(jedna nova pricica)
“Dobro, u koju skolu ‘oces da ides?” cale je rekao ocajno i bacio magazin sa spiskom skola na kuhinjski sto.
“Necu da idem u skolu, hocu u Beograd.“
Vodimo ovu bitku vec mesec dana. Koferi su mi jos uvek spakovani i odbijam da izadjem na ulicu cak i da se prosetam.
Nasla sam neku tihu srecu u blejanju u plafon dok lezim na ledjima na mom novom krevetu i slusam “The Mercy Seat“ pod svetlom crvene lampe i citam od Dostojevskog besmrtnu “Zlocin i kaznu“ cesto se vracajuci na svoj omiljeni odlomak :
”A šta vi mislite?”, viknu Razumihin, još više podižući glas.
”Vi mislite da je to zato što oni lažu? Glupost! Ja čak volim kad izmišljaju. Izmišljanje je jedina čovekova privilegija nad svim ostalim bićima. Izmišljanjem čovek najzad i do istine dođe! Zato i jesam čovek što izmišljam! Ni do kakve se istine nije došlo dok se pre toga nije naklapalo jedno četrnaest, a možda i sto četrnaest puta, i to nam čini čast svoje vrste; da, ali mi ni lagati ne umemo svojom glavom! Laži ti, ali laži na svoj način, i ja ću te onda poljubiti. Lagati originalno je skoro bolje nego ponavljati tuđe istine; u prvom slučaju, ti si čovek, a u drugom samo – papagaj. Istina neće pobeći, a život možeš okovati; bilo je primera. Pa šta smo mi sad?”
Doduse, hrana im nije losa. Nasla sam neke grickalice ”Barbecue Shapes”, krekeri sa ukusom pice, super idu uz ovaj jogurt…
Prestala sam da zovem drugarice, sta da im kazem da radim ovde?
“Daaa… super mi je. Podseca me na zabito selo moga dede, u sred Gruze, samo nema zivine. Do autobusa pesacim jedno dvadeset minuta. Neee… nema nocni. Ovaj te samo dovede do zeleznicke stanice gde se ukrcas na voz i putujes sat ipo do grada. Kad kazem “grad” ne mislim na neku metropolu sa mnogo izlozbi, kafica i klubova, nego na geometrijsku strukturu izgradjenu od klaustofobije sa nezdravom dozom kreativnosti iz sedamdesetih. Ma ima tipova koliko hoces… sve neki izgubljeni u odelima sto zure na posao. Ovde kod mene? Samo neka decica i, molim te, u lokalnoj skoli nose uniforme!!! Samo se ti smej, ali ja ti ozbiljno kazem, da to ni mrtva necu obuci! Ma kakvo crno leto, ovoliko se nisam smrzavala ni u Beogradu na minus petnaest. Znam... zima u Junu, koji uzas… znas da je prosli Bozic temperatura bila 45 stepeni?”
Mislim stvarno, sta da im vise govorim? Bojim se, poludecu.
Neko me je opasno lagao o ovoj Australiji i sada sam to shvatila, 22000 kilometara prekasno…
“Evo vidi, ova skola nam nije daleko, samo 25 minuta voznje kolima” cale ne posustaje “imaju dramu, pozoriste, cak i veliku garderobu i jednomesecne predstave… vidi, ni uniforme nisu obavezne!” pobedonosno mi pokazuje odlomak iz magazina.
“Pozoriste?” budim se.
Dobro, mozda vredi pokusati, ionako sam kupila kartu za koncert od “The Cure” za dva meseca, a i ubudjala sam se u ovoj kucerini okruzenoj eukaliptusima i njihovom vecito opadajucom korom i liscem…
…
Stojim sa nekim “ortacima” iza skole, kod zidica i propustam jos jedan dosadni cas. Koliko ti ljudi mogu biti ortaci kad te gledaju kao turisticku atrakciju a ti razumes svaku trecu rec?
Svi pusimo a Larry nas nasmejava. Za moj benefit koristi veliku dozu fizicke komedije.
Larry mi je bio prvi “decko” u obecanoj zemlji. Na prvom casu drame, nastavnik me je naterao da ucestvujem u improvizaciji.
“Ok, you are his girlfriend and are bringing him home to your parents who don’t like him at all. Go!”
Navodno moja potpuna izgubljenost i istocnoevropski akcenat su bili zarazni jer su svi na sceni, osim Larry-ja, poceli da me imitiraju, dok sam ja ocajnicki pokusavala da pohvatam cemu se to ceo razred toliko smeje.
Od tada me je Larry, iz milja, zvao njegovom “girlfriend” i uvek se nasao pored mene da mi polako isprica sta se oko mene u skoli desava.
Zvono nas prekida u razgovoru i dok gasimo cigarete Larry mi prilazi i tiho mi objasnjava da on i njegov najbolji ortak Matthew izlaze veceras, i pita me hocu li i ja sa njima. Pokusavam da prikrijem svoje odusevljenje da bih ostala cool, dok pokusavam da skontam zasto se odjednom nesto zapetljao u govoru i sta mu znaci ta dignuta obrva. Daje mi neki signal, pita me da li sam open- minded… Hm… koliko open-minded?
“If you think I’m gonna screw the two of you, you are sorely mistaken!“ odbrusim mu i ljutito potrcim prema ulazu u skolu crvena u licu.
Larry vristi od smeha obmotavsi stomak rukom dok me cvrsto drzi za rukav od jakne i daje mi znak da sacekam dok prestane da se smeje. Gledam ga zbunjeno i sad mi tek nista nije jasno.
“No, no, silly, hahaha” brise suze rukavom zelenog dzempera “ I meant to tell you that we were going to go and get some weed first, I wasn’t sure if you would mind.”
“Aaaaa…” koji blam “no, weed is ok, I’d love some” laknulo mi je.
Dok hodamo prema skoli, Larry mi kroz smeh objasnjava na kojoj autobusnoj stanici ce me sacekati to vece u sedam.
(nastavak sledi)
(copyright Lara Rossa 2006)
|
