Sledecih godinu ipo dana, Carly i njen mali sin su postali izbeglice, selivsi se iz stana u stan, grada u grad, pokrajine u pokrajinu.
Svi njeni pokusaji da izbrise ime oca sa Markovog izvoda iz maticne knjige rodjenih su pred zakonom bili bezuspesni. Njegovo prezime je moralo ostati Orlini do njegove osamnaeste godine, kada ce ga moci sam promeniti. Do tada, to bi se moglo uciniti samo uz pristanak njegovog oca.
Roy-u ih nije bilo tesko pronaci, jer je Mark bio cest pacjent u velikim bolnicama, zbog mnogobrojnih infekcija, krvarenja i ozbiljnih problema sa probavom. Sve sto je trebao uraditi kada bi saznao u kojem gradu zive je bilo nazvati svaku vecu bolnicu koja ima odelenje za pedijatriju, predstaviti se kao detetov otac i saznati kada i da li mu je dete primljeno.
U pocetku, Carly je bila ocajna i sama. Prestala je brojati koliko puta je morala zvati policiju kada bi joj Roy dosao “u posetu”, koliko puta se smrzavala napolju sa bolesnom bebicom u rukama dok je on vristao trazeci ih oko kuce, koliko je puta promenila namestaj ili jednostavno nestala u neki drugi grad.
Svaki pokusaj policije da ga uhvati na delu je bio bezuspesan jer bi uvek dosao sa dvoja kola, jedna u kojima je bio on i ostale siledzije i druga koja bi drzao malo dalje od njene kuce kao izvidnicu. Kada bi se policija pojavila, uvek bi nasli unisten stan i izbezumljenu mladu majku sa detetom, ali od siledzija ni traga ni glasa. Koristeci kriminalno iskustvo koje je imao, Roy si nikada nije dozvolio da ostavi otisak prstiju ili popusenu cigaretu na mestu svog zlocina. Legalno, sve je ostalo samo sumnja.
Na kraju je odlucila da se vrati u svoj rodni grad. Uz podrsku svoje porodice i pomoc jedne svoje bivse prijateljice koja je jos uvek bila udata za Roy-evog brata i potajno joj javljala kad god bi saznala da je Roy na putu prema njenoj kuci, nastavila je da se bori sa situacijom kako je najbolje mogla i umela.
Kad se Angelina preselila u stan iznad u zgradi preko puta bolnice koja je bila blizu fakulteta, ona joj je postala jos jedan saveznik.
Znajuci da ju je Roy cesto pronalazio kod familije ili prijatelja kad bi pokusala pobeci sa bebom u momentima njegovih izliva besa, Angelinin stan je postao savrseno mesto za malog Marka da se sakrije. I on, kao da je znao, nikada nije plakao u tim momentima, cuvajuci tajnu sa razumevanjem deteta koga je zivot vec naterao da odraste i odrekne se bezbriznog detinjstva.
Angelina je upravo te godine upisala prvu godinu medicine. Nakon dosta truda i neprospavanih noci, ostala je usamljena u velikom gradu.
Njena cela familija se preselila u drugu drzavu zbog ocevog novog posla, i ona se nasla sama, u malom stanu, bez kola, sa najboljom drugaricom koja zivi dva sata klackanja po vozovima i pola sata hoda daleko od nje.
Predavanja su bila skoro nadrealna za Angelinu. Iako je znala engleski odlicno na papiru, veoma tesko je razumela gradivo prepricavano akcentom australskih profesora, tako da je mnogo slobodnog vremena provodila sama kod kuce prevodeci polurazumljive zapise uz pomoc mnogobrojnih knjiga.
Cesto bi sedela sama na terasi studentskog kafea sa vokmenom na usima pijuckajuci najjeftiniju kafu, kao u nekom drugom svetu, pozdravljajuci ljude sa njene godine samo kratkim pogledom i osmehom. Zivela je za vikende, koje bi provodila u kuci svoje najbolje drugarice slikarke, koja je jos uvek zivela sa roditeljima, uzivajuci u cavrljanju, toplini i gibanici od kromplira koju bi joj Andreina mama uvek celu spakovala da ponese kuci, pritom joj prigovarajuci da je premrsava i uvek je pozivajuci da dodje sto cesce.
Iz razmisljanja ju je prenulo tiho kucanje na vratima njenog stana. Nije ni primetila kada je buka odozdo prestala, ali sada se samo culo brujanje kola u daljini i cvrkut ptica.
Na vratima je stajala Carly sa svojom mladjom sestrom i pobednickim osmehom.
“The bastard is gone!” rekla je pobedonosno uzimajuci malog Marka iz Angelininih ruku.
“Was he ok?”
“Like an angel…” Angie je odgovorila pomilovavsi ga po crnoj razbarusenoj kosici dok je sanjivo otvarao oci.
“Do you need some help with cleaning?”
“No, thank you darling, you’ve done so much for us already” Carly je rekla sa suzama u ocima uzimajuci svoju bebu u narucje “ my sis is here, we can deal with it. You go study and come over later for dinner, I’m buying Chinese tonight.” namignula je i posla niz stepenice.
…
Angelina je pogledala kroz prozor i odlucila da je vrucina malo popustila. Pogledavsi u prazan frizider, obukla je svoje omiljene farmerke u raspadu majicu bez rukava i patike, kontemplirajuci polusatnu setnju do obliznjeg supermarketa da kupi svezu lubenicu i kokice. Bacivsi pogled na svoj radni sto prepun papira, odahnula je znajuci da je petak i da joj veceras dolazi Andrea u posetu, sto joj je u poslednje vreme bio jedini odusak od ucenja.
Hodajuci polupraznom ulicom, udisala je mirise leta punim plucima, lenjo pruzajuci nogu pred nogu. Cak i za ovo kratko vreme u novoj zemlji je naucila da se sporije krece leti i uvek nosi bocu vode sa sobom.
Ubrzo ju je stigao ortak sa fakulteta, obliven znojem, trceci sa violinom u ruci.
Gayton je bio prva violina u Univerzitetskom orkestru i prilicno hiperaktivna osoba, uvek negde zureci u potrazi za zaradom da bi platio svoj mali stan i knjige za fakultet. Planirali su se useliti zajedno na kraju godine, kad njemu istekne ugovor za stan, i polako postajali dobri prijatelji.
“I’m late! I’m always late!” rekao je cupkajuci u mestu, kao i obicno.
“Where are you going? Man, you’ll get a heat stroke!” nasmejala se pruzajuci mu bocu sa vodom.
Otpivsi par gutljaja, objasnio je da ide na audiciju sa Melbourne Symphony Orchestra i da kasni na voz. Obecavsi da je nazove to vece i isprica kako je prosao, otrcao je u smeru zeleznicke stanice.
Nastavila je sporim hodom niz ulicu, razmisljajuci o Gayton-u. Iako joj je bio sarmantan na onaj francuski nacin i privlacio je, sto zbog svog tajanstvenog osmeha, sto zbog svoje umetnicke duse i vestih prstiju, nikada pre nije videla kako se sa njega cedi znoj u litrama sto joj se nimalo nije svidelo.
“Help! Please, somebody, help me!” odjednom je cula glasne krike.
Ubrzala je hod osvrcuci se oko sebe.
Sa leve strane ulice, u dvoristu jedne od kuca, videla je ogromnu debelu zenu, crvenu u licu, kako bespomocno gestikulise i vristi.
“Please, help me!” zena je nastavila.
“What’s happened?” Angelina je doviknula dok je prelazila ulicu, gledajuci zenu zacenjenu od placa, oprezno joj prilazeci u slucaju da je u pitanju neki provalnik.
(nastavak sledi)
(copyright Lara Rossa 2006)
|
