otrgnuto od zaborava (ili bolje... od Vuka)

          Pre neki dan sam slučajno na ulici sreo Mašu, drugaricu sa fakulteta, koju nisam video puno godina. Baš sam se obradovao. Maša je jedna mala zgodna plavuša. Vesela, bezbrižna, okruzena gomilom drugova i drugarica, i uvek u nekim šemama i kombinacijama. Bila mi je prijatelj koga sam samo poželeti mogao. Uvek puna razumevanja, uvek spremna da se nađe, sa uvek spremnim luckastim savetima da svaki problem učini trivijalnim. Uz sve to svestrana, i uvek puna interesantnih tema.

          Sinoć smo se videli na kafi, a posle sam je ispratio do kuce. Živi tu u kraju. Šetali smo po hladnoći i prisećali se "naših" dana. Sjajno sam se proveo. I dalje je luckasta, vesela, otkačena, i to joj tako dobro stoji. Toliko sitnih štoseva koji kao da su izvedeni bezbroj puta, a u stvari su spontani, vešto ubačeni u razgovor.

          U pola jedne rečenice koja je trajala pedesetak koraka, ona odmahne rukom preko lica, zastane i kaže:
          "Uh... izgleda da sam se ogrebala, vidi ima li nešto..."i pokaže mi obraz.
          "Nema ništa".
          "Nema veze... poljubi da ne boli..."- i namesti se...
          Ili kad usred jedne priče kaže:
          "Ali ja do skoro nisam znala da u Iranu ne govore Arapski, već... tamo neki... kako se ono zove... stao mi mozak... nema veze"- i nastavi priču dalje.
          Na rastanku joj se zahvalim na lepom provodu, i unapred se izvinim što se neću brzo javiti jer sam zauzet na poslu. Zagrlimo se onako srdačno, prijateljski, snažno, a ona kaže:
          "Jel’ me to žulja tvoj mobulni, ili se raduješ što me vidiš..."
          Već sam odmakao, kad sam čuo njen glas:
          "Svele, javi se da se vidimo, pa da ti kažem kojim se jezikom govori u Iranu..."