !!!
Čelo mi je orošeno znojem.
Ne vredi, ove moje noge - izdajnice me teraju odavde.
Odlazim tužan, ali rešen da se kad tad vratim.
Dolazim do stepenica, okrećem se i kažem „Ajl bi bak“.
Silazim medju „one dole“, i odjednom mi postaje veoma zagušljivo, i nekako tamno i nekako bez sveća i nekako zastrašujuće obično.
Žurnim korakom krećem prema vratima, i u hodu još jednom bacam pogled na one moje sa galerije. Ih, što su mi lepi i fini rodila ih majka.
U prolazu, Bane me upoznaje sa novinarkom, obožavateljkom i vrsnim poznavaocem mog lika i dela i džentlnenski joj predložim da je otpratim – odvezem do kuće.
Naravno da je prihvatila, pa ja sam VIP, mene je sada nemoguće odbiti, ja sam V.I.P.
Na izlazu dobijam poklon i kao nestrpljivo dete otvaram da vidim šta to ima unutra.
Šoljica za kafu sa crveno ispisanim „Press“ na istoj.
“E, jeste se pretrgli, do mojega“, pomislim i ogrešim dušu, jer ispod tacne nadjoh i „Transcend-ov“ Flash od giga.
Do jaja, a baš sam ovih dana razmišljao da kupim jedan takav, keve mi.
Najbolje je to što su svi posetioci dobili isti poklon.
Kao što već rekoh negde gore u tekstu, šmekerski organizovano nema šta, i iskreno „BRAVO“ svima koji su u tome učestvovali.
I curama na ulazu, i šankerima i konobarima „Magacina“, muzičarima, kuvarima i svima koji su ovo organizovali.
Stvarno je sve bilo besprekorno i pored tolikog broja gostiju.
E sad, o sastavu gostiju ne bih da raspredam da ne uvredim domaćina, mada moram da kažem da je bilo nekih koje nikako ne volim ni na ekranu da gledam.
Lično se zahvaljujem Saletu i Neši koji su se setili i nas neobaveznih i omogućili nam da zajedno učestvujemo u jednoj lepoj pričici, a da, i nehotično mi dali materijal za ovaj post, pa kom se svidja svidja, a kome ne, oprem dobro, htedoh napisati opet dobro.
Novinarku sam odvez’o kući i bio sam fin, a i da nisam, to neću da vam pišem da me žena ne bi omlatila o patos.


S poštovanjem
vaš taksista

10/12/2007

"Tako, tako mlada i lijepa i okretna..."

Zove me malopre drug, prijatelj i kolega iz konkurentske firme, smeje se i kaže:
"Bato, zamalo da najebem ni kriv ni dužan".
"Šta je bilo, ne cerekaj se nego pričaj", rekoh mu u mobilni.
"Evo me na Miljakovcu i blatnjav sam od glave do pete", reče i ne prestaje da se smeje.
"Pa šta ti je bilo ludače?", počeh i ja da se smejem.
"Ma ćuti, bilo neko "prangijanje" pre deset minuta, ubistvo, ranjavanje šta li, na uglu Vareške i Čelebićke, a ja k'o za "klinac" kren'o kući i prolazio baš tuda. Zaustaviše me ovi umobolnici iz interventne, jedan grmalj me izvuče iz kola i s oproštenjem "naguzi" preko krova. Bogu hvala, ovo kišno vreme napolju pa kola nisam prao jedno deset dana i prljava su za opkladu. Ja kao da se malo odmaknem, da se ne bih isprljao k'o nazime, a onaj konjosav iza mene povika da ne mrdam i gurnu me još jače nazad tako da sam pola kola pobrisao duksom, a drugu polovinu pantalonama. Butali mi po kolima, trkeljisali, tražili ne znam ni ja šta,  a ja sve to vreme naslonjen na onu bljuzgu. Kad su sve pretresli i naravno nisu ništa našli, reče mi jedan klempavi nešto u stilu:
"U redu je, slobodan si".
"Šta slobodan bre, a ko će ovo da opere, pa pogledaj na šta ličim, k'o da sam se valjao po blatu, kažem mu ja kao onako bezobrazno a on podiže jednu obrvu pa reče:
"Hoćeš li ti da ideš, il' 'ćeš ja da te vodim na pranje?"
"Vidim ja vrag odneo šalu, sednem u kola i krenem kući. Jebaće mi ona moja familiju kad me vidi ovakvog. Ko će da joj objasni da su mi to zakon i pravna država uradili, ustvari predstavnici iste."
"Paćo, jebeš mi teču, ako ja tako blatnjav ne bi' otiš'o direktno u "Dva'es' deveti", pa pravo kod načelnika, kuc, kuc, dobar dan, dobar dan, ja doš'o da me operete i da mi ove moje krpe nosite na hemijsko. Pa ne bi' izašo dok me motkom ne bi odatle oterali". rekoh mu.
"Ma da l' si normalan? Samo bi džabe gorivo potrošio do dole i bio još i sretan ako bi' proš'o bez tamburanja. Ej, evo me pred kućom, 'ajde javiću ti se kasnije ako preživim ovu moju."
"E, bato nek ti je Bog upomoć i gledaj kuda voziš sledeći put. Čim vidiš da plavi prave žurku unutar one njihove žute trake, a ti odma' skreći 'de god možeš i beži što dalje možeš  Aj zdravo".

S poštovanjem
vaš taksista

P.S. Valjda ću sutra iz novina da saznam ko je na koga pucao i što. Zanima me 'nako, bezveze.