10/12/2008 - RIZIK
 Još je bila noć kada je krenula. Znala je da će sresti zoru i maglu. Žuti farovi jedva da su probijali nekoliko metara gustu zavesu. Činilo se da iz tog testa nikada neće izaći. Preko reke je bilo najgore. Ali ubrzo posle mosta počela je uzbrdica i kao da je tu sunce pronašlo sve pukotine i obasjalo put. Bio je to momenat kao kad slavuj jutrom budi. Cvrkut prirode predstavljen sjajem jutarnjeg buđenja. Krajolik je zablistao zaostalim ukrasima jeseni. Prizor koji zaustavlja dah i istovremeno povećava rizik, jer odvraća pažnju od puta i kontrole nad volanom. Sve je ličilo na maestra koji svojim gudalom izvodi najdivnije tonove. Serpentine su vrludale romatičnim uvijanjem i vukle je levo, pa desno, a pogled je u divljenju zaostajao iznad brda. I tada je izgubila kontrolu nad volanom. Auto je išao od jedne do druge ograde na autoputu i toliko se naginjao da je imala utisak da se vozi, na smenu, na dva desna pa na dva leva točka. Kola kao da su imala senzore i pre udara o bočne zaštitinike bi se usmerila na drugu stranu. Skinula je nogu sa gasa i nije kočila da se ne prevrne, a auto je polako počeo da gubi na brzini. Tada je opet uspela da preuzme kontrolu. Nebo joj je bilo naklonjeno. Stigla je...Vredelo je. |
Komentara ( 15 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
8/12/2008 - Etiketiranje, nesavrshenosti i to-nisu-moja-posla ujdurme
Sasvim se lako uklopila u novu sredinu. Sve je bilo apsolutno savrsheno, mogla je da odahne, da svoje skrivene strahove skloni u neku prashnjavu arhivu i potpuno zaboravi na njih. Drushtvo je prihvatilo bez problema. Ali ipak, ona je u sebi cutala jedan nemir, koji ju je svakog dana sve vishe i vishe izjedao iznutra, narochito otkada je postala posebno bliska sa drugim ljudima, nashla nekoliko finih drugova i drugarica, chak joj je i prishao jedan simpatichan dechko koga je ,,snimila", pa su bili zajedno... Taj nemir nikako nije uspevala da obuzda, pocheo je da se odrazava i na njenu spoljashnjost i ljudi oko nje su to primetili i molili je da im se poveri, izjada. To je naposletku uchinila i napravila najvecu greshku svog zivota. Njen otac je bio alkoholichar i chesto se vracao sa posla pijan, uzivao je u grubim shalama i chesto tukao nju i njenu majku. Ona je znala da joj je pomoc potrebna, ali nije josh umela da se snadje u zivotu jer je bukvalno sve uchila sama, bez roditeljske pomoci. Majka vishe nije znala kako da se odbrani od muza, prepustila se bujici dogadjaja, a pomoc iz straha, nije smela da potrazi. Mladu vitalnost njene kcerke je sve to gushilo i razaralo. Nakon poveravanja drugaricama, uchinilo joj se da je sve u redu, obecale su joj pomoc i rekle da je nikada ne bi napustile da se sama bori sa time. Ali nakon izvesnog vremena, pritisak njihovih roditelja koji su od njih saznali za tuznu sudbinu njihove drugarice, je preovladao. ,,Ko smo mi da reshavamo tudje probleme?", pitali su se oni. ,,Njihov zivot, pa neka ga reshavaju, samo neka ostave nashu decu na miru! Ko zna, mozda je i ta devojka postala nasilna, ima i na koga da se ugleda". Devojka je ostala sama, potpuno sama, bez objashnjenja i bez razloga, samo zato shto se, nesrecom, nashla u corsokaku, put nazad joj je bio preprecen, a sama nije mogla da srushi zidove oko sebe. *** Ovakvi sluchajevi, nazalost, nisu usamljeni, i veoma su sharoliki, raznovrsni. Zapitajte se koliko ste puta i vi sami postupili slichno kao roditelji iz gornje priche, nesvesno reagujuci odbojno na tudju patnju i nesrecu? Chitava situacija me opasno podseca na one stare, skoro zaboravljene dechije zavrzlame koje vuku korene iz vrtica - poenta je da pritrchish svojoj ,,zrtvi" i na ledja joj zalepish parche papira na kome je tvojim neveshtim zvrljopisom napisano neshto obichno uvredljivo ili podsmeshljivo, tipa ,,Ja sam magarac", a onda se druga deca smeju tom detetu, dok ono utroshi sate u mozganju zashto, kako i shta sada. Labeling. Etiketiranje, koje ima takvu chudnu moc, da se eto, odrzalo do danashnjeg dana, i da se iz doba kada smo svi mi bili nezreli, prebacilo u doba kada bi po svim zakonima prirode, biologije i drugih nauka trebalo da budemo zreli, ali eto...nismo. Shta mene tu konkretno iritira? Pa eto, to loshe rasudjivanje i prebrzo zakljuchivanje. Znate, deluje mi kao da svi mi ochekujemo od drugih da prihvate nashe mane, nashe nesavrshenosti (osim toga, imamo i pravo da pravimo greshke), ali da, medjutim, burno odreagujemo ako neko drugi prikaze svoju nesavrshenost na nachin koji bi od nas, po svim moralnim i etichkim pravilima, nalagao da se makar delimichno umeshamo i pomognemo. Stvoreni smo da uchimo jedni od drugih, a to uvek najlakshe zaboravimo. Ne mora neko da glumi Dobrog Samaricanina, niti svima da pomaze, ali ne treba stajati mirno i zatvoriti ochi kada se neshto evidentno dogadja drugima, jer, josh za trenutak su to samo drugi, a mozda ce se vec sutra kolo srece okrenuti i to cete postati vi. Osim toga, zaista niko nije savrshen, treba se suochiti sa chinjenicom da nemaju svi fin i lagodan zivot i da okretanjem glave necemo postici da se to stanje promeni. Neko ce reci da nam je takav stav prema drugima u genima, iako ima izuzetaka. E pa, ako su izuzeci mogli da svoje gene figurativno ,,promene", mogu i drugi. Nakon svega, postoji samo pitanje hocu-necu? Toliko od mene, a sada je na vas red. |
Komentara ( 15 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
6/12/2008 - IZLAZ
Isečenog lica, klečim. Iz posekotina kaplje krv. Ubila sam te. Dlanovi u toploj lokvi. Crvenoj. Lepljivim prstima sklanjam crveni pramen. Da užasnuta bolje vidim svoje delo. Ali mrak je u kom se ne vidi, ništa. Samo je prostor ispunjen sladunjavim mirisom gvožđa. Ne dišem, samo mirišim. Po mirisu sam uvek sve znala. Po mirisu volim. Ili ne volim. Tu si negde. Ležiš nepomično, u mraku. Ubila sam te. Mislim. A onda se odjednom uspravljaš. I ja znam da se približavaš. Znam da moraš. I ne mrdam. Čekam. Puštam. Grliš me i podižeš. Stiskaš na grudi. Prste mi zavlačiš u kosu. Mrsiš. I dišeš je. Crvenu i upletenu. Vidaš mi rane na licu. Jezikom. A zatim, sasvim nežno usne spuštaš na vrat. I ljubiš. I piješ. Ispijaš. Do zadnje kapi. Dok ponovo nismo postali jedno. |
Komentara ( 30 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
1/12/2008 - Otkucaj...
Kazesh da je cutanje umetnost. Htela sam jednom da cutim pored tebe, da prekinem bujicu svih dragih rechi koje sam upucivala tebi, u nadi da cesh se ti nadovezati svojima, i da cemo na kraju oboje zavrshiti u potoku svih emocija koje smo nasluceno delili. Zacutala sam. Otkucaj, i tishina... Upravo tishina.... Praznina..... Samo praznina i odjek mojih sopstvenih rechi koje su mi se vracale, negativno dvostruko jache. Sve vreme je bila jednosmerna ulica, a sada je znak STOP. Stani, chuj me.... Gde sam pogreshila?!
|
Komentara ( 41 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
29.11.2008 - Volim Te gdje god bila
Dan se polako rađa, prolaze teške besane noći... Umorna moja duša i tijelo ne predaju se baš lako Čežnja me zaokuplja, na počinak sam moram poći Je li mi to suza kapnula niz lice, jesam li plako'? Bespućima jurim, mila! Ima za nas još spasa Vrišti mi srce od kada si nenadano otišla draga… Zovem nebo da mi te vrati, ne čujem mu glasa Ljubavi! Nema tvoje poruke, nema ti traga! Znaj da si jedina ljubav bila i bit ćeš u srcu mom Dokle god postoj još nešto od života u meni… Vjerujem da me potajno čekaš u srcu sam tvom Želja još tinja našim snovima i u našoj sjeni! Tko zna gdje si! Ništa nije zamrlo u ljubavi mojoj Čekat ću te dugo! Čak zauvijek i što god se zbilo… Usađen sam u nadanju, snima i pod kožom tvojoj Volio sam, volim te i voljet ću te, gdje god te bilo! Svemirko |
Komentara ( 14 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
28/11/2008 - Most Preko Večnosti
Najdraži Ričarde, Tako je teško znati kako i odakle da počnem. Razmišljala sam dugo i mnogo o nekim stvarima pokušavajući da nadjem način... Konačno mi je na pamet pala jedna misao, muzička metafora, kroz koju sam bila u stanju da razmišljam jasno i da pronađem razumevanje, ako ne i zadovoljstvo, i želim da je podelim sa tobom. Zato te molim da ostaneš sa mnom na još jednom času muzike. Najčešća forma koja se koristi za velika dela klasične muzike jeste sonata. Ona je osnova skoro svih simfonija i koncerata. Sastoji se iz tri glavna dela: ekspozicije ili uvoda, u kom se izvode male ideje, teme, delovi i delići upoznaju jedni sa drugima; razvojnog dela, u kom se te male ideje i motivi istražuju do maksimuma, proširuju, često prelaze iz dura (srećno), u mol (tužno) i natrag, razvijaju se i sve složenije prepliću dok na kraju ne dodju do: rekapitulacije, u kojoj se sve ponavlja, u veličanstvenom izrazu potpune, bogate zrelosti u koju su izrasle male ideje u procesu razvoja. Možda se pitaš, kako se ovo odnosi na nas, ukoliko nisi do sada pogodio. Ja nas vidim zaglavljene u večitom uvodu. U početku je to bila prava stvar, čista očaranost. To je deo veze u kom se pokazuješ u najboljem svetlu: zabavan, šarmantan, uzbudljiv, uzbuđen, zanimljiv, zainteresovan. To je vreme kada se osećaš najudobnije i najvoljenije zato što ne osećaš potrebu da mobilišeš svoju odbranu, tako da tvoj partner ima priliku da se mazi sa toplim ljudskim bićem, umesto sa ogromnim kaktusom. To je vreme radosti za oboje, i nije ni čudo što toliko voliš uvode i trudiš se da tvoj život bude serija uvoda. Ali počeci ne mogu da se produžavaju u beskonačnost; ne mogu stalno da se ponavljaju. Moraju da se kreću i razvijaju – ili umiru od dosade. Nije tako, ti ćeš reći. Ti moraš da odeš, da napraviš promenu, da vidiš druge ljude, druga mesta, da bi mogao da se vratiš u vezu kao da je ona nova, i da tako stalno doživljavaš nove početke. Mi smo stigli do produženog niza ponovnih početaka. Neki su bili neophodni, prouzrokavani rastancima zbog posla, ali nepotrebno surovi i oštri za dvoje koji su tako bliski kao mi. Neke si ti stvorio da bi obezbedio što više prilika da se vratiš u novo koje toliko želiš.... Mi smo nesumnjivo otišli dalje nego što si ti imao nameru da ideš. Zaustavili smo se mnogo dalje od onoga što sam ja videla kao naše logične i divne korake. Videla sam da je period razvoja kod tebe zaustavljen, i poverovala da nikada nećemo otići dalje od sporadičnih pokušaja da bez obzira na sve naše potencijale za učenje, sve neverovatne sličnosti naših interesovanja, bez obzira koliko je još godina pred nama – zato što nikada nećemo biti neprekidno zajedno. I tako odrastanje koje toliko visoko oboje vrednujemo i za koje znamo da je moguće, postaje nemoguće... Kada si mi rekao da je nemoguće da otkažeš sastanak da bi mi pomogao u trenutku krize, istina se obrušila na mene kao lavina. Suočila sam se sa činjenicama najiskrenije što sam mogla i shvatila sam da ne mogu ovako dalje, bez obzira koliko to želela; ne mogu više da se savijam. Nadam se da nećeš ovo shvatiti kao nepoštovanje dogovora, već kao nastavak mnogih, mnogih rastanaka koje si započeo. Oboje znamo da je nešto ovako moralo da se desi. Moram da priznam da nisam uspela u pokušaju da te upoznam sa radostima voljenja... U ovom kasnom trenutku, pada mi na pamet da bih mogla da upotrebim i šahovsku metaforu. Šah je igra u kojoj svaka strana ima svoj sopstveni cilj čak i kada on podrazumeva uključivanje druge starne; srednji deo igre u kome se borba razvija i pojačava i svaka strana gubi delove i deliće, a obe slabe; i kraj igre u kom jedna strana zarobljava i parališe drugu. Mislim da ti na život gledaš kao na partiju šaha; ja ga vidim kao sonatu. I zbog ovih razlika, i kralj i kraljica su izgubljeni, a pesma je ućutkana... Lesli . . (odlomak)Ričard Bah
|
Komentara ( 25 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
28/11/2008 - Pechal
Postoji onaj uzasan osecaj bespomocnosti koji se javlja kada shvatite da vashe rechi vishe nemaju nikakvog efekta ili svrhe, i da je svaki vash korak samo odjek proshlosti i ne predstavlja nishta novo. To je trenutak kada vam se izvesni snovi srushe, kao kula od karata i shvatite da ste zarobljeni izmedju chetiri zida, da mozete samo da se koprcate, da, upravo koprcate, a ma koliko snage ulozili u to, nema izlaska napolje ni po kakvu cenu... Zarobila me je ova ekonomska kriza. Jer da nema nje, moje misli bi letele slobodno. Osecam neshto teshko, tamno i tmurno nadamnom, pritiska me, oduzima mi kiseonik, ne dozvoljava mi da osetim onaj sladak ukus zivota. I stanje je statichno, nepromenjivo, a svaki pokushaj je osujecen i pre same realizacije. Jako je loshe kada je sve tako nasilno ugusheno, potisnuto, kada implodira, jer se onda krhotine unishtenih ideala rasprshe po svesti i onda bole, uzasno bole, svakoga dana podsecaju i prichaju prichu o propushtenim shansama... A ja pokushavam da govorim. Pokushavam da se suprotstavim, ali ne znam kako, uzaludno trazim nachin. Ne, ovo nije patetika, nije jecanje zbog neostvarene ljubavi, potoci suza koji se prosipaju svake noci zbog sjaja nechijih ochiju i svetlucavog osmeha, nije ni josh jedna pricha u maniru ,,tinejdzerske muke su najvece", ne, sve to zvuchi tako pogreshno, ovo je neshto shto je samo moje, lichno, i istovremeno tezi da se podeli i ostane skriveno... Postoje slatke tuge, one kojih se kasnije, kada faza prodje, sa osmehom secamo. Postoje i one teze, kada se na momenat nadjesh izgubljen u konfuziji prolaznosti zivota, i kada ti snazno zatreba topla rech drage osobe da bi te vratila u ravnotezu. Ima i onih josh tezih, kada tu dragu osobu izgubish i kada nema tople rechi sa njene strane, taj bol je neopisiv, ali je josh gore kada sve to imash, nishta se nije dogodilo, a opet, kao da jeste, neshto se prelomilo, zauvek nestalo.... Nikada vishe necu potcenjivati nevinost dechijeg neznanja, ono je blazeno... A ja i dalje ne umem da se izrazim. Nekako mi to ne polazi za rukom. Jer, kako mogu tako jednostavno i lako da kazem da je doshlo vreme za promene, da je odavno doshlo, a da u dubini dushe znam da se ta promena nece desiti, da je taj tamni oblak sprechava, potiskuje? Kako mogu slobodno da pricham o tome da ne mogu da zivim u sredini u kojoj zivim? Da mi smeta, da suvereno vlada mnom, shto je kontradiktorno sa mojom lichnoscu, ona se nikada nije nikome pokoravala niti ce. Ne mogu. Ne mogu. Ne mogu. A volela bih...
Osecaj bespomocnosti i uzaludnosti, najgora moguca emocija u ovo trulo, pogreshno vreme, doba, period... Chelichnim lancima sam prikovana za sadashnjost, dok josh chuvam u sebi trunku optimizma u nadu da je sve u redu, da je sve za choveka; pokushavam da verujem u sudbinu, ali nekako uvek izlazi isti zakljuchak, da je neposhtena, kurva, surovo se poigrava ljudima koji su iz njene perspektive manji od trunke prashine i onda je automatski sve prah, nichega nema vrednog ostajanja i chekanja, pesimisti bi rekli da nijedan razlog vishe ne postoji, ali ja znam dobro znam, svako to oseca, svako na svoj nachin, pitanje je samo kako izgovoriti neshto shto je u tebi toliko dugo da se vec ukorenilo i naviklo na boravishte u dushi? Kako protiv svoje krvi? Kako kada znash da tu ne mozesh nikako postupiti, kada je sve jedno veliko, uzasno, zardjalo, pokvareno nishta?!!! Ne zelim da chekam da sunce zasija, pokidacu lance, zauzdati ga i igrace se po mojim pravilima. Jaka sam kada je to najpotrebnije. |
Komentara ( 24 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
24/11/2008 - Krug II (jednom davno, AnaM, rekla si da zelish nastavak. Dobila si ga :D)
*
Shta sam ochekivala od cele priche? Da ce me drastichno izmeniti? Poljuljati iz temelja moj dosadashnji zivot? Uchiniti neshto nepredvidjeno i neochekivano shto ce se sasvim pozitivno odraziti na sve? Odgovor: ne. Moze se samo reci da sam se previshe nadala i previshe toga ulozila. Mozda je chudno shto sve to prepushtam svom toku, skoro se moze reci i da odustajem, ali ako je zivot kocka, logichno je, kao u ruletu, ochekivati da posle serije crvenog, padne i crno.
Neki govore da je najteze pocheti. Ja kazem da je josh teze zavrshiti, kada znash da morash a ne mozesh, kada svaki atom u tebi zudi da se to nikada nije ni desilo, a eto, desilo se.
Shta cesh onda? Shta cu onda?
**
Noci su savrsheni pisci. Ako je pishceva duznost da predstavi dogadjaje, bilo fiktivne bilo realne, na surov i ogoljen nachin, onda ja zivim noc. Rodjena sam da dishem vazduh, osecam sunce, pijem vodu i hodam po zemlji, neraskidivo spojena sa ta 4 elementa, darovan mi je potencijal da budem vechno srecna samim tim shto imam mogucnost da postojim, i ja opet nisam. Noc najbolje zna, ne, ja nisam srecna. Ne na potpuni nachin.
Znash li za matematichki problem popunjavanja kruga kvadratima? Nauchnici josh neumorno mozgaju o soluciji. Ma koliko kvadrata mi postavili u krug, ne moze se naci broj potreban da se on do kraja ispuni, a da kvadrati ne predju liniju kruznice. Uvek ostanu mali parchici slobodnog prostora.
Gledano kroz tri dimenzije - shuplje, praznina.
Gledano kroz chetiri dimenzije - vakuum.
Recimo da tako nekako osecam taj svoj nedostatak. Nije savrsheno, a trebalo bi, i zelela bih da bude...
Dodushe, postoji hipoteza da ako bismo dovoljno smanjivali povrshine kvadrata, kada bismo ih stavili u najveci moguci deminutiv hipokoristika, gotovo velichine kvarka u protonu, da bi i ta kruznica bila takoreci ,,rashchlanjena", pa bismo mogli da je skroz popunimo i dodjemo do savrshenstva i zadovoljstva. Ali ostace hipoteza, sve dok se to ne bude i desilo, samo prazne rechi koje su slobodne misli bestidno formirale. A rechi lazu. Prechesto da bi im se uvek verovalo.
***
Nikada nemoj da mi kazesh da imam sve, znash da je to skoro nemoguce, a upravo oni izuzeci koji imaju to ,,sve", to lepo i fantazirano ,,sve", zapravo nemaju nishta, prazan skup. Ja i ne zelim sve. Ponekad je potrebno tako malo, sitnice koje bi osvetlele zivot bolje od bilo kakve mocne lampe, unapredjene tehnologijom i sa hiljadu gadzeta, koja upravo predstavlja tu velichinu i laznu svetlosnu snagu koju bi ,,sve" trebalo da ima.
Zapravo, kada malo bolje pogledash, aktivirash sva svoja chula i zaboravish materijalno, shvatish, tako oshtro shvatish, da to veliko ,,sve" zapravo chini mnoshtvo majushnih ,,nishta".
****
I onda se opet vracam na pochetak, kolena odranih od puzanja, ochiju crvenih od potisnutih suza, ruku ispucalih od vetra i srca koje josh kuca u istom ritmu i ostaje jedino koje se josh nije predalo. Jesam li uopshte imala pravo bilo shta da ochekujem? Zar me zivot makar tome nije bio nauchio?
Nishta se ne menja, povlachi se samo tanka, mala linija izmedju proshlosti i ovog trenutka, ko zna koja po redu koju cu preskochiti hitajuci ka buducnosti, ziveci linearno vreme. Koliko samo uzaludno potroshenih rechi? Mizernih pokushaja da svoj krug ispunim kvadratima, a da ne puknem i ne pokidam kruznicu, rascepim je na parchice i prisilim da se oblikuje prema mojoj volji. Ako je kocka, gubim, ako je krug, pushtam ga da kruzi. Tamo gde prestaje noc, nastupa iluzija, jer dan je zapravo, noc u boji.
A meni se svetlost lomi kroz veliku prizmu elemenata, osecanja i trenutaka da bi u spektru boja ispisala jednu istinu, od ljubavi do tuge postoji samo mala linija, opet mala linija, koju je lako preskochiti kao i svaku drugu. Ne volim te vishe, ali nisam spremna. Oh, noc sve zna, nisam spremna da ne budem srecna, ne ponovo....
|
Komentara ( 9 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
23/11/2008 - Svidele mi se
* |
||
Komentara ( 26 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
22/11/2008 - I patke su slatke a ni mace nisu loše
 * * * * * * * *
|
Komentara ( 17 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
20/11/2008 - Jutrom ranim
 Poranila sam da mu dam mleka i da ga izvedem
u dvorište. Skakutao je od radosti iako se ni mrak, ni magla još nisu podigli. A onda je zastao i naćulio uši. Čuo se samo isprekidani cvrkut ptičice koja kao da je jecala. Čudan poj pomislih i odmah potom ugledah dve sjajne tačkice u travi. Bile su to dve male, zamrznute suze u tužnim očima, zauvek zaustavljenog pogleda. Pitam se da li tu bol, koja ostane u oku, onaj ko umre odnese sa sobom?Ili je to samo odraz naše patnje koju nastavimo da nosimo u srcu? |
Komentara ( 19 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
19/11/2008 - (Ni sama ne znam zashto sam ovo napisala, ali sve je dobrodoshlo u doba kada je pishceva blokada misaona imenica :D)
Kazi sve shto imash jer vremena nema, brzo teche noc, prekratki su sati, a toliko toga josh lebdi u vazduhu, toliko tajnih rechi koje moram znati! Opchini me dahon, daj mi chudnu snagu da prihvatim da te necu imati vishe, i shapuci mi nezno, poput zraka sunca, trebace mi kada suze budu bile kishe. Zabranicu ochima posle da te pamte, a prsti teksturu svilenkaste kose, ali sada zelim sasvim da te znam, prospi rechi po meni kao kapljice rose. Usamljena dusho, uvek sam te znala, u meni postojish i oduvek te slutim, gorku chasu tuge ispicu sa jutrom, do tada mi prichaj, samo cu da cutim. Trenutak mira, ljubavi i blazenstva za jedno veche jedno drugom smo dali, a konachnost je blizu i zato mi prichaj, ono shto odavno, u snovima smo znali. Kazesh mi da noc mirishe na setu jer postoji drugi koji ce da me voli, da ce njegove rechi biti one prave, a znash da posle tebe svaki dodir boli. Kazi sve shto imash jer svemu je kraj, sad kad tajni nema, a jutro mora doci, reci da me volish, reci neka zaboli a onda se okreni i idi iz ove noci. Sutra, dobro znam, sve ce biti isto, zivecemo opet zivote nashe lazne, ali ostace secanje na trenutak srece i jedne crne ochi, daleke i vlazne...
|
Komentara ( 14 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
18/11/2008 - Увек је другима лакше
 audrey anastasi"Понекад је доношење неке одлуке прави тамни вилајет и потпуно је у складу с оном народном изреком „ко уђе кајаће се, ко не уђе, такође“ . Mудра опрезност или колебљивост и неодлучност, где смо?
Једном донета одлука мора се спровести у дело, јер у супротном следи пораз или губитак. Међутим, по правилу, за друге знамо шта им је чинити и какву би одлуку ваљало да донесу, а за себе – не знамо. Како је то могуће? Једноставно. За друге не сносимо одговорност, нема кривице, нема кајања, нема грешке, нема емоција које прате одлучивање... Најчешће смо неодлучни када се од нас очекује апсолутна одговорност.... ...Пожељне особине као што су одлучност, стрпљење, упорност, истрајност, храброст, суздржаност, самопоуздање и добре намере су непосредно повезане и многоструко испреплетане. Међутим, не дешава се увек да све буду присутне у истој мери и код исте особе. Стрпљење је пожељна особина уколико не значи одлагање до у бескрај. Упорност је такође добра, али треба је разликовати од тврдоглавости и смањеног капацитета за корекцију. Суздржаност може, али и не мора, да има порекло у неодлучности. Самопоуздање је сјајна карактеристика ако се не претвори у своју карикатуру – нарцизам..."Вера Бошковић
|
Komentara ( 13 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
17/11/2008 - Žižula
 *
nežan dodir
zrelog voća . kapljica slasti
slila se niz ruku
* |
Komentara ( 15 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
17/11/2008 - Sediš a hodaš
Mnogi koji stoje po ceo dan, kojima radno mesto zahteva stajanje ili hodanje, dočekali su spravicu koja će im olakšati život.
Honda je napravila spravicu koju obuješ i na koju sedneš i ona hoda umesto tebe.
Sediš a hodaš. http://news.3yen.com/  |
Komentara ( 32 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
17/11/2008 - Nebeski šetači
Nikad nisam znao tačne nazive oblaka. I uvek sam se divio ljudima koji su to znali iz cuga da prepoznaju. Kako su mi samo stručno izgledali kad daju procenu oblačnosti, imenuju oblake i značajno prelaze rukom preko karte.
Paaa evo, vreme je da se nešto nauči o nebeskim šetačima - oblacima. Slikica govori 1000 reči i zato ćemo gedati ovu slikicu uočavajući razlike.  Ima puuuno vrsta oblaka i opisani su na sledećim linkovima:
 |
Komentara ( 3 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
15/11/2008 - Bunt!
Uvek je lako pristati na bilo shta, dovoljno je samo klimnuti glavom, izgovoriti dobro poznatu jednosloznu rech u nekoj od njenih mnogih varijacija i prepustiti se talasu sigurnosti koje donosi neodgovornost. Ako nam neshto smeta, to treba i izreci. Znate osecaj kada vam se zivotne, vashe ili tudje frustracije sakupe i u jednom momentu se rasprsnu kao balon od sapunice i izliju sav svoj otrovan sadrzaj u etar? Znam da znate. Ja svoje ,,ne" zelim jasno da kazem... Idemo zajedno:
Necu da sedim skrshtenih ruku i posmatram nepravdu! Necu da dozvolim drugim ljudima da me povrede! Necu da odstupam od svojih stavova! Necu da se pretvaram da sam neshto shto nisam! Necu da slusham neke kvazi-mediokritete koji to ne zasluzuju! Necu da nikada budem u senci zivota! Necu da budem ,,jedan/jedna u masi istih"! Necu da pratim modu ako mi se ne dopada! Necu da budem fensi, ulickana, skockana kao porno glumica samo da bih se dopala dechacima! Necu da spavam sa tipom dok ja to ne odluchim! Necu da probam cigarete, travu, tablete ili bilo kakva druga sredstva za ,,opushtanje"! Necu da se napijem! Necu da me sazaljevaju! Nikada! Necu da ostanem bez fakulteta, posla, prilika i da se posle chitavog zivota zalim drugima kako je sve to bila ,,igra sudbine"! Nije! Necu da budem tudja marioneta! Necu da zaboravim na svoje poreklo! Necu nikada da podignem ruku na sebe! Necu da zaboravim na chast i dostojanstvo koje svaka osoba treba da ima! Necu da prestanem da se borim za svoje mesto pod suncem! Necu da odustanem nakon jedne greshke, treba ustati, nauchiti i krenuti dalje! Necu da izgubim veru u ljude! Necu da ne znam da kazem ,,necu"!
Lakshe? Meni jeste...;)
|
Komentara ( 52 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
15/11/2008 - Koja je rasa
 *** *** ***pitaju me. Pa, avlijaner rasa. |
Komentara ( 5 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
13/11/2008 - ЏУЛЕ
Само сам чула ужасно запомагање на улици. Нисам знала да ли је пас, мачка или нешто треће. Пошто је у близини био јендек
помислила сам да је то нешто што запомаже упало унутра.
Погледала сам и видела да нема ништа али ми се истовремено попут
малог коале за ногу закачило куче. Подигла сам га, ставила на недра,
онако дрхтавог и избезумљеног и убрзо осетила како се смирује.
Покушала сам у околини да му нађем маму, или легло где их је мама
сакрила, јер се све одвијало у оклини већег градилишта, али безуспешно. И тако затвореног у виндјакни донела сам га кући. Остаће овде.
Сада је већ други дан са нама и полако се он и мачак навикавају
један на другог .Лагано, али успева, тако да ће Цици и Џуле ускоро
заједно да спавају.
|
Komentara ( 18 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
10/11/2008 - Zanimljivo društvo
 * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *  *
Ruke su mi drhtale.
Bila je prejaka svetlost.
Stativ nisam ponela.
Bila je neverovatna graja.
Bila je privilegija dobiti
takvo gostoprimstvo.
Bila sam radosna. Rezultat su mutne,
drage slike.
*** |
Komentara ( 15 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
Free Counter
- uh
- ...
- Prijatelji
- elektronska kosnica
- Pesma za nas dvoje
- Epilog
- Ti si moja,ipak
- Sta reci ,a ne zaplakati?
- ...
- Eto
- ...
- ...
- ...
- Vrlo opsirna tema ukratko
- Hm...
- Kako?
- Savrseno...
- ...
- U dvoje
- Sumnja