|
Izvesna mama koja voli macke me je podsetila na moj dom. Nisam tamo rodjena. Cak tamo nisam nikada ni zivela duze od tri meseca za redom. Ali to je jedino mesto na ovoj planeti gde se osecam kao kod kuce. Moj mali krug.
Naime, rec je o jednom predivnom malom ostrvu u sred Jadrana, dvadeset minuta voznje barkom od Sibenika. Neverovatno ali istinito, kad sam prvi put usla u kucu u kojoj je moj dragi Englez odrastao, na zidu u trpezariji sam videla drevne pomorske mape upravo tog dela planete. Samo sto se Sibenik tada zvao Sibenico, a ime ostrva ne smem otkriti jer ostrvljani ne vole najezde turista.
Kad sam prvi put dosla, nakon mnogo godina, jedino sto se promenilo je cinjenica da me moja kompa nije docekala vristeci na rivi. Iako je tamo bilo more ljudi, od kojih su me cak neki i prepoznali, u gomili nisam pronasla Zlatku, Moranu, Mimu, Vjeru, Srdju, Anu ni Nikolu.
Ovaj put mog milog deke vise nije bilo... Nije docekao dan kada smo se dogovorili doci. Njegov duh je odlepsao svega tri dana pre nego sto smo se trebali naci u nasoj prestaroj kamenoj kuci na vrhu brda. Ovaj put smo se sami morali boriti sa skorpionima u kupatilu i nositi lubenice od 15 kila skroz iz Sibenika.
Ma svih sedam dana smo bili pjani. Nista nismo smeli platiti u njegovoj omiljenoj kafani. Niko nije mogao da veruje da je Zavisa zaista otisao. Ni mi. Kao ni da smo, baksuzi, propustili famoznu "Srdeladu" o kojoj sam sanjala godinama. Ove godine smo samo imali privilegiju gledati bocanje ispred kafica koji drzi muz moje komsinice Valentine, i slusati dobru staru muziku nase mladosti.
"Aj opet EKV!"
"Nemoj, daj Chorbu, dosadila si i ovim muhama zunzarama!" Alen je bio jedini od mog starog drustva na koga sam naletela. Ali on je neka sasvim druga prica.
Od Morane ni traga ni glasa.
"Ma bila je tu prije misec dana, nije ti ona vise na Vili, tu kucu je prodala nekom Amerikancu za brdo novca, svu nam je borovu sumu posjekao!"
"Ona ti sada ima dite... a kad ce tebi nesto malo trckarat pored nogu?"
Dite? Prodala je... Vilu??? Moja naj naj frendica, sa kojom sam vezbala koreografiju uz Pet Shop Boys na balkonu stare rimske vile koja je bila u njenoj familiji stolecima? Kazu da radi na televiziji i da retko dolazi. Teska vremena, prijatelju moj...
Ipak, kamp na Vili jos uvek stoji. Pili smo pivo sa Alenom svaki dan i prisecali se nekih boljih vremena. I smejali se turistima koji bi dosli prespavati u kampu, koji je naravno zatvoren za sezonu, pa zavrsili spavati na kamenoj plazi. Ipak nisu bili lose face, cak su doneli i svoju travu ;)
Voznja brodom do Sibenika mi je uvek bila tuzna. Ili sam na putu do placa, gde mi se u principu ni malo ne ide, ili sam na putu "kuci", gde god da to bilo.
Moracu pricekati dudove i Srdeladu jos koji mesec. Na zalost, nikada vise necu videti borovu sumu na plazi niti se odmoriti na hladnom kamenom oltaru u sred iste. Mozda cu opet naleteti na svoju staru ekipu.
U svakom slucaju, jedva cekam da se vratim doma.
|
