pisano hladne i snežne zime pod temperaturom

            Prošle nedelje sam bio jako bolestan. Kašljao sam i bolele su me grudi. Rekli su mi da je u pitanju virus, pa sam ostao kući, da preležim i nekako preguram i to čudo. Na Beograd je pao sneg, koji mu tako dobro stoji. Sve je prelepo-belo. Krajem nedelje mi je u gostima bila sestra Vesna. Ide kod naših rođaka za Novu Godinu, pa treba da sredi za vizu i avionsku kartu. Ona je vrlo posebna osoba. Može da priča satima i ima jako dugačke rečenice. Prvo veče samo odgledali film, seriju i još pola nečega dok mi je ona odgovarala na pitanje:
            "Kako si, šta ima novo kod vas"?
            Večera je trajala taman kao jedna njena "nemoguće proširene rečenice". Inače je mnogo dobra osoba i ja je puno volim. Znam da me se uželela, i da bi "sve" da mi ispriča. Obećao sam da ću da joj pomognem, da sve završi što pre, ali da moram ranije da legnem da bi ujutru bio zdraviji.

            Sledećeg dana mi je opet bilo lose.. Nije mi se vozilo po saobraćajnom haosu, pa sam jurio najbližu JAT-ovu poslovnicu, da vidim može li nešto da se završi „iz fotelje“. Posle podužeg telefoniranja, raspitivanja, prebacivanja veze, usmeravanja na druge brojeve telefona, jedan službenik me pitao:
            "Da li vi trazite kartu, ili popust".
            "Popust" - odgovorio sam kao da sam samo to cekao da me pita.
            "E onda morate pred Komisiju za popuste".
            Nisam ni znao da  postoji. Jos malo telefoniranja, prebacivanja veze, i dobio sam taj "tajni" telefon. I kad sam govorio šta tražim, mnogi su bili neobavešteni, i govorili da oni ne znaju, i ne mogu da mi pomognu.
Na broj Komisije za popuste se javio vrlo ljubazan ženski glasić, i potanko mi objasnio šta treba da pripremim od dokumenata, gde da predam i kakva je dalja procedura. Ne moram da pricam kako sam bio uzbudjen. A i Vesna, taman je počela da je hvata nervoza, i da mi zvoca kako ništa neće stići, i kako će da je uhvati vikend.
            Spremio sam zahtev (pisao sam ga celo pre podne, kao da mi je maturski), sva potrebna dokumenta, doterao se i sa Vesnom odjurio na sastanak sa Komisijom za popuste. Usput smo svratili na partiju čekanja ispred austrijske ambasade.

            U koliko posvećenu tajnu sam bio upućen taj dan, shvatio sam tek kad sam došao na adresu koju sam dobio od ljubazne službenice. Čak ni portiri na ulazu nisu znali da je kod njih (na drugom spratu, pa desno kroz druga vrata) smeštena služba sa takvim nazivom.
A tamo u jednoj ogromnoj kancelariji (nikada nisam video tako veliku) sedi jedno tridesetak službenika. Svi jako ljubazni, i predusretljivi, i kao da se raduju što ih je neko ipak našao.
            Sve su nam obećali zavrsiti već sutra ujutru (ne može odmah jer komisija mora da zaseda i da donese rešenje), i da je samo za nas tako hitno, inače procedura traje. Samo da im ostavimo broj telefona i oni će nas sve lepo obavestiti.
            Smem da se kladim da smo im među prvim strankama ove godine, ako izuzmemo njihove radnike koji popust ostvaruju bez komisije (samo se jave jednoj ljubaznoj teti koja sedi pravo, pa desno skroz do kraja) i sve je sređeno.
            Popodne mi je bilo loše. Legao sam da bi što pre ozdravio. Narednog dana treba da idem pred Komisiju za popuste. Moram da budem u što boljoj formi. To ne smem da propustim.
            Sledećeg dana smo ustali rano. Spremili se i čekali. Vesna je bila nervozna. Žurilo joj se kući, i nije bila načisto da li joj je sve ovo trebalo. Izgubila je dan, a možda od popusta ne bude ništa. A i ta komisija se ne javlja... I ja sam bio uzbudjen, verujući da sam jedan od retkih upućen u tako "veliku tajnu". I kada je mašta uzela maha, usledilo je razočarenje. Vrlo ljubazan gospodin nas je obavestio da nas karta sa ostvarenim popustom od 50% čeka na šalteru jedne JAT-ove ekspoziture. Kakav šok. Komisija nas nije primila. Popodne smo podigli karte (usput i vizu) a Vesnu sam ispratio na stanicu.
            Danas sam radio. Jako je hladno, sneg još uvek stoji. Lepo jeste, ali sam se smrzao. Veceras evo, dok ovo pišem... sedim ušuškan u toplini svoje sobe, nagutan aspirinima, sa vrućim čajem koji se puši ispod lampe, dok napolju mraz steže, i razmišljam o prošloj nedelji. Sve mi je bilo nekako nestvarno. Kao kod Kafke.A možda sam ja sve to samo sanjao u bunilu zbog prehlade i temperature. Moraću da zovnem Vesnu da je pitam.... sutra... večeras je već kasno.