Duže veme sam u poslu sarađivao sa jednim poznatim beogradskim antikvarom. Bio je krupan, i jako šarmantan gospodin, ali već prilično u godinama. Veći deo posla nije bio u stanju da odradi, pa je tako počela naša saradnja. Mnogo sam od njega naučio o antikvitetima, odnosu prema poslu, mušterijama, ali i o životu. Radio je godinama u Nemačkoj, tamo je i penziju zaradio, i sve do zadnjeg dana je radio i održavao svoje poslovne kontakte. Negova ljubav prema starinama je bila ogromna, pravo posvećenistvo. Često je umeo to da prokomentariše:
            "Starost je teska bolest", aludirajući na svoje godine, kao i na ljubav prema starim stvarima.

            Prema meni se ponasao kao prema sinu. Često mi je govorio:
            "Ja nemam kome moje znaje da prenesem, ako hoćeš da učiš ja ću te svemu naučiti".
            I stvarno me je učio svemu sto je znao. Svim onim starim majstorskim tajnama i trikovima koje je sakupljao godinama, a koje je (siguran sam) ljubomorno čuvao od radoznalaca, jer se u ovom poslu opstaje samo ako "znaš".
            Prema musterijama se ponašao kao "lešinar". Nije imao milosti ni prema kome. Samo letimičan  pogled na neki komad nameštaja mu je bio dovoljan da odredi vrednost, a ako bi mogao detaljnije da ga pogleda, mogao je u nekoliko godina da pogodi i kad je napravljen. Bio je majstor da nekim malim doradama i intervencijama na komadima nameštaja dobije namestaj iz starije epohe, što je menjalo i vrednost. Na primer... jedna musterija je imala spavaću sobu. Jako vredni komadi originalnog baroka. Ali je falio jedan orman da bi soba bila kompletna. On je našao jedan stari orman (i bolje bacaju u smeće) koji je prepravljen komadima drugog starog ormana, i posle nekoliko nedelja napornog rada dobili smo ono sto je falilo. Kad sam mu rekao da je lakse bilo da smo pravili nov, on se samo nasmejao:
            "Pa nismo mi "Simpo". Da su hteli novo ne bi došli kod nas, a i ovo sada vredi velike pare, jer je u kompletu. Naravno da te pare neće niko da da bez laboratorijske analize starosti drveta“.

            Silne pare je uzeo tim ljudima.
            Svi sa kojima je radio su se žalili na njega. Pričali su da je prevarant, da je baraba, da je prevario i ovoga i onoga, i da treba da se čuvam jer će prevariti i mene. On je to samo kratko komentarisao:
            "Nebrini ti ništa, jer ja necenim one koji imaju, ja cenim one koji rade".
            I pored lošeg glasa koji ga je pratio, jednoj poznatoj beogradskoj porodici je vratio porodični nakit neprocenjive vrednosti, koji je našao sakriven u kanabetu koji je trebalo da se restaurira. Ljudi su godinama tražili taj nakit, ali nisu mogli da ga nađu, jer je baba koja ga je sakrila tu kasnije izgubila pamćenje. Kad im je on doneo kesu sa nakitom, kaže, da su plakali kao mala deca.
            "Ma neću da me bije maler, to je tuđe"           

            Njegova žena mi je jednom prilikom, kao u prolazu dobacila:
            "Pa mi smo mogli da biramo kuću na Dedinju, nego vi sada svuda idete zajedno, desilo se jednom, desiće se opet... NEVRAĆAJ TE"!!!

            Naravno, nije se desilo.
            Bilo mi je fascinantno kako pogađa poslove. To nemože da se nauči ni na kakvim školama. Taj čovek je marketing, komunikaciju, vođenje poslovnog razgovora... i sve te đakonije koji se danas uče na raznim kursevima, i seminarima, jednostavno nosio u sebi. Svojom elokventnošću je jednostavno fascinirao sve oko sebe. Kad sam ga jednom prilikom pitao kako mu uspeva da postigne tako visoke cene svojih usluga, pa ima i jeftinijih radionica, on mi je to objasnio malo šaljivo:
            "Pa nisam ja željan posla, ja sam željan para".