Bio sam u sedmom razredu, i dežurni u školi sa još jednom drugom, kada  je ona naišla hodnikom. I danas mi u glavi zvone njene potpetice. Vitka, u laganoj letnjoj haljini, uvek nasmejana, cela škola se okretala za njom kada bi ona prolazila. Kada me videla… širok osmeh, i kratko u prolazu ne zaustavljajući se:      

        “ Hajde samnom da mi nešto pomogneš, nećemo dugo”.

        Otišli smo u foto-laboratoriju..

        “Razvila sam novi film, jedva čekam da vidim kakve će slike da ispadnu”.

        Seli smo za pult u totalnom mraku, upalila je uređaj, i ubacila film. Malu kutiju sa foto-papirom je stavila u svoje krilo… e da, u krilo…

“Da mu nesmeta ni najmamja svetlost”.

 Moj zadatak je bio da u njenom krilu nađem kutiju, otvorim je, izvadim papir, i stavim ga na određeno mesto na stolu.

Ne sećam se koliko smo slika napravili. Svega se sećam pre mog prvog pokušaja da izvadim papir… onog straha… drhtavih ruku… srca koje se zaglavilo negde u grlu… ali ničeg posle toga…

        Kada sam se vratio na dežurstvo, drug mi je rekao da moram kod direktora. Nisam smeo da napustim dežurstvo. Bio sam uplašen… strepeo sam  da će svi znati za moja osećanja, a  morao sam da kažem istinu.

        “Dobro… proveriću…”- kratko je rekao direktor.

        Sutradan me razredni opomenuo pred celim razredom da sam bez obzira na sve napravio disciplinski prekršaj, i da mi se to više ne ponovi. Da sam u tom trenutku mogao u zemlju da propadnem… mislio sam da svi znaju kako sam se osećao u foto-laboratoriji. Bio sam na početku puberteta, mladalačkog zanosa, adolescencije i nikada nisam prestao da mislim na taj događaj i na nastavnicu. Bila je to moja najveća dečačka seksualna fantazija. Koliko sam samo mogućih scenarija napravio u svojoj glavi na tu temu…

        Posle osnovne sam se odselio i nisam je više video.

         Nedavno, šetajući po starom kraju, svratio sam do bivše škole.   

         Prošetao sam nostalgično školskim dvorištem i… ugledao je. Išla je preko dvorišta u društvu nekoliko đaka… pošli su na foto-sekciju. Kada me videla nasmejala se onim svojim lepim osmehom… uspomene su me prepravile… ali, to više nije bila ona nastavnica iz mog sećanja.          

         Godine su učinile svoje.

         Lepo smo popričali, srdačno, gotovo prijateljski, ali nemogu a da ne kažem da sam bio malo razočaran ovim susretom.