• Етничко чишћење или исељавање  некад и сад.
  

• Како је то видео Јован Цвијић.
  

• Свака сличност је само пука историја.
  

Јован Цвијић

О исељавању босанских мухамеданаца

"Књижевни гласник", 16. јуна 1910.

        Познато је да су се мухамеданци почели исељавати из Босне и Херцеговине после [аустро-угарске] Окупације; пред 1908. годину то исељавање је било сасвим ослабело; од Анексије је узело највеће размере. Ово је нарочита врста миграција. У Европи мигрирају данас веће народне масе из економних узрока. Исељавање босанских мухамеданаца само је у малој мери изазвано економским, много више психичким узроцима. Не само с националног већ и са научног гледишта је миграција босанско-херцеговачких мухаџира важна и интересантна. Одзивам се дакле радо позиву мухамеданске омладине да о томе саопштим своја проматрања и закључке.

*

        1. Скоро сви босански мухаџири пролазе сада кроз Београд. Пред полазак брзога воза, који се креће из Београда за Солун око поноћи, београдска жељезничка станица прекриљена је босанским мухаџирима. Људи трче и свршавају послове пред полазак воза, а жене и деца, као крда, седе и леже на поду станице. Сви се на овој врућини и запари згурају у вагоне III класе, и још у поноћи виде се на прозорима вагона живахна, здрава и лепа дечица нашега језика, која још не спавају; имају да издрже целу ноћ и цео дан, док приспеју у Солун. Има већ више од два месеца како их возови непрекидно носе и нико их овде и никаквим разлозима не може зауставити. Они на крају крајева одговарају: све ће се из Босне иселити.

Изгледа да се студијама и размишљањем не може добити тако дубок и свеж утисак о томе шта значи вера и како може бити неизмеран њен утицај, као разговарајући с тим босанским исељеницима. Сва друга им је осећања пригушила и искоренила. Ни најмање не помаже то што говоре нашим језиком. Нема скоро ни трага од осећања да су они с нама народна целина. Ако им поменете, јасно увидите како је то од њихове свести врло далеко; онако исто далеко као што је блиско и јасно да су због вере исто што и Турци. Ја сам могао запазити осим тога само још једно осећање: мржњу на странце који су у Босну дошли. Иду дакле у далеку и сасвим туђу земљу са заблудом да су Турци, једном од највећих заблуда што их је икад један народ имао, и са мржњом, немоћном и неактивном мржњом на завојевача. С више неразумности и очајања није могућно своју земљу оставити.

Крај првог дела - Наставиће се . . .