Danas smo imali jedan od onih dana kada nije trebalo ustati iz kreveta...
Sve je lepo pocelo, kavica i kroasani, rano budjenje, spremanje stana i grickalica za vecerasnju zurku, pa malo ovo, malo ono, kako to vec biva kad ste u odlicnom raspolozenju i oboje kuci... khm.
I, oko pet popodne, taman fenirala kosu i odlucila sta da obucem, neda mi djavo mira i odlucim da odvedem pse u setnjicu, ali onu veliku, kroz neka polja psenice do malog jezera pored neke stare normanske crkve, moje omiljeno mesto (a i njihovo). Inace imam dva psa, jednu polu-dingo devojcicu (to ja njoj tepam, ima oko 10 godina) sa kojom sam prosla sito i reseto i smatram je najboljim drugom ever, i jednog decka, trkaceg hrta kojeg smo usvojili u Decembru (doticnog mozete vidjeti na slici gore).
Elem, sve je bilo super, cvece, polja prepuna zutog, ma onako pravi engleski krajolik da samo sednes na sred kamenog puteljka i divis se kooperaciji coveka i prirode, ptice cvrkucu, milina jedna. Lupam se u glavu (opet) sto nisam ponela foto aparat, nema veze, drugi put cu. I odjednom ovaj doticni baksuz primeti nekog ogromnog zeca, poleti za njim (mislim, mali trci da to uopste nije smesno, tako da ga nikada ne jurim, uvek se vrati sam) i nestade u polju. Nakon jedno 6 minuta, ja se vec zabrinula, mali dingo obigrava oko mene, kao, sta sad da radimo, kad eto njega u formi bele tocke polako nam prilazi iz daljine. Pognute glave, polako hoda, ja reko zna da je zabrljao. Kad tamo, sapa mokra od krvi do kolena. Sta??? Isuseboze, koje je to krvarenje bilo, mislim, neopisivo. Samo lije li lije, ne moze se ni videti kolika je rana niti gde. Sreca njegova, radila ja na Vaskularnoj davno, i naucila cari elasticnog zavoja i pritiska na ranu, ali kako i gde to sad da nadjem na sred poljane, 2 km daleko od auta. Ok, srecom, nosila sam neku rastegljivu suknju i uspjela njom to povezati sto sam bolje mogla, i odlucivsi da nema teorije da ga tolikog ogromnog nosim sve do auta, polako smo se gegali putem ostavljajuci potok (ne preterujem) krvi za sobom.
Zovem ja najdrazeg da mu kazem sta nam se desilo i on me lepo uputi da potrazim kutijicu za Prvu pomoc ispod suvozackog sedista u autu i na momenat svi problemi su mi bili reseni. Jos i imam bocu vode da to sve lepo operem. Aha. Znate kako ljudi odu u regress kad su pod stresom, pa se nadju u nekoj 12-toj godini svog zivota i reagiraju kao tada? Jebi ga, ja sam sa 12 zivjela u Jugoslaviji, gde se vozilo na desnoj strani i suvozacko mesto je bilo na desnoj strani. Nakon bezuspesnog razbacivanja stvari po autu bespomocno trazeci kutijicu pod pogresnim sedistem primetila sam da se doticni vec popeo u auto i poprskao sa krvlju sve i jedno sediste, stakla, volan... Uzas.
Srecom, najdrazi nas je vec cekao u dvoristu sa lavorom vode i zavojima kad smo se konacno dokotrljali do kuce. Rana je izgledala grozno i nismo uspeli zaustaviti krvarenje, znaci on i ja pravac veterinar, a najdrazi ostaje da doceka goste i opere auto koji je poceo smrditi na mesnicu. Muke moje.
Oko pola devet, kad sam svima vec ispricala sta se desilo, i oprala sebe, robu i rucnike, veterinar (kraljica od zene, jako je sposobna i divna) nas je nazvala da nam kaze da se probudio iz anestezije, da je presekao arteriju, venu i pola tetive, i da ce morati imati zavoj 10 dana ali da je operacija dobro prosla. Idemo po njega sutra u devet ujutro.
I eto tako, ja krivim Kameno doba u Engleskoj i sve one flint tools koji su svuda okolo, poluzakopani u zemlji i ostriji od hirurskog skalpela, bar tako kazu. Ili one divlje ruze koje rastu kao zivice i imaju ogromno trnje koje mu se mozda zabolo u nogicu. I sebe sto divljam kad ne trebam. I doticnog jer me ne slusa kad ga zovem da se vrati.
U svakom slucaju, bio je mali hrabrica, nije ni jednom zacvilio i bio je jako good boy kod veterinara.
A ja sam ispratila goste, oprala sudje, poslala najdrazeg na spavanje, pricala sa celom familijom, procitala nekoliko blogova, uzela dva Valijuma i jos uvek ne mogu da spavam...
|
