TAKSISTA

8/7/2008

"Tata praseee..."

Nedelja...
“Brate 'si budan?”
“Nisam, pizda ti materina nenormalna. Javila ti se sekretarica... Pa jesi normalan sedam je sati, a leg'o sam u pet”.
“E, ne bi' te cim'o, Mire mi moje, nego treba da idem u Boleč da mi čovek prikolje i sredi gudu, pa da posle zapalimo u vikendicu da je uz Božju pomoć “kvarcujemo”. Došli ovi moji iz Australije, a tvoji su već na ranču, tako da svi samo tebe čekamo”.
Zaigra mi srce junačko kad pomenu gudu, pa zaboravih i na spavanje i na to da je sedam sati, i na to da sam leg'o u pet.
Sve sam mu oprostio.
Pravac Kanarevo, pa Boleč.
U Boleču, pijačni dan pa se jedva nekako progurasmo kroz gužvu.
Ispred kuće lokalnog kasapina dvojica već merkaju prasiće.
E, do klinca, stigli pre nas.
Gledaju u onaj obor i nećkaju se da li bi “ono manje crno, ili ono malo veće sa belim uvetima” kako reče jedan od njih.
Vidim ja da će to da potraje, pa pridjem i kažem:
”Majstore, ako oni ne znaju šta će, mi bi uzeli ovo manje. Vidi ga kako je, nema ni grama sala”.
“Eee, izvini dečak. Mi smo baš to malo 'teli, a i došli smo prvi pa ćete morati da uz'ete ovo veće”, reče uz, pomalo trijumfalni, osmeh jedan od ove dvojice.

“Šta ti je bre dilejo, šta si zapeo za to manje, pa nama ovo veliko treba”, šapnu mi Ćira.
“Ne mogu da verujem koji si tantuz. Pa da nisam “intervenisao” čekali bi ih da se premišljaju još pola čuke, a da sam rek'o da mi se svidja i da nam treba ovo veće, z' inat bi ga oni uzeli.
“E jesi dripac, familije mi moje”, promrlja kroz zube uz smešak.
Gledam onog kasapina, mlad dečko, oko trideset godina star, i već razmišljam da se zabodem u kola i da odspavam jer će sve to da potraje.
Medjutim, on uze neki gumeni čekić, raspali ono mučeno prase posred čela, do'vati nož i poče da radi.
Ljudi svašta sam vid'o, ali da neko onako brzo ošuri i uredi prase, e, to još nisam.
Jedanaest minuta je dakle potrebno da živo, zdravo i veselo prase bude spremno za nataknuti ga na kolac, hoću reći na ražanj.
Evo na red dodje i ovaj naš, od trideset kila mučenik “sa belim uvetima”.
Majstor opet do'vati čekić u ruke, zama'nu i prase se umiri.
Znam da zvučim licemerno, ali nekako mi ga u tom momentu i bi žao (praseta, ne majstora), pa se okrenuh i odoh da razgledam prirodne lepote Boleča sa obližnjeg proplanka.
“Brate, sredjeno. Idemo”, viknu Ćira.
Evo nas, ponovo se vučemo pored pijace u Boleču.
“Mene nana ranila sa čvarci, najlepši sam od svi Bolečanci, mene nana ranila sa čvarke, najlepša sam od sve Bolečanke”, pevam, ustvari više se derem, kroz otvoren prozor, a Ćira me vuče za ruku da prestanem, da ne dobijemo batine od sve prisutnog lokalnog stanovništva.
Polako prolazimo pored saobraćajca, koji na suprotnoj strani ulice “uzima meru” nekom mučeniku sa “kecom”.
Okrete se prema nama, valjda da vidi ko to tamo (za)peva.
“Pusti bre čoveka, 'de će ti duša”, dobacim mu kroz osmeh.
“Može bato, ako ti 'oćeš ti da ga odmeniš. Nego sreća tvoja pa još nisu izmislili kazne za vas “sluhiste” inače bi' ti je sad zalilao”.
Vidim ja, odn'o vrag šalu, pašće mu neke lude ideje i još nenapisani članovi zakona na pamet, pa mu viknem “Pobegoh, aj' zdravo”, i udarim po gasu.
Pravac vikendica.
Usput pokupismo i Australijance. Ustvari Džon je naturalizovani Australijanac, poreklom sa ovih prostora, a Minja (žena mu) je naše gore list, al' otišla, sirota, tamo trbuhom za kruhom (i koječim pride).
Napokon stigosmo na ranč.
Ražanj, tek napravljeni žar i pivo su nestrpljivo čekali dolazak njenog veličanstva gude.
Radni zadaci su podeljeni, a meni je zapalo da čuvam 'ladovinu, presujem ligeštul i degustiram više vrsta dostupnih nam piva u potrazi za najkvalitetnijim.
Jebi ga, šta da kažem, život je nekom majka, a nekom maćeha.
“E, teče mi mojega, ako vas dvojica nemate turske krvi u sebi, niko je nema”, rekoh Ćiri i Miletu u trenutcima kada natačinjaše ono mučeno prase na ražanj.
Njih dvojica zapeli pa stenju sve u šesn'est.
“Šta stenjete, k'o da natačinju vas, ha,ha,ha”, opet dobacim.
“Ako ti dodjemo tamo, keve mi moje, zamenićeš ovo prase. Vidiš da nam ovo ide sve bolje i bolje”, reče Ćira, a ja se u momentu ućutah, čisto da ne izazivam sudbinu.
Kad nešto ne umeš, najpametnije je da to prepustiš iskusnima i da se uopšte ne mešaš, rekoše neki pametni ljudi, tako da ostadoh pri stavu da sam najkorisniji u 'ladu, kad ne smetam. Pustio sam ih da na miru rotiraju i rotiraju i rotiraju ražanj.
Prase već uveliko cvrči.
Cvrči i Ćira zajedno sa prasetom, što od sunca, što od vatre.
Cepam pivo, blejim u prazno, i uzaludno pokušavam da ne mislim na pečenje iako me dobro poznati miris istog iritira tako da želudac počinje da mi štekće na prazno, što kažu da vuče falš vazduh.
Povremeno se pridignem, čisto da vidim kako je lepo, pa rumeno, pa bucmasto, pa svašta nešto bre.
“Skidaj ga”, viknu Mile i prekide agoniju dugu dobra tri sata.
Sledeća scena je ide otprilike ovako:
Šljivik, usred šljivika veliki sto i vrelo pečenje, salata, svež 'lebac, sir i pečene ljute paprike na istom.
Idila.
Ko od nas je načeo pečenje, to ne znam, ali znam da smo samo par sekundi nakon “svečanog otvaranja krkanluka” svi već uveliko isto muljali po ustima.
“Daj meni kožicu, al' da krcka”, viče neko.
“Jooj što je vrućeee”, viče drugi
“Ja 'oću čaponjak (šta god da to značilo)”.
“A je l' mogu ja rep”, e, to je provereno došlo od moje svaje. Uvek traži rep.
“Ja neću masno, samo krtinu”.
“Ja 'oću da bude malo masnije”.
I sve tako ukrug, i svaki put tako.
Ruku masnih do lakata kidamo komad po komad vrelog pečenja , i “glabamo”.
Koga baš boli piša i za holesterol i za kilažu kad je u blizini ovakvog remek dela sa ražnja.
Jebali su mu kevu (rekli bi nevaspitani) kako su ga ispekli.
Posle izvesnog vremena (logično) slede komentari tipa:
“'Oću da prsnem”,
“Koja sam alava životinja, ne mogu da verujem”,
“Jooj meni muka”,
“Ne mogu da dišem, kol'ko sam se najela”, i sl.
Tada nastupa faza “brektanja”.
Na već pripremljene dušeke, ćebad i ležaljke ravnomerno rasporedjene po šljiviku hitro se (koliko nam to pun želudac dozvoljava) razmeštamo po principu “Ko pre devojci...”.
Najbolje je zauzeti položaj u medicini i priručnicima prve pomoći poznatiji kao “koma” položaj.
To je otprilike ono kad ležite po strani, tako da rasteretite pretrpani stomak, i dišete u ravnomernim kratkim udisajima i izdisajima, tj. “brekćete”.
U toj fazi nije zgoreg imati pri ruci 'ladnu penušavu tekućinu, bilo da je u pitanju pivo, gazirana voda ili špritzer, već po izboru.
“Vlado...”, progovori Minja.
“A...”
“ 'Si živ?”
“Aha...”
“ A je l' ima ovde neki market gde mogu da kupim adapter za punjač telefona? Imam samo onaj koji pasuje za australijske štekere.”
“Na glupa pitanja obično ne odgovaram, ali gostoprimstva radi, reći ću ti da nisam čuo da postoji zamisao da bilo ko pravi mega market u Lipovačkoj šumi. Doduše nije isključeno da ovi antimonopolisti iz Delte dodju na takvu ideju, ali za sada ništa od toga”.
Onda sam (opet gostoprimstva radi) ustao, uzeo onaj australijski punjač, nabudžio kabl sa dve najobičnije buksne na njega, izolovao ih, uštekovao u struju, pa sve to u telefon.
Problem rešen za pet minuta.
Minja je sve to posmatrala, i vrlo samokritično zaključila:
“Otkako sam otišla u Australiju, načisto sam oglupela. Nekada sam to što si ti uradio, radila sama, a tamo jednostavno nemam potrebe da improvizujem, nego odem u radnju i kupim šta god mi treba. Totalno sam prestala da razmišljam”.
“Vidi, pa to i nije tako loše. I ja bi' voleo malo da odem tamo, malo da naberem keša i malo da zaglupavim u pogledu improvizacije i budževina”.
“E, Vlado, sve je to lepo, i uopšte se ne žalim, jedino u šta sam sigurna je da bi i tebi, baš kao i meni nedostajao upravo ovaj šljivik, ovo pečenje, ovo što bi ti rekao “brektanje” i jednom rečju dani kao što je bio ovaj današnji”.
Zagledao sam se duboko u njene oči u kojima je plutala seta i nostalgija.
“Jebi ga Minja, ne možeš da stisneš i da prdneš u isto vreme”, rekoh uz osmeh ovu “umotvorinu”, jedinu koja mi je u tom trenutku pala na pamet.
Nasmejala se, okrenula na drugu stranu,i onako više za sebe rekla:
“E i to mi tamo nedostaje. To što od svega umemo da napravimo šalu, jebi ga...”


Aj u zdravlje, odoh da radim.


S poštovanjem,
vaš Taksista

23:13, 8/7/2008 Poslao Sljivka

Svaka chast majstore,aj zhiveli!

23:52, 8/7/2008 Poslao Taksista

Živeli :))))

08:05, 9/7/2008 Poslao Nurlisoul

..sjećam se kad bi dolazili u Kršlju kod dede..mi bi ušli tek u selo a on živio na kraju i dok bi stigli već bi pripravio prase...sreći nije bilo kraja...da...to sam htjela osobno dodati...a tvoj post...teknuo je....što bi lekli klizio i jednostavno legao pod hladovinu...

10:27, 9/7/2008 Poslao Taksista

Nurlisoul, Drago mi je da je tako :)))))))))

13:19, 9/7/2008 Poslao singidunum

Kako me ove slike vraćaju u neke godine kada je matori dolazio na godišnji odmor.Tri dana pre njegovog vraćanja u Nemačku priređivali bi ovakvu istu feštu.
To smo mi

16:30, 9/7/2008 Poslao donna

Slikovito, nema šta. Kao da sam bila:)
I niko, kao mi, od svake situacije ne umije napraviti dernek.
Odlično!

16:59, 9/7/2008 Poslao blamko

E ovo mi je leglo k'o sto se kaze" Ko budali samar".
Izvanredno

23:29, 9/7/2008 Poslao taksista

Singidunum-e, da to smo mi, vrlo interesantni i sebi a i drugima :)

23:32, 9/7/2008 Poslao taksista

Dona, kao što napisah u prethodnom komentaru, takvi smo kakvi smo. Da smo drugačiji verovatno bi bili nekako bezlični i prozirni. Pozdrav

23:33, 9/7/2008 Poslao taksista

Blamko, pa prijatno ti bilo :)

19:00, 10/7/2008 Poslao blamko

:o)

23:03, 15/7/2008 Poslao Anoniman

Mislim da je ovo rekao D Radovic,,PRED IZLOGOM KASAPNICE JEDNO PRASE ZIVOT SHVATA, GLEDA REDOM KOBASICE PA IM KAZE,,MAMA,, , ,,TATA,,