Jutros sam sreo Marinu i Miloša. Komšije smo, ali se viđamo jako retko, samo u prolazu. Od silnih obaveza nestižemo da se družimo, mada su mi jako dragi. Miloš i ja smo jedno vreme redili zajedno. Međutim, za njega je bilo jako naporano da radi 12-15 sati svaki dan.          Pokušavam da se opravdam zašto me nema. Vadim se Marini da me Miloš sigurno razume, pa radili smo zajedno... zna da nemam radno vreme, i da mi je kraj radnog vremena tek kada zavrsim posao. Miloš nema razumevanja, on sada radi u pozorištu. Hvali se kako neradi ništa. Plata jeste mala, ali na posao i sa posla ide kada hoce. Zove me da i ja dođem kod njega, da radimo zajedno.
          Pitaju me o poslu, i ja im pričam da je sve po starom. Pričam o ekipi sa kojom sada radim. Svi su izbeglice, dobri su radnici, požrtvovani na poslu. Pricam im kako teško žive, u tim naseljima u kojima su se naseljavali u kuce koje još nisu bile završene, bolje reći da su tek bile počete. Putuju na posao satima, rade prekovremeno, dokle god treba, žure nazad kući da stignu još nesto da završe. Omalterišu još jednu sobu, postave koji kvadrat pločica, razvuku struju, grejanje, kupe još jedan prozor... nikada kraja radovima. I sve to od neke plate, i svojim znanjem. U njihovom naseljima nema asvalta, retka je omalterisana kuća, o fasadi da ne govorimo. Para nikada dosta za pijacu, deci za školu, registracija za auto, racuni, porez, ide proleće...
          Moj drug Miloš radi u pozorištu, plata nije bitna, važno je da je kući pre 15h. Popodne može i da odspava,a može i da radi još jedan posao ako hoće. Ali neće. Kuću mora da proda i da kupi stan, jer nemože da pokrije troškove. Nema tolika primanja. Ljut je na državu, njegov otac je od plate napravio kuću, a on od svoje plate nemože ni da je održava. Žali mi se da mu je malo nezgodan prevoz kada ide na posao, mora da pešači 10-15 minuta.
          I nikako im nije jasno zasto ja toliko radim, a Marina na sve to kaže:
          „ Ma ti si Svele mazohista“!?